Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
vivax blog

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ

1864. - Umro je srpski jezički i pravopisni reformator Vuk Stefanović Karadžić   
Вук Стефановић Караџић vuk2.jpg
.


 

Вук Стефановић Караџић (1787-1864) је рођен у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице не би наудиле. Рођен је у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен човек у крају.

Када се Вук Караџић родио, крајем XVIII века тј. 6. новембра 1787. године у подрињском селу Трсицу, Србијом су и даље владали Турци. У крајевима под турском влашћу, српска култура одрзавала се двојако: у манастирима, који су по скривницама чували верске и историјске књиге, записе и документе из протеклих столећа, и по селима, где се вековима неговала и с колена на колено преносила усмена народна књизевност - прице, песме и друге умотворине. Већ у најранијем детињству Вук је научио да колико - толико распознаје слова. Његов родјак Јефто запазио је Вукову склоност ка књизи и прузио му прва знања. Имао је непуних осам година када је неки Гргур отворио приватну сколу у облизњој Лозници. Вуков отац Стефан схвативси ста његовог сина највисе привлаци, платио је Гргуру сколарину тако да је мали Вук могао проводити цео дан са књигом сто пре није био случај јер је као и сви децаци његових година цувао овце. Када је 1796 завладала куга и скола била распустена он се пребацио у манастир Троносу његово следеце училиште.

Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића.

У првом српском устанку Вук је био писар код хајдучког харамбаше Ћорђа ћурчије али после његове погибије, у пролеће 1805 обрео се у Сремским Карловцима где је учио од тада прослављеног песника и калудјера Лукијана Мусицког. С јесени 1807 вратио се у тада вец ослободјену Србију. Досавси у Србију уписао је Велику школу ( тј. гимназију ) коју је основао нас великан Доситеј Обрадовиц медјутим због болести коју је носио од детињства ( једна врста реуме ), која се нагло погорсала морао је на лецење у висе бања. Медјутим то је све било без успеха и лева нога, у цасици колена, му је остала дозивотно згрцена.

Убрзо одлази на лечење у Пешту. Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч.

Бољег и поузданијег сведока - хроничара српске револуције није могло бити од Вука Караџић. Као писар у Правитељствујусцем совјету, Вук се налазио у средисту збивања. Вук је преузео на себе да буде главни известац Европе и света о том времену. Цак је писао и цланке на немацком језику, не потписујуци их. Здравог расудјивања и са драгоценом особином да схвати сустину ствари, а ресења изрази једноставно и сваком разумљиво, Вук је знао да победе на бојном пољу представљају само део успеха народне револуције.

У Бечу упознаје цензора Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењу планова.

Сусрет са цензором за словенске језике у Бечу, Јернејом Копитаром био је од пресудног знацаја за даљи Вуков рад. Захваљуци њему он се упознао са многим лингвистима и књизевницима, међу њима и са Јоханом Волфганом Гетеом, највећим немачким песником тога времена, и са Јакобом Гримом, угледним књизевником, филозофом и језицким струцњаком (који је са братом Вилхемом објавио познате бајке) . За успесан рад Вук 1820 добија сребрну медаљу Царске руске академије. У Европи је Вук постизао признања сразмерно лако, али код куце, медју брацом Србима једва некако, с поцетка готово никако. Главни отпор језицкој обнови прузало је високо православно свестенство, на цијем се целу тада налазио митрополит Стефан Стратимировиц у Сремским Карловцима. Иако је он био веома образован цовек, који је помагао устанике и ститио од насртаја тудје културе и католицанства, није имао напредна схватања у погледу језика. Његов наследник Јосиф Рајициц је  цак  ( иако је био веома добар пријатељ са Вуком ) успео да забрани стампање Вуковог превода Новог завјета на народни језик.

Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Вук је умро у Бечу. Његове кости пренешене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

Из старословенске азбуке Вук је узео следећа 24 слова:

А а

Б б

В в

Г г

Д д

Е е

Ж ж

З з

И и

К к

Л л

М м

Н н

О о

П п

Р р

С с

Т т

У у

Ф ф

Х х

Ц ц

Ч ч

Ш ш

Њима је додао: Ј ј, Љ љ, Њ њ, Ћ ћ, Ђ ђ и Џ џ а избацио:

Ѥ ѥ (је)

Ѣ, ѣ (јат)

І ї (и)

Ы ы (и)

Ѵ ѵ (и)

Ѹ ѹ (у)

Ѡ ѡ (о)

Ѧ ѧ (ен)

Я я (ја)

Ю ю (ју)

Ѿ ѿ (от)

Ѭ ѭ (јус)

Ѳ ѳ (т)

Ѕ ѕ (дз)

Щ щ (шч)

Ѯ ѯ (кс)

Ѱ ѱ (пс)

Ъ ъ (тврди полуглас)

Ь ь(меки полуглас)

 У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску отографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда.

Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање "Српског рјечника" (1818.), друго, знатно проширено (1852.), те превод "Новога завета" (1847.), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке:

1. изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама;

2. прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију;

3. новоштокавски фолклорни пуризам, што се очитовало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика.

На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбирани графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију "народног" писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизирао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије.

Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.)

Године 1868 Вуков језик улази у званицну употребу у школама само четири године после његове смрти. Овај великан Српског народа умро је 7 фебруара 1864 са књигом народних песама у рукама, умро је са њима, са народним песмама којима се целог живота, како је често истицао бавио као "најмилијим послом". Сахрањен је на Бечком гробљу а 1897. године његови посмртни остаци пренети су у домовину и полозени у порту београдске Саборне цркве, где и дан данас почивају.


190px-VukKaradzic.jpg
  vuk1.jpg
.
  vuka01.jpg
  250px-Vukov_spomenik.JPG
.

 

 







 
Interesantno
pozitivni glasovi: 24  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

bilja0209 (42)
e ovaj blog je nabolji...
super
#5, 06.02.2009 - 17:50
DUMI23 (30)
ma nista treba podrzaati ovakve stvari!
#4, 06.02.2009 - 09:44
DUMI23 (30)
+++++++
http://www.karike.com/blogs.php?entry=140298
#3, 06.02.2009 - 09:38
Hvala drug.
06.02.2009 - 09:42
biba66 (50)
Hvala Gospodu pa ne može da vidi kako sada pišemo i izvrćemo slova, što kažu stari "u grobu bi se prevrnuo", kad bi video kako se izvrće naše pismo. Ja bih bila srećnija da ovaj odgovor mogu da ti napišem ćirilicom, ali pravila sajta su pravila i ne mogu se kršiti.
#2, 06.02.2009 - 09:36
Znam draga,ali bitno je setiti se.Pozdrav.
06.02.2009 - 09:37
Čast mi je da se pohvalim što je Vuk Stefanović Karadžić moj zemljak.Naime selo Tršić gde se rodio je oko 7 km. od Loznice gde ja živim.Lepo je ovo i pohvalno druže setiti se reformatora srpskog jezika.Živ bio.Pozzzz
#1, 06.02.2009 - 09:26
Jeste cast prijatelju biti zemljak coveka koji je ucinio najvise za srpski narod,pozdrav prijatelju,i prijatan dan ti zelim.
06.02.2009 - 09:31