Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
SrpskiVukovi blog
КАРЛ МАРКС
И САТАНА
У својој раној младости Маркс је био хришћанин.
Прво његово писано дело је носило наслов “Заједница верних у Христу”... Шта се десило и како је раширен ,,комунизам"? Шта се крило иза тога и коме су служили и служе? http://www.youtube.com/watch?v=cWLq277S-iw&feature=related


КАРЛ МАРКС
И САТАНА



Продаја душе ђаволу



У својој раној младости Маркс је био хришћанин.
Прво његово писано дело је носило наслов “Заједница верних у Христу”. Ту срећемо ову лепу мисао: -Уз помоћ
љубави којом љубимо Христа ми истовремено окрећемо срца наша према браћи нашој
која су нама најближе повезана, ради којих је Он лично себе принео на жртву.-



Маркс је дакле познавао средство помоћу којега
људи могу постати браћа међу собом - то је било хришћанство.



Он наставља: “Заједница у Христу је у стању да
пружи унутрашње усхићење, утеху у болу, спокојно поверење у себе и срце
осетљиво да људски и воли све што је
племенито и велико, не из жеље за амбицијом или славом, већ Христа ради”.



Приближно негде у исто време он пише у свом спису
под насловом “Разматрања једног младог човека при избору позива”: -Религија нас
учи да се Идеал којем сви устремљују своје тежње сам жртвовао за човечанство.
Ко би се смео усудити да му супростави
нешто друго? Ако смо дакле изабрали ситуацију у којој за Њега можемо учинити
максимум, никада више нећемо бити смрвљени теретом јер он, терет тај, неће бити
ништа друго већ свесна жртва у име љубави за све”.



Чак и у оној пустој, дебелој књизи посвећеној
политичкој економији, каква је “Капитал”, књизи у којој су размишљања о
религији потпуно депласирана, Маркс, тај хладнокрвни противник религије пише
сасвим изван предмета којим се бави: “Хришћанство са својим култом апстрактног
човека, и посебно са својим грађанским облицима и видовима какви су
протестанизам, деизам и томе слично, јесте најсавршенији облик религије (глава
прва, део четврти).



Не треба заборавити да је Маркс најпре био убеђени
хришћанин. Када је завршио гимназију, у његовој дипломи, у рубрици “верска
поука”, стајало је следеће запажање: “Његово познавање вере и хришћанског
морала је луцидно и добро утемељено. Једнако влада у једној одређеној мери и
историјом цркве”.



Мало времена након добијања те дипломе у његовом
животу се догађа нешто тајенствено. Заправо много времена пре него што га је Мосес Нес приволео социјалистичким
идејама, он је био дубоко и страствено антирелигиозан.



Током студија на универзитету појављује се један
други Маркс. И сам бележи у једној песми: “Желим
да се осветим ономе који влада над нама
”. Он је дакле убеђен да “горе Неко
влада” и он има замерке које упућује Њему. Ипак, тај Неко му није био учинио
никакво зло. Маркс је припадао једној породици која је била релативно
добростојећа. Он није упознао глад у свом детињству и био је повлашћенији од
већине својих другова. Ко је, дакле, учинио да се у њему роди та мржња према
Богу? Лични његови мотиви нам измичу. Да ли би требало закључити да је Маркс са
таквом изјавом једноставно био нечији гласноговорник?



У годинама када сваки млади човек сања прекрасне
снове о томе да треба нешто добро учинити свом ближњем, да се ваља припремити
за будући позив, који то разлози њега наводе да напише следеће стихове у својој
поеми Зов једног очајника:



Желим да уздигнем трон свој на висинама,



Врх његов биће леден и огроман,



Зид ће му бити терор ужасан,



А чувар војник, борба најгрознија



Зар
речи “желим да уздигнем трон свој” и признање да од Онога који тамо седи произилазе
стрепња и терор не подсећају на луцифера и његов програм: “А говорио си у срцу
свом -изићи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој и сешћу на
гори зборној на страни северној”.



Због чега Маркс жели један такав трон?



Одговор се налази у једној мало познатој драми
коју је написао у годинама студија, и која је насловљена “Уланемо”. Да бисмо
објаснили тај наслов потребно је да начинимо једну дигресију.





Испарења паклена





Постоји сатанина црква. Један њен обред је и црна
миса коју у поноћ служи свештеник зла. Свеће су постављене на свећњаку чија је глава окренута доле. Свештеник је огрнут одеждом са
поставом - изврнутом споља. Он чита све
што је прописано у молитвенику али
наопачке, почињући од краја. Света имена Бога, Исуса и Марије читају се
обрнуто. Освећена нафора украдена у некој цркви има натпис сатана и служи као
ругање причешћу. За време те мисе једна Библија гори на ватри. Сви присутни се
заклињу да ће починити седам смртних грехова који су побројани у католичком
катихизису. Служба се завршава оргијањем.



Култ ђавола је веома стар. У петој књизи
Мојсијевој која се зове “Закони поновљени”, читамо: “Приносише жртве ђаволима…”
а и касније - кад се - каже се о Јеробоаму краљу израиљском - у
другој књизи дневника: “И постави себи свештенике за висине и за ђаволе и за
теоце, које начини”.



Уланем је намерна инверзија једног светог имена -
то је анаграм од речи Емануел, библијског имена Исусовог које на хебрејском
језику значи “Бог је са нама”. Таква изокренута имена су ефикасна у црној
магији.



И сада ми нећемо бити у стању да разумемо драму
“Уланем” ако најпре не чујемо Марксову чудну исповест из његове песме Свирач:



“Испарења паклена до мозга ми стижу



Пуне га, скоро ћу полудети сасвим



А срце се моје сасвим променило



Погледај мач овај:



Кнез таме ми га продаде”.



У обредима највећег посвећења у сатанистичком
култу кандидат прихвата чаробни мач који ће му осигурати успехе. Он га купује
по цену уговора који потписује крвљу руке, по којем ће његова душа после смрти
припасти сатани.



Библија коју је Маркс читао за време својих година
проведених у гимназији и коју није заборавио ни у зрелом добу каже - у
Откривењу Јовановом - да је ђаво зло, аждаха - “И у бездан баци је и затвори
је, и запечати над њом…” У тај бездан намењен ђаволу Маркс је желео да баци
читав људски род.



Коме то, дакле, Маркс позајмљује свој глас у овој
драми? Није ли лишено здравог разума очекивати од једног младог студента да
следи као сан својег живота једну овакву визију човечанства баченог у бездан
таме - тама спољашња је библијски израз који одговара изразу за пакао - док он
сам, потресен опаким смехом, следи оне које је довео до неверовања? Нигде на
свету се не може пронаћи потрага за једним таквим идеалом.





Желим да се осветим





Маркс је
волео ове мефистове речи из Фауста: “Све у животу је вредно да уништено буде” -
“Све” - рачунајући ту и пролетеријат и другове. У осамнаестом примеру Луја
Бонапарте Маркс је цитирао те речи. Стаљин их је схватио дословно, уништивши и
сопствену породицу.



Мало по мало, ми почињемо да схватамо то што се
догодило младом Марксу. Он је имао хришћанска уверења, али није водио живот
који би био у складу са тим уверењима. Његова преписка са оцем уверава нас да
је реч о великим сумама новца које је он расипао на своја задовољства и о
непрекидним супростављањима ауторитету родитеља у вези са тим. Управо се тада,
вероватно, догодило његово приближавање - његова индоктринација - цркви
сатаниној, управо је тада био упућен у њене ритуале. Он тада изјављује: “Желим
да се осветим ономе који влада горе”.



У “Уланему” Маркс поступа тачно као ђаво - он
предаје проклетству читаву људску расу. То је без сумње једина драма на свету у
којој су сви актери потпуно свесни своје сопствене искварености, уосталом они
се не боје да то изложе и то чине са убеђењем. Нема ни црног ни белог. Ту нема
ни Клаудија ни Офелије, ни
Јага ни Дездемонде, све је црно и открива црте Мефистове. Све су личности
сатанини помагачи, искварене су и уклете.



У време када је писано ово, Маркс - тај рани
геније није имао ни 20 година. Он је већ био створио програм за свој живот. У
њему нема ни једне речи о служењу човечанству, пролетеријату или социјализму.
Он жели да доведе свет до његове пропасти. Он жели да уздигне трон “чији ће зид
бити дрхтај људски”…





Отац упозорава





Приближно из овог периода датирају неки пасажи с
тајанственим речима из преписке између Маркса и његовог оца. Син пише: “Завеса је пала. Моја Светиња свих Светиња
се раздерала, требало је поставити нове богове”
ове речи, написане 10-тог
новембра 1937, су речи младог човека који је, све до тада исповедао
хришћанство.



Он је пре тога изјављивао да је Христос у његовом
срцу. Од тада више није било тако. Ко су ти “нови богови” које је он ставио на
његово место? Отац му одговара: “Уздржан
сам и нисам инсистирао на објашњењу у вези са тим веома тајенственим проблемом,
иако ми то изгледа веома сумњиво”.
Какав је то тајенствени проблем? Ни
један Марксов биограф није понудио објашњење тих речи.



Вернер Блумберг у својој књизи Портрет Маркса цитира једно писмо
Марксовог оца сину. Оно је писано 2-гог марта 1837 године: “Твоје
напредовање, нада да једног дана угледам твоје име веома на гласу и твоје
благостање на овоме свету нису једине жеље мога срца. Све је то, истина је, сан
који одавно сањам; могу, међутим, да те уверим да ме само његово остварење не
би учинило срећним. Али ако твоје срце остане чисто, ако буде куцало за
човечанство и ако никакав ђаво не буде успео да га лиши наајплеменитијих
осећања, само ћу тада ја бити савршено срећан”.



Ко је то изненада нагнао оца да изрази страх због
ђаволског утицаја на свог младог сина, све до тада доброг хришћанина? Нису ли
то били комади у стиховима које је био примио одд сина као поклон за свој 55
рођендан?



Ево још једног цитата у којем Маркс, у својој
поеми О Хегелу, сам разоткрива своју
мисао коју је Хегел инспирисао:
“Научавам речи сплетене у клупко ђаволско, и свак нек верује као истинито оно
што је одабрао да промишља”.



У почетку је Маркс имао уметничких амбиција.
Међутим, његове поеме и драме, лишене књижевне вредности, нису имале никаквог
успеха; оне су, међутим, корисне јер нам откривају стање његовог срца. Неуспех
у сликарствву и архитектури дао нам је једног Хитлера, неуспех у драмском раду
једног Гебелса. Неуспех у филозофији и сликарству наам је, сходно томе, дао
двојицу других ратних злочинаца - Розенберга и Стрееицхера. Што се Маркса тиче,
он је био принуђен да се окане поезије; он је у име сатане започео
револуционарну побуну у друштву које није умело да цени и призна његова дела.
Очевидно, ту се ради о једном мотиву - међу другима - о мотиву апсолутне
побуне. И још једна ствар: њега су мрзели као Јеврејина.



Две године касније млади Маркс је написао
докторску тезу О разлици између
филозофије и природе код Демокрита и Епикура
у којој усваја, у предговору,
Есхилову изјаву: “Ја гајим мржњу према свим боговима”. Он ублажује помало такво
тврђење говорећи да је он против свих богова на земљи и небу који не признају
као врховно божанство свест људи - свест човекову.





Мач од сатане





Маркс
је био декларисани непријатељ свих богова - и то он који је свој мач откупио од
кнеза таме. Он је био себи одредио циљ да човечанство у целини повуче у бездан
таме и да му се и сам тамо придружи смејући се громко.



Да
ли је Маркс стварно купио свој мач од сатане?



У
једној књизи која носи наслов The Moor
and the General - Remembrances about Marx and Engels -
издање Deitz,
Berlin, 1964. - његова ћерка Елеонора нам прича како се, док је била мала,
заједно са својим сестрама, њен отац шалио причајући им приче. Била је међу
причама једна коју је она волела више од других; у њој је било речи о извесном
Hansu Rockleu. Али дајмо реч њој: “Прича
о њему је трајала месецима, јер то је била прича којој никако није било краја.
Ханс Роцкле је био чаробњак…Имао је продавницу играчака… и много дугова!…
Упркос његовим чаробњачким својствима кеса му је увек била празна, па је био
принуђен да прода ђаволу, део по део, све своје прекрасне стварчице које су му
припадале…Многе његове догодовштине су биле застрашујуће и нама се дизала коса
на глави”.



Да
ли је нормално да отац породице тако прича својој деци о грозним стварима које
се тичу продавања ђаволу свега онога што им је најдрагоценије? Robert Payne, у свом делу Marx - алудира на све ово с обиљем других
детаља који личе на оно што нам пружа Елеонора. Аутор додаје: “Те бескрајне приче су биле,
највероватније, једна
аутобиографија…Маркс је имао визију света који је
својство сатанино, он је имао у себи пакости због тог света. Уосталом, он је
покаткад - како изгледа - био свестан да врши дело зла”…



Кад
је окончао песму Уланем и друге своје младалачке списе у којима признаје да је
склапао уговор са ђаволом, Маркс још никако није размишљао о социјализму. Он га
је чак нападао. Он је био уредник једне немачке ревије - Rheinische Zeitung - “која чак није признавала теоријску вредност
комунистичким идејама у њиховом садашњем облику, и која је још мање желела
њихову практичну реализацију, налазећи да су, у сваком погледу,
немогуће…Покушаји од стране маса у циљу њиховог унапређивања и промицања
бивају, уместо примања, дочекани пуцњавом топова истог трена када постану нека
опасност”…





Мржња према Богу





Стигавши до тог стадијума Маркс је срео Мозеса
Хеса, човека који ће у његовом животу одиграти најважнију улогу, који ће га
навести да пригрли идеал социјализма. Но то није оно што каже Хес о том предмету
: “То је доктор Маркс - мој идол - који
ће задати коначни ударац религији и политици средњег века”.
Задати коначан
ударац религији - то је дакле његов главни циљ. Један други пријатељ Марксов из
тог периода, Георг Јунг, пише о томе на још јаснији начин 1841. године: “Маркс ће сигурно протерати Бога с његовога
неба и сам ће му судити. Он сматра да је хришћанска религија најнеморалнија
међу религијама”.



Маркс
је мрзео све богове без изузетака, све до самог имена Бога. Он се појавио
добровољно да “Бога одгурне ударцем ногом”. Социјализам је за њега само мамац
који привлачи пролетере и интелектуалце том ђавољском мамцу. Када су Совјети у
почетку своје власти прихватили паролу: “Протерајмо капиталисте са земље и Бога
са неба”, они су једноставно тиме изразили верност наслеђу примљеном од Маркса.



Горе
смо већ говорили о инверзији имена као поступку у свери црне магије. Инверзије
су до те мере укорењене у мисли Марксовој да их он користи на сваком месту. На
Прудонову књигу Филозофија беде он
одговара књигом којој даје наслов Беда филозофије. “Ми треба да користимо - каже он - уместо оружја критике критику
оружјем
” - и слично.



Зар
вам накострешени Маркс са својом косом и брадом није никада наметао питање?
Људи његовог доба носили су углавном браду, не онакву каква је његова! Ни косу
тако дугу. Марксов изглед је типичан за присталице Џоане Шуткот, свештенице
једне екстравагантне секте чији су чланови веровали да имају односе са демоном
Шилохом.



Укупно
Марксово понашање и разговори су били сатанске природе. И сам јеврејин, он није
оклевао да објави једну антисемитску књигу: О јеврејском питању. Његов пријатељ
Weitling саопштава: “Предмет уобичајених Марксових разговора су атеизам,
гиљотина, анегдоте о Хегелу, приче у којима се помињу конопац или бодеж”. Није
волео ни Немце: “ Једини начин да њих пробудиш јесте да им поломиш ребра”. Он
је говорио о “ступидном немачком народу”. Па још: “Немци, Кинези и Јевреји се
могу поредити с колпортерима и ситним трговцима”. Подсећао је и на “одвратно
ситничарство код немачке нације”.



Русе је сматрао инфра-људима. -“Словенски
народи су етнички одпаци
”.



Управо
смо начинили наизменични преглед бројних знакова који би нас могли довести до
закључка да је Маркс заиста био
следбеник сатанине секте
.





Драги мој ђаволе





Ваља забележити још једну интересантну чињеницу.
Јакоб Аугуст Рис је био Марксов ученик. Сломљен болом на вест о његовој смрти,
он је стигао у Лондон да обиђе кућу у којој је живео његов обожавани учитељ.
Породица се била преселила. Једина личност коју је о нечем мога питати била је
његова стара собарица. Она му је о свом станару рекла ове необичне речи: “То је био човек који се бојао Бога.
Док је био болестан молио са сам у својој соби пред поређаним упаљеним свећама
- преко чела је имао неку врсту пантљике”.
То подсећа на филактер - амајлију коју носе
ортодоксни Јевреји за време јутарње молитве. Јер, крштен у хришћанској вери, Маркс
никада није практиковао јудаизам
. Пошто је постао љути противник Божији, он
је написао књиге против религије и сву своју децу је атеистички васпитавао. О
каквом се заправо ритуалу радило који је слушкиња у свом незнању схватала као
неку молитву? Кад се Јевреји моле, с оном пантљиком преко чела они никада не
стављају ред свећа испред себе. Да се ту не ради о магијској радњи?



Постоји још један траг у корист ове хипотезе, у
једном писму које је Марксу упутио његов син Едгар 31. марта 1854. Оно почиње
овим запањујућим речима: “Драги мој
ђаволе”!
Дали се икада чуло да се син оцу обраћа оваквим изразом? То је
управо оно како се следбеник сатанин обраћа свом пријатељу.



Ништа мање није карактеристично и писмо које је
жена упутила Марксу, августа 1844. Ево његовог почетка: “Ваше последње пастирско писмо, велики свештениче и бискупе душа,
поново је вратило мир и спокојство вашој јадној овчици”.



У “Манифесту комунистичке партије” Маркс је
изразио своју жељу да укине све религије - рачунајући ту, како би се могло
предпоставити, и сатанин култ. Међутим, његова га је жена звала “велики
свештеник”. Једина религија у Европи која има велике свештенике је сатанизам.





Бити обешен смрдљивим
конопцем





Многи марксови биографи су имали праву интуицију о
односима између јунака њихових књига и култа ђавола, али нису могли да схвате о
чему се ради. Но њихова сведочења због тога нису лишена вредности.



Маркс је умро у очајању, као и уосталом све сатанине присталице. Године 1883. 25.
маја он пише Енгелсу: “Ох! Како је живот
празан и узалудан, али како га истоверемено желимо!”



И у Лењиновом животу такође постоји тајна. Он пише
у вези са Државом Совјетском: “Држава не
функционише према нашим жељама. Како дакле функционише? Аутомобил неће да
крене. За воланом се налази шофер, али кола не иду у жељеном смеру. Она се
крећу снагом неке друге силе”.
Која је то дакле тајанствена друга сила која
управља чак и плановима лидера бољшевичких? Нису ли се они покорили једном
потицају за који су се надали да су га укротили, али који се показао моћнијим
него што су они мислили, и који их је довео до стања безнађа?



“Сви смо ми заслужили да нас обесе смрдљивим конопцем. И ја не губим наду
да ће нам се то и десити”…
То је била последња нада Лењинова после читавог живота испуњеног борбом за
ствар комунизма. Његова жеља није била услишена, али су се скоро сви његови
сарадници завршили тако што их је Стаљин погубио, а јавно су признали да су
били у служби некој другој сили а не пролетеријату.





Мржња према
човечанству





Оно што марксисти говоре о Марксу само је један мит. Он није био погођен бедом
пролетеријата, он није волео пролетере које је називао - луцкастим ћакнутим
пијанцима.



Он такође није волео ни своје саборце из битке за
комунизам. Freiligratha је
називао “свиња”, Lassallea
“црним јеврејином”, Liebknechta “кравом”, а Бакуњина “троструком нулом.”



Један борац из времена револуције 1848, поручник
Чехов, који је проводио читаве ноћи у пијанкама са Марксом каже да је код њега
лична амбиција уништила и најмање остатке добра.



И најзад, он није много волео и човечанство.
Мазини, који га је добро познавао, говорио је: “Његов дух је рушилачки, а
његово срце је више испуњено мржњом него љубављу према људима”.



Он није презирао религију зато што би она била
препрека на путу људске среће, он је, напротив, желео да човечанство учини
несрећним. Он је изјављивао да се у томе састоји његов идеал.





Нек се сруши царство
твоје и да не буде воља твоја





Први псеудоним којим се Стаљин служио, био је - Демоношвили,
што је приближно једнако супарник - такмац ђаволов на грузијском језику, па
затим Бесошвили - онај ко је у власти ђавола.



Мао изјављује: “Од
своје осме године ја сам мрзео Конфучија. Он је имао храм у нашем селу и свом
душом сам желео да он буде разорен од врха до темеља”.



Јесте ли често сретали дете тог узраста које не
жели ништа друго него уништење своје сопствене религије?



И сам Троцки
је био изрод. У својој осмој години он је стварао колекцију порнографских
гравира. У царској Русији то није било нешто што се могло наћи на свим
киосцима. Будући оснивач Правде морао је бити изузетно пасиониран, морао је да
краде од својих родитеља како би допунио своју колекцију.



У свом делу “Архипелаг ГУЛАГ” Солжењицин прича
како је Јагода, министар унутрашњих послова Совјетског Савеза, имао омиљену
забаву која се састојала у гађању слика Исуса и светаца. Како објаснити то да
људи, представници пролетеријата, узимају као мету слику Исуса, једног трудбеника,
или Марије, жене из народа?



Следбеници Пентекостне
секте
јављају о једном случају који се догодио у Русији за време Другог
светског рата. Један њихов проповедник је истеривао ђавола. Овај је пре него
што је напустио тело у коме је био, запретио да ће се осветити. У међувремену,
проповедник је стрељан због своје вере. Официр који га је стрељао рекао му је
пре тога: “Ето, сад ћемо се обрачунати!”



Јесу ли комунистички агенти, у власти ђавола?





Залуђивање народа





У музеју атеизма у Одеси изложена је једна величанствена
биста сатане. Он се зове Бафомет, то је масонско име божије. Ноћу су се
сатанисти окупљалу у том музеју да врше службу пред том статуом.



Ми не кажемо да је сваки комуниста или чак сваки
комунистички руководилац обожавалац ђавола. Сретали смо поштене, уважене
комунисте и то оне који су истински одани ствари рода људског. Али, чињенице
остају.



Какав је стварно био Марксов допринос сатанином
плану о деловању на човечанство? Могло би се рећи - био је то значајан
допринос.



Библија нас извештава - “и створи Бог човека по
обличју својему” све до марксовог времена човек је сматран као довршење,
врхунац стварања. Али, Маркс је послужио као оруђе сатанино, он је учинио да се
у човеку изгуби, истовремено са његовим самопоштовањем, уверење да потиче из једне
прослављене прошлости којој ће се једнога дана опет повратити. Марксизам је
прва систематска и детаљна филозофија која брутално унижава одређење човеково.
Према његовим писцима човек је у суштини трбух непрекидно гладан који треба
непрекидно задовољавати. Његови најузвишенији циљеви су економске природе. Он -
човек - ствара у функцији својих потреба и због тога и ступа у односе са другим
људима. Таква је основа друштва које Маркс одређује као инфраструктуру. Брак,
љубав, уметност, наука, религија, филозофија - све што није задовољење трбуха
представља супер структуру која је дефинисана на крају такве анализе, као стање
трбуха.



Зашто се онда чудити што се Маркс онако обрадовао
када је прошитао Дарвионово дело - дело које наводи човека да заборави своје порекло
и свој божански свршетак.



Тако су та двојица људи вешто скинули с престола
краља природе - човека. Будући да није могао да директно удари на Бога, сатана
је човека унизио у његовим сопственим очима, сводећи га на услове бића које
робује својим животињским инстиктима.



Касније је Фројд
допунио дело те двојице горостаса сатанизма сводећи човека у основи на
сексуални инстинкт, инстинкт који поткад бива сублимисан у политици, уметности
или религији. Швајцарски психолог Карл Густав Јунг ће се касније вратити
библијском учењу по којем је религијски инстикт основа човекова.

http://www.youtube.com/watch?v=cWLq277S-iw&feature=related1b28744844.jpg СЛАВА И ХВАЛА ЧИЧА ДРАЖИ КОЈИ СЕ БОРИО ДО КРАЈА!

Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 3  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: