Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
DrShane blog
Teško zemlji kuda vojska prođe.

Te daleke 1944.g. n.e. , negde u jesen, u selu Tobolac, su moji pokojni pradeda Momčilo i, četiri godine starija, prababa Milika, pravili svadbu. Sudbina, Božija promisao ili nešto treće je želelo da upravo na taj dan mesto bude oslobođeno. Rusi, crvenoarmejci, su kao nezvani gosti (mislim na svadbu, ne na državu) krećući se zapadnomoravskom dolinom, verovatno u želji da se malo odmore i osveže na obližnjim mineralnim izvorima, od nekog oslobodili Tobolac, a onda, kao i svi drugi osloboditelji želeli da se malo i zabave. Svadba je sama kriva što se pravila na taj dan. Elem, Rusi su došli na veselje, popili dva bureta crnog vina (ne verujte mi, ali mislim da nije bilo više od desetak vojnika),a onda, tako zagrejani želeli da se malo zabave sa snaškom. Međunacionalni incident je izbegnut samo zato što su im svadbu predstavili kao ispratnicu, a mladu sakrili u seno na tavanu. Babino poštenje je ostalo sačuvano, a sutradan su dedu poveli sa sobom, gde je učestvovao u junačkom probijanju sremskog fronta, i dalje sve na sever, do Trsta i tršćanske krize. Tvrdi da mu je Austrijanac na granici nudio cigaretu. Nije hteo da je uzme. Nije verovao Švabi. Kući se vratio u proleće 47` i upoznao se sa dvogodišnjom ćerkom. E sad, recimo, da se ponekad, gledajući se u ogledalo, i sam naježim pomisli da sam možda potomak nekog donskog kozaka, ili još gore nekog petrogradskog proletera.
Bilo je još svadbi te jeseni. Bilo je još oslobođenih država te jeseni. Mada, ponekad dođem u sukob sa neistomišljenicima kada tvrdim da je SSSR počeo sa oslobađanjem ostatka Evrope još 1939. i Katinskom šumom. Istorija će pokazati da je Molotov ipak bio veći diplomata od Ribentropa. Nažalost, ne može se isto reći i za Cvetkovića ili Mačeka. Našeg stopanjca, Stojadinovića, neću ni da pominjem. Njihova jedina krivica je što nisu poznavali sopstvenu državu i sopstvene narode. Što nisu poznavali srpsku privrženost zapadnim demokratijama, tačnije Gordom Albionu. A Dušan Simović i ostala dvadesetsedmomartovska klapa nisu ništa ni krivi, jer su bili samo marionete u rukama engleskih i sovjetskih agenata. Mada, tu marionetsku karmu naš narod i njegovi vladari nose i od ranije. Ne znam zašto, ali srpski narod se kroz celu svoju istoriju merio sa velikim i moćnim narodima. Samo, od XIV veka i od onog velikog poraza koji slavimo kao najveću pobedu pa na ovamo, to poređenje je iluzorno. Nikad nisu veliki narodi, konkretnije velike države, bili prijatelji malih. Oni su gospodari. Valjda je tako nešto prirodno. To, što su u pojedinim istorijskim trenucima u naše krajeve dolazili poklisari da nam potvrđuju bratsku ljubav i tvrdu vjeru prađedovsku, to možemo zahvaliti jedino dobrom geostrateškom položaju i stanovništvu koje je gotovo uvek spremno za rat, bune i revolucije. Konkretnije, uvek spremno za stvaranje drugog fronta. Naš je problem što smo labilni na veru, a zla kob što je delimo sa mongolizovanim skandinavcima. Često je vera i bila povod za pogibiju na desetine i desetine hiljada Srba. Mislim, niko normalan ne može da veruje da jedan svinjar iz Topole poveo narodni ustanak bez pomoći sa strane, i to baš za vreme napoleonovih ratova i to baš na tlu napoleonovih saveznika. A onda, tamo negde 13` odjednom nemamo više džebane i kuršuma. Normalno, sledi prva demografska katastrofa srpskog naroda. A onda 30 godina diplomatije, ubistvo najvećeg srpskog prosvetitelja i vladara u XIX veku, i novi poziv srpskom narodu na smrt. Opet borbe, opet rušenja svetinja, opet silovane žene, i to sve samo da bi braći i saveznicima slali notu da ćemo Niš i od njih da branimo ako treba. Šteta, Velika Bugarska je bila tako dobra ideja. Tako dobru našu, mislim rusku, nebitno - bratsku ideju su opovrgli prokleti Nemci i Englezi. Zanimljiv je taj berlinski kongres gde su Turci pre prihvatili ideju nezavisne Srbije nego Englezi. Isto tako je zanimljivo da je von Bismarck proročki predvideo da će neki veliki rat u budućnosti započeti upravo na Balkanu. Šteta što Jovan Ristić to nije preneo ovim našim u Srbiji. Možda bi se Apis predomislio. Možda. Do tog nesrećnog majskog prevrata smo se donekle i "održavali na površini". Koketirali smo sa svima, normalno, najviše sa najbližima. Vodili smo politiku koja je bila neophodna da bi se to malo srpstva održalo na skupu i u životu. Onda se vraćaju Crni Đorđevići Petrovići, a Srbija opet trči u zagrljaj velikih zapadnih demokratija. Kao da nam tad, kao ni danas, nije bilo sasvim jasno da je za Balkan potrebno nešto malo tvrđe od parlamentarne demokratije. Krećemo da se naoružavamo za rat protiv, ne samo svetskih sila, već i prvih komšija. Počinjemo sami sebi da kopamo grob. I to kakav grob. Tačno je da smo dobro isprašili i Turke i Bugare. Oslobodili današnju Bivšu Jugoslovensku Republiku. U dve istorijske bitke potukli Austro-Ugare. Dokazali da smo veliki ratnici, ali i ludi heroji. Po zanemarljivu cenu četrvtine stanovništva. Druga demografska katastrofa. Kao doista Veliki su se pokazali saveznici tih dana. 1916. prvo je Engleska objavila da je balkanski front slomljen i da više neće biti javaljanja sa njega, pa tek onda Nemačka. Ruski car je poslao ultimatum da će Rusija izaći iz rata ne bude li pružena pomoć srpskoj vojsci. Dal` je imalo nekog uticaja ili ne, ne znam, ali Srbima jeste pružena pomoć a Rusi jesu izašli iz rata samo godinu dana kasnije. Italijani su prevozili prvo austro-ugarske zarobljenike, pa stoku, pa tek onda srpske vojnike. Na hiljade Srba je umrlo samo za tih nekoliko dana čekanja na jadranskoj obali. Francuzi su nam slali pogrešnu municiju. Prošlo je i to. Oslobodili smo Srbiju. I Hrvatsku. I Sloveniju. Stvorili jednu veštačku državu. Mislim da je po heterogenosti stanovništva ušla u Ginisovu knjigu rekorda, ali nemojte da mi verujete. Kažu da je i Lenjin odgovoran za njeno stvaranje. Kažu da nije bilo njega, i da je Rusija opstala kao carevina, ruski Car nikad ne bi dozvolio ujedinjenje pravoslavnih Srba i katolika. Kažu i da su masoni umešali prste. Spominju i Vatikan i neku globalnu zaveru protiv Srba. Ja, lično, ne znam. Ali znam, da smo se tih godina oslobodili i poslednje spone koja nas je vezivala za baćuške. Komunisti su u Rusiji ukinuli veru. Naravno da ne podržavam hiljade i hiljade popaljenih manastira i crkava i na stotine hiljada ubijenih sveštenika, ali možda smo tada imali priliku da se oslonimo sami na sebe. I zaista, u tom međuratnom periodu, smo i gradili neke, nama jedinstvene, karakteristike. Srpska Crkva je bila u zenitu svoje moći, a spoljna diplomatija i ekonomija su se sve više oslanjale na prirodne privredne saveznike Italiju i Nemačku. Šteta su to bile fašističke i nacističke države. Ali, zar nije ekonomija iznad politike. Nebitno. Znam samo da su se opet pojavili naši stari prijatelji, Anglosaksonci i Rusi. Samo nama može da se desi državni udar koji vodi ratu protiv Nemaca, u zenitu njihove moći, kad je iskrcavanje na Ostrvo pitanje sata, a napad na SSSR pitanje dana. Hrabro smo se držali tih 11 dana. Ne možemo da kažemo da smo napadnuti sa svih strana. Grci nas nisu napali, zato što su i sami bili napadnuti. Srbe, ovog rata, niko nije ni spominjao. Čerčil je spomenuo da je Jugoslavija našla svoju dušu. Toliko o tome. Važno da je stvoren novi front. Važno da je Čerčil savetovao Jugoslovenima (i sve druge koji su se tako osećali) da ne gledaju na žrtve u pobedi nad fašizmom. Na svakom se koraku treba boriti. Bolje grob nego rob ! U isto to vreme je davao odlikovanja engleskim administratorima koji su se ljudski i savesno ponašali za vreme nemačke okupacije britanskih ostrva u Kanalu. Zbog saradnje sa okupatorom, naravno. Bilo je za vreme tog rata svega i svačega. I oslobodilačkog i građanskog i verskog rata. Neki su razumeli ulogu u novom poretku, prihvatili uloge konjušara i očuvali neprocenjive ljudske živote. Samo Srbima ljudski život ništa ne vredi. Samo Srbi mogu izazvati za vek i po tri demografske katastrofe. I to ne zbog sebe, već zbog interesa drugih, velikih, moćnih, ne prijateljskih država i naroda. To je i logično kad se krene od pretpostavke da više vredi jedan engleski ili ruski nego srpski život. Prošao je nekako i taj rat. Za razliku od drugih avnojskih republika, Srbija nije želela da bude oslođenja fašizma od strane komunizma. Ali, Srbija je komunizmu obećana. U ovom trenutku se vraćamo na početak priče. Kad su našom zemljom protutnjali crvenoarmejci, došli su drugovi. Bilo je neophodno uništiti pravoslavno-konzervativni duh srpskog domaćinstva. Zato su širom Srbije streljani najugledniji ljudi i domaćini. Zato je cvet srpske omladine izginuo na sremskom frontu. Hoću reći, nepotrebnom sremskom frontu. Zato samo granice Srbije nisu crtane po etničkom ključu, i zato je Srbijom narednih četrdeset godina vladao Hrvat (ili što drugo?).
Vidite, Srbi nisu mogli da se uče na sopstvenim greškama. Ne. Mi volimo da zaboravljamo stvari i da se svakog rata iznova i iznova učimo. Najgora smo kombinacija - pobednici u ratu, gubitnici u miru. Za razliku od katoličkih Srba i Hrvata. Jedina nacija koja je dvaput pobedila u drugom svetskom ratu. Ja im zavidim. Neko će reći, oni nemaju obraz. Nemaju, ali zato imaju naklonost velikih sila i izbegli su nepotrebne žrtve. Nisu preživeli ni jednu demografsku katastrofu. To je stvarni uspeh diplomatije. O diplomatiji sudi istorija a ne politika. Mi Srbi smo se nekako uvek vezivali za pogrešne. Da stvar bude još gora, mislim da su u ratu uvek bolje prolazili saveznici naših neprijatelja nego saveznici naših prijatelja. Sve mi se češće javlja grešna pomisao da je bolje imati Nemca za neprijatelja nego Rusa za prijatelja. U oba velika rata Nemci su nama bili otvoreni neprijatelji, i ja to poštujem. Znamo na čemu smo. U oba velika rata Englezi i Rusi su nama bili otvoreni prijatelji, ali i pritajni neprijatelji. Takozvana politika nož-u-leđa. Služili smo im kao žrtveno jagnje. Kod naših neprijatelja nisam video takve slučajeve. Da stvar bude još gora, Nemcu su nam nudili mnogo više za mnogo manje, ali smo mi to odbili radi slobodoljubivog duha. I posle svega toga, posle toliko izdaja doživljenih od Rusa, toliko bola i prolivene krvi, kod nas i dalje postoje ljudi koji su spremni pre da nešto poklone Rusima nego da prodaju Nemcima. Možda ne žele da priznaju da mi, Srbi, nikad nećemo u velikim narodima imati prijatelja, i da samo treba da tražimo interes i korist. A ona je po defaultu međusobno uslovljena. Moramo nešto dati, da bi nešto dobili. Normalno, kao i svaka druga trgovina. Tražimo podršku Rusa kod pitanja kod kojih su već dali odgovor. A da sam u pravu, potvrđuje to što na Kosovu sada nema ruske zone bezbednosti. Da je u pitanju trgovina dokazuju NIS i gasna kriza od prošle zime. Rusi tu igru igraju malo duže od nas. Znaju da je diplomatija igračka za idealiste i budale, i da je bez vojne potpore mogu okačiti mačku o rep. To su pokazali Gruzinima prošle godine. Nama te lekcije o međunarodnim odnosima u praksi tek slede. Kao i obično, učićemo na sopstvenim greškama.

Priča se priča da Rusi dolaze...


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline DrShane (28)
Srbija, Rasinski okrug, Trstenik



Blogovi: tagovi
nema tagova
Arhiva unosa