Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
BIG-LEON blog
Običaji starih Slovena

SVADBENI OBICAJI

Sloveni na Balkanu nekad su imali niz zabrana koje su se odnosile na venčanja i svadbe.
Na primer, bilo je rasprostranjeno mišljenje da mlada na sebi ne treba da ima nikakav biserni nakit «jer će joj bračni život biti pun suza».
Dodir mlade sa zemljom smatrao se opasnim, a ta opasnost vrebala je od «podmetnutih čini» te je mlada put od svoje do mladoženjine kuće morala da prevali na konju ili kolima.
Mlada nije smela ni da dođe u dodir s pragom mladoženjine kuće, crkvenim portalom, mostom ili bilo kakvim prelazom preko reke jer su to sve mesta sa kojih vrebaju loše čini.
Običaj da mlada na dan venčanja mora da ima veo, koprenu preko lica koji bi je štitio od urokljivih pogleda, sačuvao se do danas.
Još jedan od tih starih običaja koji su se sprovodili u cilju zaštite od zlih sila jeste i običaj da se svatovi odvodeći mladu ne vraćaju istim putem kojim su došli.
U nekim krajevima se smatralo da mlada na sebi, na svojoj odeći ne treba da ima ikakve čvorove jer bi ti čvorovi mogli da otežaju porođaj ili čak i da ga onemoguće.
Oni parovi koji su želeli muške potomke, nisu smeli da se venčavaju u dane čiji su nazivi ženskog roda, a da se ne bi rodilo prvo žensko dete, mlada nije smela da na svojoj haljini ima neku iglu niti je smela da prtljag sa svojom spremom stavi makaze ili igle.

VEROVANJE U ''ONAJ SVET'' ILI ZAGROBNI ŽIVOT

Verovanje u "onaj svet" ili zagrobni život duša bilo je poznato svakom primitivnom narodu svim narodima arijske grupe još u njegovom praistorijskom dobu, pa i Slovenima. Tvrdnja Nestorova da su Sloveni za onaj drugi svet prvi put čuli kad su k njima došli hrišćanski misionari iz Carigrada, i Titmarova da su Sloveni mislili da se smrću sve svršava, savršeno su netačne, i mogu se uzeti samo kao tvrdnje hrišćanskih kaluđera, koji veru Slovena žele da prikažu bez raja, dakle sa jednim velikim nedostatkom, a hrišćansku opet kao veru koja svojim vernima mnogo više daje i obećava.

Sloveni su verovali da je duša pozvana posle smrti na jedan drugi život; ovo nije hipoteza nego tvrdnja koju dokazuju mnogobrojni stari tekstovi. /L. Niederle: op. cit. pg. 132./ Spaljivanje pokojnika, žrtvovanje žena, robova, konja, pasa, stavljanje hrane u grobu pokojniku u starije vreme; razne pak daće na kojima se katkada specijalno za mrtve mese i naročiti kolači, pa slava, žrtvovanje domaćem čuvaru i pretku, Božić koji nije ništa drugo do žrtvovanje svim precima, neoborivi su dokazi tvrdnje da su Sloveni u istinu verovali u zagrobni život.

  Duša pokojnika posle smrti odlazi u nav ili raj. Etimologija reči "raj" još je uvek nerešena, ali je on svakako bio poznat Slovenima, pre nego što su primili hrišćanstvo. Ovaj raj, bio je mesto pravednih i dobrih duša, a mesto kuda odlaze zle duše označeno je rečju p'kl´´ (pakao).

O mestu, gde se taj drugi svet nalazio, postojala su razna mišljenja. Prema mnogim spomenicima i zaostacima u folkloru, naučenjaci su verovali da se onaj svet nalazi s onu stranu mora. Ova tvrdnja dokazivala se time, što su neka slovenska plemena sahranjivala svoje pretke na taj način, što bi ih polagali u čamac i otiskivali ih u more, a ako je ovo radi daljine mora bilo nemoguće, tada su ih ili spaljivali ili sahranjivali, ali opet položivši ih prethodno u čamac, kako bi, ma i simbolički, mogli otploviti preko mora u onaj svet. Vuk nam u svom Rečniku pod rečju kuga veli, da kuga prelazi preko mora i dolazi amo da mori ljude; po ovome izgleda da su i Srbi verovali da se onaj svet nalazi s onu stranu mora. Još jedan dokaz imamo da su Srbi verovali da se onaj svet nalazi preko mora, a to je slaganje ponuda pokojnicima na dasku i puštanje istih niz reku, da ih ona odnese na more, pa zatim u onaj drugi svet preko mora, koji je zabeležen kod Homoljskih Srba. /Dr V. Čajkanović: Stud. iz Rel. i Folklora./ Prema češkom prevodiocu Huberini (vidi poglavlje o Volosu) izgleda da su i Česi verovali da se onaj svet nalazi preko mora.
Sloveni su svoje mrtve ili sahranjivali u polja, pod pragom ili oko ognjišta, ili su ih položivši u čamac spaljivali, ili pak na more otiskivali. Izgleda da je u najranije vreme običaj spaljivanja bio najčešći. Jedan spomenik nam veli da duša pokojnika sve dotle lebdi na drveću, dok se pokojnik ne spali. U svim slučajevima sahrane, Sloveni su kraj pokojnika stavljali sve njegove najmilije stvari. Oružje, konja i razne ponude redovno su sa pokojnikom zajedno sahranjivali, a katkad se žena svojevoljno ubijala i zajedno je sa mužem bila sahranjivana.

NAČIN ŽIVOTA STARH SLOVENA

U svojoj novoj otadžbini Sloveni se uglavnom odaju zemljoradnji, kojom su se bavili i u staroj postojbini. Strategikon ističe bogatstvo njihovih ambara, naročito u žitu i prosu. Uostalom da su stari Sloveni, kao dobri zemljoradnici, poznavali više vrsta žita svedoče njihovi zajednički nazivi: žito, vlat, klas, zrno, pšenica, ovas, ječam, proso, raž i naziv gumno. Njihovu reč „ralo“ preuzeli su Nemci, a verovatno i reč „plug“. Čitava Rumunska poljoprivredna terminologija, izuzevši opšte reči kao „orati“, slovenskoga je porekla. Isto tako i arbanaska, npr. arbanasi nemaju svoga izraza za „kositi“. Oni govore za ovaj pojam slovenski izraz (me kosit). U oblasti grčkoga jezika konstatovani su slovenski poljoprivredni izrazi čak u Peloponezu. Od Slovena primili su opet Nemci naročito mnogo reči za krzna, kojima su Sloveni bili bogati. I inače su vrlo tesne veze izmedju Germana i Slovena na čitavoj zapadnoj granici starih i novih naselja. Germanskog porekla su kod Slovena mnoge reči zapadne kulture, npr: kuhinja od staronemačkog „kuchina“, krist, zatim reč „crkva“, mač dolazi od gotskog „mekja“, šlem od staronemačkog „helm“. Onda reči materijalnog prometa kao što su: kupiti, plata, carina, kao i oznake za novac, došle su Slovenima preko Germana. Sloveni su dotad vršili trgovinu obično zamenom.
Od domaćih životinja stari Sloveni znali su za goveda, čak i bika i bivola, ovcu, barana, brava, kozu, svinju, konja, osla i psa.
Hrana Slovena bila je dosta raznovrsna. Žito su mleli na kamene ručne žrvnje ili na vodeni mlin, da dobiju brašno. Hleb je bio poznat svim slovenskim plemenima. Od povrća znali su svi za: repu, sočivo, grah, leću, bob, luk pa čak i za mak. Služili su se i solju. Od voća su poznavali: jabuku, krušku, višnju, trešnju, šljivu, prasku i orah. Znali su sem toga i za dinju i tikvu. Mleko i od njega sir opšte su poznata stvar.
Sloveni su se, naravno, pored pravog bogatstva riba u njihovim vodama bavili ribolovom. Kao dokaz za ribarsko zanimanje može poslužiti reč „mreža“, zajednička svim Slovenima.
Pčela je bila pažena kod svih naših plemena i njen med cenjen i kod stranaca. Starim bavarskim manastirima dodeljivani su uvek slovenski pčelari kao najveštiji. Od meda se pravilo opojno piće-voljena medovina. Vino je ušlo rano u običaj kod svih Slovena, a biće i da se proizvodilo u južnim delovima stare postojbine. U novoj ga je otadžbini, na Balkanu, bilo dosta.
Kod Slovena se dosta spominje ljubav prema muzici. Arapski pisci spominju kako Sloveni poznaju više vrsta instrumenata i sa strunama i za duvanje. Opšte je poznata svirala kao i gusle. Ta vrsta instrumenata i sva tradicija uza nju postali su najbitniji elemenat duhovne kulture našeg naroda.
Neka Slovenska plemena su verovala da se kod njih „svake godine jedanput svako za nekoliko dana pretvori u vuka, pa se opet vraćaju u staro obličje“. Otuda je došlo i čudno ime-vukodlak. Danas se kod nas vukodlak izjednačio sa pojmom vampira, a zamena je došla usled toga što se, kao u starim germanskim skaskama, verovalo da se duše sele i da umrli ljudi uzimaju vučji oblik. Isto tako je veoma rašireno verovanje u domaće zaštitne duhove, koji mogu biti i ljudi i životinje, a naročito zmije kućnice. Kod Litvanaca, Poljaka, Čeha, Srba i Hrvata to poštovanje kućne zmije bilo je gotovo opšta pojava, ubiti nju značilo je ne samo nesreću za čitavu porodicu nego i samu smrt domaćinovu.
Kao narodi prirode, Sloveni su naročito poštovali nebeska tela, komete, zvezde a naročito Sunce i Mesec. Za pomračenje Sunca i Meseca čvrsto se verovalo da predskazuju neke velike katastrofe.
Crkva je kod Slovena vrlo stara, hrišćanstvo je docnije pojačano, ali je zadržalo neke osnovne paganske osobine. Narod bira pojedine svece kao svoje zaštitnike, kao nekad bogove, i obraća se njima kao pravom božanstvu. Primorske crkve pune su raznovrsnih priloga koje spaseni mornari prinose svecima, naročito Sv. Nikoli, koje su zazvali u nevolji i kojima su se obavezali. Poznata su u Hercegovini i Crnoj Gori zavetovanja - Sv. Vasiliju Ostroškom, u Istočnoj Bosni - Čajničkoj Krasnici, a u Hrvatskoj - Mariji Bistričkoj. Neposredan primer starih prazničkih žrtvovanja kod nas očuvan je u običaju badnjaka i božićne veselice ili pečenice. Na temeljima gradjevina je još uvek obavezna životinjska žrtva, naročito ovna ili petla. Mrtvaci su kod starih Slovena ponekad spaljivani, naročito se taj običaj održavao kod Rusa i Litvanaca. Sahranjivanje je došlo u običaj naročito uticajem hrišćanstva, ali ga je bilo i ranije, sudeći po ostacima starih grobljišta.
Kao zemljoradnički narod, i Sloveni su imali razvijen kult zemlje kojoj su dugovali sve. Kao što je kod Grka zemlja „majka svega“, tako je kod Slovena „zemlja mati naša“. Naš narod, prema jednom saopštenju iz dalmatinske Bukovice veruje da je Bog stvorio zemlju „kao majku koja sve priteže u svoja nedra, odakle je sve i izašlo“. Nedostojnim sinovima zemlja za kaznu izmeće kosti, i to je najteža osuda.
Stari izvori kažu nam da su stari Sloveni poštovali izvesna drveća i kamenje. Poštovali su posebno dub, hrast i lipu. Za orah se veruje da se na njemu kupe veštice i da može biti senovit. Od cveća se naročito neguje i poštuje bosiljak, „božji cvet“.
Jezička kultura i opšti stepen slovenske civilizacije u doba oko VIII veka behu već prilično razvijeni. Postojale su reči i izrazi i za dosta suptilne pojmove. Najbolji dokaz za to je taj da je prevod Svetog pisma u IX veku bio potpuno moguć na tom jeziku i da se, izuzimajući izvesne tananosti kojima je obilovao najkulturniji jezik toga vremena, gotovo sav grčki leksikalni, pa čak i frazeološki deo dao izraziti slovenski.
Slovenski došljaci bili su kulturno aktivniji i individualniji od izvesnih plemena koja su zatekli na Balkanu, i pokazali su već time da su elemenat koji će novoj sredini i hteti i moći dati izhvesna obeležja svojih osobina.

U sledećem nastavku:

Stari Sloveni i hrišćanstvo



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 14  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: