Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
tattoomike blog
 O Srbima kao ljudima, ratnicima, rodoljubima, slobodoljubivom moralnom i poštenom narodu, ispisani su tomovi knjiga, veliki broj novinskih, publicistickih i drugih radova koji verno odslikavaju osobine i moral jednog od najstarijih naroda na Balakanu i Evropi. Evidentno je da su se o Srbinu – coveku i ratniku, najpohvalnije izražavali i njegovi najljuci protivnici s kojima se tokom viševekovnih buna ustanaka i ratova, borio na svojim etnickim prostorima.  Pre i posle Kosova, Srbi su uživali ugled kakvim se nisu mogle da pohvale mnoge nacije daleko naprednije i u ekonomskom i u vojnom i u kulturnom pogledu. Odlucnost i odvažnost Srba u odbranu slobode, pradedovskih ognjišta, pravoslavlja i ljudskog dostojanstva, prisutni su u kazivanjima prenošenim s kolena na koleno, legendama, narodnim pripovetkama i pesmama, književnim delima, udžbenicima i mnogim istorijskim radovima. Iz ustanaka i ratova koje su vodili tokom 19. i 20. veka, ostalo je more pisanih materijala koji ubedljivo govore da su Srbii i u dobru i u zlu, i kao pobednici i kao poraženi, uvažavali coveka kao ljudsko bice, bez obzira bio on njihov sunarodnik, saveznik ili neprijatelj. Srpski vojnik je sa zarobljenim neprijateljem, mada i sam danima gladan, delio poslednji zalogaj hleba. Mnogo je primera koji svedoce da su u srpskim previjalištima i bolnicama, zarobljeni neprijateljski vojnici imali isti, cesto i bolji, tretman od srpskih vojnika. Daleko bi nas odvelo nabrajanje svih primera zabeleženih o navedenim osobinama Srba. Dovoljno je, stoga, reci da ih nisu poricali, vec otvoreno isticali, mnogi umni i vidjeni ljudi zemalja koje su putem ratova kidisale na srpske etnicke prostore. Pisali su o tome Turci, Bugari, Nemci, Austrijanci, Madjari, Italijani i drugi cije su horde ranijih vekova, a i u novije vreme – kao NATO na primer, nasrtale na srpske zemlje. I danas, u prvoj deceniji 21. veka, veliki broj uglednih i istaknutih licnosti iz citavog sveta – politicara, književnika, ekonomista, pravnika, publicista, novinara i drugih uglednih licnosti, uz pohvale srpskom vojniku i coveku, sa gnušanjem osudjuju zemlje NATO, SAD pre svega, kako zbog muckog bombardovanja Srbije 1999. godine, tako i danas zbog pravnog i fizickog nasilja u oduzimanju Kosmeta, najsvetijeg dela srpske pradedovske zemlje. Jave se , nažalost, na sopstvenu sramotu i sramotu svoje nacije, pojedinci bez ikakve reputacije u svom i širem okruženju, koji, povodeci se za dnevnom politikom i ostvarenje svojih egoisticnih i karijeristickih ambicija i interesa, imaju neku svoju, tendenciozno iskrivljenu, “istinu” o Srbima. Jedan od tih ljudi, kojima termin “ugledan” nikako ne pristaje, Ricard Holbruk – sada vec bivši politicar, izdao je knjigu o Dejtonskom sporazumu u kojoj navodi pored ostalog da “Srbi u prvi mah deluju hrabri i tvrdoglavi, robusni i nepoverljivi, ali kada im pridjete blizu i stavite pištolj na slepoocnicu, naglo popuštaju…” Mada na prvi pogled neverovatno zvuci, te reci je glavom i bradom izgovorio, to jest napisao, covek koji je jedinu svetsku velesilu do juce predstavljao u Organizaciji ujedinjenih nacija i koji je u velikoj meri doprineo muckom i zlocinackom tromesecnom bombardovanju Srbije. Zahvaljujuci njemu, koji se nekriticki i neljudski zalagao za sprovodjenje planova svojih šefova Klintona i Olbrajtove, širom Srbije nikli su grobovi u kojima su sahranjivane bebe izginule u porodilištima, deca predškolskog uzrasta ciji su životi prekinuti eksplozijama NATO bombi u roditeljskim domovima, mladici i devojke ciji je životni put zaustavljen na mostovima, u vozovima, autobusima, stambenim zgradama, na pijacama… Nabrajanju žrtava i materijalne štete nikad kraja – ali se s pravom namece pitanje: šta ljude poput Holbruka navodi da umesto pokajanja i izvinjenja za suludi napad na malu miroljubivu zemlju i dalje duvaju u ratne trube, uz zapenušene pretnje o “pištolju na slepoocnici?” Odgovora na to pitanje ima više. Neka od njih spadaju u domen psihijatrije, na neka bi odgovor mogle da daju pedagofija i andragogija, ali je, izgleda, pravi odgovor u srpskom coveku i vojniku koga nisu zastrašile bombe i rakete, koji se borio viteški i gotovo puna tri meseca dostojanstveno prkosio najmocnijoj vojnoj koaliciji na svetu. Bio je to težak i neocekivan udarac za Belu kucu, Pentagon i NATO štab u Briselu, gde se kalkulisalo da ce Srbi za samo nekoliko dana biti baceni na kolena. Takva procena pocivala je na izveštajima i “strucnim” procenama Holbruka, kome su asistirali sekretar i komandant NATO – Havijer Solana i Vesli Klark. Takav razvoj dogadjaja, pored moralnog kraha, zapretio je u jednom trenutku raspadom NATO alijanse. Jer, umesto na samo “nekoliko”, rat se protegao na predugih sedamdeset i osam dana, od kojih je svaki proticao u znaku moralnog i vojnickog fijaska udruženih snaga devetnaest zemalja. A taj fijasko se ogledao u cinjenici što su umesto na srpsku vojsku, koja kao da je u zemlju propala, krstarece rakete, kasetnim i projektilima sa osiromašenim uranijumom, masovno zasipali sela i gradove, bolnice, škole, obdaništa, porodilišta, pijace stambene zgrade… Uporedo s tim, i pored nevidene medijske halabuke u satanizovanju Srba, nisu pred svetom mogle da se sakriju nevine srpske žrtve, jer su cak i u zemljama clanicama NATO svakodnevno pristizali novinski, audio i vizuelni izveštaji o “ucincima” alijanse u ubistvima civila i divljackom rušenju, stambenih, privrednih i mnogih drugih objekata. Umesto bilo kakve polemike sa covekom kome danas niko u svetu ništa ne veruje, osim pripadnika nekih nevladinih organizacija u Srbiji, treba podsetiti na reci koje su neposredno posle Prvog svetskog rata izgovorili stranci o Srbima. Evo šta je Viljem Drugi Hoencolern, nemacki car, rekao 1915. rekao vojsci koja je krenula na Srbiju: “Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata – protiv Turaka, Bugarske i Austrougarske – dali svetu dokaze visokih ratnickih vrlina i najvecih vojnickih sposobnosti i koji su na zastavama poprskanih krvlju, napisali za ove cetiri godine samo najvece i najslavnije pobede…” August fon Makenzen, nemacki feldmaršal, neposredno pre napada na Srbijuporucuje svojim vojnicima: “Vi ne polazite na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali narod ne pomraci slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemacke armije”. Srpska vojska ne samo da je na bojnom polju pomracila slavu nemacke armije, vec je i Makenzena licno ponizila, zarobivši ga 1918. godine. Austrijski general Alfred Kraus, takodje ima visoko mišljenje o Srbima zbog cega se ne ustrucava da kaže: “Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnicki najjace od svih naših neprijatelja. Zadovoljni s malim, dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, bogato snabdeveni municijom, vešti u korišcenju zemljišta, vrlo dobro vodjeni, mržnjom i oduševljenjem zagrejani za borbu, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoca nego Rusi, Rumuni i Italijani”. Mnogo reci hvale o Srbima i srpskoj vojsci izrekli su i njihovi ratni saveznici. Francuski maršal Franše d’ Epere ne krije oduševljenje o kvalitetima srpskih vojnika, zbog cega se gotovo pesnicki pita: “Ko su ti junaci koji mogu da se podice da su zaslužili jedno od najvecih odlikovanja na svetu? To su seljeci, skoro svi, to su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomljivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva”. Mnogo je takvih izjava i prikaza u štampama mnogih zemalja sveta, zabeleženih kao validne istorijske cinjenice. Medju tim brojnim primerima, posebno je zanimljiva izjava ceškog književnika Ervina Kiša, kaplara 11. puka 9. austrugarske divizije i ucesnika Kolubarske bitke: “Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je sloboda malih naroda jaca sila od nasilja velikih i mocnih”, piše on. “Tek sam ovde shvatio Šatobrijana da neumitna sila – volja savladjuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu”. Valjalo bi da ovo procita i gospodin Holbruk. I ne samo on.


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 2  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

DUMI23 (30)
+++++++++==
http://www.karike.com/blogs.php?entry=140298
#1, 06.02.2009 - 17:32
 

Korisnik
offline
offline tattoomike (34)
Srbija, Raški okrug, Kraljevo



Blogovi: tagovi
nema tagova