Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
kissuzana blog

Косово, прича од давнина

ЦЕО ДАН МЕ ИРИТИРАЈУ ОВИ ПАМПЕРС - БЛОГЕРИ, КОЈИ СУ ИСТОРИЈУ СРПСКОГ НАРОДА УЧИЛИ ГЛЕДАЈУЋИ СИ ЕН ЕН И БИ БИ СИ, ПА ЕВО МАЛО ИСТОРИЈЕ ЗА ЊИХ, УПРОСТИЛА САМ КОЛИКО САМ МОГЛА ЗА ЊИХОВ МЕНТАЛНИ СКЛОП.

Мада је албанско питање које је на Балкану отворено на Берлинском конгресу 1878. године, после српско-турских ратова, решено на конференцији у Лондону 1912. године стварањем државе Албаније, косовски проблем је и у теорији и у пракси третиран као компликована ситуација "дугог трајања". 

Албански сепаратисти у Србији, Црној Гори и Грчкој, никада се нису одрекли програма Призренске лиге који је у то време настао уз менторство Аустроугарске, Турске и Велике Британије, а предвиђао је да у албанску аутономну област у оквиру Османског царства уђу четири вилајета (области) - битољски, јањински, скадарски и косовски, у коме су већину чинили Срби и остали Словени.

Од тада, па све до 2008. године, Албанци непрестано инсистирају на границама те четири области, а велике силе их мање-више уклапају у своје геостратешке планове, који су се, у најновијем случају, подударили са разбијањем Србије. И док бројни политичари и историчари упозоравају на опасне последице тог чина, на рушење система УН и целог међународног поретка насталог на мировним уговорима после Првог и Другог светског рата и Повељи УН, "креативни" тумачи међународног права и "реалполитичари" аминују његово гажење и ударају у сам историјско-правни темељ савременог света.

Према проценама геостратега, нису без основа страховања да се разбијање Србије неће зауставити на насилном отимању Косова, јер се заправо ради о плановима за њено свођење у границе пре 1912. године, што значи подручје београдског пашалука и четири тадашња округа: пиротски, нишки, врањски и топлички. И други експерти виде "косовску карту" коју су одиграле западне силе као померање војних позиција са Запада на Исток и покушај нове поделе света, при чему је Србија само "колатерална штета". 

Српска косовска прича је прича од давнина, српске сеобе су принудно трајале од краја 17. века, почев од Велике сеобе под Чарнојевићем, преко каснијих масовних сеоба, током 18. века, затим кроз читав 19. век, све до трагичних егзодуса у 20. и 21. веку и завешног благослова албанским сепаратистима да терористичку борбу против српске државе с краја 20. и почетка 21. века крунишу стварањем нове албанске државе на Балкану. 
 

Историја, и то не српска, бележи да се Албанаци први пут помињу у 11. веку, што је историјски гледано сразмерно касно. Примера ради, на Балкану, Срби се први пут помињу првих деценија 9. века.  
  Све до пада под власт Турске, територија данашњег Косова и Метохије је централни простор српске државе, о чему сведоче необично бројни споменици српске средњовековне културе - попут Дечана (саграђени између 1327. и 1335), Пећке патријаршије (13. век), Грачанице (14. век). Највећи рударски и пословни центар средњовековне Србије Ново Брдо налазио се на Косову - у њему је 1412. деспот Стефан објавио ''Рударски закон" (садржи и статут града). Бројни владарски и епископски дворови такође су се ту налазили: Брњаци (Јелена Анжујска), Врхлаб (Краљ Милутин), Пауни (архиепископски), Сврчин, Неродимља, Приштина (Милутин, Дечански, Душан), Петрч, Рибник. Суштина српске, сасвим изузетне, везаности за Косово ипак лежи у потпуно специфичној улози коју је оно имало у историји српског народа. Отпор који су Срби пружили турским освајачима у одсудном Боју на Косову 28. јуна 1389. године обликовао је националну свест Срба у тој мери да је веома тешко пронаћи сличну ситуацију у прошлости других народа.  
  На крају, у борби су погинула оба владара, што је јединствен случај. Надмоћ освајача, била је таква да је отпор значио сасвим извесно жртвовање оних који га пружају.  
У складу са теолошким поимањем света, тај избор - између свесног жртвовања за веру и спасавања физичког живота - схваћен је као избор "царства небеског" над "царством земаљским".
Тако се обликовао национални мит српског народа чија је основна одредница увек била - ослободити Косово. Сви очувани правни документи из периода средњег века несумњиво потврђују да је састав становништва на територији данашње јужне српске покрајине био готово у потпуности српски. Владарске повеље (Хиландарска 1198, Жичка око 1220, Светостефанска или Бањска 1313/18, Грачаничка 1321/22, Дечанска 1330, Архангелска 1348) су правни документи и отуда су изразито прецизни кад је у питању становништво њихових поседа.
У њима се редом набрајају категорије становништва и доносе њихова имена. Огромна већина имена је српска (словенска), Рецимо у Дечанској повељи из 1330. године од укупно 2.432 куће само су 44 албанске. Турски дефтери (пописи пореских глава) из 1485. наводе у пећкој нахији 4.910 словенских имена према 164 албанска.
У нахији Сухо грло (Метохија) 1.082 словенска, према осам албанских, у вучитрнској 287 словенских према пет албанских, у приштинској 91 словенско и ни једно албанско име.
У лапској (око Подујева) 53 словенска и ниједно албанско име, а у призренској 253 словенска и пет албанских имена. Све у свему словенска имена су 37 пута бројнија од албанских.
Масовни прелазак албанског становништва на ислам временом ће изменити ситуацију на територијама на којима су они били у контакту са Србима. Повлашћени статус који је преверавање значио омогућио је експанзију на рачун матичних хришћана, у већој мери него било где другде на југоистоку Европе.

Велика сеоба Срба из 1690. у склопу Аустро-турског рата (започео 1683) довела је до пресељења око 37.000 српских породица (не мање од 185.000 душа) на простор северно од Саве и Дунава. Срби су се одважили на устанак 1689. појавом аустријског генерала Пиколоминија на централном Балкану. 
Повлачење Аустријанаца изазвало је и масовне збегове Срба. Тада је започело запоседање плодних котлина Косова и Метохије од муслиманских горштака из северне Албаније, несумњиво уз подршку турских власти.
Интензивно досељавање започето на самом крају 17. века трајало је вековима, ипак пресудна промена у етничким односима догодила се тек после српских устанака 1804. и 1815. а највише 1878. после Српско-турских ратова (српска војска тада је привремено избила на Косово).
Разлози за насељавање били су економски али у још већој мери оно је плод турске државне политике, уз изражену верску искључивост. Исламско право није правило разлику везану за етничко порекло, сви муслимани сматрани су Турцима, иако им је често турски језик био непознат.
Бруталност према хришћанину није била ствар због које би муслиман био позван на одговорност, навике ове врсте међу косовским Албанцима непрекинуте су до данас.
  Отуда су се уз Србе приликом сеоба са простора Старе Србије неретко налазили и албански католици - историографија је прецизно утврдила која насеља данашње Војводине су они настанили.  
Према сведочењу Леополда Ранкеа, приликом устанака хришћана ударне и најбруталније турске јединице биле су састављане од Албанаца (1804 - устанак Срба и 1821 - Грка).
Тако је 20-их и 30-их година 19. века док је Приштинским пашалуком управљао Јашар-паша, Албанац, потпуно уништено чак 79 српских села, док она преведена на ислам превазилазе наведени број. Тада је, примера ради, манастир Грачаница запуштен пошто је богослужење забрањено.
  Када је 1839. донет тзв. Танзимат - султанов хатишериф којим се настојало ка увођењу правног поретка европског типа, албанске масе биле су највећи противници нарушавања традиционалног исламског поретка. Од тог времена побуне и безакоње у Старој Србији нису престајали. Бројне притужбе матичних хришћана, а и забелешке страних дипломата бележе невероватне примере. 
Примера ради, само у пећком округу одсептембра 1876. до септембра 1879. убијено је 126 хришћана, при чему ни један убица није ни приведен. "Призренска лига" (мај - јун 1878) прва је формулисала стремљења Албанаца која су унеколико излазила из оквира интереса Турске (има и потпуно опречних тумачења).
Пре свега настојало се да се онемогуће покрети балканских хришћана, изнад свега Срба. Тада се, први пут, појављује концепт "Велике Албаније" чије се основе поставке нису битно измениле до данас - подразумевајући и територијални оквир.
Процењује се да је из Старе Србије од 1876. до 1912. исељено невероватних 400.000 људи - све до 1888. косовска равница је претежно настањена Србима.
Балканским ратовима Косово и Метохија су коначно ослобођени и враћени матици Србији (мањим делом и Црној Гори), изгледало је да је "Источно питање" (проблем остатака Турске у Европи) коначно решено - испоставило се исхитрено.
Током Другог светског рата (и уочи њега) косовски Албанци су се огромном већином ставили на страну фашистичке Италије и нацистичке Немачке, што је за последицу имало формирање Велике Албаније у коју је укључен већи део Косова и Метохије.
  У међуратном периоду Краљевина Југославија је населила око 12.000 породица на Косову и Метохији (око 60. 000 људи) додељена им је и земља. Досељеници су били прва жртва "Велике Албаније", протерани су без разлике, да би им након Другог светског рата нови социјалистички режим забранио повратак. Године 1939. на Косову и Метохији налазило се око 35 одсто Срба, знатан је био и број других неалбанаца. Процена је да ја Албанаца тада било нешто преко 50 одсто. Укупан број становника 1939. је 645.000. Појам Косово, како га данас знамо, појавио се после Другог светског рата у склопу новог федералног устројства социјалистичке Југославије. Раније је тај појам означавао или само поље знамените битке, или као географска одредница, пространу котлину која се протеже од Митровице на северу до Качаника на југу. Читав простор Косова и Метохије (са Санџаком и деловима данашње Македоније) Срби су раније називали - Стара Србија.

Аутономна покрајина Косово и Метохија (у прво време област) настала је као плод доласка на власт Комунистичке партије Југославије. Тада су омеђане, први пут у историји, границе овакве административне јединице. Она је резултат такозваног решења "националног питања" како га је видео комунистички покрет. Тиме се настојало да се сузбије "великосрпски хегемонизам" кључна одредница решења националног питања у Југославији, по КПЈ, иако је учешће Албанаца у НОП-у било занемарљиво.
Почетком 1943. у јединицама НОП-а налазило се највише 70 Албанца. Остаци албанских нацистичких формација наставили су борбу против Југославије чак и када је Други светски рат увелико окончан, отуда краткотрајно ванредно стање. Специфичан културни модел, између осталог и наслеђе ислама, довели су до невероватне нетрпељивости косовских Албанаца према хришћанима, која никада није престала.
Током мартовског погрома 2004. главна мета, по ко зна који пут, биле су цркве. Албанским лидерима једва је успело да одврате руљу од напада на католичку цркву (и то албанску) у Призрену. Ма какав био коначни статус, важност Косова и Метохије за српски национални идентитет, неизмерна је. Сви кључни елементи ослободилачких борби српског народа, претходних векова и данас,плод су тог специфичног предања, које је архетипско у Срба. Зато је био потпуно у праву српски званичник кад је у седишту УН на Ист риверу, поручио: Србија никад неће заборавити!



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 8  |  negativni glasovi: 1

Napiši komentar: