Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
avrill blog

kada bih mogla da vratim vreme

Kad bih mogla da vratim vreme unazad, makar samo nekoliko nesigurnih koraka, da od zivota ukradem par sekundi sto prodjose a ja ne primetih. Mogla bih tada da ucinim sve, sve sto je zamisljeno i nezamisljeno do sada, sve sto je ukopano strepnjom i okupano nadom, sve sto se bez krila ne moze.
Kad bih samo mogla da pokvarim vreme, da okrenem stranu u toj knjizi gde sve pise i gumicom obrisem poneku rec, poneki cas koji nije trebao da se desi. Poneki pogled sto izdahnuo je na tvom ramenu. Poneku misao sto saplitala ti se o trepavice.
Mogla bih mozda da pomerim se pedalj od zivota, da vinem se kroz misli tvoje i ostavim trag tamo. Trag sto vecno bi podsecao da moje greske su kao nestasluk deteta sto puzeci obori casu. Da podsetim te da sam sada dovoljno velika da tu casu podignem i vratim je na mesto. Da bih je napunila bilo cime kada bi ti to trazio.
Nestati negde putem prasine, otici daleko...ali i to mesto je blizu necega. Od sebe ne mogu pobeci. Od oziljaka i nacrta zivota koji salio se sa mnom. Svasta bi crtao. Kusao sebe i svoju umetnost na mojoj kozi, preskrabavao i docrtavao i kada ne bi bio zadovoljan zguzvao bi papir i pokusao ponovo. Jer to sam bila ja, bela decija bojanka sa nacrtanim oblicama srece, koje si ti trebao bojama obojiti.
A sada... vec pozutela sveska sa nedovrsenim stranama, koja preti da se zaklopi. I par strana oznaceno ponekom prosutom bojom, koje je zivot iz dosade prsnuo.
Kada bih samo mogla... da cujem sta ptice govore i podarim ti to, sto niko drugi do sada nije, mastom obavijen monolog prirode koji brise secanja i pise nove listove. Ne bi noci bile dosadne, ne bi reci bile prosecne, nesto bih ti novo dala da ga imas samo za sebe. I probala bih...da vetrom odnesem ti sapat svega sto se ne razume, sto drugima je strano i neobjasnjivo...nezamislivo. Poslala bih to na neku daleku obalu, gde vreme ne postoji. Gde nema mostova i vozova, gde nema nicega sto plasi ljude. Gde nema nacina da se casa slomi jer casa i ne postoji, gde nema nicega obicnog. A sve boje tamo zive, mesaju se sa morem, i sve noci tamo su bajkovito lepe i carobne...I voda nosi svako secanje na obican svet, na obican bol. Na sve obicno sto nas gusi dok vreme prolazi tako da neobicno ostaje nezapazeno.
Ali ne mogu...ne umem da govorim vetrom, ne umem da crtam kisom. Stvoreni smo takvi, da gledamo a ne vidimo, da slusamo a ne cujemo sta vredi osetiti. I tu obalu jos niko nije stvorio u ovom obicnom svetu na koji smo osudjeni. I nikome nije stalo da moj zivet oboji.
Jer mi ljudi smo najcudnije zivotinje. I da nam se zvezde spuste same u dlanove mi bismo ih prodavali. Gadjali bismo se njima i bacali ih gde stignemo. I da su poklon, stavljali bismo ih u ukrasne kese tako da drugi i ne shvate koliko su lepe. Jer stvoreni smo za to, da unistimo sve nasim prljavim prstima, da nezahvalno tracimo vreme.
Ne mogu ti pokloniti ono sto ostali nemaju jer ja to ne umem da nadjem, a ti to ne umes da shvatis.
Praznih ruku nastavljam dalje, trazeci mojim kaljavim cipelama rupu u vremenu, sve dok se vrata ka oblacima ne otvore i duga sam oboji ono sto ostalo je prazno.


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline avrill (23)
Nemačka, Hamburg, Hamburg



Blogovi: tagovi
nema tagova
Arhiva unosa