Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
unans67 blog

Pre dva dana je moj rođak od trideset dve godine izvršio samoubistvo.


Otišao u polje biciklom, i ubio se iz pištolja koji je poneo.


Čim pomislim na njega, setim se jedne njegove izjave kad je bio mali. Moj je tata godinama bio direktor, i cela je porodica u njemu videla idola. Tako i on. Pitali su ga: "Šta ćeš biti kad porasteš, Peđa?" A on je, sav pun sebe, odgovorio: "Direktor!"


Pa, stvari se baš nisu razvile na tu stranu u njegovom životu.


Sad taj direktor, lep i visok, ali stidljiv momak, koji možda nikada u životu nije bio u krevetu sa devojkom, leži u zemlji. Zavio je celu porodicu u crno. I osramotio ih. To se u mnogim sredinama i danas smatra sramotnim činom. Crkva to smatra grehom. Život može da oduzme samo Bog.


I šta?


Zar je to rešenje?


Znam da nije imao mnogo od života, ali zato je velikim delom sam kriv.


Nije završio nešto mnogo škole.


Nije ni njegov stariji brat, ali se bratu posrećilo. Moj tata mu je slučajno našao posao na železnici u Novom Sadu. Posao mu je odličan, kucka po točkovima vozova da vidi da li su u redu. Oženio se devojkom iz Bačke Palanke, dobio dvoje dece, tast mu napravio kuću u Palanci. Može da nakrivi kapu.


Peđa nikako nije uspevao da nađe stalan posao. Želeo je da ide na kurs za policajca, ali ga nisu primili. Radio je negde ponešto, ali sve nešto kratko, ništa stalno.


Nije imao devojku. Nije imao svoj dinar. Živeo je sa ocem, majkom i babom.


Ipak, nije bio bolestan. Ništa ga nije bolelo. Mogao je, što 'no kažu, "volu rep da iščupa".


Ali, nije imao u sebi dovoljno preduzimljivosti. Nije otišao u grad i počeo da radi na građevini, kao što mnogi momci u njegovoj situaciji rade. Sedeo je u kući i čekao da mu neko skuva, opere i da neko drugi zaradi za ono što će pojesti, popiti i obući.


Pre dve nedelje se oženio moj drugi rođak, sa mamine strane. Njih dvojica su bili nerazdvojni drugovi. Nije mu došao na svadbu. Rekao mu je: "Ja nisam pizda da ti dolazim na svadbu praznih ruku, a para nemam."


Možda mu život nije bio cveće, ali zar je bio baš toliko loš da je jedino rešenje bilo dići ruku na sebe?


Sada je sigurno da se za njega stvari nikada neće popraviti. Sam je odlučio da sebi više ne da nikakvu šansu.


I meni je u životu teško. Razbolela sam se, ozbiljno i hronično (ali živim sa tim, najbolje što mogu), razvela, bivši muž mi odveo trodišnje dete, stalno se sa njim sastajem i rastajem, nikako da posle toga nađem normalnog čoveka, samujem u četiri zida danima kad mi dete nije tu, ali nikad, NIKAD nisam pomislila da se ubijem.


Neko to naziva hrabrošću. Kažu da nije lako dići ruku na sebe.


Ja bih pre to nazvala kukavičlukom.


Najlakše je reći: "Za mene u životu nema više ničega." A možda baš sutra bi se neka vrata otškrinula, neke se životne kockice složile, i svanula bi neka lepša jutra.


Tamo, gde je otišao, nikad više neće svanuti.


Nikad više neće ugledati rađanje novog dana.


Nikad više čuti crvkut ptica.


Nikad u ustima osetiti ukus vrućeg hleba, koji je, kada ga mnogo i pažljivo žvaćeš, sladak kao kolač.


Nikad više neće videti dečiji osmeh.


Nikad više nikog neće poljubiti ni zagrliti. Makar to bili samo članovi uže porodice.


Nikad se neće oženiti, ni imati decu.


Život je suviše vredan da bismo ga se tek tako odricali, zar ne?


Biti ili ne biti, pitanje je sad?


Za mene, postoji samo jedan odgovor.


Dok je u meni imalo života i snage: BITI.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 13  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: