Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
unans67 blog

Juče sam bacila burmu.


Izvadila sam je iz kutije sa nakitom u kojoj je ležala poslednjih šest godina i stavila je poslednji put na prst.


Tako mi dobro stoji.


Oduvek mi je dobro stajala.


Tako je lepa.


Od žutog zlata, sa finim tankim rezbarijama koje se pružaju kao bršljan celom njenom dužinom.


Napravili su je najbolji majstori za burme u gradu, Vučaji. Poznajem im sina. Prvo se bavio preprodajom elektronike, ali se i on se sada bavi zlatarstvom. Pametan čovek.


Sećam se sa koliko pažnje i ljubavi smo je birali.


Da smo toliko pažnje i ljubavi uložili u svoj brak, ne bi propao.


Nosila sam je s ponosom sedam godina.


Nikad je nisam skidala. I kad bih išla negde na letovanje, skidala sam sav nakit osim nje.


Značila je mnogo toga.


Da imam nekog ko me voli, poštuje, kome sam važna, najvažnija.


Značila je da sam nekom žena.


Nisam bila srećna u braku.


Bar sam mislila da nisam srećna.


Kad se završio, shvatila sam da sam u stvari bila srećna, i da sam imala mnogo.


On se okrenuo od mene brzinom svetlosti, svoju mi burmu (koju je verno nosio sve vreme, i uvek pitao kad je iz nekog razloga, za kratko vreme trebalo da je skine) vratio, i na njegovom je prstu začas zablistala nova.


Sasvim drugačija od naše.


Od belog zlata.


Bez ikakvih ukrasa.


Debela, masivna.


Verujem da je namerno birao sasvim drugačiju burmu.


Ili ju je ona birala, kao što i inače odlučuje o svemu?


Tu burmu još nosi.


Tu ženu voli više nego što je mene voleo.


Da li me je uopšte voleo?


Kad pogledam unazad, rekla bih da nije.


Bila sam mu samo potrebna, da se vine iz mulja u kome je živeo.


Odskočna daska.


To sam mu bila.


Nisam to tada znala.


Mada, osećala sam da nešto nije u redu s našim brakom.


Nisam bila srećna kad sam se udavala.


Osećala sam da je to greška.


Neka me zla sudbina vodila u trenutku kad sam mu se predavala.


A ipak, zažmurila sam i udala se.


To ne može da ispadne dobro.


I nije ispalo.


Mogao je to da bude dobar brak, da smo se oboje malo više potrudili.


Bili smo slični. Imali mnogo sličnih interesovanja.


Mogli smo imati sve.


Sada to imaju njih dvoje.


Dugo sam čuvala burmu.


Ne znam zašto.


Znala sam da je odavno sve gotovo, ali nisam mogla da je se odreknem. Ponekad, kad bi mi bilo teško, odlazila sam do pisaćeg stola, vadila zelenu ribolovačku kutiju koja mi služi kao kutija za nakit, otvarala belu kutijicu sa plavim plišom unutra, u kojoj sam je čuvala, i stavljala je na prst.


I dalje mi je dobro stajala.


Ali, nisam imala više prava da je nosim.


Više nema onog kom sam najvažnija.


Više nikom nisam žena.


Šest godina mi je trebalo da ustanem, odem do terase i bacim je preko nje.


Pala je negde u travu.


Možda je neko nekad i nađe, i zapita se koja je njena priča.


Bacila sam je, ali njen okov iz glave nije spao.


I dalje razmišljam o njemu, mnogo više nego kad smo bili zajedno.


Osuđujem ga, ljutim se na njega, ljutim se na sebe što sam nasela na dobru glumu.


Žalim za svojom mladošću, onim što sam mu dala, a nije zasluživao.


Trebalo je bolje da razmislim.


Da slušam onaj unutrašnji glas. Srce.


Ono je sve vreme govorilo da to ne uradim.


Sada na tom prstu nosim prsten koji mi je mama kupila.


Mama je mama.


I čekam.


Čekam da na taj prst opet stavim nju.


Burmu.


Čekam da zablista.


A pre nego što je stavim na prst, zablistaću ja.


U trenutku kad budem u zlatari, kad je budem birala, znaću da me neko voli.


Hoće li doći?


Postoji li?


Bog me je mnogo puta pogledao.


Ljudi su me voleli.


Ja sam sve uvek upropašćivala.


Bila sam očajno nezrela.


Sad sam zrela, kada me je patnja išibala uzduž i popreko.


Spremna sam.


Čekam da me pogleda u oči, i, ma koliko to patetično zvučalo, da u njima vidim ono što oseća čovek koji kaže ženi:


"Anđele,


istina nije da nešto krijem od tebe,


pogledaj me, pogledaj me,


vidiš li nisam više svoj,


vidiš li da sam samo tvoj,


anđele..."


Znam da sam nepopravljivo romantična. I da sam idealista.


Da nisam takva, ne bih ovako prošla u životu.


Ali, valjda negde postoji taj čovek koji će me uhvatiti za ruku, i više neće pustiti...


Bože, pogledaj me!



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 10  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

wow.. tekst me ostavio bez reci...
#2, 28.09.2009 - 13:50
Cesto i sam raskid nije tako strasan koliko emocije i povredjenost koje posle toga dolaze.One nas vuku nadole,brisu buducnost,smanjuju nam mogucnosti sretnog zivota.Ne grebi po proslosti, grabi buducnost otvorenog vizira.Sretno
#1, 28.09.2009 - 10:46