Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
SrpskiVukovi blog
О некима који су нас заваравали бајкама о наглом опоравку Србије и за које су неки и данас убеђени да су исправне личности... http://www.youtube.com/watch?v=a16L-5ipn2U




ZORAN ĐINĐIĆ



Đinđić je u publikaciji "Ko je ko" (izdanje iz 1991. godine), naveo da je odbranio
doktorsku disertaciju na temu "Problemi utemeljenja kritičke teorije
društva". Međutim, u svojoj knjizi "Jesen dijalektike"
(objavljenoj 1986. godine), Đinđić navodi da je naziv njegove disertacije
"Karl Marks i problemi utemeljenja socijalne kritike".



Sakrivajući činjenicu da je doktorirao na marksizmu, Đinđić je postupio
isto kao kada je sakrio svoju pripadnost terorističkoj organizaciji RAF
"Bader-Majnhof", o čemu postoje dokazi u knjizi "Pokrštavanje petokrake", (izdanje
1994. godine), autora Nenada Stefanovića, koji se odnosi na biografije vodećih
lidera DOS-a.



U tim biografijama posebno zanimljiv je ovaj detalj koji se
odnosi na aktuelnog srpskog premijera Zorana Đinđića (strana 147): "(Zoran Đinđić) proveo je anarhoidnu mladost na
golom asfaltu Novog Beograda. Otac oficir, koji je napustio tradicionalne
vrednosti, a nije prihvatio zvanične, komunističke, što znači da je Đinđić bio
predodređen za kriminalca ili levog disidenta. Bistar i brzorek završava
fakultet pre roka, postaje omiljeni genijalac praksisovaca. Za svoje duhovne
mentore uzima profesore Mićunovića i Tadića. Hapšen kao organizator levičarskih
grupa. Stipendista kod Habermasa. Član studentskih komuna na Zapadu i poverenik
marksističko-terorističke grupe Bader-Majnhof za Jugoslaviju. Krio ih je u
Beogradu kad su se prebacivali u Irak".



Naime, radi se o periodu života lidera DS koji je prethodio
stvaranju višestranačja u Srbiji, u kome je ovaj u dužem vremenskom razdoblju
formirao svoje političke stavove i ostavljao javne tragove o njima u svojim
naučnim radovima.



U toj biografiji nalaze se i ovi podaci: "Đinđić D. Zoran,
predsednik izvršnog odbora Demokratske stranke i poslanik u Narodnoj skupštini
Republike Srbije; viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu
teoriju Beogradu i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (r. 1. avgusta 1952., Bosanski Šamac). Srbin, ateista. Diplomirao na Grupi za
filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu (1974.). U periodu 1977-90. boravio
u SR Nemačkoj na više univerziteta i instituta društvenih nauka (Konstanc, Bon,
Frankfurt). Doktorirao 1979. odbranivši
disertaciju "Problemi utemeljenja kritičke teorije društva" na
univerzitetu u Konstancu, gde je radio kao asistent. (...)".



Činjenicu da se u "Ko je ko u Srbiji" deklarisao još
1991. godine kao ateista, Đinđić je pokušao da izbriše ovih dana: na pitanje
novinara o vezi njegovog ateizma sa čestim odlascima u crkvu nakon izbora za
premijera, Đinđić je odgovorio da su podatke o njemu kao ateisti uredništvu
leksikona "Ko je ko u Srbiji" dali ljudi koji nisu bili upoznati sa
njegovim verskim opredeljenjem. Dakle - Đinđić demantuje činjenicu da se 1991.
godine izjašnjavao kao ateista.Ovu našu tvrdnju jasno dokazuje i tekst iz
pomenutog leksikona naslovljen sa "Napomene izdavača" u kome se
nalazi i ovakva napomena:



«Uvažavajući iskustva dobro uhodane svetske "Who is Who"
produkcije, odlučili smo da osnov za biografsku građu budu upitnici, popunjeni i potpisani od samih ličnosti koje smo uzeli u
obzir
. (...) Neuspeh prvog, a potom drugog obraćanja jednom manjem broju
ličnosti nije nas, međutim, pokolebao. (...) Slali smo zato i treći i četvrti
dopis, a potom se nekima i lično obraćali, sve dok broj nedostajućih biografija
nismo sveli na prihvatljivih pet procenata.»



Dakle, Đinđić je popunio
upitnik i potpisao ga.
U njemu je upisao i podatak da je ateista.
Evo šta kaže o takvom izjašnjavanju uredništvo leksikona: "Začudio nas je,
isprva, broj ličnosti koje su se deklarisale kao pripadnici ove ili one
konfesije, no kasnije smo bili skloni da verujemo kako većinu ovih iskaza ne
treba shvatiti bukvalno, nego više kao svedočenje o želji za vaspostavljanjem
kontinuiteta sa tradicijom. Iskaz "ateista" razumeli smo kao svesno
izražavanje pogleda na svet i zato smo ga navodili".



Danas, Đinđiću očigledno smeta što je 1991. godine ateizam naveo
kao svesno izražavanje svoga pogleda na svet. Taj pogled na svet trebalo bi što
pre zaboraviti da bi današnje premijerovo zadržavanje u blizini srpskog
patrijarha, u svakoj pogodnoj prilici, izgledalo kao iskreno! Ateizam treba
izbrisati iz premijerove biografije i zbog toga da njegovo zalaganje za
uvođenje veronauke u škole ne bi delovalo kao lažno. Pri tome, treba izbrisati
iz sećanja i činjenicu da Đinđić punih jedanaest godina nije ni pokušao da
demantuje ni reč iz svoje biografije objavljene u leksikonu "Ko je ko u
Srbiji".



Sve ove činjenice svedoče da je Đinđić, posle bučno najavljene
svoje reformatorske uloge u srpskoj istoriji prilikom preuzimanja premijerske
funkcije (ja sam treći reformator u srpskoj istoriji - tvrdio je Đinđić i pre
početka njegovih čuvenih reformi!) koja je dovela i do reforme izbornog sistema
u Srbiji (narod daje mandate a Premijer ih posredstvom Prezidijuma DOS-a
oduzima svakoj stranci koja ne podržava vladu - DSS-u ih oduzima suštinski a
SRS-u zabranjuje ulazak u Skupštinu, što se svodi na isto), pristupio i
nastavku reforme svoje biografije, reforme započete još 1991. godine akcijama
koje će u nastavku teksta biti detaljno opisane.



Važno je napomenuti da je Đinđić za leksikon "Ko je ko u
Srbiji" dao podatke iz svoje biografije u vreme nastajanja višestranačja,
kada je većina političkih partija demokratske orijentacije u svome programu
imala reformu političkog sistema u Jugoslaviji i raskid sa komunističkim
nasleđem. Ova napomena može da posluži kao ključ za dešifrovanje čitavog niza
razloga koji su naveli Đinđića da iz naslova svoje disertacije izbaci ime
filozofa na čijim delima su se učili ne samo on, već i većina njegovih
učitelja, uključujući i mentora njegove disertacije, profesora Albrehta Velmera
(Albrecht Njellmer).



Đinđić je ovim falsifikatom stvarao lažni utisak da nikada nije
pripadao taboru marksističkih filozofa! Falsifikat je bio potpuno u skladu sa
očekivanjima javnosti u Srbiji da su novoformirane stranke dužne da zauvek
raskinu sa komunističkim nasleđem. Međutim, ovim činom Đinđić je učinio nešto
što se u potpunosti kosi sa moralom koji važi u svetu nauke.



Đinđić danas sa lakoćom javno gazi po marksizmu na čijim je
krilima uzleteo u svet politike, držeći se, kao pijan plota, samo onog
pominjanog Marksovog principa koji je istakao na omotu svoje doktorske
disertacije, koji prilagođen Đinđićevom duhu glasi: "Za novog gospodara
Srbije niko me nije postavio, nego sam to učinio sam". Već u ovom citatu
jasno se ogleda ogroman uticaj koji je marksistička nauka izvršila na formiranje
političke ličnosti Zorana Đinđića: poziciju u kojoj se on danas nalazi izborio
je u skladu sa pomenutim "najtrivijalnijim oblikom delegiranja" -
nije postavljen za premijera izborima, nego je to sam učinio i pri tome doveo
do na korak do smenjivanja svoga najznačajnijeg koalicionog partnera koji je
izabran od naroda na neposrednim izborima!



Pokazali smo kako je Đinđić u svojoj biografiji, pisanoj nakon
uspostavljanja višestranačja u Srbiji, falsifikovao naslov svoje doktorske
disertacije odbranjene 1979. godine na univerzitetu u Konstancu. Naime, iz
naslova doktorske disertacije izostavio je ime Karla Marksa i učinio da se uz
male dotatke preostalom naslovu stekne utisak kako se njegova disertacija, koja
je predstavljala doprinos marksističkoj teoriji i praksi, u stvari bavi
kritikom komunističkih društava. Đinđić je tu svoju disertaciju objavio i u
prevodu na srpski jezik, menjajući ponovo njen naslov, ovoga puta u "Jesen dijalektike" (NIRO
"Mladost", Beograd, 1987).



Na omotu knjige "Jesen dijalektike" štampano je nekoliko
biografskih podataka o Zoranu Đinđiću: navedeno je da je rođen 1952, da je
završio gimnaziju i Filozofski fakultet u Beogradu i da je doktorirao 1979. u
Konstancu. Interesantno je da se među ovim podacima ne nalazi Bosanski Šamac,
Đinđićevo rodno mesto. Izgleda da je Đinđić još poodavno počeo da gradi svoj
imidž koristeći pri tome metode koje danas obilato krčmi njegov Biro za
komunikacije - njemu je još 1987. godine bilo jasno da Bosanski Šamac nije ime
kojim bi se mogla početi biografija. Shvatio je da niz gradova
Šamac-Beograd-Konstanc izgleda i lepše i modernije ako se iz njega izostavi
Šamac!



Napor koji je uložio Đinđić da iz svoje biografije ukloni ime
svoga velikog učitelja Karla Marksa ostaje uzaludan za svakoga ko ima pristup
bibliotekama. U njima će se lako naći poneki primerak knjige "Jesen
dijalektike" i u njoj, na slučajno odabranih pet strana (na primer,
stranama 13, 27, 67, 108 i 159) ime Karla Marka na ravno 37 mesta. Uzimajući u
obzir činjenicu da "Jesen..." ima 194 stranice, statistika govori da
se Marksovo ime u njoj pominje 1435 puta! Čitav Đinđićev doktorat, dakle,
posvećen je Karlu Marksu.



Sa današnje tačke gledišta
zapanjuje transformacija kojoj se podvrgao Zoran Đinđić. U svet politike ušao
je kao vatreni marksista da bi se danas predstavljao, i u Srbiji i u
međunarodnoj zajednici, kao "ekonomista - naučni zastupnik buržoaske
klase, a ne kao socijalista i komunista - teoretičar klase prolererijata"
što je nedvosmisleno bio na svakoj stranici svoje doktorske disertacije.



Đinđić bez ograda predlaže secesiju dela Srbije (odvajanje Sandžaka od Srbije i njegovo
pripajanje BiH
), a potom se pokazujući savršenim beskonačnim leptirom koji
izrasta iz svojih larvi, on je sa lakoćom govorio o ujedinjenju svih srpskih



Na identičan način ovaj "savršeni beskonačni
leptir", u skladu sa preporukama "marketinške organizacije",
koju oduvek nosi u sebi i koja predstavlja sastavni deo njegovog bića, prestao
je da govori o svetskoj revoluciji, slomu kapitalizma, ukidanju privatne
svojine, odumiranju rada, odumiranju države, prestao je da u skladu sa
zahtevima marksizma "polaže račune o onome što se odigrava pred njenim
očima", i transformisao se u surovog ekonomistu - "naučnog zastupnika
buržoaske klase", koji sa lakoćom govori o opštoj privatizaciji kojom se
ukida društvena svojina i uvodi isključivo privatna, koji masovno otpušta
radnike da bi stranim partnerima učinio privlačnijim za kupovinu preduzeća u
kojima su decenijama radili, koji sledi svaki nalog MMF-a i po cenu da se u
Srbiji ponove događaji nedavno viđeni u Argentini... Ovaj "savršeni
beskonačni leptir" sa lakoćom danas javno gazi po marksizmu na čijim je
krilima uzleteo u svet politike, držeći se, kao pijan plota, samo onog
pominjanog Marksovog principa koji je istakao na omotu svoje doktorske
disertacije, koji prilagođen Đinđićevom duhu glasi: "Za novog gospodara
Srbije niko me nije postavio, nego sam to učinio sam".



Prema saznanjima Fajnenšel tajms Đinđić je umešan u aferu, koja
bi mogla da zatamni sliku o njemu kao reformatoru i demokrati. Zoran Đinđić je
još od 1996. godine uživao podršku u inostranstvu, pre svega i vidu novca za
kampanje protiv Miloševića. Ono što ovaj prozapadno nastrojeni političar sebi
do skoro nije hteo da prizna jeste da je opozicija u to vreme najverovatnije
uzimala novac od crnogorsko-srpske mafije koja je kontrolisala šverc cigareta
na Balkanu. Stanka Subotića, zvanog Cane,
u maju je hrvatsko Ministarstvo inostranih poslova označilo kao vođu balkanske
mafije. "Cane me je u zimu 1996.
molio da mu dam pola miliona maraka za proteste koje je Đinđić organizovao
",
rekao je Fajnenšel tajms Srećko Kestner,
hrvatski biznismen koji trenutno živi u Svajcarskoj. Subotić čija je imovina
procenjena na više stotina miliona dolara, priznao je Tribun de Ženev 12. juna
2001, da je finnasijski podržavao borbu
opozicionih partija
.



Kestner je zajedno sa svojim partnerom Vladimirom Bokanom koji je
ubijen, početkom devedesetih godina kontrolisao prodaju cigareta u Srbiji i
Crnoj Gori. Državno javno tužilastvo izdalo je nalog za Kestnerovo hapšenje. Subotića je Kestner uveo u posao 1995.godine.
Subotić je na kraju priznao da je za vreme ratova u Jugoslaviji izgradio svoje
"poslovne aktivnosti u Crnoj Gori". Činjenica je da je Đinđić imao veze sa švercom cigareta.



Šverc na veliko počeo je 1992. sa sankcijama Ujedinjenih nacija
Jugoslaviji. "Imamo zajednički cilj",
tako je Kestner opisao savez političara tadasnje opozicije sa najuticajnijim
preprodavcima cigareta. "Želimo da
smenimo Miloševića
". Šef tajne policije Jovica Stanišić imao je duplu ulogu. Zvanično, Stanišić je smatran
Miloševićevim čovekom. Međutim, Stanišić je u pozadini vukao konce i tajno je podržavao
Đinđića. Stanišić je sam za vreme nemira uticao na Miloševića da ne krene suviše
jako protiv demonstranata 1996. godine. Tajni preduzimač je u ovoj napregnutoj
situaciji posredovao između Đinđića i Miloševića, pa je u januaru 1997. došlo
do susreta između njih. Detaljni podaci bivšeg šefa crnogorske misije u Vašingtonu
potvrđuju ovo. “Sastali smo se 4. aprila 1997. u Rič karlton hotelu u Vašingtonu",
priseća se Ratko Knežević.
"Tada mi je Đinđić pričao da je kod njega došao Jovica Stanišić u tri sata
noću i odveo ga kod Miloševića na Dedinje”. Činjenica je da je Đinđić 4. aprila 1997. zaista boravio u
Vašingtonu gde je razgovarao sa američkim ministrom inostranih poslova
Medlin Olbrajt. Svoju povezanost sa
tajnovitim Stanišićem, Đinđić nije porekao: "Da, sastao sam se sa Jovicom
Stanišićem. Već pet godina se sastajem sa njim", rekao je premijer 9. maja
2002. godine : “Ne bih bio živ da nisam imao podršku u svim ovim
institucijama". Da li je poznavao kriminalce? "Da, poznavao sam ih".
Ovo mu je očigledno još uvek potrebno i kao premijeru. Gotovo godinu dana posle
promene režima u Beogradu stiče se utisak da u zemlji postoji korumpirani režim.



Hrvatski magazin Nacional otkrio je 17. maja 2002. da je srpski
premijer privatnim avionom barona cigareta Stanka
Subotića
odleteo za Moskvu. Đnđić je najpre odbijao ovakve insinuacije. A
onda je rekao da je avion bio samo pozajmljen i da je sam platio put. Subotić
je nekoliko dana kasnije priznao da je Đinđić
"nekoliko puta" leteo njegovim avionom
. "Nisam tražio da plati ".



Subotić: "Nakon oktobarskih dešavanja sastali smo se još
jednom u novembru 2000. u Beogradu. Čestitao
sam mu na pobedi DOS". Srpska opoziciona koalicija DOS pokrenula je u
jesen 2000. godine stotine hiljada ljudi protiv Miloševića. "Prilikom našeg
sastanka u Beogradu rekao sam mu da može da računa na mene, na moje iskustvo i
veze koje imam širom sveta"; rekao je Subotić.



Ono o čemu se, prema Subotićevim rečcima, razgovaralo u četiri oka novembra 2000. godine,
poprimilo je narednih meseci konkretnu formu: premijer Đinđić je 13. maja 2001.
godine informisao javnost o tome da je njegova vlada pregovarala sa BAT, drugim
po veličini duvanskim koncernom na svetu, o izgradnji fabrike cigareta u
industrijskom gradu Kragujevcu koji broji 180.000 stanovnika. Ovaj plan je bio
od naročitog značaja s obzirom na to da je fabrika automobila
"Zastava" bila gotovo potpuno uništena za vreme bombardovanja.
Problem u ovom projektu bio je što je duvanski koncern insistirao na tome da u
Srbiji stekne dvogodišnji monopol nad proizvodnjom visoko kvalitetnih cigareta.



BAT centrala
u Londonu potvrdila je Fajnenšel tajms da je regionalna firma "D-trejd",
u kojoj je i trgovac cigaretama Subotić imao udela, učestvovala u pregovorima.
Direktor BAT Eduard Valpen koji je učestvovao u pregovorima priseća se da je
Subotić stao ispred projekta kao "predstavnik srpske vlade", a to je
preneo i list Zontagsblik 26. maja. Demantija tom prilikom nije bilo. Stanko
Subotić je igrao duplu ulogu i izvojevao zajednički dogovor. Baron cigareta
nije samo uticao na srpsku vladu, već i na druge strane koje su učestvovale u
pregovorima. Portparol BAT iz Londona je izjavio da je Subotić bio umešan u
"početne diskusije" u vezi sa pomenutim projektom.
"D-trejd" je doprineo da se razvije investicioni plan za projekat u
Srbiji. " Prema sopstvenim izjavama Subotić je od oktobra 1999. godine
imao ekskluzivan ugovor sa BAT za jugoslovensko tržite.



BAT koncern, koji je 1999. godine sarađivao sa
"Rotmansom", bio je zabrinut zbog naslova objavljenog u švajcarskim
novinama, početkom godine, kada je preneta vest o povezanosti BAT sa švercerom Srećkom Kestnerom. U jednom pismu
menadžer i direktor prodaje i marketinga "Rotmansa" zahvaljuje se
Kestneru na "poseti crnogorskog trzista". U tekstu objavljenom 29.
septembra 1998. godine, na koji se poziva Fajnenšel tajms, prikazan je zvaničan
znak "Rotmansa" na pismu koje je bilo adresirano na Kestnera odnosno
njegovu firmu "Lasel universal
inkorporejšn
" koja se nalazi na britanskim Devičanskim ostrvima. On je
bio veoma "samouveren", pisao je menadžer i govorio da "sa
zajedničkom strategijom možemo dalje da izgradimo posao". Kestner nije
smatrao ovakvu izjavu neuobičajenom. To nije bila "poslovna obaveza",
izjavio je Kestner kasnije. Neobičan je, međutim, bio zajam koji je Kestner pre
dve godine dao jednom prijatelju. U bilansu Kestnerove firme "Lasel
universal inkorporejšn" iz 1999. godine bio je pod brojem 114.134 naveden
"zajam D" u iznosu od 514.800
dolara.
Ono što je pikantno jeste da je dotična osoba pod oznakom D radila
u to vreme kao savetnik Rotmansa, a do 1994. godine je bio menadžer prodaje
koncerna.



Vladimir Bokan zvani Vanja imao je 40 godina kad je jedne subote
ispred svoje vile u blizini Atine ubijen 7. oktobra 2000. godine sa deset
hitaca iz vatrenog oružja. Uprkos embargu UN, Bokan je 90tih godina švercovao
benzin i cigarete u Jugoslaviju i na taj način zarađivao dnevno 10.000 dolara.



Održavao je dobre kontakte sa opozicijom u Beogradu i sa sadašnjim premijerom Srbije Zoranom Djindjićem. Dokumenta na koja se oslanja Fajnenšel tajms potvrđuju da su se političke uzdanice na Balkanu zaplele u mrežu koju su godinama sami pleli, na čelu sa predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem i srpskim premijerom Zoranom Đinđićem - dva političara koje je Zapad predstavljao kao garante za novi demokratski početak u Jugoslaviji. Međutim, gotovo godinu
dana nakon promena u Beogradu stare bande na Balkanu su netaknute baš kao i u
vreme ratne pometnje. Šverc cigaretama
sada cveta isto kao i ranije
. Lukrativna prodaja protežira se sa viših
nivoa. Neki vodeći političari održavaju kontakte sa preprodavcima koji su učesnici
u organizovanom kriminalu. Iako dokazi za sve ovo postoje, političari sa
Zapada ne pokreću ovo pitanje zbog straha od destabilizacije u regionu.
"Crna Gora je evropska Kolumbija" rekao je jedan stručnjak za ovo
pitanje koji je želeo da ostane neimenovan. Gunter Herman, carinik na carini u Lindau koji je već nekoliko
godina na tragu organizovanog šverca cigaretama tvrdi da je Crna Gora od
1992. godine mesto gigantskih pošiljki cigareta iz Evrope i SAD koje su
namenjene crnom tržištu u zemljama članicama EU. Njegov austrijski kolega Verner
Eger koji je
u aprilu bio u Crnoj Gori dodaje: "Režim u Jugoslaviji je očigledno i
sam umešan u sve to." Dugo je crnogorski predsednik Milo
Đukanović mogao da se osloni na pomoć sa Zapada, jer se usprotivio Miloševiću.



Zajedno sa svojim poslovnim partnerom Srećkom Kestnerom, Bokan
je kontrolisao prodaju cigareta u Srbiji i Crnoj Gori. Kestner, koji je prema
nekim podacima trgovao jedino kiselom vodom, živeo je u Švajcarskoj. Nekada
povezan sa Đukanovićem zbog zajedničkog protivnika Miloševića, kasnije je osećao
da ga crnogorski predsednik "ugrožava", izjavio je jednom prilikom
Kestner. Sredinom devedesetih, Kestner i Bokan su kupovali cigarete uglavnom
preko ofšor firmi kod velikih proizvođača duvana. Uprkos embargu, oni su
unosili neocarinjenu robu u Srbiju i Crnu Goru, prodavali je na domaćem tržištu
i u Bosni i Hercegovini, Albaniji i Makedoniji. "Crnogorskom režimu smo
plaćali 20 maraka po kartonu cigareta
da bi nam obezbedili policijsku zaštitu pri transportu cigareta", rekao
je Kestner. Iz crnogorskih luka Bar i Zelenika Bokanovi ljudi su švercovali
cigarete do italijanske obale, a odatle u ostale zemlje EU. Bokan je sredinom
devedesetih bio jedini prodavac cigareta sa "import licencom" za
Crnu Goru. "Za jednu kutiju sa 50 boksova, dakle za 500 pakli cigareta,
morali smo da platimo taksu od 36 dolara", rekao je Kestner. Prema
informacijama iz Italije, oko 50 odsto crnogorske bruto zarade dolazio je od šverca.
Samo 1998. i 1999. crnogorska vlast je
od šverca zaradila 120 miliona maraka
. Đukanovićeva privatna imovina je u međuvremenu procenjena na 150
miliona nemačkih maraka.
Mnogo novca za jednog državnika u jednoj od najsiromašnijih
zemalja u Evropi. To da je novac od šverca išao direktno u Đukanovićev džep
potvrdila je i jedna osoba koja je nedavno boravila u Londonu - Ratko Knežević. Do pre nekoliko
meseci, sve do njegove svadbe na kojoj je Đukanović bio svedok, ovaj čovek je
važio za jednog od najvažnijih predstavnika Crnogoraca u inostranstvu. Po
dolasku u Veliku Britaniju 1997. godine uhapšen je zbog toga što je prekršio
embargo UN. Posle plaćene kaucije u vrednosti od 250.000 funti Knežević je slobodno napustio ostrvo. Međutim i sam
Knežević se kao i Kestner vremenom osetio ugroženim od Đukanovića. "Previše toga znam", rekao
je Knežević...



v
Планско разарање наше војске – Др Мирјана Анђелковић Лукић




Др Мирјана Анђелковић Лукић је угледни научник у области
експлозивних материја. Судски вештак за експлозивне материје. Бави се ратном
екологијом и изучавањем последица НАТО бомбардовања. Радила је у војним
научноистраживачким институцијама. За “Огледало” говори како и зашто је
уништавана наша наменска индустрија и разорена војска кроз њену реформу.



– Имали смо јаку наменску, војну индустрију, која је била једна
од најбољих у свету – каже др Мирјана Анђелковић Лукић. По неким проценама
бивша Југославија спадала је у ред најмоћнијих земаља у свету. По производњи
оружја СФРЈ била је на шестом месту у свету, а на трећем у Европи. Некада је
наша наменска индустрија била веома присутна у светском тржишту наоружања,
посебно у земљама трећег света. Нису далеко иза нас времена када смо
зарађивали од пет до седам милијарди долара годишње од извоза производа војне
индустрије.




Да ли је то био разлог разбијања
СФРЈ?




– Један од разлога за
разбијање СФРЈ је, између осталог и наша наменска индустрија, која је по
обиму и квалитету наоружања била на петом месту у свету. Извозом нашег
наоружања земље увознице нису политички, ни на било који други начин
условљаване, тако да су многе земље трећег света најрадије куповале наше
наоружање. Продавање наоружања овим земљама није било “искључиво продавање
смрти”, како неки “миротворци” претстављају такав вид производа. Оно је
одиграло велику улогу у ослобађању тих земаља од колонијалног ропства.

– Уколико је наменска
индустрија јака, јака је и привреда, јер мора да произведе веома квалитетан
производ који подлеже ригорозној војној контроли. Извоз наоружања доноси
велики профит.




• После
разбијања СФРЈ шта је
остало Србији?




– У Србији је после насилног
комадања СФРЈ остао јак научни и стручни потенцијал, у Војнотехничком
институту, Техничком опитном центру и развоју у самим фабрикама наменске
индустрије. Главни покретачи развоја нових средстава у условима изузетно отежаним
санкцијама и сиромаштвом војске, али и друштва у целини, био је ВТИ са
пратећим структурама у наменској индустрији. Кад се разбила СФРЈ у Србији је
остала хемијска производња класичних експлозива, барута, артељеријске и ПВО
муниције, уз средства која су заостала после распада, ПВО системи КУБ, Нева,
Стрела 10, борбени авиони МИГ 21 и МИГ 29 и артиљеријска оруђа већих
калибара, Пламен, Огањ.



Анализе
из ЦИА института за Блакан
су показивале да је Србија, од свих
бивших југословенских република, земља са највећим кадровским,
техничко-технолошким и сировинским потенцијалом и да ће најбрже да се развије
на свим привредним подручјима. Због тога су намештени разлози за увођење
санкција. Са ове временске дистанце јасно је да се све то плански и намерно
радило како би се Србија што више исцрпела, осиромашила и што јефтиније
продала.

Наша наменска индустрија је
систематски уништавана, посебно увођењем санкција. Веома сурове санкције су
онемогућиле набављање сировина за производњу, али су такође онемогућавале и
извоз. Међутим, уз још постојеће резерве, производња се одвијала и
производило се најбитније што је било неопходно за очување минимума борбене
готовости за СРЈ. Много се пажње поклањало ремонту и очувању ватрене моћи за
оно мало оруђа која су нам преостала од велике СФРЈ, што се показало
оправданим у време НАТО агресије на нашу земљу. Најтеже је било са авионима.
Наши пилоти су највише осетили санкције, јер су имали мали број летова, због
недостатка горива.




И у Дејтону је постављен услов за
нашу војску. Који?




– После Дејтонског споразума,
морали смо да прихватимо смањење војске, па смањење наоружања, тако да је
уништен велики број комада тешког оруђа, артиљеријског и тенкова, али и
авиона. По нашим магацинима су почели да вршљају страни војни посматрачи,
пребројавали су сваки магацин и сваки комад наоружања и муниције у њему и
записивали. Уколико би при следећој (ненајављеној) инспекцији нашли више или
мање само и један метак, све се уништавало. Да ли треба рећи на наш рачун?


Није могло да се производи у
оном обиму или да се праве велика оруђа, али се производила артиљеријска
муниција за хаубице, тенковске и авионске топове, за противоклопна и
противавионска средства. Смањена је производња (али је постојала) артиљеријске
муниције у “Крушику” у Ваљеву и “Слободи” у Чачаку. Ремонтовани су и
модернизовани тенкови.

МАСОВНО ПЕНЗИОНИСАЊЕ ОФИЦИРА



Да ли смо могли да извеземо нешто на страно тржиште?




– Крајем деведесетих година наша привредна производња, а са њом
и наменска, почела је да показује извесне знаке опоравка. Ово је показала и
студија Балканолошког института ЦИА за нашу земљу. Да би се то спречило,
покренута је побуна на Космету, после чега је уследило бомбардовање НАТО
алијансе, под изговором да се сруши Милошевићева диктатура, како би се до
краја разорила наша наменска али и целокупна привреда, и отео део земље са
најбогатијим рудним и воденим богатствима. (Слично се десило са Кувајтом
1912. године, кад су га Британци насилно извукли из Ирака).



Током НАТО агресије, бомбардована су сва наша предузећа
наменске индустрије. Да ли их треба набрајати: Слобода, Крушик, Црвена
застава, Прва искра, Лучани, Трајал-војни део, али и фабрике тешке
индустрије, Краљево, Индустрија машина, итд. После бомбардовања, које је
трајало три месеца, наши људи су рашчистили рушевине и некако организовали
производњу. Али није више било могуће испунити строге војне захтеве контроле
производа, јер се радило буквално помоћу штапа и канапа. Мало по мало
замирала је производња. Поготову што је земља поново упала у кризу, новац се
није исплаћивао војсци, која је највећи корисник и наручилац производа
наменске производње, извоз, који је колико толико постојао чак и за време
санкција, сасвим је замро. Као наш највећи извозни адут сада је пушка Црна
стрела из Крагујевца. А некад се извозило за 7 милијарди долара годишње!




Шта обезбеђује производњу модерног
наоружања. Да ли снажна привреда или стручност кадрова?


– Захваљујући нашим
стручњацима, успевало се да се освоји и нека нова производња, развијена су
нова средства и у време најжешћих санкција (1994/95), уведена је у наоружање
веома значајна противоклопна заштита тенкова, (кутија активног оклопа), која
је у потпуности производ домаће памети, а мали број земаља поседује такву
производњу. Овом заштитом су већ снабдевени неки наши тенкови. Такође, у
време санкција, је произведено противоколопно средство бумбар са тандем
пуњењем и пушка М 21, пропуларна Црна стрела, која је уједно и бацач граната.
Она је као што рекох, сада наш најважнији извозни артикал.




Да ли наши војни стручњаци могу да
се мере са стручњацима у свету?




– Имамо веома
способан научни потенцијал међу војним стручњацима. Али, уз уништавање наше
наменске индустрије, која се све више гуши и замире, гуши се и уништава и
наша војска и наш стручни и научни потенцијал који је коцентрисан у војним
научним институтима различитих профила. Мора да се истакне изузетна стручност
нашег официрског кадра, који је надмоћнијег непријатеља успео да надмудри. О
томе постоје стручни прилози објављени у разним војним часописима непосредно
после престанка бомбардовања, (нпр. Дефенсе натионале, Но 12, 1999.
стр. 39). Непосредно после бомбардовања (пре доласка ДОС-а на власт) долазиле
су разне војне делегације из различитих земаља, како би што више сазнали о
могућностима маскирања и ПВ одбране.



Наш официрски кадар важи за најбоље школован кадар у Европи.
Наше војне академије су у рангу факултета са строгим пријемним испитима. А
како је то у страним војскама? Примера ради један од главних војних
службеника НАТО у Републици Српској има само средњу школу и неке курсеве на
основу којих је доспео на високе војне положаје! У нашој војсци одувек су
постојале стручне сарадње на нивоу војске Европе, па су тако наши официри
одлазили на школовања на високе војне школе у Француску, В.Британију, али и у
Америку и СССР. Доносили су нова сазнања, стицали звања магистара и доктора
на престижним војним школама. Код нас су се такође школовали официри из
других земаља. А бивши министар војни Тадић о томе
није имао појма, па је био усхићен достигнућима у француској армији и одмах
је позвао и њихове, поред британских, официре да нашим официрима држе
предавања, уместо да је обратно. Јер наша војска се прва у Европи
сусрела са организованим тероризмом на својој територији и успешно га
сузбила, упркос логистичкој подршци са стране.



“ПРВИ ПАРТИЗАН” ГАЈИ ПЕЧУРКЕ




Да ли ми имамо стручњаке који би
могли да изврше реформу војске у складу са савременим развојем оружаних снага
евроатланских земаља?




– Наравно да имамо. Наша
невоља је у општем сиромаштву, које није заобишло ни војску. Наши официри су
кадри да изврше реформе у складу са захтевима савременог ратовања, али
реформе би онда биле прилагођене нашим потребама и захтевима одбране земље.
Нама сада услове реформе диктирају неки страни саветници, пре свега Енглези.
А ти Енглези имају веома добра искуства у колонизацији земаља.



Милош Обреновић је у оној малој Србији у којој је једва било 4
милиона душа, имао војску од 120 хиљада бораца. Наравно, да се Турска, као
велика сила на Балкану, томе јако опирала, али Милош је ту био изричит.



А шта се са нама дешава данас? Имамо најугроженији простор од
свих бивших рапублика СФРЈ, имамо треоризам на Космету, имамо претње да ће се
тероризам прелити на југ централне Србије, имамо осетљиву ситуацију у Рашкој,
на југу Србије, а ми даље лицитирамо са бројем војника: 3.000, 15.000,
25.000, уз стално “реформисање” војске, без додатних материјалних средстава.
(Најновије је да је министар војни ових дана изјавио да је у Црној Гори
довољно око 3.500 војника”. Реформа војске није само пензионисање великог
број официра, генерала и цивилних лица (и свих оних који су се истакли у
одбрани земље у време НАТО агресије), ни достављање записника са седница
Војног савета, довођење другоразредних страних војних саветника да држе
предавања нашим официрима, допуштање да разни војни посматрачи и “саветници”
вршљају по нашим војним струкутрама и претурају по поверљивим документима,
нити интезивно учење енглеског језика, слање генерала Павковића и Лазаревића,
са несумњивим војним и старешинским кредибилитетом у Хаг.



Реформа војске кошта, она подразумева модерно наоружаног
војника, са такође модерном и софостицираном ватреном подршком, са добром
платом, бар онако како је законом предвиђено: 1:5 у односу на просечну плату.
Затим број војника не би смео да се спусти испод 60.000 бораца, то је минимум
који ова земља може да прихвати имајући у виду број становника. Од тога
већина професионалаца. А све то много кошта.




Каква је перспектива наше војске,
ако у реформи учествују страни саветници у Генералштабу и у министарству
војном?




– Није баш сјајна. Страни
саветници у једној војсци која је успела да се одбрани од најмоћније силе света,
а којој и они сами припадају, сигурно да неће донети бољитак војсци и тежиће
по сваку цену да је демонтирају и да склоне све оне који су учествовали у
одбрани. Прво што се осетило као плод њиховог саветовања је било масовно
пензионисање способног официрског и генералског кадра. Актуелни министар
војни, господин Првослав Давинић има преко 65 година и требало
би, по нашем закону, да је у пензији. Уместо да он буде пензионер, наставио
је посао који је његов претходник, Борис Тадић успешно започео, те је пензионисао
велики број официра и генерала млађих од 57 година. Многи од њих су завршили
високе војне школе, имају магистратуру или докторат. А господин Давинић,
министар војни, пре десетак дана је постао председник управног одбора
предузећа “Југоимпорт СДПР”. И вероватно ће да извози, као војни производ,
печурке, јер је у једном интервјуу рекао да фабрика “Први партизан” из Ужица
има подземне просторије у којима се налазе нека постројења, крајње
непотребна, али да би се капацитети искористили, ту могу да се гаје печурке.
Вероватно наменске, односно, војне. А иначе је господин Давинић, колико сам
могла да прочитам из штампе, дошао на ово место право из неке комисије при УН
за разоружање. Тако да је по том питању веома квалификован, што се уосталом
по неким његовим подухватима, види.



САВРЕМЕНИ ВАЗАЛИ




Каква је будућност
војно-индустријског комплекса војске, уколико уђемо у “Партнерство за мир”?




– Садашњи министар Давинић је
у једној радио емисији рекао да ће наш улазак у партнерство за мир да покрене
инвестиције за 300%. Које врсте инвестиција, није прецизирао, односно није
рекао да ли ћемо их дати или добити. Али је велики поборник хеликоптера.
Сматра да су нама од ваздухоплова, једино потребни хеликоптери, те су
одобрена средства за модернизацију три наша хеликоптера. Кад бисмо ушли у
НАТО требало би да се одмах издвоји око 4 милијарди долара, (касније би та
сума била знатно већа) како би се увезла (застарела) НАТО војна опрема и
наоружање. Зато се и уништава домаћа војна индустрија. Са увезеним наоружањем,
“увозе” се и инструктори за обучавање наших војника како да користе
софистицирану војну опрему. Инструктори се посебно и то дебело плаћају. При
том се губи властита производња и самосталност у располагању са одређеним
производима наменске индустрије. Натура се производња која земљи не доноси
профит, али зато одговара НАТО савезу. Продавање наоружања је изузетно
исплатив посао, скоро као са нафтом.



Гашење властите производње много кошта земљу, јер се укида
право трговине и располагања властитом војном опремом. НАТО чланица (уколико
није Немачка, Велика Британија, Италија, или нека друга велика сила), зависна
је од добре воље моћних. Сетимо се афере са топовским гранатама у време Првог
светског рата кад су Французи испоручили српској војсци неупотребљиву
артиљеријску муницију већег калибра од калибра топова које је имала српска
војска. Уз велики ризик, српски борци су у Крагујевцу на струговима морали да
дотерују калибар на праву меру.



Партнерство за мир је замишљено да буде брана нарастајућем
тероризму, који јесте велики проблем савременог света. Али, организација
Партерство за мир служи пре свега моћнима, за увећање њиховог богатства. То
је, по мом мишљењу, нова вазална јефтина војска, коју ће моћне земље да шаљу
зарад својих интереса у немирна подручја, која су пре тога дестабилизовале.
Партнерство за мир је смишљена организација да би се НАТО алијанса снабдевала
свежом крвљу, јер европски партнери попут Шпанаца, али и других, већ повлаче
своје војнике из Ирака.



Председник Буш је у једном интервјуу рекао да ће мањак од
30.000 војника у Ираку попунити војницима из новопримљених земаља у чланство
Алијансе. Али ти војници, савремени вазали и најамници, неће бити способни, а
ни мотивисани да одбране од терориста цивилно становништво земље у коју ће
бити послати. Сведоци смо мартовских догађаја на Космету. Па то су те снаге у
које ће се регрутовати војници из новопримљених земаља. Да ли су заштитили
српски живаљ од погрома? Да ли су заштитили културна и материјална добра Срба
на Космету?



Наши министри и влада се поносе
тиме како смо били “мртви ладни” током мартовског погрома Срба, јер нисмо
пружили никакав отпор, повредили неког Шиптара терористу, или не дај боже,
покренули војску. А и свет је то схватио као јак, позитиван сигнал, па нам је
пружио савршену (вербалну) подршку, (од које наши људи на Космету нису имали
никакве користи) и упутио оштро упозорење Шиптарима да тако нешто више не
чине, и да морају да обнове све што су порушили. И, шта је од свих обећања
испуњено? Историја се не
понавља, али велике силе на овим нашим несрећним просторима имају увек исте
интересе.


БЕЗ ТУЖБЕ У “ПАРТНЕРСТВО”


Ових дана је
захтев министра иностраних послова Вука Драшковића за повлачењем тужбе против НАТО
пакта који нас је 78 дана дивљачки бомбардовао и направио штете према нашим
прорачунима од око 200 милијарди долара, и затровао, чиме је изазвао највећу
еколошку катастрофу двадесетог века на нашем тлу. Вели наш спољни министар да
уколико не повучемо тужбу, нећемо моћи у “Партнерство за мир”. А да ли наш
спољни министар зна да то “партнерство” нама неће донети никакав новац за
санирање последица бомбардовања, и то не само еколошких, које су такође веома
скупе, већ и санирање свих објеката, мостова, фабрика, електричних
постројења, која су порушена током тромесечног бомбардовања.


НИСКА ВОЈНА ГРАНА


Данас је наш
војно-индустријски комплекс као и војска, пао на ниске гране, и
највероватније је у вези са планским слабљењем војске. Војска, као највећи
потрошач производа наменске индустрије, нема пара да ту производњу финансира,
односно да те производе купује, тако да све стаје и замире. Наш народ има
једну изреку, засновану на горком искуству: “Ко не храни своју војску,
храниће туђу”. Нема довољно средстава за обезбеђивање станова, плата, за
исхрану војске, за покретање производње, смањен је војни буџет, стандард
војних лица никада није био посебно висок, али данас је недопустиво низак.


ЗЛОНАМЕРНИМ ВОЈСКА НЕ ТРЕБА


Данашњи ниво
производње у наменској индустрији после њеног дивљачког рушења током НАТО
агресије је драстично смањен, а и провејава идеја да нам та привредна грана
није ни потребна, јер нам ни војска није потребна, јер ратова на нашем
простору више неће бити, и ако уђемо у НАТО, ето нама вечитог мира (зна се ко
има вечити мир). Ово мишљење имају или велике незналице или злонамерни
појединци који желе добро овој земљи.


v Издајник је... – Др Милан Тепавац



Нација
може да преживи будале, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако.
Непријатељ пред вратима мање је страшан, јер је познат и он носи своју
заставу отворено. Док се издајник креће слободно међу онима унутар градских
капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима
владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник; он прича гласом који
је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања слично је њиховом и
он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник
разара душу нације; он ради скривено и незнано у ноћној тмини, подривајући
темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не
подлегне. Мање би требало да се плашимо убице.
“Издајник је куга!" Марко Тулије


Дакле,
зашто сматрам да је за Србе корисно да се подсете на мисли тог римског
државника, правника и филозофа? Да ли је протекло време од око 2000 година
потврдило или оповргло Цицеронове мисли? Мислим да је читав ток историјских
догађања само потврдио његове мисли. Као што у драмама Есхила, Еурипида и
других старогрчких писаца из ИВ и В века пре нове ере, када их данас гледамо
на позорницама, можемо открити да постоје неке истине за које бисмо могли
рећи да су вечне у смислу да су бит човека (осећај за правду и праведност,
љубав, мржња...), тако и код Цицерона налазимо да је издаја државе и народа
одувек била и остаје једно од највећих недела, како са становишта морала,
тако и са становишта права, како идеалног тако и позитивног.


Шта
ми данас имамо у Србији? Имамо негацију свега тога! Имате колико хоћете
текстова у којима се доказује да је издаја превазиђен појам, да он више не
постоји, да издајнике измишљају "противници демократије". Сматра се
сасвим нормалним да се оде код непријатеља који сеје бомбе, смрт и
осиромашени уранијум, значи код непријатеља који жели да уништи и народ и
државу, да се захтева јаче бомбардовање, а да се то не карактерише као издаја
него као "политика у интересу народа и у духу времена".


Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 7  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: