Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
unans67 blog

Postoji jedna kućica u Begeču, selu dvadeset kilometara udaljenom od Novog Sada.


Na početku sela je, kad se ide iz Novog Sada. Prvo skretanje desno kad se ulazi u selo.


Kuća je mala i bela.


Bila je naša dvadeset sedam godina.


Šta nam je bila?


Vikendica?


Skladište?


Više ovo drugo nego ovo prvo.


Sve što nam nije trebalo u stanu, trpali smo tamo, bez ikakvog reda i razmišljanja.


Tamo je bilo i mojih i sestrinih dečjih igračaka, sa kojima se niko od sadašnje (naše) dece neće igrati, i starih trenerki, džempera, cipela, patika, čizama, pokrivača, alata i ko zna šta još sve ne.


Volela sam je.


Tako sam se lepo osećala kad odem tamo!


To mesto je imalo neku posebnu pozitivnu energiju koja mi je jako prijala.


Kad bih otišla tamo, dobila bih napad "radoholije".


Kad se desilo bombardovanje, moj bivši muž i ja otišli smo tamo da se sklonimo iz grada, dan pošto je pao most "Sloboda". Kad je most pao, bili smo kod kumova, u zgradi koja je na sto metara od mosta, i kad je puklo, to nas je sve toliko potreslo da smo odlučili da nešto treba da promenimo. Imali smo gde da odemo i otišli smo. Došla je i moja mama. Tata nije tada došao, došao je posle mesec dana. Njih dvoje nikada nisu mogli zajedno, iako su u braku četrdeset pet godina. Nas dvoje, moj bivši i ja, proveli smo tamo divna dva meseca. Ja nisam radila, imala sam samo obavezu da dežuram u firmi otprilike jednom nedeljno, a muž je imao radnu obavezu, pa je putovao odatle. Nije to nikakav put, to je prigradsko naselje, postoji solidna gradska linija.


Bio je rat, bio je haos, svaki dan smo slušali sirene i tutnjanje raketa na grad, a nama je bilo tako lepo... Sređivali smo kuću (tada smo sredili kuhinju da u njoj može da se bude i kuva. Prvo što smo uradili bilo je da kupimo šporet "smederevac". Imali smo neki stari, koji nije dobro radio. Bila je to vrlo pametna odluka. Bombardovanje je počelo krajem marta, april je bio vrlo hladan, stalno smo se grejali na njemu, a i kuvali, otkuvavali veš, kupali se u koritu, pošto nam kupatilo nije potpuno funkcionisalo, a i struje često nije bilo... Mnoge sttvari smo radili onako kako su se radile u stara vremena, i ništa nam nije falilo... Mama me je učila kako se razvlače kore za pitu, pravile smo prženice mužu za doručak u firmi... Televizora nije bilo, niti mi je nedostajao ma i za jedan trenutak. Zato, radio je bio tu. On bi mi sigurno falio. Sva sreća, baterije postoje i radio smo stalno slušali. I sada stalno slušam radio. Kada sam sama kod kuće, a to je jako često, jer i živim sama, osim kad mi dođe dete, upalim radio na tri mesta: u kuhinji, sobi i kupatilu. I gde god da se krećem po stanu, čujem muziku. Tako se osećam manje samom.


Bivši muž je osposobio sudoperu, nakačili smo kuhinjske elemente i u njih poređali tanjire, čaše, šolje i sve ostalo što treba za normalno funkcionisanje kuhinje.


Ja sam se tih dana penjala na tavan i silazila po petnaest puta dnevno. Bila sam vredna kao pčelica.


Tu se začelo i naše prvo dete.


Na žalost, nije mu bilo suđeno da ostane živo.


Plod je uginuo već posle malo više od mesec dana. Tek što sam se obradovala što sam u drugom stanju, više to nisam bila. To mi je bio do tada najveći bol u životu...


Nisam znala koji me sve bolovi kasnije čekaju...


Volela sam Begeč. Kuću, veliku kajsiju koja se narađala kao žena koja je rodila desetoro zdrave dece, višnje "španke" kakvih nema da se kupi na pijaci, trešnju, šljive, krušku vilijamovku na kojoj nikad nije bilo više od četiri-pet plodova...


Tata je najviše voleo Begeč i najviše tamo odlazio.


Dok je bio u radnom odnosu, odlazio je tamo leti svaki dan.


A kad je otišao u penziju i dobio vreme da ide u Begeč, više to nije želeo.


Nastaviće se...



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 5  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: