Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
nesaknjazevac blog
 nastavak  petog dela...
 Prica 36 : Утисак недеље

Јелица је дошла у наше одељење почетком другог основне, а отишла крајем исте године. Ћале јој је био војно лице па су се често селили. Тих девет месеци је било сасвим довољно да ми помрси рачуне. Посматрао сам је како прескаче ластиш или игра школице, врелина се у препонама први пут гомилала, као што се гомилају мегабајти кад стартујеш неки торент са доста сидера. Углавном, тада нисам знао шта ми је чинити, десница јесте служила за бацање, али само лопте ка кошу... наивна времена. Онда нас је разредна ставила да седимо заједно. У почетку ме Јелица игнорисала али онда је схватила да нисам глуп колико ружан па смо почели фино да комуницирамо а убрзо и да се дружимо после школе јер се испоставило да смо комшије.

Дружење се огледало у томе да сам обично ја ишао код ње да се играмо лего коцкама. То је било сасвим логично, ја јесам имао пуну корпу играчака али све су биле купљене код Пере или Цанета на "Каленић" пијаци, а она је имала те неке фенси џиџе. Игра је увек била слична, проспемо коцке из различитих кутија на под и склапамо нешто сумануто док нас њена кева не позове на ручак, то је обично значило и да јој се ћале вратио с посла. Њена кева је била иста она, у ствари обрнуто, али ја сам ствари посматрао према свом интересу. Био сам љубоморан на њеног ћалета јер их сваки дан гледа, тако упарене, бирани примерци за hyper threading.

Тада сам први пут идеализовао женско. Мирисале су божанствено, као и цео њихов стан. Моја соба је углавном здибала на акваријум са корњачом и чарапе које су умрле негде испод кревета. Јебига, културолошке разлике. Углавном, чак је и сама клопа коју сам код њих јео изгледала нестварно и увек посебно укусно. Био сам апсолутно убеђен да ни једна од њих никад у животу није прднула ил подригнула... наивна времена.

Елем, једно поподне Јелица је требало да дође код мене, њени су ишли ван града тог дана и њена кева је замолила моју да јој ћерка буде код нас. То је било таман у време када сам кући сам са бабом, тако да нас моји неће смарати глупим форама, а баби сам реко да случајно не испржи домаће кобасице из којих вире хрскавице и жиле него нешто нормално. Замолио сам и за пудинг. Све за децу може... И заиста није изневерила, направила нам је чак и печене јабуке са орасима. После свега, предложио сам да одемо у моју собу и цртамо по зидовима. Моји су хтели да мењају тапете и рекли нам да можемо да жврљамо по њима до миле воље, понуди деци анархију и нећеш погрешити. Отишла је само до ВЦ-а...

Размишљао сам да док је она у клоњи, на зиду напишем како ми се свиђа или тако нешто. Предомислио сам се јер сам сконтао да би се вероватно наљутила и не би причала остатак дана са мном. Баба се јавила да иде код комшинице на кафу и да будемо добри, идеално, сад више нема ко да смара, можемо да вриштимо и шарамо, да смо десет година старији било би још лепше. Нестрпљиво се чека њен повратак, толико нестрпљиво да сам пришао вратима од клозета.

- Еј, Јелице?
- Шта је?
- Еј, па јел ти добро?
- Јесте, што?
- Па нема те... колко бре то пишкиш.
- Па не пишким него каким.

Е боље да ми није рекла, није да имам проблем с тим да се тако савршено створење посере у мојој кући, али некако ми је нарушило целу ту идилу.

- Па хоћеш брзо?
- Не ако будеш стајао поред врата!
- Океј океј... ај само пожури, плиз.

После још десетак минута изашла је, а мени се у међувремену гадно пришорало па сам улетео чим је њен посао био завршен. Ау сине. Прво сам мислио да је дошо деда из села, упао на превару у клоњу и побего са лица места. Само он је био у стању да искења мрвторођено јаре. Није, нема деде. И даље сам био убеђен да је у питању неки трик, неслана шала, подвала... Па немогуће да дете од осам година, и то тако танано женско, покења такав пањ! То не би прошло ни царским резом, теоретски немогуће. Па ипак, њено говно ми се кезило и призивало параноју - "Да да, мали Дуди, то сам ја, и када ожениш моју газдарицу гледаћеш ме сваки дан!". Пустио сам воду, није отишло. Још једном, ни сантиметар да крене. Сипао сам воду у кофу и сасуо, без ефекта. Када се моји врате оптужиће ме да сам ја кривац, неће поверовати да је њено, нико нормалан не би поверовао. Морало је да оде. Дохватио сам велику турпију из ормарића поред веш машине и исеко злотвора на делове. Као руком однешено. Вратио сам се у собу.

- Успео сам, отишло је.

Ни сам не знам зашто сам то рекао. Почела је да плаче, и то се наставило добрих десет минута. Ја сам узео да играм "Снупија" на комодору, она је читала неку књигу и до краја дана нисмо више проговорили. Од тада, престали смо и да се дружимо, ја сам тражио разредној да нас размести, а наком месец дана Јелица се одселила. Моја представа о жени као идеалном бићу пала је у воду. Па ипак, то ме није дуго држало, појавила се Јелена и био сам чврсто решен да никаква говна не помуте моје планове.

Елем, слична ствар је и са Пеперсима. Ја ћу и даље слушати музику и ићи на концерте, али говно које су нам за собом оставили прошлог уторка ће се памтити и ту турпија не помаже. Боље да смо их само из далека посматрали како играју ластиш.
--------------------------------------------------
Prica 37 : Мрњау

Нема више Чеде, мог мачора. Није долазио кући дуже од дан па сам се забринуо и изашо да га потражим око зграде. Не бих га ни нашо да ми неки клинци нису рекли да је у грмљу мртва мачка. Изгледало је као да је отрован, није било трагова борбе. Ставио сам га у кесу с ледом па у замрзивач, заслужио је бољу сахрану. И баш сам био тужан, и не знам шта ми би да прво позовем Бриксија да се њему изјадам...

- Де си Брикс, умро ми Чеда.
- Е?! Не сери?!
- Аха, мајке ми.
- Па хоћеш да зовем Пелета?
- А што њега?
- Па, он је necromancer level 43, може да проба да га summonuje, хахаха!
- Ма дувај га бре, говедо...

И тако... А Чеда је стварно био цар од мачора, преке нарави додуше, и швалерчина... Оно што сам ја маштао и планирао да обавим у следећем животу, за њега је била ствар дневне рутине. Увек нека акција са Чедом, баш пре две-три недеље дошо комшија из приземља да ми се жали...

- Добар дан комшија.
- Здраво.
- Јел она гробарска мачка ваша?
- Како то мисте гробарска?
- Па она, црно-бела, то је ваш мачор јел да?
- Јесте.
- Е па морате да га кастрирате ил нешто, прекјуче је из чистог мира насрнуо на моју Фифи!
- Не знам шта му би, давно прошо фебруар.
- Фифи је моја пудла, насрнуо је само да би је повредио, видело се.
- Сигурни сте да није било супротно, пошто иначе пси имају обичај да вијају мачке?
- Не не не, Фифи је нормалан пас, она то никад не би. Ваш мачор је зао.
- И како ја да вам помогнем?
- Па морате да урадите нешто по том питању!
- Добро, рећи ћу му да то више не ради, у реду?
- Шалите се?
- Па, не видим шта оћете од мене, дошли сте ми на врата и жалите се да је моја мачка јурила вашег пса, да живимо у нормалној држави спровели би вас у неки институцију...
- Ееее комшија, немојте да се вређамо, сад видим ја на кога је мачор, обратите пажњу, могу ја и милицију да зовем ако се прети...
- Почиње "Дневник" за пет минута.
- Ау, добро, вратићу се ја буде ли проблема!

А било је и лепих ситуација, баш сам дуже време меркао једну комшиницу са седмог и смишљао због чега би могао да јој одем на врата. А нисам био сигуран ни с ким живи, доста фантомска ситуација. Тек, један дан звони она мени на врата.

- Добар дан комшија, ја сам Сенка са седмог спрата.
- Ћао, знам, виђао сам те у лифту.
- Па да! Јел ти имаш великог мачора?
- Па, сад, како се узме...
- Хихихи, ма не, ствааааарно те питам.
- Јесте јесте, имам.
- Е па, ми смо спремали неке пилиће за замрзивач, уређивали их. Нико од нас не једе џигерицу а има је доста, па сам ти донела за њега, то је у реду јел да?
- Џигерицу за мачора? Свашта с вама комшинице, па те форе с џигом и радијатором се прерасту у основној школи...
- Молим?!
- Ма ништа, зезам се. Хвала пуно, стварно, Чеда има да се одушеви. Хоћете дуђете на кафу?
- Па може, ионако се нисмо никад званично ни упознали.
- Потпуно тачно.

С комшиницом ништа није било, само пријатељски односи. Испоставило се да чека да јој се врати вереник, отишо на бушотину у неку вукојебину, дал је земља једино што тамо буши не зна се, али комшиница остаје верна. Баш би мого њу да исцимам да оде са мном до Топчидера да сахранимо Чеду како доликује.

- Хало... Е Сенка ти си, е, Дуд овде. Слушај... Ма да, добро сам, у суштини. Него, отровали ми Чеду па сам... Да, јебига, ма слушај... Мислио сам ако оћеш... Зашто плачеш бре јеботе?... Ма дај, добро... Него... Добро бре добро, слушај, оћеш са мном до Топчидера да га сахранимо? Мрско ми да идем сам, одемо да се провозамо а?... Супер, сиђи онда до мене за пола сата.

Топчидер не познајем специјално добро али нашли смо баш фино место за рупу, под неком липом.

- Јели Дуд, а јел смеш да овако било где у шуми закопаш мачку, јел то дозвољено законом?
- Шта бунцаш Сенка?
- Па јел смеш да сахраниш животињу ван гробља?
- Ког гробља? Ово је шума, шта мислиш да се деси животињама кад рикну у шуми.
- Мислим, нико не може да зове милицију због тога?
- Ти си скроз поблесавила, сем ако ниси обавестила ону дилеју што шета пудлу о томе где идемо, безбрижни смо...
- Добро добро, само питам. Ајде да му направимо крст од неких гранчица!
- Цениш?
- Ево ја ћу ако тебе мрзи, а могли би и посвету да му напишемо!
- Какву сад посвету?
- Па као надгробна плоча! Напишемо на листу папира неку посвету, као што се ради на споменицима.
- Одуваће га ветар за три минута.
- Ма нема везе, битно да ми то урадимо, ајде ја ћу да пишем.
- Ајде.
- А ти да помогнеш... Ево рецимо... "Драги Чедо, био си добра мачка..."
- ... али сад је стављена тачка.
- ... "неки злотвор ти сипао отров..."
- ... био си фаца на газду, сада ће мачке тражити одмазду...
- Дуд?! Уозбиљи се...
- Добро добро ... а ти си сирома волео да једеш, и сад више нема да предеш.
- Ето, видиш да није било тешко.
- Знам, само бесмислено је, ал нема везе.
- Немаш ти појма, сад је све обављено по протоколу.
- Идемо?

Ето, тако се то заврши са Чедом, већина швалера не сконча тако брзо у рупи али он није имао среће. Не знам за комшијске мачке али мени неће бити свеједно без њега, више немам изговор за поцепане наслоне од фотеља, одрпане завесе и изгребане руке. Мачке су екстра животиње.
--------------------------------------------------------------
Prica 38 : Ајпод

У детињству сам сакупљао којешта. Поред велике колекције празних кутија од цигарета, имао сам озбиљну збирку разних стрипова, "Забавника" и "Темпа". Сад ми је пун подрум тих срања, жао ми да их бацим. Онда временом док сам растао, око себе сам окупљао разне познанике, колеге, комшије... Сад ми је пун курац тих идиота, жао ми да их одјебем.

- Ееее, да ти се похвалим, да видиш шта сам купио!
- Ајде.
- Та-на-на-наааа!
- Шта је то?
- Како шта је? Па Ајпод јеботе!
- Ружно је.
- Е не сери молим те, сви су апсолутно одушевљени једино се ти по правилу правиш паметан!
- Сви су морони, погледај, ружно је. Личи на апарат за мерење притиска, само што има већи дисплеј.
- А шта је по теби лепо, кеве ти?
- Мој мп3, наранџаст је, мањи је трипут од те џомбе а има и радио. Мада га не користим, ко нов је, мого сам да ти га продам да сам знао да ти треба мп3 плејер. И Весна се јако пролепшала, јутрос сам је срео.
- И колко меморије има то твоје?
- 512.
- Хахахаха, ето видиш, мој Ајпод има 80 гига!
- Имаш толко музике?
- Па немам... Саће Васке да ми стави неки хаус туц-ту&


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: