Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
filorus blog
DOSTOJEVSKIPrvi Deo

Mesec jul. Rođa Romanovič Raskoljnikov je siromašni nesvršeni student prava u S. Petersburgu. Na početku romana
ga susrećemo kako sa svoje dvadeset i dve godine izbegava gazdaricu jer
mesecima nije platio stanarinu. Odlazi kod stare lihvarke Aljone
Ivanovne založiti džepni sat, a ona mu daje samo rublju
i 15 kopejki jer nije na vreme otkupio prijašni prsten pa je ostao
dužan. Raskoljnikov ljutit odlazi. U glavi mu se stvara razbojnički
plan.


Kasnije saznajemo (iz njegovih meditacija
i sećanja) da je jednom u krčmi čuo razgovor mladića koji se žalio svom
drugu na staru lihvarku koja se bogati lukavim otkupom vrednih predmeta
od siromašnih ljudi za male novce; pritom je strašno gruba prema svojoj
dobroćudnoj polusestri Lizveti koja radi za nju. Mladić je razvio
teoriju kako bi babu valjalo ubiti jer je kao stenica koja pije krv, a
strašno je bogata. Raskoljnikovu je taj razgovor bio početak kovanja
planova o ubojstvu i krađi.


Nakon poseta lihvarki (koji je bio proba jer je osluškivao što i
kako ona ključevima otvara) u krčmi je upoznao propalog činovnika
Marmeladova koji mu je otvorio dušu tužnom pričom o porodici koju je
upropastio zapivši sav svij novac,
a ćerka Sonja je postala prostitutka da bi prehranili ostale tri
devojčice. Raskoljnikov ga otprati kući gde nije bio pet dana, a žena
ga poče vući za kosu i tući. Raskoljnikov izvuče i ostavi 50 kopejki i
nestane kad je počela vikati i na njega.


U prljavoj sobici sluškinja Nastasja mu donese majčino pismo puno
ljubavi koje ga razneži i rastuži. Mati ga je izvestila o teškom životu
Dunje, njegove sestre koja je služila u gospodskoj kući a gazda se
zaljubio u nju pa ju je hteo iskoristi. Žena mu je to doznala pa je
isprva okrivila Dunju, pukla je sramota u selu, no uskoro je saznala
istinu pa je ponovo rehabilitovala Dunju. Njih dve su teškom mukom
slale sinu novac u grad
i polagale su velike nade u njega. Mati mu je pisala i o skoroj
Dunjinoj svadbi za dvorskog savetnika Petra Petroviča Lužina. "Pouzdan
i imućan, ima doduše 45 godina ali još se može svideti ženama."
Raskoljnikov je bio izvan sebe jer su ga dovele pred gotov čin. Nisu ga
pitale za mišljenje o čoveku koji je "čini se dobar" i otprema na put
za S. Petersburg škrinju "na svoj račun", a majka i Dunja putuju o svom
trošku. Raskoljnikov se čudio Dunji i bio ljut na nju. On stalno
preispituje sebe, svoje postupke, moral ljudi i vremena.


SAN - umoran je zaspao i sanjao mračan san o kobili koju su pretukli
železnim šipkama jer nije mogla trkom povući zapregu. U snu je
Raskoljnikov dečak i plačući ručicama udara vlasnika kobile a otac ga
odvlači nemoćno. Probudivši se zaklinje se kako on ne može učiniti
"ono", ali zatim razmišlja o događaju koji je odredio njegovu sudbinu.
U prolazu je čuo razgovor trgovca s Lizvetom da će sutradan u sedam
sati navečer doći trgovcu. Shvatio je da će lihvarka tada biti sama i
da je to prilika za ubojstvo.


U kaputu je zašio traku u kojoj će visiti sekira, nije mogao uzeti
sekiru iz kuhinje jer je u njoj bila Nastasja (nepredviđeno) ali imao
je sreće kad je zavirio u kućepaziteljevu kućicu gde nije bilo nikoga.
Pozvonio je na vrata, no lihvarka je nešto sumnjala pa nije odmah
otvorila. Celo to vreme je Raskoljnikov razmišljao o svom ponašanju i
još uvek zdravom razumu. Pružio je starici čvrsto svezani smotuljak
koji je trebao biti srebrna tabakera. Tri puta ju je udario sekirom po
temenu i zatim u sobi iz škrinje natrpao džepove raznim zlatnim
predmetima. Odjednom je začuo korake u susednoj sobi, zaprepastio se
kad je ugledao Lizvetu i potom ju je ubio. "Strah ga je hvatao sve više
i više - osobito nakon tog drugog, sasvim neočekivanog umorstva."




Kad je hteo da pobegne, začuo je korake i zaključao vrata - dvojica su
lupala i shvatila da se zbiva nešto neobično. Jedan je krenuo po pomoć,
a kad se drugi nakratko izgubio Raskoljnikov se spustio kat niže i
sakrio u stanu kojeg su ličili pa su vrata bila otvorena. Nisu ga
zapazili. "Znoj je curio s njega, šija mu je bila posve mokra -
prolaznici su mislili da je pijan. Vratio je sekiru na mesto sve u
bunilu...Komadići i odlomci nekakvih misli rojile su mu se u glavi, ali
ni jedne misli nije mogao uloviti, ni na jednoj se nije mogao zadržati,
koliko se god trsio.."



Drugi deo

Ležao je vrlo dugo i razne misli su mu se rojile glavom. Sakrio je
ukradene stvari u rupi u zidu. Nastasja mu je donela poziv od policije
- protrnuo je. No u stanici je saznao da ga je gazdarica tražila jer
nije plaćao stanarinu. U stanici se posvadio s poručnikom Iljom
Petrovičem. Odahnuo je, ali kad je inspektor Fomić pričao o ubojstvu
lihvarke - srušio se u nesvest.


U strahu je "blago" skrio u gradu ispod nekog teškog kamena. Čudno
se ponašao (ušao kod Razmihina i odmah izašao, buncao je, sanjao da je
Ilja istukao gazdaricu), pao je u groznicu, a Razmihin ga je s
prijateljem Zosimovim, doktorom požrtvovno negovao. Za to vreme su svi
počeli komentirati ubojstvo, u prvi mah su optužili soboslikare!


Dok je bio u krevetu posetio ga je Lužin, a Raskoljnikov je
slušajući komentar na pismo njegove majke rekao:"Tornjajte se dovraga!"
Još onako slab pobegao je iz sobe i lutao gradom, ušao u neku krčmu i
majčinim novcem nagradio neku prostitutku iz čistog hira. Za šankom je
drsko izazivao Zamjotova pričajući mu o zločinu i izazovno ga gledajući
u oči. Na vrh jezika mu je bilo da prizna. "A što ako sam onda baš ja
ubio babu i Lizvetu?!" Neki vrag mu nije dao mira i ušao je u kuću i
sobu gde se zbilo ubojstvo, provocirao je radnike koji su uređivali
stan. "Pod je opran, hoće li ga ofarbati?! Nema krvi?!" Oterali su ga.


Na cesti je čuo graju i približio se - zaprega s konjima je
pregazila pijanog Marmeladova. Raskoljnikov se zauzeo za nastradalog i
pomogao da ga odnesu u kuću. Žena Katarina Ivanova bila je izvan sebe.
Pop ga je ispovedio okrvavljenog. Dirljiv prizor kada žena pomaže mužu,
a pop moli da mu oprosti. "Ma ta je pijanica zapila sve što je imala...
upropastio mi je život! Hvala Bogu što umire. Bit će manje štete!"
Govoreći to, ona je davala sve od sebe da mu olakša poslednje trenutke,
da mu pomogne. Na vratima se pojavila Sonja i Marmeladovu su zasuzile
oči. Raskoljnikov je zadivljen Sonjinom mršavom prilikom s predivnim
plavim očima. Dao je Katarini sve rublje što je imao i rekao da on
snosi troškove sprovoda. Kad je odlazio mala sestrica je dotrčala i
rekla da Sonja pita za adresu.


Vrativši se kući dočekale su ga majka i sestra vrištavši od
uzbuđenja. "Ali on stajaše kao mrtav... nije ni ruke podigao da ih
zagrli - nije mogao." Srušio se u nesvest. Razmihin ih je smirivao,
uveravao da mu nije ništa.



Treći deo

Razmihin je nagovorio Dunju i majku da odu kući, da će se on
pobrinuti za Raskoljnikova. Raskoljnikov je samo uspio reći da je Lužin
podlac i da se on protivi venčanju. "Ili on ili ja!" Razmihin ih je
pratio do stana umirujući ih. Bio je pijan jer se upravo vratio s
tervenke, ali se na prvi pogled zaljubio u visoku, ponosnu i naočitu
Dunju. Obećao je da će doći sa Zosimovim i održao obećanje.


Lužin im je poslao pismo i dogovorio sastanak s Dunjom i majkom pod
uslovom da Raskoljnikov ne bude tamo. Dunja i mati su se tome
usprotivile. Sutradan se Raskoljnikov našao s njima, ali je razgovor
svejedno zapinjao, mati nije mogla prepoznati sina, on se
suprotstavljao sestrinoj svadbi, Dunja je o tome želela odlučiti
sama.... Tada u sobu uleti Sonja da pozove Raskoljnikova na pogreb -
svi se zbune, a Raskoljnikov se rastrči oko nje upoznavši ju sa svima,
majci je sve to bilo sumnjivo.


Raskoljnikov je Razmihinu otkrio da je i on zalagao neke predmete
kod stare lihvarke i Razmihin ga je uputio k prijatelju Porfiriju
Petroviču, inspektoru. Porfirij se pokazao lukavac i šalama i pitanjima
je provocirao Raskoljnikova. Samo su još njega i čekali, jer su na
zamotuljcima kod starice našli napisano i njegovo ime, raspitivao se i
o smrti Marmeladova. Zatim se inspektor interesirao o članku
Raskoljnikova izašlom u "Periodičnoj reči" u kojem je Raskoljnikov
izložio misao o običnim i neobičnim ljudima koji vuku svijet pa im se
može oprostiti čak i zločin ako to znači napredak čovečanstva. Porfirij
je to povezao s psihičkim stanjem zločinca u trenutku zločina
(Raskoljnikovu se činilo da mu je Porfirij namignuo). Na kraju ga je
čak pitao je li vidio soboslikare one noći - Raskoljnikov se nije dao
prevariti, a Razmihin se razbesnio na Porfirija.


Raskoljnikov stalno razmišlja i preispituje svoj čin. "Vrlo važno za
babuskaru!"- mislio je uzrujano i palhovito. Možda sam tu i pogrešio,
ali nije sad to važno. To je bila tek bolest... hteo sam što pre
preskočiti granicu...nisam ubio čoveka nego načelo! Načelo sam zaista
ubio, ali nisam prekoračio granicu, nisam, ostao sam na ovoj
strani..Majka, sestra, koliko sam ih volio! Zašto ih sada mrzim, ne
trpim ih u svojoj blizini.... Grliti je i misliti: kad bi ona znala...
pa da joj kažem?! O kako sad mrzim tu babuskaru! Mislim da bih je i po
drugi put ubio kad bi oživela! Sirota Lizaveta! Zašto se ona morala da
tamo zateče? Čudno je ipak zašto na nju i ne mislim, baš kao da je
nisam ni ubio! Lisaveta! Sonja! Sirotice moje krotkih očiju....Mile
moje!"


- ovaj je komentar najbitnija odrednica romana, obrazloženje njegova
postupka i pojava unutrašnjeg monologa inače kategorije modernog romana.


Zaspao je u bunilu, sanjao da udara babu sekirom, a celo je
predsoblje puno ljudi. Kad se probudio kraj kreveta je sedio
Svidrigajlov.



Četvrti deo

Svidrigajlov je muž pokojne Marfe Petrovne koji je pokušao
napastvovati Dunju kad je radila za njega. Raskoljnikov ga je hteo
oterati, ali mu je ovaj ponudio 10000 rubalja za Dunječku bez ikakvih
protuusluga. Raskoljnikov je bio izvan sebe, a Svidrigajlov neobično
hladan i miran. Otkrio je da je Marfa oporučno ostavila Dunji 3000
rubalja i nek se ne udaje za Lužina jer je nikov! Na izlazu ga je vidio
Razmihin.


U svratištu majke i Dunje sastaju se Lužin, Razmihin i Raskoljnikov.
Lužin je u žučnoj raspravi napao Raskoljnikova i pozvao se na svoju
velikodušnost prema "ozloglašenoj" devojci i siromašnoj majci koje je
hteo spasiti od neimaštine. Dunja je pobesnila i zajedno s bratom
oterala iznenađenog Lužina. Lužin je čak zatražio da mu vrate troškove
puta.


Raskoljnikov se odmah zatim oprašta od majke i sestre i taj oproštaj
izgleda konačan. Razmihin ga je pokušao da zaustavlja, ali Raskoljnikov
ga je nemo gledao, pogled mu je prodirao u dušu. Odjednom se Razmihin
lecne.. Nešto čudnovato kao da je prostrujalo između njih.... Nekakva
misao proleti kao kakav nagoveštaj, nešto užasno ružno, što su obojica
shvatila. Razmihin probledi kao krpa. "Razumeš li sad? - upita
Raskoljnikov a lice mu se iskrivi od bola. Vrati se k njima i čuvaj ih
uvek!" Iznenada se okrene i ode.


Od te večeri Razmihin im je postao sin i brat.


Raskoljnikov je pošao Sonji koja se oduševila kad ga je videla. On
ju je ispitivao o njezinu životu, bio je ganut njenim izgledom,
sudbinom i žrtvovanjem za dobrobit svoje porodice, pitao ju je veruje
li u Boga i kako on može dopustiti takvu bedu, naterao ju je da mu čita
Bibliju - uskrsnuće Lazarovo, čitavo vreme osećajući kako mu se vraća
želja za životom, smisao kako se nešto budi u njemu. Rekao joj je da je
danas prekidao sa sestrom i majkom. "Sad imam samo tebe. Hajdemo
zajedno... Oboje smo prokleti, pa ćemo dalje zajedno!" Ako sutra opet
dođe reći će joj ko je ubio Lizavetu - bila je zaprepaštena.


Raskoljnikov je pošao Porfiriju koji mu je natuknuo da ga želi
ispitati. Porfirij ga je u šaljivom tonu doveo do ludila i Raskoljnikov
je zavikao da to ne dopušta. "Uhapsite me ako želite, ali nemojte se
poigravati sa mnom. Porfirij je znao da je Raskoljnikov odlazio babi,
da je pitao za krv. Porfirij mu je obečao iznenađenje, ali u jednom
trenutku uđe Nikolaj, soboslikar s priznanjem da je on ubojica, a
Porfirij se zbunio. Raskoljnikov je došao sebi i uzvratio mu:"Nećete mi
pokazati ono naše malo iznenađenje?!"


U stanu, u trenutku kad je hteo izići otvorila su se vrata i pojavio
se čovek koji mu je na ulici šapnuo da je ubojica. "kao da je iznikao
iz zemlje" Raskoljnikov se sledio. No ovaj mu se stane izvinjavati što
ga je krivo optužio i prokazao Profiriju jer je vidio Raskoljnikova onu
večer kad je zavitlavao stanare i pazikuću, a on je obrtnik - krznar,
iz iste veže i nije hteo da Raskoljnikov prođe nekažnjeno. (On je bio
to iznenađenje o kojem je Porfirij pričao, stajao je iza vrata i čuo
razgovor, no kad se Nikolaj pojavio, pokajao se i došao u stan
ispričati se.) "Oprostite mi zbog klevete i zloće." Raskoljnikov je
izašao iz sobe bodriji nego ikad. "Sad ćemo se još ogledati." reče
smešeći se pakosno.



Peti deo

Lužin se nije predao i u glavi je smišljao osvetu. Živeo je u sobi
sa studentom Lebezjatnikovom (koji je imao moderna načela - život u
komuni, žena može varati muškarca jer mu nije rob....) i poslao ga po
Sonju kojoj je velikodušno dao 10 rubalja praveći se dušebrižnik, ali
joj je skrivečki gurnuo u džep presavenih 100 rublji kaneći je optužiti
pred svima da mu je Sonja ukrala novac da bi okaljao nju i
Raskoljnikova pred Dunjinim i majčinim očima i vratio izgubljeno
poverenje. Srećom je na daći (obredu u čast pokojnika) pred
raskalašenom gomilom koja uopće nije došla da oplaka Marmeladova nego
najesti se, Lebezjatnikov osupnut Lužinovim postupkom izrekao pravu
istinu, ne znajući ni sam Lužinove porive. Sve to nije sprečilo Sonjinu
maćehu Katarinu Ivanovu da se počupa s gazdaricom Nemicom koja se
pravila dama i smešno govorila ruski. Raskoljnikov je odlučio Sonji
priznati zločin. Dok joj je s mukom govorio, onako nemoćna podsetila ga
je na Lisavetu. Užasnuto je uzdahnula:"Bože!" Odmah ga je potom
uhvatila za ruke, obesila mu se oko vrata. "Onda nećeš me ostaviti
Sonja? - reče on gledajući je gotovo u nekoj nadi. -Neću, neću, nikad i
nigde!, uzviknu Sonja. -Svuda ću za tobom, kud ti tud i ja! O Bože! O
jadne li mene! I zašto, zašto te pre nisam upoznala!"


Raskoljnikov se lomio u sebi zašto joj je rekao jer ona nije mogla
shvatiti motiv zločina, a on se nije kajao - to nije mogla razumijeti.
"Nisam ubio zbog toga da pomognem majci - koješta! Nisam ubio ni zbog
toga da se domognem sredstava i vlasti pa da postanem dobrotvor
čovečanstva. Jednostavno sam ubio, zbog sebe sam ubio, samo zbog sebe!
Nešto sam drugo morao shvatiti, morao sam doznati jesam li gnjida kao
svi ili sam čovjek? Hoću da li mogu preskočiti zapreku ili neću. Jesam
li puzav stvor ili imam PRAVO." Sonja mu nije povlađivala i upitao ju
je što da radi. Sevnula je očima i odgovorila neka pođe do raskrižja.
"Stani i pokloni se, poljubi zemlju koju si oskrvnio, a onda se pokloni
celom svetu, na sve četiri strane, i reci svima, na sav glas:"Ubio
sam!" Pa će ti Bog opet vratiti život. Hoćeš li?"


Znao je da ona misli na robilu, da prihvati kaznu. Dala mu je drveni
križić da ga obesi oko vrata. Raskoljnikov je u sebi odlučio.


Katarina Ivanova je imala histeričan napadaj, odvukla je dečicu na
cestu, jer ju je gazdarica isterala iz stana, i pevala, terala ih da
plešu i prosila novac, otišla je čak do nekog generala. Umrla je u
hropcu na cesti okružena znatiželjnom gomilom. Raskoljnikovu je prišao
Svidrigajlov obavestivši ga da je preuzeo brigu o mališanima i Sonji i
da će tako utrošiti onih 10000 rubalja namenjenih Dunji. Na
Raskoljnikovo zaprepaštenje izrekao mu je iste reči koje je
Raskoljnikov izrekao Sonji. I Svidrigajlov mu je priznao da stanuje
stan do Sonje i da je prisluškivao njihov razgovor. "Pa rekao sam vam
da ćemo se nas dvojica još zbližiti!" Sad ga je imao u šaci.



Šesti deo

"Za Raskoljnikova su počeli čudni dani: kao da ga je odjednom
obavila magla i zatočila u bezizlaznu, mučnu osamljenost. Kad se posle,
već mnogo kasnije prisećao tih dana, poimao je da mu se svest gdekad
mutila i da je tako bilo, uz stanovite prekide, sve do konačne
katastrofe. Na mahove ga obuzimao bolestan i mučan nemir što je
prelazio čak u paničan strah." Najviše ga je mučio Svidrigajlov.


S Razmihinom se oprostio i ponovio mu da ga Dunja voli i neka mu
čuva majku i sestru, a Razmihin mu je uzvratio da mu je sada sve jasno,
da zna da je Raskoljnikov nevin jer mu je Porfirije sve razjasnio.
Raskoljnikov je u nedoumici - što Porfirij sprema? I zaista, inspektor
mu je sam došao na vrata. Ispočetka je hinio da mu se došao ispričati
zbog neugodnosti što mu je zadao, ali je onda na svoj stari lukavi
način počeo rekonstruirati zločin i psihološki portret počinioca.
Nikolaj pripada ruskoj sekti RASKOLNIKA koji su rado prihvaćali na sebe
patnju. "Ne, dragi moj Rodione Romanoviču nije Nikolaj ništa kriv!
Posredi je fantastično, mračno nedelo, suvremeno, slučaj našeg doba kad
se smutilo ljudsko srce ... ubio je, a sam sebe smatra za poštena
čoveka, ljude prezire, ponaša se kao kakav anđeo, ne dragoviću moj,
nije Nikolaj ništa kriv!" Raskoljnikov je samo zadrhtao kao da ga je
nešto preseklo. "Pa ko je onda ubio?" ne odoli da ne upita jedva
dišući. "Kako ko je ubio? - ponovi baš kao da ne veruje svojim ušima -
Pa vi ste ih ubili Rodione Romanoviču! Vi ste ih ubili... doda gotovo
šaptom, duboko uverenim glasom."


Raskoljnikovu su se oduzele noge. Pokušao se pobuniti ali ga je ovaj
pročitao. Predložio mu je da se sam prijavi pa će mu smanjiti kaznu i
život je pred njim. "Smanjit će mi kaznu... nasmijao se." Porfirij mu
je dao rok od par dana i obećao da ga do tada neće prijaviti.


Raskoljnikov je pohitao do Svidrigajlova. Našao ga je u nekom bednom
svratištu, a ovaj je pak bio raspoložen i pričao mu o dogodovštinama iz
života (zavođenje siromašnih maloletnih devojaka, o svojoj mani -
neutaživoj gladi za ženama), pokazao se u svijetlu razuzdanog i
perverznog čoveka. Raskoljnikov mu je zapretio da će bude li dirao
Dunju, ga ubiti. Svidrigajlov ga se jedva otarasio i pošao na ugovoreni
sastanak s Dunjom. Prethodno joj je napisao pismo u kojem joj je
natuknuo o bratovom zločinu. Ona je usplahireno došla na mesto
sastanka, a on ju je, kujući u glavi plan, namamio u dobro izolirani
stan zaključavši za njom vrata. Znao je da je sudbina njene porodice u
njegovim rukama - ponudio joj je da će čuvati tajnu, a za uzvrat će joj
biti "rob" do kraja života. Dunja je istrgla i izvadila pištolj, pucala
je samo jednom, ali ga je samo okrznula. On joj se polako približio i
rekao neka pokuša još jednom, no ona je bacila oružje, a on ju je
zagrlio. Dunja ga je zamolila da ju pusti.


"Ne voliš me dakle? - tiho priupita.


Ne.


I ne bi mogla? Nikad?


Nikad. - šapne Dunja. Svidrigajlov slomljeno spusti ruke, pustivši ju da izađe."


Svidrigajlov se oprostio od Sonje, ostavivši njoj i Dunji puno
novaca. Ušao je u neko svratište i pokušao zaspati. ali san mu nije
dolazio. Naposletku je izašao i spustio se do Male Neve blizu
vatrogasnog tornja. Stražar ga je mucajući hteo poterati, ali
Svidrigajlov uzme pištolj i napne ga. "Ovde vam nema mesta.


E, pa brate moj, svejedno. Mesto je dobro i ako te budu što pitali, reci im da sam otputovao u Ameriku." I ubije se.


Raskoljnikov se oprostio od majke, ne rekavši joj ništa, zatim od
sestre kojoj je bilo teško, ali oprostila mu je u svojoj ljubavi i
zagrlila ga. Pobegao je od Dunje i učinio na ulici kako mu je Sonja
rekla: kleknuo je nasred trga, poklonio se i poljubio prljavu zemlju,
sav prožet nasladom i srećom. Ljudi su se smijali misleći da je pijan.
Malo dalje od njega stajala je Sonja, i tada je shvatio da će ostati s
njim do kraja.



Ušao je u policijsku stanicu i naletio na Ilju Petroviča, koji ga je
ugodno primio, nije mogao priznati zločin i izašao je van. No, tada je
ugledao Sonju na čijem licu je ugledao slabašan smešak. Vratio se i
rekao: "Ja sam onda ubio sekirom onu staru činovničku udovicu i njezinu
sestru Lizavetu." I Petrovič zine. Sjatiše se ljudi sa svih strani.

Epilog



Zbog olakotnih okolnosti (sam je priznao zločin za koji je drugi već
okrivljen, nije kažnjavan, potpomagao je studenta bolesnog od
tuberkuloze, pokopao siromašnog Marmeladova) dobio je samo osam godina
Sibira. Porfirij je održao obećanje. Majka mu je oboljela i umrla
verovatno znajući za strašnu istinu, Dunja se udala za Razmihina, a
Sonja je pošla u Sibir s njim. Raskoljnikov je šutke radio i svi su ga
kažnjenici mrzili. Teško se razbolio i Sonja je pismom javila Dunji da
leži u zatvorskoj bolnici. No nije se razbolio od teškog rada i posne
hrane - razbolio se od povređenog ponosa. Stidio se što je on,
Raskoljnikov, propao tako glupo i slepo, što se mora poniziti i
pokoriti pred besmislom. "Kad bi mu bar sudbina poslala kajanje... Ali,
nije se kajao zbog svog zločina.... Eto što je jedino on držao za svoj
zločin: samo to što nije uspio i što je sam priznao svoju krivnju."


Nije shvaćao kako su svi kažnjenici zavoleli Sonju (posredovala je u
slanju pisama i posetama kažnjenika), svima se osmehivala. Za bolesti
je opet u bunilu sanjao o propasti sveta i nekolicini odabranih koji su
preživeli. Bolno se prisećao tog sna. Jednom je ugledao Sonju kod
bolničkog ulaza "kao da ga je nešto ujelo za srce", brzo se odmakao od
prozora. Sonja se razbolela i neko vreme nije dolazila. Raskoljnikov se
uznemirio i stalno raspitivao za nju. Poslala mu je pismo pisano
olovkom - srce mu je tako snažno tuklo dok je čitao, nešto se u njemu
prelomilo.


Sedio je pokraj reke, ona je sela do njega, stražar ih nije gledao.
"Nije ni sam znao kako se to dogodilo, ali najednom kao da ga je nešto
zgrabilo i bacilo do njenih nogu. Plakao je i grlio joj koljena. Ona se
u prvi mah strašno prepala i probledila kao krpa. Skočila je s mesta i
zagledala se u nju drščući. Ali, začas u isti tren, sve pojmi. U očima
joj zasja beskrajna sreća. Pojmila je i više nije sumnjala da ju on
voli, da je napokon došao taj čas... Uskrisila ih je ljubav, srce
jednog mrsilo je u sebi neiscrpne izvore života za srce drugog."


Nikad do tada nije u ruke uzeo evanđelje što mu je Sonja dala (nikad
ga nije davila verom), ali ga je sad otvorio. Sedam godina im se činilo
kao sedam dana. Bili su sretni.


"Raskoljnikov nije znao da nije dobio život na dar, nego da će ga
još i te kako skupo stajati, da će platiti za njegovim velikim
pothvatom u budućnosti...


- ali to je već nova pripovest."



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 1  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline filorus (32)
Bosna i Hercegovina, Republika Srpska, Banja Luka



Blogovi: tagovi
nema tagova