Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
unans67 blog


CIPELE



Polako prolaze moje umorne cipele ulicama ovog grada. Polako se provlače kroz razbacano meko lišće što mirno leži po izlizanom asfaltu, na malim ostrvcima žive zemlje u okeanima betona i sivila.


Izmamilo ih napolje ovo neočekivano novembarsko sunce, ova čudna toplina, bljesak koji se josrano jutros uvukao u moju posteljinu, sto je protrčao kroz moje uske prozore i tako veselo razbio svakodnevnu polutamu, onaj večni mrak koji se već odavno baškari medju mojim zidovima, leži u mastionici, krije se po fiokama, zariva u svaku poru tavanice.


Moje cipele polagano koračaju kroz tiho mrtvo lišće, i gledaju oko sebe, čude se tom velikom veštačkom svetu što vrvi i kulja oko njih, stiska ih, prezire, zaboravlja.One su stare, ne mogu više da lete, krv im je spora i hladna, ne znaju da budu originalne ove moje žućkaste cipele, iz mode su izašle tako davno da se ni same više toga ne sećaju, imaju još samo toliko snage da prošetaju ovu staricu ulicama kojima ne zna imena i koje više ne razume, da pomešaju malo ono prezrelo lišće pod svojim dnom i da se vrate u svoje dobro poznato udubljenje u ormariću.I da tu čekaju da otpadnu sa svoje poslednje grane.


Ali se moja duša ne miri sa tim čekanjem. Mojem se srcu još ne pada sa poslednje grane, moje oči još uvek misle da moja usta imaju pravo još mnogo da kažu. Moja se pamet još ne predaje, njen je vek duži od veka svih cipela i tela u koja sam dosad uspevala da se uselim, moj duh je jos vruć i boli ga ta hladna krv , on želi da promeni cipele i još jednom zakorači čistom zemljom sigurnim koracima.


I moj duh zaogrnut u staru pelerinu, nošen nemoćnim žutim cipelama kreće ovog novembarskog jutra u susret bljesku koji više ne može da uhvati medju svoje trepavice, moj duh žuri ka suncu a stare ga cipele koče, on bi da ih izuje, baci zauvek od sebe, ali novembar je , hladno bi bilo mom bosom duhu, on ne sme da ih ostavi na svom putu jer druge ne zna gde da nadje.Cipele se više ne kupujuni ne menjaju lako kao nekad.Tada se nije moralo za njima osvrtati ni žaliti.Sada je teško, prokleto teško naci cipele koje će dušu dovesti suncu i pokloniti je svetlosti.


Ali moje srce devojčice i dalje se sakriva u rukavima pelerine, u naborima stare haljine, uporno krije svoju apsurdnu nevinost iza plavičaste skrame koja mi odavno pokriva zenice, tako je dobro naučilo da beži i naviklo na tu senku, da više ne bi znalo šta da radi od stida kad bi došlo u dodir sa svetlošću, vetrom, mirisima, zvukom, kad bi slučajno izbilo na površinu čarape i izvirilo napolje, u ovaj okamenjeni drugačiji svet koji okolo žuri i juri i menja se, a sve se u stvari neprekidno kvari, prlja, uništava, taj svet sam sebe jede misleći da jede ono što mu smeta. Moje malo crveno srce devojčice to zna i ćuti.


I ne pokazuje nikom svoju nepotrošenu nežnost. Ni mrvu, ni česticu ljubavi koja ga guši i koje je prepuno.


Moje se ruke stide što su izdale moje srce i glavu, pobegle od veličine kad je izgledalo da se treba samo nasmešiti noći i-večnost je tu, moja nedirnuta, beskompromisna, sazdana od celog sveta i od disanja svakog parčeta neba. Moje su se ruke udružile sa izdajnicama cipelama i odnele me daleko od sreće, onda kad je bilo sigurno da je blizu, da mi je za petama.


I tako su se moje cipele dokotrljale do jedne bivše klupe, gledaju u reku i možda im je žao što ne mogu u njoj da potonu, da se bace u njene virove, a mene ostave na obali mladu, bosu i spremnu da još jednom živim.


Ili im je svejedno? Ili me mrze i vole što sam spolja stara kao one? Ne znam, odgovoriti mi neće, godinama već ne govorimo istim jezikom moje cipele i ja.


I mi hodamo tako, ruku pod ruku, moje cipele i ja, moja starost i ja, i mislimo kako je divna ova poslednja jesenja svetlost i kako je tužno što više nikada nećemo uspeti da je doživimo i poljubimo.


Na klupi pored mene sede još jedne umorne cipele i jedne ispitivačke oči malo mlađe od mojih zenica. Sede još jedna starost i cipele i pitaju se šta krijem u naborima pelerine, iza bezbojne skrame na zenicama, zanima ih čega se boji to što mi je utkano u naočari.


A moja se nepotrošena ljubav pita da li da im odgovori.


Hoće li vredeti mom crvenom srcu da ispriča tim nepoznatim očima šta sve u životu nije uspelo da da?


Hoće li moći zajedno naše nepoklonjene ljubavi da skinu cipele i spale njihovu težinu u reci, hoće li nam tako biti lakše da budemo još malo živi?


A naše se cipele odmeravaju od glave do pete. Mogu li one zajedno da nestanu u ovoj velikoj vodi? Hoće li biti spremne da se zagrle i umru pod ovim poslednjim nebom? Hoće li se ljutiti zbog takve smrti?


Naše se ljubavi ispituju.


Život, starost i tuga nisu baš sasvim sigurni kakva će presuda biti u ime pravog, u ime mogućnosti da se pobedi teret koji dvojici starih boraca leži za vratom i uživa u njihovom polaganom gašenju?


Virovi lete i gube se pod našim nogama.


Cipele su sve bliže i bliže.


Sad više nisu na drugoj klupi. Sad su ovde, pored mojih.


Možda mi se čini, možda je sve iluzija ove lude svetlosti.


One se smeju.


Odlučile su da nam dozvole da pokušamo.



Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 2  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

cica52 (64)
divno napisano!
#2, 22.02.2010 - 14:56
Hvala, hvala...
19.03.2010 - 23:56
arion67 (49)
#1, 11.09.2009 - 23:03