Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
unans67 blog

BEČIĆI, NEKAD I SAD (2)

Ovaj blog nije samo o Bečićima, već o svemu pomalo... Pa ko hoće - neka izvoli.


To je odmaralište imalo dušu...


Nikad neću zaboraviti čika Tabačkog. On je bio upravnik odmarališta kad sam bila mala. Imao je praksu da posle večere primi SVAKO dete koje je tu odselo u svoju kancelariju, popriča s njim kratko, pita ga kako je, i da mu da izabere bombonu. Gest koji ga je tako malo koštao, a koji se tako pamti! Bog mu je, nadam se, dao svu sreću, a sada, ako je pokojni, neka počiva u miru, i neka zna da ga se mnoga ta deca, sada odrasli ljudi, rado sećaju. Nadjite mi sada upravnika nekog hotela koji tako nešto radi! Ta vremena su nepovratno prošla, a ljudi se izmenili. Sada se direktori boje da ćeš da hraniš nekog napolju, i šikaniraju goste (o čemu ću kasnije detaljno), valjda da bi bili sigurni da im taj gost, iako veran tom mestu četrdeset godina, više nikad neće doći.


Nikad neću zaboraviti ni Peru Zubana, ali po zlu. To je jedno tako zlo stvorenje, da to nije normalno. Zlo mu iz očiju viri. Sposoban je da uredi sve što njemu treba, i nakrao se za desetoricu, napravio kuću sebi na moru od materijala za odmaralište, a onda, kad je prelazio u Novi Sad, prodao tu kuću i u Novom Sadu dobio stan. Znate tu felu, naravno. Proveo je u "Naftagas"-u više od 40 godina, a kad je odlazio u penziju, izgledao je kao da si ga ubo prstom u oko. Nije mu bilo dosta.


Elem, jedne godine, 1986, došli smo u odmaralište nas četvoro, a prijavljene smo bile samo sestra i ja. Ostalo dvoje, sestrina drugarica sa faksa i sestrin momak, drugaricin drug, bili su nam "ilegalci". Spavali su na podu sobe. Sobarici smo rekli da nam deset dana NE ULAZI, da ćemo se mi pobrinuti za higijenu. I video je nas Pera da nas se šeta više nego što bi po njegovom računu trebalo, ali nije uspeo da nas uhvati. Posle, kad je tih deset dana prošlo i mi otišli u privatni smeštaj, upadao je u sobe u kojima smo sedele sa konobarima, učenicima Srednje ugostiteljske škole u Novom Sadu (to je bila praksa više od trideset godina, da deca koja uče za konobare i kuvare nas poslužuju. I svima je bilo dobro. I deci, da ispeku praksu, a i da se provedu na moru. A i nama, jer je to bila hrana iz Novog Sada, i nije se gledalo ko je koliko pojeo. Uvek je bilo "repete" za gladne plivače koji su sate provodili u vodi i roditelje izluđivali time što su plivali tako daleko da im se glave nisu videle sa obale) i pokušavao da nas ubedi da tu spavamo. Pravi policajac, ali loš, gori od Kluzoa.


Stari hotel imao je TV salu ispod sadašnje recepcije. Tu smo gledali crtane filmove kao mali (u to vreme se znalo: crtani idu od 19:15 do 19:30, pre Drugog dnevnika. Drugog termina za crtane nije bilo. Kakav Cartoon, Jetix, Ultra, Happy TV koji navode decu da se zaglupljuju po vasceli dan. Znalo se: pogledaju se crtani, pa u krevet. Bilo je dva kanala, RTB (Radio televizija Beograd) 1 i RTB2. Ali, na ta dva kanala bilo je više da se pogleda nego na šezdeset šest koliko ih sad imam. Još pamtim, a pamćenje imam kao slon, da je ponedeljkom u osam uveče išla domaća drama. I sve su bile ekstra, neke od njih su postale kultne, kao "Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo". Išle su odlične domaće serije, "Otpisani", "Kapelski kresovi", "Kuda idu divlje svinje", "Filip na konju", , "Muzikanti", "Velo misto", "Naše malo misto", "U registraturi" sa mladim Šerbedžijom... Serija je išla jednom nedeljno, i ponekad je bilo teško sačekati sledeći nastavak, koliko je uzbudljivo bilo... A sada? Desi mi se n puta, namestim se u subotu uveče u osam sati ispred TV-a, a nigde nema dobrog filma! A kad će dati dobar film, ako ne u subotu uveče u osam? Ne. Sada našim parama od pretplate plaćaju ne znam šta, a nama daju film svaki dan, a sve same reprize, filmove stare u najmanju ruku pet godina. Ne daju premijere ni za Novu godinu! Mislim, stvarno! Ako za Novu godinu ne mogu da nam kupe hit film od svih miliona koji im se uredno, kroz račune za struju, slivaju u džepove, onda ne znam šta mogu!Tada se znalo, filmovi idu SAMO subotom uveče, ali je zato svaki bio kvalitetan i pamtljiv. Malo mi je velika ova digresija...). Kasnije smo tu frenetično navijali za košarkaše (najviše za njih, odbojkaši nam tad nisu bili jaki, a vreme kad smo bili jaki u fudbalu pamti otprilike moja baba. Šalim se, pamti moj tata, ali ja ne pamtim, što se tiče reprezentacije. Uvek mnogo obećavanja da ćemo postići ovo i onoJedino dobro pamtim Zvezdinu veliku 1991. kad je postala prvak sveta). Tu su padali prvi zaljubljeni pogledi, slučajni dodiri za ruke, koji su se završavali poljupcima negde u tami ispod neke palme. Tako je i moja sestra prošla. I eno je, ništa joj ne fali. Ali, ali... gde sada letuje?


U Grčkoj, naravno. Baš sada je tamo, i uživa u blagodetima vrelog sunca i tople vode, grčkog turizma i Grka koji znaju da cene gosta. A ne kao ovi Crnogorci, koji bi najviše voleli da im expres poštom pošaljemo pare koje bismo potrošili na moru i da uopšte ne dolazimo... Pa, tako kako se ponašaju, tako će i proći. Dabogda im potpuno opustela ona divna obala, kako se ponašaju!


Bio je to tih godina raj za decu (moglo bi se reći da je to i sad, jer se moj sin od devet godina ove godine ludo proveo. I jako mu je prijalo. Od mršavka je postao vitak dečkić sa lepo izdefinisanim mišićima i na leđima i na rukama, a noge je oduvek imao lepe. Ponosna sam na svaki taj mišić, jer je u velikoj meri moje delo. Ja sam bila ta koja ga je više od godinu dana vodila na obuku neplivača. Nasledio je strah od vode od oca, koji ni danas ne zna da pliva niti će ikad naučiti. Zato što ga roditelji nisu terali. Ja sam njega, bogami, terala, molila i hrabrila, dok nije proplivao. Ne zna, naravno, još pravilno da pliva, ali, ima, daće Bog, dana, pa će i to naučiti. On, naravno, nije video sve ono što sam ja videla...). Bilo nas je mnogo, većina iz Novog Sada i Beograda, tako da smo nastavljali druženje i kad bismo se vratili kućama. Tu je moja sestra upoznala svog muža sa kojim je već dvadeset godina u srećnom braku. Tu sam ja upoznala neke svoje velike i malo manje ljubavi, i mnogo prijatelja.


Kako je tad bilo lako upoznati se... Upoznavali smo se i združivali svuda: u vodi, u restoranu, na ljuljaškama i klackalicama, u TV sali, kod stola za stoni tenis... Stojiš na česmi, neko stoji tu iza tebe, i tu počnete da pričate. Već za dva sata čini vam se da se znate oduvek. Pa odbojka, kartanje, disko kad smo malo porasli.


Sećam se svog prvog odlaska u disko klub. Bilo mi je jedanaest godina. Nije to bio pravi disko klub. Bila je to terasa MOC-a (Međunarodnog omladinskog centra, koji je nekad bio pun strane mladeži koja je tu pristizala iz cele Evrope. Sad tu nema ništa), na kojoj se svirala popularna muzika i igralo. Kako sam samo bila uzbuđena! Samo sam se plašila da mi se tata i mama u poslednjem trenutku ne predomisle i ne puste me. Kako sam se provela! Igrala sam uz "Boney M" i "By the Rivers of Babylon" i ostale hitove iz tog doba. Bilo je čarobno.


Sviralo je u MOC-u mnogo popularnih bendova. Svirao je 1986. "Hari Mata Hari". Sećam se, jednom smo moj drug (i ne samo to) Ringlov (i tu ću priču ispričati) i ja sedeli na nekom kamenu i slušali "Ti si mi u krvi", kao da smo znali da ćemo se, kad god budemo posle čuli tu pesmu, makar prošlo i više od dvadeset godina, setiti tog trenutka... Hari je prošao tuda, i, zamislite, javio nam se, Fin neki momak, oduvek sam to mislila. I još traje, svi to znamo.


Svirao je i "Makadam", sa legendarnom pesmom "Balerina". Svirali su je svako veče u isto vreme. Mogao si po njima sat navijati.


Tamo, na terasi MOC-a, videla sam 1991. i Bobu i Brenu. Bilo je to samo nekoliko meseci pre njihovog venčanja.


Nastavak sledi...



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 5  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: