Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
filorus blog

Razmišljanje jednog običnog srpskog vola

Razmišljanje jednog običnog srpskog vola
Radoje Domanovic
Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlja, kao što mnogi vele, plodna
čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima ljudi
sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili
možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački vo,
koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će znati šta
je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće -
mišljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji
samo moglo imati štete. Hajde, recimo, da on jadnik, u svojoj
naivnosti, i ne zna da se u njegovoj postojbini ne rentira taj zanat,
te mu to nećemo pripisivati u naročitu građansku kuraž, ali, ipak,
ostaje zagonetno što baš vo da misli, kad on niti je birač, ni
odbornik, ni kmet, niti ga je ko izabrao u kakvoj volujskoj skupštini
za poslanika, ili čak (ako je u godinama) za senatora, a ako je grešnik
sanjao da u kakvoj volujskoj zemlji bude ministar, onda bi, naprotiv,
trebalo da se vežba kako će što manje misliti, kao što to čine odlični
ministri u nekim srećnim zemljama, mada naša zemlja i tu nema sreće. Na
kraju krajeva, šta se nas tiče što je vo u Srbiji preduzeo napušten
zanat od ljudi, a može biti da je baš počeo misliti po nekom prirodnom
nagonu.

Pa kakav je to vo? Običan vo koji ima, što rekla
zoologija, glavu, trup i udove, sve kao ostali volovi; vuče kola, pase
travu, liže so, preživa i riče. Zove se Sivonja.

Evo kad je
počeo misliti. Jednog dana njegov gazda ukoška u kola njega i njegovog
druga Galonju, natovari na kola neke pokradene vrljike i otera u grad
da proda. Prodao gazda vrljike još čim je naišao na prve gradske kuće,
uzeo pare, iskoška Sivonju i njegovog druga, zakači lanac kojim su
vezani za jarmenjaču, baci pred njih razdrešen snop šaše, pa veseo uđe
u jednu malu me'anicu da se potkrepi, kao čovek, s kojom rakijom. U
varoši je bila neka svečanost, pa ljudi, žene, deca, prolaze sa sviju
strana. Galonja, koji je i inače među volovima poznat kao priglup, nije
posmatrao ništa, već sa svom ozbiljnošću pristupi ručku, najede se
dobro, muknu malo od zadovoljstva, pa onda prileže, i uz slatko
dremanje poče preživati. Ništa ga se ne tiču raznovrsni ljudi koji mimo
njega vrve na sve strane. On mirno drema i preživa. (Šteta te nije
čovek, kako ima dispozicije za visoku karijeru.) Ali Sivonja ni da
okusi. Njegov sanjalački pogled i tužan izraz lica govorili su na prvi
pogled da je to mislilac i nežna, upečatljiva duša. Prolaze mimo njega
ljudi, Srbi, ponosni na svoju svetlu prošlost, svoje ime, na narodnost,
a taj ponos se oličava na njihovom krutom držanju i hodu. Sivonja je to
posmatrao, pa mu, tek, dušu obuze tuga, bol silne nepravde, i on ne
mogaše podleći tako jakom, iznenadnom i silnom osećanju, već riknu
tužno, bolno, a u očima mu se zavrteše suze. I Sivonja od silnog bola
poče misliti:

- Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi
sugrađani, Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i
irezrenjem gledaju na moj rod?... Ponose se otadžbinom, ponose se time
što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i
mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo otadžbina moja
i oca moga, već su i moji stari kao i njihovi, svi zajedno, prešli u
ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne
osećaše ponos zbog toga, već smo se mi uvek ponosili time koji više
tereta uzbrdo može povući, a nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom
volu: „Šta ti hoćeš, ja sam srpski vo, moja je otadžbina ponosna zemlja
Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj zemlji, i
grobovi predaka mojih.“ Bože sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili,
to nam ni na um nije padalo, a eto se oni i time ponose. Čudni ljudi!

Pri
takvim mislima vo tužno zavrte glavom, zazvoni medenica o njegovom
vratu i krcnu jaram. Galonja otvori oči, pogleda druga, pa muknu:

-
Ti se opet tvojski ludiraš! Jedi, budalo, te se goj, vidiš da ti se
rebra broje; da je dobro misliti, to ljudi ne bi ostavili nama
volovima. Ta nas sreća ne bi snašla!

Sivonja pogleda svoga druga sa sažaljenjem, okrete glavu od njega i udubi se dalje u svoje misli.

-
Ponose se svetlom prošlošću. Imaju Kosovo polje, Kosovsku bitku. Čudna
čuda, pa zar i moji stari nisu još i tada vukli vojsci 'ranu i ratne
potrebe; da nas nije bilo, taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju
ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio. Zar
su dizali ustanak ovi naduveni šupljoglavci što se ovako ne radeći
ništa šepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga. Eto,
da uzmem za primer samo moga gazdu. I on se ponosi i hvališe ustankom,
a naročito time što je njegov praded kao redak junak poginuo u ratu za
oslobođenje. Pa zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava
da se ponosi, ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda, kao
njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan, ali šta radi u
toj slobodi? Ukrade tuđe vrljike, sedne i on na kola, pa ja vučem i
njega i vrljike, a on na kolima spava. Sad je prodao vrljike, pije
rakiju, ne radi ništa i ponosi se svetlom prošlošću. A koliko je u
ustanku mojih starih poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji
stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebanu, pa nama
ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi se nismo
izmenili, mi i danas vršimo svoju dužnost kao god i naši stari što su
je savesno i trpeljivo vršili.

Ponose se patnjama svojih
predaka, petstogodišnjim robovanjem. Moj rod pati otkad postoji,
pamtimo mi i dandanji i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika
zvona. Kažu, Turci ih mučili, klali, udarali na kolje, pa i moje su
stare klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas još muke nisu udarali.

Ponose
se verom, a ne veruju ni u šta. Što sam ja kriv i moj ceo rod što nas
ne primaju u hrišćane. Vera im kaže „ne ukradi“, a eto moj gazda krade
i pije za te novce što je od krađe dobio. Vera im nalaže da čine dobro
bližnjem svome, n oni jedan drugom samo zlo čine. Kod njih je najbolji
čovek, koga smatraju za primer vrline, ako samo ne čini zla, a već,
razume se, da niko i ne pomišlja da zahteva od koga da, sem toga što
nikome zla ne čini, učini i dobro. I eto na šta su spali da su im
primeri vrlina ravni svakoj beskorisnoj stvari, koje samo nikom zla ne
čine.

Vo duboko uzdahnu i njegov uzdah podiže čak prašinu s puta.

-
Pa zar onda - produži on dalje svoje tužne misli - nismo ja i moj rod
bolji u tome od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom
ništa nisam ukrao, nisam iikog otpustio iz državne službe ni kriva ni
dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao,
nisam nikad okivao i apsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove,
nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam
nikad bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što nisam zla činio,
činim dobra i onima koji meni zla čine. Majka me otelila, pa su mi
odmah zli ljudi i mleko majčino oduzimali. Bog je travu tek valjda
stvorio za nas volove, a ne za ljude, pa nam i nju otimaju. I mi, ipak,
pored tolikih udaranja, vučemo ljudima kola, oremo im i hranimo ih
hlebom. Pa, ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu...

-
Ako je do posta, lepo, njima, ljudima, vera kaže da poste sve poste, a
oni ni to malo posta neće da izdrže, a ja i ceo moj rod postimo celog
svoga veka, otkad nas od sise majčine odbiju.

Vo obori glavu i
kao da se nešto zabrinu, diže opet glavu naviše, šmrknu ljutito na nos
i izgledaše kao da se nečega važnog priseća, pa ga to muči; najednom
muknu radosno:

- A, sad znam, mora to biti? - i produži misli:

-
To je dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram
ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide nikako. - U čemu su ta
njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to
toliko mogli bismo i mi muknuti: „Zaaa!“. A ako im ne naredi, ne smeju
da glasaju, ni da se mešaju u politiku isto kao i mi. Trpe i oni apsu i
udarce često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i manemo repom, a oni ni
toliko građanske kuraži nemaju.

Utom iziiđe gazda iz me'ane. Pijan, prepleće nogama, pomutio očima, izgovara neke nerazumljive reči i, krivudajući, pođe kolima.

-
Eto našto je taj ponosni potomak upotrebio slobodu, koju su mu krvlju
preci izvojevali. Ajde, moj je gazda pijan i krade, ali na šta su je
drugi upotrebili? Samo da ne rade ništa i da se ponose prošlošću i
zaslugama svojih starih, u kojima oni nemaju nikakva udela ni koliko
ja. A mi volovi ostali smo isto tako vredni i korisni rad nici kao što
su naši stari bili. Volovi smo, to jeste, ali se ipak možemo ponositi
svojim mučnim današnjim radom i zaslugama.

Vo duboko uzdahnu, i spremi vrat za jaram.


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 2  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline filorus (32)
Bosna i Hercegovina, Republika Srpska, Banja Luka



Blogovi: tagovi
nema tagova