Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
sanjabmi blog
Probudićeš se jednog jutra, okupan svetlošću rođenog dana, obgrljen starim željama i nedovršenim pesmama, probudićeš se setno i ličićeš sebi na stranca. Dok pospano budeš otvarao oči i dok se u tebi bude rađao jedan novi univerzum sumnje u korene i u nebo, možda ćeš kraičkom duše pomisliti na dane sahranjene u grobnicu naših poroka. Da, sigurno ćeš se probuditi. Otvorićeš svoje srce lastama, koje sasvim slučajno dolaze sa ostrva nade i proleća u tvoju zimsku baštu. Probudićeš se i više niko nikada neće moći da te uspava kao nekada, više ni jedna noć neće biti ista, spokojni azil u kome se skrivaš od svojih dnevnih promašaja. Čućeš vetar i osetićeš harizmu nekog dalekog poznog glasa koji si odavno pomešao sa svakodnevnim brujanjem utrobe sveta. Konačno, moće ćeš po prvi put da u tom snajnom snopu sećanja i magle, spoznaš iskricu mraka, koju si tu sahranio pre mnogo, mnogo vekova. Probudićeš se neopisivo razočaran i srećan...
Razočaran u sreću...
ona te je godinama tražila, prekrila preko tamnih šuma i pustih mora ne bi li se bar na tren susrela sa tvojim likom. Voleo si je i ako nikad nisi toga bio svestan.
Voleo si je, možda i više nego i koga drugog, zapamti dobro tu reč.
Voleti.......




I ona je ponekad volela tebe...
Samo ponekad...
Kada bi je svi izdali, kada bi svi drugi prokleli njeno anđeosko lice, njenu blagoslovenu naklonost osmehu, njene purpurne usne i bledoplavkaste oči.
Ponekad...
Ipak bio si joj najdraži, jer je u tebi videla sunce čije zrake, pošto nije pripadala ljudskom rodu, nikada nije mogla da oseti. Ti si je činio srećnim, ti i niko drugi. Sreću si mogao da usrećiš...
Ponekad...
Kada bi ona usrećila tebe...
I noć ne bi bila toliko duga; i dan ne bi bio toliko trom; i sve bi dobilo oblik pahulje, zvezda. Tamo, gde se rađaju nerođeni, tamo gde iz oka izvire san, tamo, gde ljudi imaju drugačija obličja. Znaš li gde? I pesme su lepše. I lutanja su slađa. I dan je sličniji božanstvenim obrisima purpurnog plavetnila. Ne zaboravi... tamo gde počinje jutro. Setno i prkosno. Laskavo, jer si živ. Sretno, jer si sam. I lakomisleno, jer te nema.
Kao... ponekad.
Kada nije bilo nikoga pored tebe, kada su oblaci plovili čežnjom i noć izgledala kao skrovište.
Od dnevnog bola, od dnevnih glasova i demona. Tako mirna, tako skladna, veličanstvena, tiha i halapljiva gospodarica noći.
Razglednica iz dalekog sveta izmazana sunčevim pegama na rubu, parče hartije koje oslikava dodire.
Toliko je vremena trebalo da shvatim...
Kažu: nikada nije kasno, nikada, i ako je ta reč pomalo čudna, nedefinisana. Mogao bih reći tren i da on potraje kao večnost. Mogao bih sto puta sanjati isti san, iste ljude sretati na ulicama istih gradova, tamo gde se budi zora, u isto vreme, istog jutra. Siluete u mraku. Papirne lutke u rukama devojčice dobijaju dušu, glas. Raznobojni karton je zaista živ. Kao što se i more talasa pod otiskom nečijeg prsta, iz dalekog, najdaljeg sveta.
Ostavićeš sve što si imao, a što ti je darovala noć. Ostavićeš sve... U glavi će se roditi jedna neopisivo sjajna misao. Puna mraka. Oko kao most i pogled kao val. Saznanje da te sopstveni demoni čine božanstvom, da su u tebi sjedinjeni raj i pakao čitavog sveta. Da si anđeo koji traži...
Oprosti...
Samo jednom...
Sebi i drugima...
Ujutru.
Kad.
Prođe. __________________


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 12  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline sanjabmi (44)
Srbija, Nišavski okrug, Niš



Blogovi: tagovi
nema tagova
Arhiva unosa