Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
wolfie blog
 naravno o psu.. Doneli su me kući, ušuškanog u naručju.
Mazili su me, smešili mi se i govorili da sam sladak.
Igrali su se sa mnom, smejali su se sa mnom, i obasipali su me igračkama.
Volim svoju porodicu, posebno decu.
Deca su volela da me hrane, davala su mi slatkiše,
Čak su me puštala da sa njima spavam, umotan u čaršave.
Vodili su me u šetnju, nekoliko puta dnevno,
I ponosan sam da kažem, otimali su se ko će da me vodi.

To su stvari koje neću zaboraviti, dragocene uspomene.
Sada živim u azilu, daleko od moje porodice.
Smejali su se i mazili me kada sam se igrao sa starom cipelom,
Ali ja nisam umeo da razlikujem stare od novih.
Deca su se igrala sa mnom otimajući mi krpu iz usta,
I ja sam mislio da je u redu da žvaćem tepih.
Onda su rekli da sam prešao svaku meru, da moram da živim napolju.
I nisam mogao da razumem, iako sam pokušavao i pokušavao.
Šetnje su polako prestale-govorili su da nemaju vremena.
Voleo bih da sam to mogao da promenim, da sam mogao da uočim svoju grešku.

Moj je život postao usamljen, iza kuće na lancu.
Lajao sam i lajao po čitav dan, samo da ne bih poludeo.
Tako su me odveli u azil. Stideli su se da kažu zašto.
Rekli su da je neko alergičan,
I svako me je poljubio jednom na rastanku.
Da su me samo naučili dok sam bio štene,
Ne bi mi im bilo tako teško da brinu o meni kad sam odrastao.

"Imaš još jedan dan", čuo sam kako mi govori radnik.
Da li to znači da ći dobiti još jednu šansu?
Da li danas idem kući?


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 4  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: