Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
SrpskiVukovi blog


Knjiga

“ENIGMA BROZ” -
dr

Aleksandar Matunović

...U rešenju

Enigme Broz, pokušao je da mi pomogne i jedan Amerikanac , koji mi je poslao opširno pismo i dozvolio da

njegovu sadržinu publikujem, s tim da čak ni inicijale njegovog imena i

prezimena ne navodim...


Knjiga

“ENIGMA BROZ” -
dr

Aleksandar Matunović








Gospodin iz

Amerike je visokoobrazovana ličnost sa zavrsena dva fakulteta. Nosilac je

velikog broja zvanja i titula kao i pisac nekoliko knjiga. Iz pisma se vidi da

je veliki poznavalac masonskog pokreta, čak bi se moglo reći da je i sam mason

- iluminat. Pošto u pismu ima veliki broj podataka od kojih su neki dobro

poznati, ja sam iz pisma izdvojio po mom misljenju malo poznate ili nepoznate

podatke.



Prema njegovim

saznanjima, Titov otac je bio Jevrejin Josip

Klajn, veterinar
, koji je radio na imanju poljske grofice Marije u koju se zaljubio i s kojom se oženio. U

braku su imali dva sina. Jedan od njih se zvao Jozef, i to je Tito, a drugi

Henrih.



Jozef je bio

vrlo inteligentno i radoznalo dete. Sve je hteo da proba i pokuša. Sve mu je

lako išlo od ruke. Rano je naučio jahanje, mačevanje, sviranje klavira i

okretne igre. Klavir je bio njegova velika ljubav. Da je nastavio sa

sistematskim vezbanjem, uz talenat koji je posedovao, smatra se da bi bio

veliki pijanista. Kada je Tito posle rata u jednoj privatnoj vili pred Zdenkom

Marašovićem, poznatim pijanistom, svirao Šuberta i Šopena, Zdenko je bio ushićen

njegovim izvođenjem.



Jozefovi rođaci

bili su poljski, a zatim meksički violinista Henrih Serina i američki glumac

Kirk Daglas.

Vido Latković (šef Katedre

za slovensku fonetiku), analizirao je akcenat Titovog govora i našao da je to

poljski govorni akcenat. Smatra se da se maternji akcenti u govoru nikad ne

mogu izgubiti. Jozef je bio mason, član

tajne organizacije "Slobodni zidari", čiji je cilj bio menjanje

svetskog poretka na globalnom planu. Intelektualno i finansijski, ova

organizacija delovala je preko svojih loža i banaka pojedinih zemalja. Centri moći ove organizacije

bili su
Velika

engleska i Francuska loža
, kao i veliki broj loža širom SAD. Beograd je bio jedan od značajnih centara evropske

masonerije.



Najuticajniji

i najradikalniji deo masona su iluminati (prosvetljeni). Iluminate je osnovao

Nemac Adam Vojsaupt u 18. veku. Jezgro iluminata čine najveći svetski bankari.

Maksima iluminata je: "Kada zli ljudi mogu da rade zlo da bi ostvarili

svoje ciljeve, zasto mi ne bismo radili zlo da bismo ostvarili dobre

ciljeve".

Jozef je s bratom učestvovao u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine u

kojoj mu je brat ubijen ili poginuo, ne zna se tačno
. Za vreme Oktobarske

revolucije, Tito je stupio u ČEKA, odnosno NKVD. Dobio je novi identitet i upućen u Pariz.



U Parizu preko

Francuske masonerije stupa u sluzbu Intelidžens servisa (engleska obaveštajna

služba) i upoznaje se s Vinstonom Čerčilom, koji je pripadao redu iluminata. Čercil je Tita uveo u englesku masoneriju.

Šesti stepen te organizacije zove se Titus (zadužen za socijalna pitanja).

Otuda, najverovatnije, potiče njegov naziv Tito, odnosno njegovo konspirativno

ime.



Tito je znao veliki broj jezika. Znanje

poljskog jezika uvek je krio, iako mu je poljski bio maternji jezik. Mada je

bio dvostruki agent, Tito je prvenstveno radio za svoj račun, odnosno interes.

On je okrenuo leđa masoneriji, Staljinu i katolicizmu. Povremeno, kada mu je to

trebalo radi realizacije ličnih ciljeva, on se vraćao starim ljubavima. Masoni,

katolička crkva i Staljin ne samo da su bili protiv Kraljevine Jugoslavije,

nego su bili i protiv njenog reintegrisanja posle Drugog svetskog rata. Oni su

smatrali da je nagodba Čerčila sa Staljinom o podeli Jugoslavije na dva

podjednaka dela za njih najprihvatljivije rešenje.

Tito je imao svoje ciljeve koje je

nastojao da realizuje i u tome uspeo uprkos takvih oponenata. On je vešto

koristio antagonizam tri velike svetske internacionale (masonske, katoličke i

komunističke).

...U cilju dezintegracije Jugoslavije,

a posebno izdvajanja iz nje Hrvatske, masoni su u sadejstvu s ustašama, stićenicima

fašističke Italije i Mađarske, i članovima VMR-a organizovali ubistvo kralja

Aleksandra u Marselju. Po nalogu francuskih masona, povučeno je najuze

kraljevo telesno obezbeđenje što je omogućilo ustašama i VMR-ovcima nesmetan

pristup kraljevom automobilu.



Francuski

masoni nisu dozvolili učešće članova jugoslovenske vlade u istrazi kraljevog

ubistva. Kada su neki članovi jugoslovenske kraljevske vlade saopštili vest o

ubistvu kralja Aleksandra njegovoj supruzi kraljici Mariji, ona im je rekla:

"Vi ste ga ubili, znajući da su ta gospoda masoni".



Mnogi

jugoslovenski komunisti bili su masoni. Najpoznatiji među njima bili su Moša Pijade, Koča Popović, Vladislav Ribnikar,

Ivan Ribar, Boris Kidrič, Vladimir Bakarić i Edvard Kardelj, po nekima i

Milovan Đilas
. Tito je bio vrlo vešt političar. On se nije čvrsto vezivao

ni za jednu organizaciju ili pokret. Čak i kada je bio vođa nesvrstanog

pokreta, čija se politika razlikovala od politike Amerike i Rusije, on je

nastojao da s američkim i ruskim vođama odrzava dobre odnose. Isto tako,

nastojao je da održava dobre odnose i s katoličkom crkvom. Godine 1973. posetio je papu Pavla Šestog i s njim puna četiri sata

vodio razgovor u četiri oka.



Titu se pripisuje

antisrpsko raspolozenje. On kao mason-iluminat nije bio naklonjen Srbima, jer

su Srbi svesno ili nesvesno, uvek bili na putu masona, odnosno ostvarenju

njihovih planova. Čak i srpski masoni nisu bili verni poslušnici engleske,

francuske i američke masonerije.



Slične podatke

o Titovom poreklu dobio sam od gospodina

R. R.
koji mi je napisao da je na osnovu pouzdanih podataka doznao da je

Titovo pravo ime Josip Klajn, Poljak, jevrejskog porekla. Titova majka Marija

potiče iz poljske aristokratske porodice. Titov otac bio je veterinar pored

koga je Tito zavoleo životinje i ta ljubav prema životinjama kod Tita je ostala

do kraja života jako izražena.



Više puta sam

se pitao zašto Sovjeti posle Rezolucije Informbiroa, kada su na njega bili ogorčeni

i kivni i kada su ga nazivali svakakvim imenima, nisu rekli nesto i o njegovom

identitetu.



Na ovo moje

pitanje odgovor sam dobio od gospođe Dragice

Budanovački
, nastavnice iz Beograda. Tajno, slušajući emisije Radio Moskve,

čula je kada je spiker jednom prilikom rekao:



« Jugoslovenski narode, ti živiš u

velikoj zabludi. Čovek koji je na tvome čelu nije Josip Broz, Hrvat iz Kumrovca

i metalostrugar za koga se predstavlja, već Josip Klajn, mađarski Jevrejin, rođen

u Belgiji. "Gospodin u belom", kako su ga u mondenskim krugovima

zvali, nije metalski radnik, već aristokrata koji je bio stalni posetilac

briselskih balova i miljenik belgijskih dama.»



Kominterna je

u saglasnosti sa sovjetskom obaveštajnom službom postavljala, finansirala,

smenjivala i likvidirala sekretare i pojedine istaknute šlanove komunističkih

partija drugih zemalja. Pri postavljanju za sekretare, više se vodilo računa o

sposobnosti tih ljudi i njihovoj odanosti Sovjetskom Savezu, a manje o njihovom

nacionalnom poreklu.



Titov prethodnik na mestu generalnog

sekretara Komunisticke partije Jugoslavije postavljen je, smenjen i likvidiran,

a da članovi jugoslovenske Komunističke partije nisu znali da on nije Srbin,

vec da se iza imena Milan

Gorkić krije Poljak Josip Čižinski.
Zbog toga ne bi bio presedan da se i iza imena Josipa Broza

krije neka druga ličnost.



Sekretari

komunističkih partija drugih zemalja bili su agenti SSSR-a, a te partije

agenture.



Sovjetska

obaveštajna služba bila je vrlo dobra i vrlo jaka organizacija koja je vodila

dugoročnu politiku. Ona je pored partijskih agentura u stranim zemljama, a naročito

u velikim evropskim i azijskim zemljama, imala i agente druge vrste i druge

namene. Imala je svoje agente u najpoznatijim institucijama pojedinih zemalja,

cak i u generalštabovima mnogih stranih armija.



Tito je kao agent Kominterne iz

sovjetske obaveštajne službe upućen u Jugoslaviju sa zadatkom da se uključi u

rad KPJ, da se afirmiše, da bi ga u određenom momentu Sovjeti mogli postaviti

za sekretara KPJ.



On prvo počinje

politički da radi i da se probija u zagrebačkoj partijskoj organizaciji, gde

biva zapažen u borbi protiv frakcionastva i biva podržan u tom od pojedinih

drugova, među kojima je bio i Andrija

Hembrang.



Da bi se

afirmisao na jugoslovenskom planu, on sudu 1928. godine javno izjavljuje da je član

jugoslovenske Komunističke partije i da ne priznaje nadležnim državni sud.



Godine 1937.

Staljin je želeo da uništi staru Kominternu pošto je prethodno likvidirao sve

revolucionare iz Lenjinovog perioda, među kojima su bili: Zinovjev, Kamenjev i Buharin. Uhapšen je veliki broj članova nemačke,

španske, jugoslovenske, mađarske, poljske, bugarske, austrijske, estonske,

letonske i drugih komunističkih partija.



U komunističkim

partijama Meksika, Turske i Irana smenjeni su generalni sekretari. Staljin je

ostavio samo one koji su kroz izdaju svojih najboljih prijatelja pokazivali

vernost i odanost njemu. Komunisticki bog, da bi se umilostivio, tražio je

ljudske žrtve. Tito je izdao Milana

Gorkića.
Kao nagradu za to, on je postavljen za generalnog sekretara KPJ. To naimenovanje u Parizu su očekivali

Sreten Žujović i Rodoljub Čolaković.



Rodoljub Čolaković

je jednom prilikom, kada je na Tita bio nešto ljut, ispričao mome kolegi,

profesoru Medicinskog fakulteta, a njegovom ličnom prijatelju (B.M.) - da je u

Parizu jedno vreme stanovao zajedno s Titom.



Tito je, prema

kazivanju Čolakovića, svako poslepodne negde odlazio.Jedne večeri, Čolaković je

zatekao Tita gde pere krv s košulje i odela. Posekao sam prst, rekao je Tito.

Povreda je tako ozbiljna da ću možda ostati bez njega. Zavoj na prstu nosio je

dva dana. Treći dan zavoj je skinuo. Iako je pažljivo gledao, Čolaković na

navodno povređenom prstu nije video posekotinu, ni bilo kakav drugi znak

povrede. Posle ovoga, jasno mu je bilo da je Tito bio likvidator ili u najmanju

ruku pomagao pri likvidaciji članova jugoslovenske KP, a možda i drugih

partija. Verovatno da od tada počinje

tvrdnja da Tito nije imao jedan prst.
Godine 1938. Staljin je uhapsio i

likvidirao veliki broj uglednih jugoslovenskih komunista.



Tada je Tito

izdao ne samo svoje prijatelje, nego i bivsu ženu Pelagiju Belousovu. Ona je uhapšena kao agent Gestapoa. Posle

njenog hapsenja, Tito je poslao pismo Staljinu u kome je napisao da nije mogao

pretpostaviti da je njegova žena nepouzdana i tu svoju političku neopreznost

okarakterisao velikom mrljom u svome životu. Ovim je još jednom pred velikim voždom

položio ispit.



Nije on bio

jedini komunista koji se peo preko palih žrtava. U tu grupu spadaju Toljati,

Kaganovič, Molotov i drugi koji su izdali svoje najbliže. Molotov, koji je bio

jedan od najvernijih saradnika Staljina, nije smeo da ga zamoli da mu oslobodi ženu

koja je ležala u zatvoru kao Jevrejka i nepouzdani elemenat.



Godine 1939.

Staljin osniva novu Kominternu u koju ulaze provereni i njemu odani ljudi. Tito

je bio čovek zadatka Kominterne i boljševičke partije, čovek zadužen za rad na

rušenju Kraljevine Jugoslavije. U tom cilju, KPJ saradjivala je s ustašama i

drugim neprijateljskim organizacijama.



Staljin

verovatno nije bio zadovoljan Titovim radom

ili iz nekih drugih razloga, prema kazivanju načelnika Kabineta predsednika

Republike Mirka Milutinovića, odlučio

je da Tita smeni.



Vlada Popović, jedno vreme sekretar

Komunističke partije Hrvatske i Mirkov odličan drug, u poverenju mu je rekao:



- Na moje ime

1941. godine, od Kominterne je stigla pismena depeša kojom se obaveštavam da je

Josip Broz Tito odlukom ovog organa smenjen s funkcije generalnog sekretara KPJ

kao nepodobna ličnost za vođenje partije u novonastalim uslovima. Zahtevano je

da se sa sadržajem depeše sve članstvo odmah upozna. S depešom je upoznao Tita.

Dogovorili su se da o tome nikome ništa ne govore, a da depešu unište. Pošto

nalog i depeša nije sprovedena u delo, u Beograd

je odmah doputovao Mustafa Golubić,

Staljinov čovek od velikog poverenja, verovatno s ciljem likvidacije Tita i još

nekih nepouzdanih jugoslovenskih komunista. Neko ga je iz beogradske partijske

organizacije po naređenju "izvesnog druga" Golubića izdao Gestapou,

koji ga je uhapsio i odmah zatim streljao.



Ako se na

osnovu ljubavi prema određenim stvarima ili vrednostima, posebno kada je ta

ljubav jako izražena, može naslućivati nečije poreklo, vredan pažnje je moj

razgovor s Titom u jesen 1978. godine.



U Igalu za

vreme terapije u bisernoj kadi, vidno raspoložen, Tito mi je rekao: "I ja ću

biti bogat covek. Imaću i ja pare. Izlaze mi sabrana dela za koja treba da

dobijem veliki honorar".



Gledao sam ga

začuđeno. Čudilo me je da ga je ta vest toliko uzbudila. Uzbudila njega, koji

ima sve i kome ništa ne fali. Razmišljao sam sta da mu kažem. Prva misao koja

mi je pala na pamet, a koja nije bila baš mnogo umešna, bila je: - Druže

predsedniče, zar za vas pare nešto znače?



Začuđeno me je

pogledao kao da sam izvalio neku glupost.



- Druže

doktore, čudi me od vas takvo pitanje. Zar ima čoveka kome pare ništa ne znače?

Po čemu onda i meni pare ne bi nesto značile?

Tačno je da ja imam sve, ali lično praktično nemam nista. Sve ono čime ne možete

slobodno raspolagati, to nije vaše. Ja čak i kada su u pitanju lične stvari ne

znam šta je moje, a šta državno. Znašaj novca ni u komunizmu, a pogotovo

socijalizmu, ne može se potcenjivati. Mi se zalažemo za robno-novčanu privredu

koja se ne može vršiti bez novca. Slažem se da kapitalisti preteruju kada je u

pitanju novac. Oni su novac glorifikovali. Za njih je novac merilo svih

vrednosti. U njih je novac moć, vlast, privilegija, uspeh, prijateljstvo i

zakon. S novcem se može sve postići, a bez novca ne može ništa. Bez novca nema

standarda, nema obrazovanja, nema nauke i umetnosti. Bez novca nema dobročinstva,

kavaljerstva i humanosti. Bez novca nema prijateljstva, ljubavi i uživanja. S

novcem se čovek oseća moćniji, sigurniji, nezavisniji, slobodniji i

preduzimljiviji. Ljudi cene bogatstvo, dive mu se i žele ga. U nas, u odnosu na

novac, postoje dvostruki pristupi i arsini. S ideološkog aspekta, teorijski se

novac izjednačava s ostalim vrednostima kao što su: materijalna dobra i roba.

Taj pristup je ideološki ispravan, ali s praktišne strane u danasnje vreme nema

puno opravdanja. Jedan japanski ekonomista tvrdi potpuno opravdano da roba i

sve ostalo ima svoju vrednost samo ako se može novčano realizovati. Roba koja

ne može da se proda nema nikakvu vrednost. Pamet, znanje i iskustvo imaju ili

treba da imaju odgovarajuću novčanu vrednost. Vi svoju pamet i svoje znanje

prodajete preko svoje profesije. Pisac to radi preko knjige, umetnik preko

umetničkog dela. Dok materijalna dobra i roba kod nas polako počinju da

dobijaju svoju pravu novčanu vrednost, duhovna dobra i proizvodi duha još uvek

su slabo vrednovana i slabo plaćena.



Slušao sam ga

pažljivo. U njegovom govoru sve je bilo istina, ali istina koju nisam očekivao

da bih od njega mogao čuti. Zamišljeno sam u njega gledao. On je to primetio i

govor o novcu završio: "Pare su pare, druže doktore!"



Ja nisam ništa

odgovorio. U sebi sam pomislio: sigurno da znam sta znači nemati para, jer sve

do završetka studija najčešće ih nisam imao. Ne znam šta znači imati velike

pare, jer velike pare takođe nisam imao.



Pouzdano znam

da je Tito uvek imao dosta para i zbog čega im se tako raduje. Verovatno Tito

potiče iz naroda čija je jedna od vrlo značajnih karakteristika velika ljubav

prema novcu. Njihova deviza je: novac treba ceniti, stvarati, posedovati, umnožavati

i štedeti.



Jedan od najvećih

neprijatelja Sovjetskog Saveza bila je Kraljevina Jugoslavija, zbog čega su

NKVD, kasnije KGB i Kominterna, nastojali svim silama da je razbiju preko

Komunističke partije Jugoslavije, ali im je to slabo polazilo za rukom. Tito je

trebalo da bude glavni izvršilac te zamisli, ali sticajem okolnosti i igrom

sudbine, desilo se nešto sasvim suprotno.



Postavlja se pitanje

- ako je Tito stranac, zašto je sanjao o

balkanskoj konfederaciji
? Sigurno ne iz jugoslovenskog patriotizma i

altruizma, već iz ličnih interesa i pobuda. Da bi bio vođa, on je morao imati

državu kojom ce vladati. Što veća država, tim veći i vođa. Potvrda mišljenja o

Titovim liderskim ambicijama koje su išle do lidera svetskog formata je -

nesvrstana politika Jugoslavije.



Moje sumnje u

autentičnost Titove ličnosti, za vreme mog boravka kod njega u svojstvu ličnog

lekara, u poverenju sam izneo nekim ličnostima koje su ga dobro poznavale i

koje su moje sumnje na direktan ili indirektan način potvrdile. Prilikom Titove

posete Kumrovcu, odmah posle rata, njegovi najbliži ga nisu prepoznali.

Govorili su da to nije njihov Jože, ili se on toliko izmenio da ga nisu mogli

prepoznati, tvrde neki borci Prateceg bataljona.



Šef kabineta

Aleksandra Rankovića, Milutin Šuković,

ispričao mi je kako je jednog dana, dok je on razgovarao sa Rankovićem, u

kabinet nenajavljen upao Ljubodrag Erić i s vrata rekao: "Leko, siguran

sam da Tito nije ona osoba za koju se predstavlja". Ranković, kao da je nešto

znao, pokazao je glavom na Šukovića i Erića, i rekao: "O tome ćemo drugi

put razgovarati".



Rodoljubu Čolakoviću

otvoreno sam rekao: "Vama je Tito oprostio izjašnjavanje za Rezoluciju

IB-a. Mora da ste ga mnogo zadužili ili mu znate neke velike tajne koje ste na

papir stavili i držite ih kao adut". On me je začuđeno pogledao i

filozofski odgovorio: "Svaki čovek je tajna. Tito je tajna i to velika

tajna, ali je najbolje za ovu zemlju da to i ostane".



Titov odnos sa
Stevom Krajačićem zahteva posebnu

studiju i posebno objašnjenje. Stekao sam utisak da se Tito plašio Steve Krajačića,

zbog čega mu je sve dozvoljavao i sve opraštao. Tito je znao da je Krajačić bio

oficir NKVD-a i do kraja života oficir KGB-a. Za vreme Rezolucije IB-a, Krajačić

je dobio zadatak da Tita likvidira. Tito je znao da je Krajačić zakleti

antijugosloven, boljševik, nepopravljivi kominterno...

Свесни тешкоће у борби, бсз обзира на подвојеност у псгледу на друштвени поредак, вођство хрватског

народног усташког покрета и вођство југословснске комунистичке странке у Краљевини Југославији,

овлашћено и споразумно са свима првацима легалних к илегалннх формација склапа следећи

СПОРАЗУМ

1)
Вођство хрватског народног ослободилачког усташког покрета с једне стране и вођство комунистичке

странке с другс стране свесни су тежине свога положаја који долази од заједничког непријатеља, сваке

југословенске владе и српског народа као носиоца српске хегемоније (надмоћност) и подржаваоца сваког

режима који спутава, смета и тупи наде:

а) код хрватског народа да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма,

б) код комунистичких маса да траже савезнике у рушењу постојећег стања, ма какве погледе тај

савезник имао на поредак и форму државе по постигнутом успеху.

2) Вођство југословенске комунистичке странке свијесне своје улоге, признаје да до комунизирања

Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српству и православљу, јер је познато да су

то два фактора која су омела продирању Османлија на Запад и комунизма и Аустрнје на Исток. Споразумни

су да уништавањем свега што је српско и православно утире се терен за комунизирање Југославије и

Балканског полуострава.

Вођство хрватског ослободилачког усташког покрета предосећа да би без промене постојећег стања

хрватски народ подлегао југословенској ликавости и српској хегемонији и нуди сарадњу свима поробљенима

Југославије и комунистичкој странци посебно, да убрзају ток догађаја средствима и начинима према упути-

ма свога вођства.

3) Вођство хрватског усташког покрета обавезује се да ће све штрајкашке демонстрације, манифестаци-

је и све разне изгреде које изводе комунистичке формације потпомагати и у њима учествовати.

Вођство комуниегичке партије сматрајући хрватски усташки покрет јаким чиниоцем и помагачем у

рушсњу постојећег стања, обећање сваки подржак и потпору у оствариваау усташких идеала.

Вођство и једне и друге стране обавезује се да ће избегавати, све свађе и задевице између једних и других;

у написима, личном разговору и итд..., a у случајевима демонстрација, револуција и ратова, једне друте без

приговора помагатн, нарочито уништавањем свега што је српско н православно, као што је истакнуто у

тачци два овог споразума.

4) У случају локалних неспоразума дужност је локалног вођства усташког покрета и комунистрпке

странке да све сукобе однах ликвидирају, а свака формација о томе своје старије јединице обавјестнти.

Нескладност начелне нарави решава вођство хрватског усташког покрета и вођство југословенске кому-

нистичке партије.

ц и љ

Југословенска комуннстичка странка којој је Закон о заштити државе од 1922. год., онемогућена акција сло-

бодног кретања и рада о једне, и вођство хрватског ослободилачког покрета с друге стране, примају на себе

заједннчки и споразумо ДУЖНОСТ заједничке борбе и међусобног помагања у сваком случају потребе до

постигнутог циља: распадања југословенске државе и уништавање свега што је српско и православно.

Сремска Митровица, јуни-липаљ 1935. године

За комунистнчку странку За усташки ослобод. хрв. покрет

Моша Пнјаде, с.р. Др. Миле Будак, с.р. адвокат

Оригинал се налазн: Војно историјсхи инсглтут ЈНА, архива непријатељских јединица

Бр. peг. 3/2

Кутија-116/1638

Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 7  |  negativni glasovi: 1

Napiši komentar: