Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
SrpskiVukovi blog
Овде иду цитати из књиге ,,
IGRA SENKI“ – Tim Marshal, Beograd, 2002.
у којој се са његове тачке гледишта описују догађаји на овим просторима...



v
IGRA SENKI“ – Tim Marshal, Beograd, 2002.



Str. 30:



U avgustu 1995. godine su Hrvatska
vojska i rezervisti izveli munjevitu ofanzivu, nazvanu „Oluja“, protiv Srba u
Krajini. Aktere te operacije delimično su obučavale, naoružavale i finansirale
SAD. U ubilačkom pohodu počistili su sve pred sobom, paleći, pucajući i
pljačkajući. Dvesta hiljada Srba bilo je „počišćeno“ s područja na kojem su
njihove porodice živele 400 godina. Oni su preko Bosne pobegli u Srbiju. Jedan
od aktera „Oluje“ bio je Agim Čeku. Njegovo ime je ponovo islivalo 1998., kada
je postao načelnik generalštaba UČK (OVK).



Amerikanci
su tajno doturali oružje Bošnjacima u Tuzli koristeći opremu NATO.



Str. 37:



I
Ministarstvo odbrane i Forin ofis imali su planove za eventualni rat protiv
Jugoslavije.



Str. 38:



Jedan
oficir MI-6, koji je tada bio na dužnosti u regionu, kaže:“Iskoristili smo
priliku da jedan tim momaka iz SAS ubacimo u misiju KVM (KOMENTAR: Kosovska verifikaciona misija OEBS na čelu sa Vilijamom
Vokerom, iza kojeg je stajao Ričard Holbruk i Madlin Olbrajt)
. Tačno je, radili su kao
posmatrači i Britanci su se zaista trudili da se sporazum i primirje održe, ali
su radili i druge stvari“.



On kaže
da je u sastavu KVM znanično bila i grupica nenaoružanih vojnih lica,
predvođena general-majorom Džonom
Drevjenkijevičem
: „Međutim, Britanci su nezvanično ubacili ne samo SAS, već
i Četrnaestu obaveštajnu i Kraljevske signaliste. Svi su išli sa diplomatskim
pasošima“. „Četrnaesta obaveštajna
je elitna vojna jedinica koja zajedno sa SAS obavlja takozvano „dubinsko
nadgledanje“.



Str. 46:



Amerikanci su prednjačili. Na Kosovu je
već bila u toku ogromna operacija CIA. Ranije te godine, predsednik Milošević
dozvolio je organizaciji po imenu Kosovska diplomatska posmatračka misija
(KDOM) da nadgleda situaciju. Misijom je zvanično rukovodila OEBS (Organizacija
za evropsku bezbednost i saradnju). Nezvanično je upravljala CIA. U njemu je je
uglavnom bilo angažovano osoblje Dinkorp.



Dinkorp. je američka kompanija sa
sedištem u Virdžiniji, blizu Vašingtona. Mnogi od onih koji za nju rade su
nekadašnji članovi elitnih vojnih jedinica SAD ili CIA. Oni su uglavnom vezani
za Stejt Department.



Str. 47:



KDOM
nisu činili samo bivši specijalni operativci i vojni atašei. Jedan analitičar
odbrane veruje da su „Amerikanci upleli čak i višeg atašea Odbrane iz
Pentagonove odbrambene obaveštajne službe. Organizacija je vrvela od njih.“



Kada je
u oktobru osnovana Kosovska verifikaciona misija (KVM), mnoge zemlje
jednostavno su premestile svoje diplomate iz KDOM u KVM da bi ubrzale proces
angažovanja 2000 posmatrača, koliko je zahtevao Holbrukov sporazum. SAD su to
odbile. One su zadržale svoje ljude u KDOM, što je značilo da je KDOM postao
pretežno američka organizacija. Onda je američki državni sekretar Madlin Olbrajt otišla korak dalje. Ona je insistirsla da i na čelu KVM bude
Amerikanac
. Čovek koga je izabrala imao je zanimljivu radnu biografiju. Vilijam Voker je bio američki ambasador
u Salvadoru krajem 1980-tih. Voker je kasnije uhvaćen u skadalu Iran/Kontra.



Str. 48:



U
proleće sledeće godine, kad je postalo jasno da će NATO bombardovati, KDOM i KVM
morali su brzo da evakuišu svoje osoblje sa Kosova. Amerikanci su svoju opremu
predali OVK (UČK). Satelitski telefonski sistemi za globalno pozicioniranje
bili su korisni kad su avioni stupili u akciju.



Ni
Francuzi nisu gubili vreme. Čim su saznali za stvaranje KVM, poverili su
zadatak jednoj jedinici Specijalnih snaga, poslala ih avionom u Makedoniju i
odatle odvezla na Ksovo, u pratnji agenata DGSE, što je otprilike francuska
verzija MI-6.



Str. 49:



Olbrajtova
nije bila naročito uspešna ni na čelu Stejt departmenta ni kao američki
ambasador pri UN. Ona je stajala iza veličanstvene deklaracije UN o „zaštićenim
zonama“ za bosanske Muslimane.



Str. 50:



Nakon
debakla u Bosni, Olbrajtova se opredelila za „pretnju silom“ kao prioritetnu
politiku u Jugoslaviji. Zabeležene su njene reči da je
Kosovo prilika za ispravljanje istorijskih nepravdi.
(KOMENTAR: Ovo
samo umobolna osoba može da izgovori i da se ludačkom snagom „milosrdnim“
bombardovanjem obruši na Srbiju)



Olbrajtova je želela akciju. Htela je da utiče na javno mnjene i da uradi ono što
želi kad nastupi čas odluke. Upalilo joj je, (KOMENTAR: Nju
treba poslati na psihijatrijsko lečenje pod strogim nadzorom, kao težak
patološki slučaj, opasan za čovečanstvo)
, i u oktobru je NATO bio spreman da
bombarduje ukoliko se ne nađe kompromis. Holbruk ga je našao i bombarovanje je
predodređeno (KOMENTAR: Ovo dokazuje da nekoliko
meseci kasnije izrežiran Račak proizvod Holbrukove kuhinje, kojim je
„milosrdno“ bombardovanje daleko pre predodređeno i režirano)



Ali u tom času politika Olbrajtove
uveliko je stvarala činjenice na terenu. CIA je obučavala, a delimično i
opremala borce OVK (UČK). To se događalo u vreme kada su drugi departmani
američke administracije i Evropljani još pokušavali da održe mirovni sporazum. (KOMENTAR: Ovo je dokaz da je Olbrajtova važan pion
„vladara iz senke“ i da je imala njihovu podršku u satanističkom bombardovanju
Srbije, ne zato da se svrgne Milošević, kako su manipulisali javnim mnjenjem,
već da koristeći Šiptare kao topovsko meso trajno stacioniraju na KiM, i preko njega kao važne
geostrateške tačke Jugoistočne Evrope uspostave kontrolu nad Evroazijom a preko
toga i čitavim čovečanstvom)



Str. 53:



Pripadnike
OVK (UČK) obučavali su Amerikanci, koji su ih delimično i opremali i bezmalo im
izručivali teritorije. OVK je sedeo u rovovima iz kojih su se Srbi povukli pod
pretnjom. U drugoj polovini decembra, iz tog položaja OVK je obznanio da će
započeti ofanzivu u proleće 1999. godine. (KOMENTAR: Ovo
je dokaz o koordinisanosti u pripremema i realizaciji operacije „Račak“, kao
uvertire za „milosrdno“ bombardovanje kao glavnog cilja kako bi se NATO trupe
trajno stacionirale na KiM uz pomoć Šiptara kao topovskog mesa.)



Str. 67:



Nacrt
Sporazuma iz Rambujea:



U dodatku
(B), paragraf 7, kaže se: „Osoblje NATO će uživati imunitet u pogledu
bilo kog hapšenja, istrage, pritvora od strane organa SRJ“. Drugim rečima,
Jugoslavija više neće imati potpunu zakonsku kontrolu nad Jugoslavijom.



U paragrafu 8 kaže se da će osoblje NATO
„uživati... slobodan i neometan prolaz i nesmatan pristup širom SRJ“. Ta
klauzula dopustila bi NATO da rasporedi trupe i tenkove gde god nađe za shodno
u Jugoslaviji, npr. u Beogradu.



U paragrafu 11 kaže se da će NATO „biti dato puno
pravo na korišćenje aerodroma, puteva, železnica i luka bez naplate troškova“.



U paragrafu 15 NATO se daju „pravo na korišćenje
celokupnog elekreomagnetnog sprektra“, što znači da bi NATO mogao da zapleni
jugoslovenske TV i radio stanice, kao i telefonski sistem.



Pored vojnih odredbi, upečatljiva je i ekonomska
klauzula. U članu 2, paragraf 1, kaže se da su strane saglasne „da preraspodele
vlasništvo i sredstva... u sledećim oblasima: imovinu u državnom vlasništvu
(uključujući obrazovne institucije, bolnice, prirodne resurse i proizvodne
kapacitete“. to znači da bi se od Jugoslavije moglo tražiti da preda svoje
najvrednije prirodne resurse – minerale vredne više milijardi US$ u rudnicima
severnog Kosova.



Str. 68:



Den Ger, zamenik direktora za vojne studije u
konzervativnom Centru za strateške i međunarodne studije u SAD, smatra da je
„Olbrajtova u osnovi pokušavala da nađe povod za bombardovanje“. To isto
mišljenje deli Robert Hajden, direktor Centra za Ruske i Istočnoevropske
studije na Pitsburškom univerzitetu.



Str. 166



Britanci koji
su radili na Miloševićevom psihološkom profilu, dobili su na uvid američku
verziju tog profila. Obe zemlje su zaposlile stručnjake koji su stotine sati
posvetili proučavanju njegovih fotografija i drugog filmskog materijala
snimanog godinama, ponekad i tajno.



Str. 167



Ispostavilo se
da se u stresnim situacijama goji. Tada je takođe više pušio i pio, što je loše
uticalo na njegovo zdravstveno stanje, jer je patio od šećerne bolesti. Profil je imao ograničenu, ali zanimljivu
upotrebnu vrednost. U vreme kada je milošević bio pod velikim stresom,
Amerikanci su često nastojali da ga još više pritisnu. Upravo je to bio razlog
što su ga za vreme rata optužili za ratne zločine i raspisalo nagradu od 5 miliona dolara
za njegovu glavu.



Ali, krajem juna 1999 pristup Miloševiću je promenjen.
Diplomate i obaveštajne službe počele su više da se bave pronalaženjem nekog iz
uskog ili šireg kruga predsednikovih saradnika, ko bi bio sklon da ga izda ili
napusti i time doprinese procesu izolacije i njegovom konačnom padu.



Kucali su na
poluotvorena vrata. Srpski establišment se pitao kakva će budućnost biti ako on
i dalje ostane na vlasti. Službenik MI6
zadužen za strategiju utvrdio je da je sada bilo lakše razgovarati s ljudima iz
režima.



Str. 168



Vrbovanje se odvijalo na tri načina:
davanjem pomoći određenim medijima, davanjem podrške određenim opozicionim
političarima i traženjem insajdera koji žele da sarađuju.



Od 1997.
godine mediji su dobijali najveću pomoć. Ipak, 1999. godine trebalo je podržati
i političke stranke. Amerikanci i Britanci će biti glavni koordinatori, a EU i
Nemačka će se brinuti za finansije. Po rečima
jednog zvaničnika Forin ofisa koji
je bio na terenu, svi su počeli da ubeđuju ljude iz režima – za koje se
pretpostavljalo da žele da nađu izlaz iz situacije. “Važna je bila poruka.
Trebalo ju je stalno ponavljati, a glasila je: “Morate promeniti stranu.” Nisu svi čekali da ih vrbuju. U jesen
1999. godine jedan jugoslovenski ministar vodio je zanimljiv razgovor s
britanskim novinarom dok su pili kafu na terasi njegove kuće u Beogradu.



Str.169



Ministar je
rekao da u Vladi ima ljudi koji su svesni da se zemlja suočava s teškoćama i da
su možda potrebni neki drugi ljudi koji će graditi bolje odnose sa spoljnim
svetom. Složio se da je teško raspravljati o tom problemu, pogotovu što nema
zvaničnih diplomatskih kanala. Pitao je novinara da li može da mu preporuči
nekog s kim bi mogao da razgovara.



Novinar je dao
ministru broj mobilnog telefona britanskog diplomate koji je radio na Kosovu.
Na različitim nivoima unutar režima ljudi su znali da se sve to dešava, neki su znali čak i detalje. Direktor
jedne banke je znao ko je vrbovan i o čemu se razgovara. „London i Vašington su
seli i razradili stvar. Vašington je dao najveći deo novca i neke ideje. London
se bacio na planiranje i obe strane su se složile da ojačaju opoziciju
pomaganjem takvih organizacija kao što su Otpor i B92. Takođe je bilo jasno da Vuk Drašković mora da
ima manji udeo u opoziciji“.



Str. 170:



Vreće novca su godinama unošene u zemlju. Hteli su još
više da ih napune. Tako je bilo i sa ipsorukama opreme za elektronske medije,
kompjutera, pa čak i malih štamparija. Organizovani su seminari u Budimpešti i
tajni sastanci u Crnoj Gori, Bugarskoj, Bosni i Austriji.



Str. 173:



Svetski biznismen Džordž Soroš ustanovio je Otvoreno
društvo – Sonja Liht je bila načelu beogradske kancelarije. Njen rad na
pomoći medijima uključivao je i unošenje opreme za elektronske medije.



Str. 174:



Vuk Drašković je gubio i poslednje ostatke kredibiliteta
koje je imao u antimiloševićevskom pokretu. Tako je konačno otvorio put nekome
ko će zaista osvojiti predsednički položaj.



Str. 177:



Narednog meseca održan je jedan sastanak grupe srpskih
aktivista u hotelu „Mariot“ u Budimpešti koji je organizovao Međunarodni
republikanski institut (IRI). IRI
je američka organizacija koju delimično finansira vlada SAD i u kojoj radi
izvestan broj bivših vladinih službenika. Oni su uspostavili kontakt sa
studenskim pokretom Otpor i platili njihovim predstavnicima put do
glavnog grada Mađarske. Otpor je bio najzanimljivija od svih opozicionih grupa.



Str. 178:



Otporu je bila potrebana pomoć. Američki vojni ataše u
penziji, pukovnik Robert Helvi predsedavao je sastanku Otpora u
Budimpešti. Pukovnik Helvi je nekada radio u američkoj ambasadi u Rangunu.
Njegovo iskustvo je pomoglo Otporašima da shvate kako se mogu srušiti različiti
oslonci Miloševićevog režima. Otporaši su već mnogo toga bili i sami razradili,
ali Helvi im je dao dimenziju koja im je nedostajala. On je imao iskustvo,
distancu i podršku američkog novca. Složili su se oko strategije koja je četiri
meseca ranije bila zacrtana na sastanku u Forin ofisu u Londonu.



Str. 179:



Otpor je imao neku vrstu vojnog krila, ljude koji su
imali pristup oružju i umeli da se bore. Bilo ih je samo 10. Britanski
i američki novac je takođe pristizao, a organizovani su i neki niži nivoi
obuke. BBS je omogućavao prenos
programa Radija B92 na veću razdaljinu, a nemački Deutsche Welle je pomagao najmanje jednim opozicionim novinama,
tako što je plaćao papir i štampu. Amerika, Britanija i Nemačka potrošile su
više od 60 miliona US$ na finansiranje opozicije.



Str. 181:



Izvori iz britanske obaveštajne službe kažu da je Miloševiću prenata najmanje jedna kojom mu se nudilo da se dostojanstveno povuče; izvori iz jugoslovenske obaveštajne službe kažu da su bila dva pokušaja. Jednu ponudu
su dali Amerikanci, a drugu su
preneli Grci u ime neke treće
zemlje.



Jedan je
pokušaj učinjen u glavnom gradu Mađarske: «U Budimpešti su višim
vladinim funkcionerima Jugoslavije poruku preneli ljudi iz UN, ali to je
zapravo bila ponuda Amerikanaca. Ona je glasila: „Recite Slobi da ne brine zbog haške optužnice za
ratne zločine. Pobrinućemo se da ga ne uhapse, ali ako ne bude
sarađivao, nastavićemo pritisak. Sve što treba da uradi jeste da raspiše
izbore i zatim se dostojanstveno povuče
“.»



Miloševiću je rečeno da on sâm neće biti gonjen.
Milošević je ignorisao ponudu. Jedan od Miloševićevih saradnika zapazio: “Druga poruka je stigla preko Milana Milutinovića, koji je bio predsednik Srbije i visoki funkcioner SPS. “Milutinović je bio veza sa Grcima, ali to nije uspelo, ali to nije uspelo, jer Milošević nije hteo ni da čuje.” Savetnik dalje kaže da je Milošević odlučno odbio da sarađuje. Psihološki
profil koji je napravila CIA predvideo je takvu reakciju – pod pritiskom je bio
strahovito tvrdoglav. Srpski ministar
informisanja Aleksandar Vučić:
“U SPS i vođstvu svi su znali šta se
dešava, ali niko nije hteo ništa da preduzme
”.



Str. 182



Ponude su bile
pa prošle. Proslava Nove 2000. godine u Srbiji prošla je u tišini. Opozicioni
političari su od američkih, britanskih i nemačkih stručnjaka učili tehnike
kampanje. Pomogla su im neobjašnjiva ubistva ljudi na istaknutim položajima.
Arkan je ubijen 15.01.2000. godine. Mesec dana kasnije, dok je sedeo u
restoranu, ubijen je jugoslovenski ministar odbrane Pavle Bulatović. Zatim je
usledilo ubistvo direktora JAT, a onda visokog zvaničnika SPS.



Str. 186:



Bizarni niz političkih ubistava bio je važan argument u
ubeđivanju ljudi da su promene neophodne. Ubijani su i ljudi sa Haške liste.
Plaćenici koji su dobijali po 50.000 maraka sprovodili su te operacije koje su
organizovale snage NATO u Bosni. Što se ubistava tiče, Vlada je tvrdila da je
za njih odgovorna CIA.



Nacionalni demokratski institut ovlastio je jednu američku
kompaniju
da ispita javno mnenje u Srbiji. Dag Skoun iz agancije za
ispitivanje javnog mnenja „Pen Skoun i Berland“ doleteo
je u Budimpeštu da prenese instrukcije skupu opozicionih političara (KOMENTAR: reč je „Sent Andrejskom
saboru“ održanom 12-14. novembra 1999. godine)
, koji su predstavljali veći broj različitih
stranaka. On im je rekao da istraživanja govore da će jugoslovenski birači
podržati jednog opozicionog kandidata, ukoliko to bude osoba koja ispunjava
sledeće uslove.









Str. 187:



On ili ona mora biti nacionalista, imati čistu prošlost;
to mora biti neko ko nikada nije imao veze sa režimom ili s parama iz
inostranstva i ne sme biti ukaljan sitnim gloženjima između glavnih opozicionih
lidera. Ti uslovi su praktično isključivali sve manje ili više poznate ljude iz
opozicije. Nekoliko nedelja kasnije Skoun se vratio i ovoga puta doneo dokaze
da se čovek koji odgovara iznetim kriterijumima, pa će stoga moći smeniti
Miloševića sa mesta predsednika – zove Vojislav Koštunica.



Neki od prisutnih članova opozicije nisu bili baš ubeđeni
u to. Oni su znali ko je Koštunica, ali su se bojali da niko drugi u zemlji ne
zna. Amerikanci su tvrdili da to nije problem i da se može postići da on
postane poznat. Posle tog sastanka u Budimpešti, predstavnici opozicije su se
vratili u Srbiju i dugo razmišljali o toj ideji. Većina je već bila došla do
zaključka da lider njihovih sopstvenih stranaka nisu u stanju da igraju tu
ulogu. Nacionalni demokratski institut sada je jasno saopštio: Koštunica
odgovara – on je mogućni predsednik. Drašković nije više bio u igri i jedini
drugi veliki igrač bio je Zoran Đinđić, čelnik DS. Neki jegovi najbliži
saradnici su želeli da on bude predsednički kandidat, ali jedan od ljudi koji
su bili prisutni kad su Đinđića obavestili o planu da se kandiduje Koštunica,
kaže da je on odmah shvatio valjanost te ideje. «Jedan od njegovih
savetnika se razbesneo: „Niko ne zna ko je Koštunica. Zoran je poznat celom
narodu, on mora biti kandidat!“ Ali Zoran je ćutao, a zatim rekao: „Ne,
Koštunica može to da uradi“.»



Sklopljen je kompromis između njih dvojice: ako se sve
bude odvijalo po planu, Koštunica će biti predsednik SRJ, a Đinđić predsednik
Vlade Srbije. Đinđić je znao da ta pozicija može biti moćnija.



Str. 188



Aleksandar Vučić: ”U saveznoj vladi
niko više nije čitao Politiku; umesto
nje čitali su sе
opozicioni listovi Blic i Danas. Svako je pokušao da nađe nekog ko
će ha spasti, pa su mnogi uhvatili taj voz”. S prezrenjem govori o onima koji
su “kao pacovi napuštali brod koji tone”, ali gnuša se i opozicionih medija:
“Imali smo svog čoveka u jednoj medijskoj kući i znali smo da muzu Zapad i
uzimaju više nego što im treba.” Zapadne zemlje nisu smele da dozvole da se
zbog sitne korupcije stvari odlažu. Naprotiv,
ulagale su još veće napore.
Oprema je i dalje pristizala. Najmanje 20
satelitskih telefona stiglo je različitim putevima, između ostalog i
diplomatskim pošiljkama za ambasadu jedne skandinavske zemlje. Desetine
mobilnih telefona, desktop i laptop kompjutera kupljeno je za mlade aktiviste Otpora.



Str. 189



Ljudi oko Miloševića su prestali
da mu govore šta se stvarno dešava
. Kad je raspisivanje izbora objavljeno, scena za poslednji čin je bila
postavljena.



Str. 190



U leto
2000.
godine dva jugoslovenska aviona „Soko-galeb“ viđena su kako šišteći
preleću nebo iznad južne Engleske. Obojica su bili bivši vazduhoplovni oficiri
u jugoslovenskoj vojci, koji su posmatrali kako vazdušne snage NATO uništavaju
njihovui zemlju. Sada su bili civili i njihovo učešće u spektaklu trebalo je da
pokaže kako Jugosloveni i Britanci nisu neprijatelji. Prisutvo ta dva aviona je
iskorišćen i kao način da britanska vlada uspostavi direktan kontakt s
predstavnicima vojne obaveštajne službe Jugoslavije.



Str. 191



Ljudi na prilično visokim položajima u režimu su
odobrili misiju u Bigin Hilu. „Neko
im je dozvolio da odu jer je želeo da se veza uspostavi.“
Britanska
ambasada je povodom aeromitinga izdala Srbima najmanje 9 viza, a verovatno i
mnogo više. Britanci su želeli da više saznaju o snazi opozicije u redovima
vojske. Prisutni oficiri su objasnili da je vojska u Jugoslviji veoma zabrinuta
zbog stanja u zemlji i da se brine za njenu budućnost. Nagovestili su da je
vojska pre svega odana zemlji, a ne predsedniku. Iz tog susreta nije proisteklo
ništa konkretno,ali neposredni kontakt je uspostavljen. Ljudi iz vojne
obaveštajne službe vratili su se u Beograd. Dobili su imena ljudi s kojima će
ubuduće kontaktirati. Nekoliko dana kasnije pritisak na Miloševića se pojačao.



Str.192



U julu
je objavljen datum izbora. Sve više ljudi iz režima dizalo je ruke od ideje da
mogu večno ostari na vlasti i stupalo je u međusobni kontakt. Agent CIA nadzirao je sastanke koji su
se održavali u jednoj vili u Crnoj Gori.



Str. 193



Pristizalo je još satelitskih telefona, faksova,
kompjutera, novca i opreme; ta oprema je velikim delom išla preko ambasade jedne
skandinavske zemlje. Beogradski industrijalac tvrdi da su
osim opreme, tim putem prolazili i ljudi, koristeći diplomatske pasoše. Bili su
pravi ljudi u preuzimanju vlasti. Oni su lobirali u establišmentu, pomagali u
uspostavljanju mreže. Ja nisam želeo da učestvujem u državnom prevratu. Kako su
se izbori približavali, tako je “nečinjenje”
postojalo sve moćnije oružje
. Nije bilo telefonskih poziva kojih je moglo
biti, izveštaji obaveštajnih službi nisu slati zvaničnicima na vrhu piramidalne
vlasti, već su odlagani u fioke.



Str. 194



U septembru dok se izborna kampanja zahuktavala,
predstavnici obaveštajne službe Jugoslovenske vojske ponovo su doši u Britaniju
pod izgovorom da žele da prisustvuju aeromitingu u Bigin Hilu. Ovog puta poruka
jugoslovenske strane bila je da vojska
neće pucati na narod
. Svetski mediji nisu bili pozvani da prisustvuju
događaju i veoma mali broj novinara je uspeo da dobije vizu.



Str. 195



Članovi Savezne izborne komisije, koja je bila pod
kontrolom Miloševića, objavili su da je Koštunica osvojio 48,22%, a Milošević
40,23% i da će se drugi krug izbora održati 08.10. Odmah je postalo jasno da je
SIK izmislila nov način računanja. Podaci koje je iznela SIK takođe su pokazali
da je iznenađujuće veliki broj glasova poticalo od srpskih izbeglica i
kosovskih Albanaca s juga Srbije. Pa se čak složio i da uđe u drugi krug
izbora.



Str. 196



Na potezu je bila opozicija. Ljudima sada više
nije bitno ni da li on govori istinu. U TV obraćanju naciji 02.10.2000. godine rekao je: „NATO još uvek
napada Jugoslaviju, ali ovoga puta prerušen u opozicione lidere
“....
„Poznato vam je da se 10 godina čine napori kako bi se celo Balkansko
poluostrvo stavilo pod kontrolu nekih zapadnih sila“....



Str. 197



Spoljni svet je pozvao Miloševića da prihvati
poraz, a britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk je podsetio Beograd na
„stalno i znatno vojno prisustvo“ Zapada
na granicama Jugoslavije. Ta uvijena pretnja nagoveštavala je da NATO neće
mirno sedeti ako u Jugoslaviji izbije građanski rat. Milošević ipak nije hteo
da se povuče. Opozicija nije htela da pristane na drugi krug i pripremala je
niz demonstracija i pozivala na građansku neposlušnost. Istovremeno je počela
da sprovodi plan koji je nedeljama ranije pripremala: to je bio plan za oružanu
pobunu u slučaju da Milošević ne popusti.



Str. 198



Opozicija je pozvala narod na masovne
demonstracije ispred savezne skupštine koje su zakazane za 05.10.2005. godine. Opozicione
vođe koje su organizovale mase imale su plan aktivnosti i znale su da je 5.
oktobar
njihov dan D. Za 04. oktobar zakazan je sastanak u bosanskom
selu Laktaši,
blizu Banjaluke
. Do tada je bilo nekoliko takvih sastanaka
kojima su prisustvovali službenici MI6 i po 2-3 predstavnika vojne obaveštajne
službe Jugoslavije. Uveče 04. kotobra Britanci su kao zaštitu poveli ekipu
specijalaca iz SAS.



Str. 199:



Službenik CIA koji je učestvovao u organizaciji
sastanka kaže
: „Na tom poslednjem sastanku trebalo je doneti konačne odluke
o onome što će se dešavati sledećeg dana. Zamislite šta bi bilo da je Milošević
saznao za prevrat pre nego što se on desio i da je izveo 2-3 britanska ili
američka šijuna pred TV kamere kao dokaz o stranom mešanju.“ Specijalci SAS
su sedeli u kamionu i preko skrivenog mikrofona slušali razgovore koji su se
vodili u seoskoj kafani. Ovoga puta ljudi iz vojne obaveštajne službe jasno su
rekli: čak i ako Milošević pozove vojsku da iziđe na ulice, Vrhovna komanda
neće poslušati. Nije bilo garancija za to i još uvek niko nije znao da li će se
cela Vrhovna komanda s tim slođiti, ali poruka je preneta opozicionim liderima
u Beogradu.



Str. 200:



Posle duge mračne noći Srbija sa probudila. Namera je
bila da se u mraku udari tako snažno da iz njega potekne svetlost. Još mnogo
pre 4 izjutra upalile su se sijalice u gradovima i selima širom Srbije, a ljudi
su tovarili potrebne stvari. Uz uzvike: „Vidimo se kod Skupštine!“ kretali su i
ulivali se sa sporednih drumova na 5 glavnih puteva, u reku odlučnosti koja je
tekla ka Beogradu.



Str. 201:



Gradonačelnik Čačka Velimir Ilić predvodio je
dvadesetak hiljada ljudi. Među njima su bili vozači kamiona i radnici iz
centralnog dela Srbije. Kolona iz Čačka, dugačka više od 20 km... U Beogradu su
vođe prevrata nervozno čekale da se pojave prva kola, autobusi i kamioni koji
su se sada spuštali ka gradu. Imali su štab u jednoj fabrici na obodu grada, na
čijem je čelu bio Nebojša Čović.



Str. 202:



Deo plana je bio da Čačani osvoje Saveznu skupštinu, a da
Nišlije preuzmu obližnju zgradu RTS.



Str. 207:



Ju-info kanal je 24 časa emitovao vesti i bio pod
kontrolom saveznog ministra informisanja Gorana Matića. Taj kanal se
26.09.2000. od glasnogovornika režima preovratio u nepristrasni izvor
informacija.



Str. 208:



Neutralnost je bila sve što je
vođama prevrata bilo potrebno.
Jedina svetska TV koja je
05.10.2000. godine mogla uživo da prenosi snimke iz Beograda bio je CNN. Kako
se desilo da CNN bude jedina TV koja je dobila vizu i dozvolu za
satelitsku vezu – ostaje tajna. Goran Matić nije dozvolio Sky i BBC da uđu u
zemlju. Ali, ubrzo posle kratke posete jednog direktora CNN koji je u Beogradu
razgovarao o dinansijskim pitanjima i prodaji opreme, ministar je CNN dao
dozvolu da izveštavaju.



Str. 211



Preuzimanje kontrole nad finansijskim sektorom bilo je
relativno lakše. Ljudi zaduženi za Centralnu banku još 1998. godine
započeli su saradnju s opozicionom grupom G17.



Str. 213:



Prizor je bio stravičan. Hodnici su bili crni od dima.
Zidovi su bili prekriveni grafitima, sve kancelarije na prvom spratu bile su
rasturene. Skupštinska dokumenta bila su razbacana po pepelu spaljenih
prostorija. Polomljen nameštaj ležao je na podu. Redovi sedišta bili su
prevrnuti, stolovi razlupani u paramparčad, slike upropašćene. Ono što je
nekada građeno srušeno je. Tu je bio kraj priče i kraj sna koji se zvao
Jugoslavija.



Str. 214:



U noći 31. marta 2001. za Miloševićem su se
zatvorila vrata. Srpska vlada na čijem je čelu sada bio Zoran Đinđić konačno se
osmelila da uhapsi Miloševića. Ministri su imali na umu rok koji su im dali Amerikanci.
Ako do 31.
marta ne budete dokazali da sarađujete sa Haškim tribunalom, suspendovaćemo 50
miliona dolara pomoći
“. Milošević je odbio da se sam preda. Nešto pre
ponoći oklopni transporteti tutnje ka
kompleksu Belog dvora. Specijalci su počeli da se penju uza zid, ne dirajući
glavni ulaz.





Str. 215:



Nekoliko sati kasnije, posle isrpljujućih pregovora punih
emocija, bivši predsednik je ušao u jedan od pet automobila koji su čekali
ispred kuće. U roku od nekoliko minuta Milošević se našao u Centralnom zatvoru.
Tri meseca kasnije krišom je izveden iz zemlje. Tog 28. juna kada smo
dobili poziv.... U podne telefonirao je izvor vlade u Beogradu: poslednji čin
je počeo i Milošević će uskoro biti na putu za Hag.



Str. 216:



Mobilni je zazvonio ... glas kojem sam verovao je rekao:
„Odveli su ga. Za nekoliko minuta će biti u Bosni“. Nekoliko policajaca ušlo je
u njegovu ćeliju i čuvar mu je rekao da spakuje svoje stvari. „Kuda ću?“ upitao
je Milošević. „U Hag“, bio je odgovor. Presvukao je trenerku, pokupio stvari i bio izveden iz
zatvora u plavo-belom policijskom kombiju. Očekujući čitav konvoj zvaničnih
vozila, mediji su propustili događaj. Na
rubu grada Miloševića je čekao helikopter. Predstavnici vlasti potpisali su da
je njegov prelazak u nadležnosti Haškog tribunala. Onda se Milošević, pre nego
što će se popeti u helikopter, okrenuo ka šačici lokalnih zvaničnika i rekao: „ZBOGOM, BRAĆO SRBI!“



Str. 217:



Helikopter
je brzo prevalio kratku razdaljinu do Tuzle, gde su ga čekali Britanci. Oni su
jednim avionom RAF Prebacili Miloševića u Holandiju, i u pola dva noću on je
odveden u zatvor i smešten u ćeliju. Bio je to dug dan i dugo putovanje.



http://www.youtube.com/watch?v=w6jfufOoKNs

Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 5  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: