Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
unans67 blog

BEČIČI, NEKAD I SAD (4)

Ovo je kraj sage o Bečićima.


Dvadeset puta sam bila tamo.


Ne kažem da više nikad neću otići, ali mislim da skoro neću.


Otišla sam tamo ove godine. Sve je drugačije.


Neke druge devojke na recepciji.


Nisu mi bile simpatične.


Jesam li bila ljubomorna?


Ovo je njihovo vreme.


Nekad je bilo moje. Nekad sam bila cvet te recepcije. Tipovi su "sekli vene" kad me ugledaju, i kajali se što su došli sa devojkama...


To su mi rekli tek sad, kad je prošlo suviše mnogo vremena. Sad, kad više nisam ni tako mlada, ni tako lepa, ni tako vitka.


Sad, kad su prve prilike za brak prošle, a ja svoju loše iskoristila.


Htela sam da pričam o Bečićima, a opet pričam o sebi.


Nema veze.


Hotel radi na principu polupansiona. To je nešto što meni ne odgovara, jer jedem malo (relativno), ali često. Osam-devet sati između doručka i večere mi je mnogo vremena, i između moram nešto da pojedem. Da ne pričam o mom detetu, sinu od devet godina, koji je uvek jeo malo, i prestaje da jede čim oseti prvu sitost. Zato bude gladan već posle dva sata, ponekad čak i pre.


Pre dve godine kad sam bila tu, uvek bih sa doručka nešto spakovala u kutiju, i to pojela između obroka, oko jedan-dva popodne. Nikada mi niko nije ništa rekao za to što nosim hranu napolje.


Sada, to je neka sasvim druga priča...


Prve večeri sam došla na večeru, i dok je večera trajala, spakovala nekoliko šnicli u kutiju, za sutradan popodne. Priznajem da sam ponela više nego što mi je objektivno trebalo, ali kako sam bila kažnjena za to! Već te večeri, prišla mi je jedna konobarica koja je zaboravila na detalj da je u opisu njene profesije da treba da se smeška, i smrknuto mi rekla: "Gospođo, iznošenje hrane iz restorana je zabranjeno." Tek tada sam videla natpis koji je, zaista, stajao maltene iznad moje glave. Rekla sam joj da to nosim sebi, za sutra, da to nije namenjeno nikom drugom. Ona je na to odvratila: "Moje je da vam kažem." I udaljila se.


Ja sam šnicle odnela.


Noćna mora me je tek čekala.


Sutradan ujutru, na doručku, prilazi mi zmaj od žene, jedna mršava Crnogorka sa zmijskim plavim očima punim otrova, šef kuhinje Milisavka Nikolić (namerno joj pišem puno ime i prezime). I kaže: "Gospođo, vi ste izneli sinoć gomilu hrane iz restorana. Sumnjamo da time hranite nekoga napolju. To ne smete da radite. Ako ste gladni, i vi i dete možete doći na ručak oko dva-tri sata, ali hranu iz restorana ne možete da iznosite."


I ja kažem - dobro. Vratim ono što sam spremila da ponesem (ovog puta bila je to mnogo manja količina, onoliko koliko nam je stvarno trebalo da preživimo do večere, a da ne moramo još nešto da kupujemo, pored ionako skupog polupansiona) i izađem.


Tog dana, oko dva sata popodne, dete mi se požali da je gladno. Jesi li gladan - jesi. Je li rekla da možemo da dođemo na ručak? Rekla je. Znači - idemo.


I odemo mi u restoran.


I stvarno dobijemo komplet ručak. To jest, mali je dobio. Ja nisam tražila, jer nisam bila gladna.


Nije on time nikoga oštetio. Posle je za večeru pojeo nešto malo, jer se bio najeo za ručak.


Međutim, ja sam se družila tamo sa dve žene koje su svojoj deci svakog dana pakovale ponešto da pojedu, i niko im ništa nije govorio niti branio to da rade. Po čemu se razlikujemo? Kad bi došlo vreme da se jede, one su vadile to što su iznele i zvale moje dete da jede s njihovom decom. A ja nisam imala ništa da priložim sa svoje strane, i osećala sam se glupo.


Sutradan ujutru, odlučim da krišom nešto iznesem. Dve marmeladice, dve paštetice i dve zemičkice. Bukvalno toliko.


Kad - eto ti nje! Žena zmaj mi prilazi i kaže: "Gospođo, opet ste počeli" Jesmo li se mi nešto dogovorile? Sad ću da vas odvedem kod direktora hotela da vam prekine aranžman!" Čujte, molim vas! Da me izbaci iz hotela zbog dve paštetice i dve marmeladice koje sam htela da ponesem! A kada to isto urade moje koleginice - ništa!


Osećala sam se kao poslednji kriminalac. Kao niko i ništa. A ne kao turista koji je došao na more da se lepo provede i tu troši novac, od koga ti isti Crnogorci žive godinu dana.


Sad znam, trebalo je da je pustim da me odvede kod tog direktora hotela. On bi mi se verovatno izvinio i opomenuo je da previše ozbiljno shvata svoj posao.


Vratila sam one dve marmeladice i paštetice.


Nikad više nisam ništa ni pokušala da iznesem iz restorana.


Nikad više nisam otišla ni na taj obećani ručak.


Ali, u ustima mi je ostao gorak ukus.


Dok je ona tamo, i dok je takva politika prema gostu, neće me videti.


Posle smo imale još takvih "bisera". U sobi jedne od mojih drugarica boravio je, sasvim uredno, MIŠ.


Miš u hotelu!


U hotelu mog detinjstva, moje mladosti! U hotelu čika Tabačkog, Evicinom hotelu, u odmaralištu gde smo vodili "ilegalce" 1986, hotelu koji je znao samo za lepo...


Kad su to diskretno prijavile na recepciji, oni su rekli da će "srediti to".


I sredili su. Stavili su otrov za miševe u neke delove kupatila.


Kao što rekoše u filmu "Maratonci trče počasni krug": "Ala ga popravi, svaka mu čast!"


Toliko o Bečićima.


Ako Bog da zdravlja, života i nešto para, čekaju me neke nove destinacije.


Sa Bečićima sam završila.


Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 5  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: