Sreda, 08. Jul 2009 Vreme 18:57.
Izmenjeno Nedelja, 17. Januar 2010 Vreme 17:44.
“Opet su danas promašili…”-čekajuči u polupraznoj čekaonici, pomislih,
gledajući tmurne oblake koji prekrivaju nebesku okruglu zvezdu gore na
nebu…
“A rekli su da će biti vedro i bez oblaka…”-cedeći tiho kroz zube, promrmljah šapatom.
“UH!!!Ubi me ovo čekanje…” Znao sam da ne treba da dolazim baš toliko ranije. Znao sam da će mi se
svaki minut pretvoriti u beskrajno dugi sat dok nervozno šetam po
pravoj liniji napravljenoj od krajeva keramičkih pločica…Od već
popušene cigarete kradem žar da upalim drugu.
“Ode već puna pakla”-mrmljam gledajući u poslednje dve cigarete koje usamljeno stoje unutar papirne kutije…
“Kako da se ponašam? Šta da kažem?”-razmišljam o prvoj reči koju trebam izgovoriti…
Konačno ću je videti.Konačno ću osetiti njen miris u mojim nozdrvama i osetiti njenu kožu na mom dlanu.
Da. Ona dolazi danas… A ja… Ja je čekam…
Ne znam da li sam više uplašen ili srećan… Došao je dan kada ćemo imati
prilike da se pogledamo u oči i reći sve ono o čemu smo pričali
mesecima…
“AUTOBUS IZ ZAGREBA, PRISTAJE NA PERONU BROJ 24!!!”
Iz ružne braon kutije koja visi u ćošku čekaonice, sa pucketanjem na
svako pominjanje slova S, izlazi grubi ženski glas i podseća da trebamo
izaći…
Ja stojim kao ukopan. Ne smem izaći, ne smem stati na sivi beton i pogledati na vrata autobusa…
A tako sam dugo čekao ovaj dan. Došao sam pun želje i volje da konačno upoznam moju dragu sa kojom sam toliko nežnosti razmenio…
Autobus prepun ljudi, stao je na peron…Vrata se otvaraju... Iz nekog
neobjašnjenog razloga, očekivao sam da će ona prva izleteti kroz njih,
ali umesto duge kovrdžave crne kose, ugledah braon maramu sa nekim
užasnim žutim prugama kako se koprca da izadje napolje.
Cekam da ugledam dobro poznato lice ali njega nema…Ne vidim ga… Kroz
pogled mi promiču razne crte nekih lica koje niti poznajem niti me
interesuju. Ja tražim ono jedno…Ono koje sam mesecima gledao preko
monitora i ono koje ima tako divne rupice na obrazima…I poslednji
putnik se iskrcao žureći da podigne svoje torbe iz gepeka velike
mašine… Nje nema…
“Kako je moguće?! Zar da me tako slaže?!”-prosto ne verujući svojim
očima, utrčavam u autobos dok me lice šofera zbunjeno prati pogledom.
“ALOOOO!!!Momak!!! Kuda?” čujem iza sebe glasni povik…
Ne, nemam vremena da se objasnim sa njime…Ne želim mu pričati o strahu koji mi se uvukao u srce…
Na zadnjem sedištu lice prekriveno bujnom kosom naslonjeno na staklo…
Na mome licu blagi osmeh pun sreće i zadovoljstva. Da, tu je…Stigla je, I zaspala…
Gledajući njeno belo lice, osecam tešku ruku na ramenu…
“Čuješ li ti mene? Kuda si se uputio? Izlazi napolje…Odavde se više ne ide…”
“Oprostite mi, molim Vas…nisam želeo stvarati nevolje…Pogledajte je,
pogledajte tu lepotu…Ona spava. Došla je mene videti…Pustite mene da je
probudim…nemojte je dirati…”-pogledom umiljatog mačeta, nadjenog na
ulici, zamolih brkatog deliju…
“Eh…deco, deco…glavu ćete izgubiti zbog te ljubavi…uplašio si
me…znaš_...Ajde budi je…stigli smo…”-sa osmehom shvatajući situaciju,
brkati šofer se okrenu i zviždući “Ko nekad u osam” laganim koracima
poče da se povlači natrag.
Slušajući je kako diše, gledao sam to bezbrižno lice i prosto bio zatečen tom čistotom …
Duvajući joj u uvo…osmehivao sam se i čekao reakciju…
Bez otvaranja očiju, povukla je kragnu sa njene bele košulje i pokrila svoje uvo…
“Baš je čvrsto zaspala”-smešim se…Hvatajući jedan uvojak kose počinjem
ga prevlačiti preko lica… Njen nosić se promeškoljio i opet žmurećki
,ne shvatajući gde se nalazi, rukom odmahuje da tera tu zamišljenu muvu
u njenoj glavi…
“Srećo, srećice?...budi se…stigla si mi…”
Otvorila je oči tako naglo i shvatajući šta joj se dogadja, razvlači usne u osmeh i okreće pogled ka meni…
“Sanjala sam ovaj trenutak, sanjala da ćemo se ovako prvi put videti…ali sumnjala da će se to i dogoditi…”
Usledio je zagrljaj. Tako jak i čvrst, ali nežan. Osetilo se spajanje dveju duša u jednu. Jednu koja daje celinu.
“Hajdemo…idemo odavde…toliko malo vremena imamo a toliko toga ispričati jedno drugom.”
Odlazeći sa stanice, hodamo jedno pored drugog. Njene štikle terale su
tišinu koja je razdvajala naše misli. Meni se osmeh nije skidao sa
lica, nije ni njoj…
Došavši do kafića, seli smo i poručili po crni napitak koji je bio samo
razlog za početak razgovora. Ali taj početak se odavno dogodio i sada
su usta ostala bez reči, jer se nije imalo šta reći. Oči su nam sve
govorile. Oči i osmeh…
Video se sjaj u njima, videla se sreća i zadovoljstvo koje je izbjalo u odsjaju zenice.
Gledali smo se …I pričali…I sve ispričali…Razgovarali smo ćutke,i bez ijedne jedine reči govorili sve…I razumeli se…
“Drago mi je da te vidim, srećo, drago mi je što si se pojavila i donela mi taj blaženi osmeh. Sretan sam što si ovde…”
“Znam…vidim to u očima”- reče osmehnula se pokazujući belinu zuba…
Njen miris je napunio zadimljenu prostoriju kafića i davao utisak svežine ustajalom vazduhu…
Ispivši po poslednji gutljaj crne kafe…krenuli smo u šetnju koja nije
imala mesto završetka. Držeći se za ruke, išli smo kejom Dunava i
pričali o životu, pričali o deci,o globalnom zagrevanju, sajmu
automobila i još puno različitih tema koja nisu imala nikakv značaj ni
smisao…Nisu jer nisu ni bile bitne…Bitno je bilo da smo zajedno.
Konačno zajedno…Saznali smo sve ono o čemu smo maštali i sanjali.
Saznao sam kako miriše, mekoću njene kože,ukus njenih usana… Bili smo
sami u prepunom gradu, nismo primećivali sirene nervoznih taksista,
nije nas brinulo loše vreme, niti smo se opterećivali svakodnevnim
životom. Uživali smo slušajući jedno drugo i slatko se smejali
izrečenim rečima o tome kako se ne može desiti da se ikada u životu
sretnu naši pogledi. Uživali u poklonjenom trenutku, uživali u čarima
života…
Uvideli smo lepote Beograda, koje sam toliko puta video ali ih nisam
primećivao jer ih nisam gledao njenim očima, nisam primećivao cvrkut
ptica po Kalemegdanu jer ih nisam slušao njenim ušima, nisam osetio
slast smrznute poslastice jer ga nisam jeo njenim usnama...Sve to je
imalo posebnu draž koju mi je ona svojom čistotom duše donela…
Sedeći na klupi, sa mojom glavom u njenom krilu, posmatrali smo oblake
koji su užurbano jurili svojim putem I u njima tražili oblike stvari
koje su nam bivale smešnim…
Mazio sam usnama njene obraze, prste provlačio kroz kosu i slušao pesme
koje su izvirale iz njenog srca a bivale upućene nama… Svet je bio naš…
ŽIVELA LJUBAV!!!
Pregleda: 13
pozitivne ocene: 6 | negativne ocene: 0
|
| |
Za komentarisanje bloga potrebno je da se uloguješ |
|
