Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
unans67 blog

"TI SI MI U KRVI"



Leto 1986. Bečiči. Nas dvoje silazimo prema plaži, iz moje sobe koja se nalazi u nezavršenoj, neomalterisanoj kući koja nema vodu (tuširamo se na plaži, na kraju dana, hladnom vodom. Ništa ne smeta u tim godinama). Nema veze što je takva, važno je da se ne plati mnogo.


U sobi smo se ljubili. Ali, neće da se zabavljamo, da budemo zajedno.


Sad on neće. Dugo, godinama, ja nisam htela.


Kako se stvari promene...


Sedimo na nekom betonskom izlivu, i slušamo tu pesmu. Ne grlimo se, ne ljubimo. Radimo to samo u mraku i u sobi.


Te godine, na terasi "MOC"-a sviraju "Hari Mata Hari". Hari Varešanović prolazi pored nas, i začudo, pozdravlja nas. On, zvezda, pozdravlja nas, obične smrtnike, koje ne poznaje. Fin neki mladić, očito lepo vaspitan. Nikad to neću zaboraviti.


Ni ne znamo da ćemo zauvek pamtiti taj trenutak. Ne znamo da ćemo se, kad god i bilo gde, čujemo tu pesmu, setiti jedno drugog. I da ćemo biti setni.


Jer, mogli smo biti prelep par, za kojim bi se svi okretali i zavideli nam.


Mogli smo sada imati veliku decu, i uživati u životu.


Ipak, iz ko zna kojih sudbinskih razloga, nismo to postali. Mada smo imali sve predispozicije za to.


Tu smo se i upoznali, u Bečićima, šest godina pre. Ja sam imala trinaest godina, on petnaest. Zaljubio se u mene čim me je prvi put ugledao, mada sam mu izgledala smešno, sa naočarima za vodu, s kojima sam izgledala kao žabica. Međutim, kad sam izašla iz vode, moja ga je lepota pokosila. Zavoleo me je svom snagom sa kojom se voli sa petnaest godina.


Zvanično smo se upoznali nekoliko dana kasnije, kada su naše mame (koje se godinama poznaju s posla i lepo se slažu) krenule na zajedničku šetnju u obližnju Budvu. One zajedno napred, nas dvoje iza njih. Nije znao kako da mi priđe, nije znao šta da priča sa mnom. On je meni tada bio dosadan i neprivlačan. Nisam videla kako lepe oči ima, ni kako je zgodan. Nisam znala u kakvog će mladog jelena izrasti. On bi ponekad nešto rekao, pokušavao da uspostavi komunikaciju, a ja sam jedva čekala da se ta šetnja završi.


Podsvest je čudo. Ona je znala da ću ga jednom zavoleti, pre nego ja.


Ušao je te godine u naše društvo, gde smo bili moja starija sestra, njen sadašnji muž, njihov sadašnji kum, a tadašnji drug, njegova devojka (morska varijanta. Sada je oženjen drugom ženom, imaju ćerku studentkinju i lepog, ali lenjog sina), i možda još neko koga se sad ne sećam. Ja sam, nekoliko dana pre toga, ugledala drvo ringlova u obližnjem kompleksu hotela i poželela da se najedem ringlova, pošto jako volim voće. Društvo se izležavalo na plaži i ja sam ih sve upitala ko će sa mnom na ringlove. Samo je on pristao. Zbog mene, ne zbog ringlova. Otišli smo, pojeli ringlove. Nije se ništa spektakularno desilo tokom te šetnje. Nije mi se naprasno svideo tokom tog vremena koje smo proveli sami. Ipak, kad smo se vratili, naprasno sam tako promukla da reč iz mojih usta nije izlazila. To mi se uvek dešava kada se nešto važno desi: glas mi se promeni. Kad mi se neko sviđa, glas mi postane drugačiji. Kada sam bila bolesna, glas mi je bio neprepoznatljiv, kao da to nisam ja. U neku ruku, i nisam bila. Bila je to bolesna Una.


Sadašnji zet je samo to dočekao, da nađe razlog da zbija šalu sa mnom, devojčicom koja nije imala mnogo smisla za humor i bila idealna za zezanje. "A, tako ti! Najela se ringlova, pa promukla! Ko zna šta ste vi tamo radili!" Što sam se ja više branila, to me je on više zezao.


Po toj epizodi, prozvali smo tog mog druga-ljubav Ringlov, i u našim krugovima još uvek ga tako zovemo.


Dobio je na njihovoj svadbi još jedan, sasvim slučajan, nadimak.


Pošto smo porodični prijatelji, došao je na svadbu moje sestre sa svojim roditeljima, kolima (sestra se udala u Pančevo, dvadeset godina tamo živi, tamo je bila svadba). Tek je bio položio vozački ispit i nije znao baš dobro da vozi. Kola su mu se svaki čas gasila. Gasila su mu se i u svadbenoj povorci, što je nerviralo drugove mog zeta. Kad smo posle venčanja i svega što uz to ide, stigli u restoran, drugovi mi kažu: " A onaj tvoj Kupina, što ne zna da vozi, pa to je čudo jedno! Stalno je uporavao kolonu." "Kakva Kupina, bre? Valjda Ringlov?" "Da, znao sam da je neka voćka!"


Družili smo se još mnogo godina, ali nismo više nikada bili zajedno. Ja sam se udala i razvela, on se nikada nije oženio. Živi specifičnim životom, ugađa sebi.


Ipak, kad god čujem tu pesmu (i ne samo nju), setim se njega i vratim se u bezbrižne dane naše mladosti...


Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 2  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: