Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
IIPANTERII blog

ZDRAVA ISHRANA – ISHRANA BEZ MESA

Među ljudima na ovim prostorima postoji mišljenje da meso mora da se jede i da je neophodno za ljudski organizam. Da li je to tako? Ne. Ne postoji ni jedna jedina ljudska prilagođenost za jedenje mesa. Ne samo da nam nije neophodno već je i vrlo štetno kada se jede u većim količinama, a naročito kada to rade ljudi koji imaju manje vitalne sile koja bi mogla da se izbori sa povećanom količinom toksina (otrovnih materija) iz mesa ili onih koji nastaju kao produkat razgradnje mesa. Hajde da to malo detaljnije objasnimo.

Pogledajmo ljudsku fiziologiju i fiziologiju životinja mesoždera. Počnimo od usta. Svi zubi mesoždera su oštri, zašiljeni i dugački. Mesožderi nemaju kutnjake. Ljudi ih imaju i oni su savršeno oruđe za mlevenje zrnevlja. Neki će reći: “Ali pogledajte, pa mi imamo očnjake”. Zamolite ih samo da tim očnjacima, koji su kod nas relativno mali i služe za “borbu” sa korom raznih vrsta voća, probaju da iskidaju kožu neke životinje, da kidaju živo meso zajedno sa vezivnim tkivima ili pak da smrve njene kosti, kao što je to slučaj kod životinja mesoždera. To sigurno neće moći. Gorila koji jede samo voće, lišće i korenje, takođe ima velike očnjake. Pljuvačka životinja mesoždera je kisela i prilagođena probavi životinjskih proteina. Ona ne sadrži enzim amilazu koji razlaže skrob. Naša pljuvačka je blago bazna i puna je enzima amilaze za razlaganje skroba koji se nalazi u biljnoj hrani. Jezik mesoždera je hrapav, naš je gladak. Vilica mesoždera može da se pokreće samo gore-dole. Mesožderi praktično ne žvaću hranu nego gutaju komade iskidanog mesa, a glavna probava se vrši u želucu i crevima. Kod čoveka je sasvim drugačija situacija. On može da pokreće vilicu levo i desno. Time melje zrnevlje, povrće i voće kutnjacima a za to vreme počinje razgradnja skroba u ustima. Dakle ljudi žvaću hranu za razliku od izraženih pokreta gore-dole kod mesoždera. Osim toga ljudi piju vodu usisavanjem, dok je mesožderi loču jezikom.

Želudac životinja mesoždera je okruglast, a želudačni sok im sadrži desetak puta veću koncentraciju hlorovodonične kiseline (sona kiselina) nego kod ljudi. Ovako velika koncentracija kiseline im je potrebna za razlaganje tvrdih mišića i kostiju koje oni proždiru. Kiselina pre svega služi da aktivira enzime koji vrše razlaganje proteina.

Životinje mesožderi imaju tri-četiri puta duža creva od dužine svoga trupa. Ona su napravljena za brzo izbacivanje hrane koja brzo truli jer proizvodi tog raspadanja truju krvotok ukoliko predugo ostaju u telu. Ljudi imaju oko deset puta duža creva od dužine trupa i ona su tako napravljena da hrana ostane u njima sve dok se većina hranljivih sastojaka ne izvuče. [ta se dešava kada ljudi jedu meso? Odmah nakon ubijanja životinje u njenom telu počinju da rade razgrađujući enzimi i pH vrednost u tkivima i telesnim tečnostima počinje naglo da opada (porast kiselosti). Ovo je vrlo brz proces za razliku od sporog raspadanja “mrtvih” biljaka. Odmah na scenu stupaju i bakterije kojima odgovara kisela sredina i koje izazivaju dalje truljenje i izazivanje onog odvratnog smrada karakterističnog za leševe kada proces poodmakne. Neretko se u uzgoju životinja koriste hormoni, antibiotici, stimulatori apetita i sedativi, da bi došlo do većeg prinosa mesa i profita, a u mesne prerađevine se dodaju razni štetni aditivi (neki su kancerogeni) da bi popravili ukus i boju, kao na primer natrijum nitrit koji samlevenim iznutricama popravlja boju, od blede i sivozelene karakteristične za mrtvo meso, ka crvenkastoj. To su dodatni otrovi koji postoje u produktima dobijenim od životinja koje se gaje za ishranu. Dalje, pesticidi koji se koriste u poljoprivredi, naročito oni koji služe za uništavanje insekata (npr. DDT koji izaziva rak, sterilitet i ozbiljne bolesti jetre) imaju tendenciju da se skupljaju u tkivima (posebno u masnim) domaćih životinja i riba. Njihovo meso sadrži preko deset puta veću koncentraciju ovih hemikalija nego li tkivo povrća i voća. Životinje se u savremenom “humanom društvu” gaje na farmama gde se ne kreću i vrlo često nikad ne vide svetlost dana. U tim neprirodnim uslovima one vrlo često oboljevaju. U mesu i mesnim prerađevinama koje kupujemo mnogo puta završi i pokoji tumor od bolesne životinje. Jedući bolesne životinje i ljudi oboljevaju od raznih bolesti pa i raka, iz razloga što unošenjem bolesnog tkiva unosimo energiju koja negativno deluje na naš energetski sistem. Zamislite sada šta se dešava kada čovek pojede meso sa toliko dužim crevima nego kod mesojeda. Zbog toga,a i zato što u sebi ne sadrži vlakna kao biljna hrana pa se u crevima sporo kreće, meso se u organizmu zadržava jako dugo, prosečno četiri dana. Za to vreme dolazi do truljenja i stvaranja toksina. Biljna hrana prosečno ostaje u organizmu oko dan i po. Kod ljudi sa velikim stomacima zadržavanje ovih produkata raspadanja u organizmu je čak mnogo duže. Ovo napred rečeno se ne odnosi na velike stomake isključivo zbog masnih naslaga već se misli na nadute stomake sa jako proširenim crevima u kojima se nalazi veća količina hrane koja se vari. Posle karcinoma pluća najčešći oblik raka kod muškaraca je karcinom debelog creva i prostate (koja je vrlo blizu njega). Vegetarijanci praktično ne oboljevaju od karcinoma debelog creva i prostate. U populacijama gde se više jede meso, mnogo je veći broj obolelih od ovog oblika karcinoma nego li tamo gde je ishrana više vegetarijanska. Rak dojke kod žena takođe ima uzrok u napred pomenutim toksinima iz creva koji odlaze u krvotok. Jedenje mesa i konstipacija (zatvor) su združeno veliki faktor za dobijanje raka dojke.

Ljudi imaju milione pora na koži kroz koje se znoje, dok mesožderi nemaju znojne žlezde (možda zato što uglavnom love noću kada je hladnije). Oni se uglavnom rashlađuju preko jezika.

Životinje mesožderi imaju kandže da bi hvatale druge životinje i da bi im njima rasporile utrobu. Ljudi imaju nokte na prstima i ruke koje su savršeno oruđe za branje plodova.

Čovekovo telo nema ni jednu anatomsku osobinu koja bi ukazivala na to da može da kolje, dere i raskida meso drugih životinja. Čak mu ni emocije ni psiha to ne dozvoljavaju. Zamislite da ste gladni i vidite jagnje. Da li dobijate želju da skočite na njega, zarijete mu zube (koji za to nisu sposobni) u vrat i čekate dok mrda, pritom se zaslađujući njegovom krvlju? Nakon toga kidate utrobu i creva (kandžama koje nemate). Zatim pojedete prvo creva zajedno sa ostacima trave (jer mesožderi tako uzimaju dosta vode, vitamina i drugih hranljivih materija iz poluraspadnute trave). Kada ste se već zasitili čuvate ostatke mesa i kostiju za sutradan. Meso se već usmrdelo, a vi ga sa zadovoljstvom gustirate. Na kraju vašim “jakim” zubima lomite kosti i jedete ih. Tako rade mesožderi, a ljudima se gadi i od same pomisli na to, kao što vam se to verovatno i desilo dok ste ovo čitali. Nama se gadi čak i kada samo vidimo meso i iznutrice, npr. u mesarama. Prženjem i kuvanjem mesa mi samo zavaravamo svoja čula pa nam meso postaje “ukusno”. (Ukusno je samo iz pogrešne navike, kao što neko kaže da mu je cigareta ukusna, iako zna da nije prirodno da uvlači dim u svoja pluća). Probajte samo da pojedete parče mesa koje nije uopšte posoljeno ni začinjeno, i tek tada ćete videti šta je zaista ukus mesa. Biće toliko bljutkavo da nećete moći to da jedete. Zamislite sada drugi eksperiment. Ovog puta ne morate da budete gladni. Prolazite pored tanjira sveže opranih jagoda i trešanja. Šta će se onda desiti. Oči počinju da vam blistaju i odmah počinje lučenje pljuvačke. Vaše čitavo biće vapi za tom hranom. Čitava genetska struktura, čak i ona koja je odgovorna za psihološko ponašanje, nam je, kao što vidimo, vegetarijanska. Po nekim hipotezama ljudi su počeli da jedu meso kada je nastupilo ledeno doba i došlo do deficita biljne hrane. Ono je odavno prošlo, ali se navika jedenja mesa, na žalost, zadržala do dana današnjeg.

Treba reći da mi nismo ni mesožderi, ni svaštojedi, a ni preživari (biljojedi koji se hrane travom i lišćem), mada smo po svim prethodno napisanim karakteristikama daleko sličniji preživarima nego li mesožderima. U ljudsku hranu spadaju plodovi, zrnevlje i povrće ali i razno korenje i lekovite trave koje nam služe za lečenje, povećanje zdravlja, a i za produženje života.

Evo još nekih činjenica koje idu u prilog štetnosti jedenja mesa. Ljudski organizam teško razgrađuje masti životinjskog porekla u koje spada i holesterol. Ove masnoće se u kompleksu sa drugim jedinjenjima nakupljaju unutar krvnih sudova ljudi koji jedu meso (ovo se ne događa kod životinja mesoždera). Suvišan holesterol koji se nalazi u ljudskom organizmu kao posledica jedenja puno mesa (naročito mozga, iznutrica i masnog mesa) telo ne može iskoristiti pa se on zbog toga zadržava u krvi i odlaže u zidovima krvnih sudova. Ateroskleroza je složen proces oštećenja krvnih sudova, prvenstveno arterija. Zid arterije sastoji se od tri sloja: od unutarnjeg tzv. endotela, srednjeg kojeg čine mišićne ćelije i od čvrste spoljne ovojnice. Aterosklerotski proces menja unutarnji sloj arterija u kojem se nakupljaju upalne ćelije, masnoće i vezivna vlakna. Tome pogoduje: prisutnost veće količine lipoproteina bogatih holesterolom u krvi; oštećenje unutarnjeg sloja arterija visokim krvnim pritiskom; štetne materije koje dolaze krvlju (nikotin). Na taj način nastaje niz bolesti koje imaju zajedničko svojstvo: suženje prečnika krvnih sudova. Iako se taj proces zbiva u svim krvnim sudovima i u svim organima, najočitije i najopasnije bolesti uzrokovane aterosklerozom su moždani udar i koronarna bolest srca. Sužavanje arterija nogu zbog ateroskleroze uzrokuje bolove i grčeve u potkolenicama prvenstveno pri hodu, a u krajnjem slučaju može doći do teških promena koje se ogledaju odumiranjem delova udova (gangrena). Kao posledica ateroskleroze može se pojaviti zatajivanje funkcije pojedinih organa (bubreg, oči). Sa napredovanjem ateroskleroze otvori u krvnim sudovima postaju sve manji tokom vremena. Srce se jako opterećuje jer treba sve jače i jače da pumpa krv kroz začepljene i sužene krvne sudove. Posledica ateroskleroze je, u krajnjoj liniji, infarkt. U Americi polovina ljudi umire od bolesti srca, krvnih sudova ili bolesti povezanim sa prethodnim. Holesterol je, inače, supstanca koju proizvodi ljudski organizam i taj sopstveni holesterol koristi za svoje potrebe (služi kao sastavni deo ćelijskih membrana, za proizvodnju hormona i dr.). Problem je višak holesterola koji dolazi iz konzumiranja namirnica životinjskog porekla. Biljke nemaju holesterol (njima uglavnom celuloza održava čvrstinu ćelijskih zidova) i kada bi ljudi jeli samo biljke problem sa holesterolom ne bi postojao.

Sada ćemo da srušimo famu o neophodnosti jedenja mesa zbog proteina (belančevina) i esencijalnih aminokiselina. Za izgradnju proteina u tkivima, nama su potrebne aminokiseline koje se dobijaju razgradnjom proteina. Od dvadesetak aminokiselina (AK) osam ne može da proizvodi naš organizam poznatim reakcijama pri kojima između ostalog dolazi do prenosa i ugradnje amino grupa. Ove aminokiseline se nazivaju esencijalnim. U mesu se sve one nalaze, pa neznalice kažu da je zato neophodno da se jede meso. Zašto se ne zapitaju odakle su ove esencijalne AK došle u meso životinja. Naravno iz biljaka, jer ih biljke sintetišu. Pojedine biljke nemaju sve esencijalne AK, ali ko je taj ko u životu jede samo jednu biljku! Kada jedemo različite biljke unosimo sve esencijalne AK. Osim toga nije neophodno da čovek svaki dan unese u organizam sve esencijalne AK. U ćelijama organizma, a naročito u jetri postoji rezerva AK. Ako čovek i ne pojede neku esencijalnu AK u toku dana, nadoknadiće je, tamo gde je potrebno, iz rezerve, a rezervu će nekog drugog dana dopuniti kada pojede hranu sa tom AK. Treba napomenuti i to da se AK bolje iskorišćavaju iz biljaka nego li iz mesa. Dakle, ako se čovek normalno raznovrsno hrani isključivo biljnom hranom nemoguće je da dođe do bilo kakvog nedostatka esencijalnih AK. Postoji i veliki broj vrsta biljne hrane koje sadrže sve esencijalne AK. Tu praktično spada skoro sve koštunjavo voće, suncokretovo i susamovo semenje, grašak i neke druge mahunarke, šargarepa, krompir, kupus, karfiol, a i mnoge druge vrste povrća i voća. Voće je hrana koja, kada se pojede na “prazan stomak” (ispravno jedenje voća), skoro da ne zahteva varenje u probavnom traktu. Idealna hrana sa savršeno izbalansiranim odnosom hranljivih materija koje su potrebne ljudskom organizmu. Posle voćnog obroka treba sačekati barem pola sata (nekad i duže, u zavisnosti od vrste voća i metabolizma), da ono izađe iz želuca, a onda može da se jede druga hrana. Kada bi se u želucu pomešala veća količina voća i druge hrane, ne biste mogli da izvučete koristi od voća, a i druga hrana bi se samo duže varila, trulela i fermentisala. Naravno, ne smeta ako posle jela pojedete neki komad voća, ali veće količine jedite obavezno na prazan želudac. Ovo ispred rečeno se odnosi i na jedenje meda, koji treba da se jede tako što se dobro natopi pljuvačkom ili da se pije u vodenom rastvoru, ali takođe na prazan želudac.

Odrasloj osobi je za razliku od dece u razvoju potrebno vrlo malo konzumiranja proteina za zdrav život. Svaki višak proteina koji unesemo opterećuje naš organizam, pre svega jetru i bubrege. Ljudi na bogatom Zapadu unose dva do tri puta više proteina nego što im je potrebno. Mesna hrana sadrži dosta proteina, dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) i ribonukleinske kiseline(RNK). Produkt razgradnje viška ovih jedinjenja je između ostalog mokraćna kiselina (MK). MK je jako toksična za naš organizam i zato je on izlučuje preko bubrega. Bubrezi kod ljudi koji jedu meso tri puta više rade da bi odstranili toksične supstance među kojima je i veliki udeo MK. Zbog ovog prekomernog rada bubrezi vremenom postaju nesposobni da uspešno obavljaju svoju funkciju i dolazi do njihove bolesti. Kada bubrezi ne mogu da izluče višak MK onda dolazi do njenog nagomilavanja u telu. Upijaju je mišići gde može da dođe i do stvaranja njenih kristala. Kristali MK se stvaraju i u zglobovima i tada može da nastane giht. Ako se skuplja u živcima MK izaziva neuritis. Ovo ne znači da će oboljenje bubrega obavezno izazvati giht ili ostale slične pojave. To se dešava kod ljudi sa slabijom cirkulacijom energije koja protiče kroz zglobove i samim tim nesposobnosti da se odstrani MK. Tu sada postoji i povratno dejstvo jer povećanje MK u zglobovima još više usporava protok energije. Kada neko oboli od ovih bolesti lekar mu preporučuje da potpuno prestane da jede meso ili barem da ga osetno smanji u ishrani. Životinje mesožderi ne oboljevaju od gihta ili sličnih bolesti. Zašto? Tu dolazimo do još jednog čisto genetskog dokaza da ljudi nisu mesožderi, a to možemo videti na osnovuenzimskog sistema kod ljudi i mesoždera. Jetra mesoždera je u stanju da eliminiše deset do petnaest puta više MK nego jetra nemesoždera gde spadaju i ljudi. Mesožderi imaju enzim urikazu koji razlaže MK, a ljudi uopšte nemaju taj enzim jer im priroda (ili ako neki više vole Bog) nije odredila da jedu hranu sa mnogo proteina, DNK i RNK. Čak, od proteina iz mesa razgradnjom u našem organizmu nastaje više mokraćne kiseline nego li od iste količine biljnih proteina! (Ovo povežite sa otežanom razgradnjom, dužim zadržavanjem i truljenjenjem životinjskih proteina u organizmu). Prekišeljavanje organizma je glavni uzrok osteoporoze, bolesti kod koje kosti zbog smanjene količine kalcijuma u njima postaju porozne, krte i lomljive. Meso je hrana koja najviše crpi rezerve kalcijuma. Zašto? Razgradnjom mesa nastaje već pomenuta MK koja dolaskom u krv snižava njenu pH vrednost što može biti izuzetno opasno po život (acidoza). DNK i RNK kao makromolekuli u svom sastavu imaju u svakoj osnovnoj gradivnoj jedinici po tri vezana molekula fosforne kiseline koji se oslobađaju prilikom razgradnje pomenutih makromolekula. Ljudskom organizmu je potrebno dva puta više kalcijuma nego li fosfora. Meso sadrži 20 puta više fosfora nego li kalcijuma. Da bi se kiselost krvi usled prevelike količine MK i fosforne kiseline neutralisala izvlači se kalcijum čak i iz kostiju. Eto osteoporoze! Čak i preveliko konzumiranje mleka i mlečnih proizvoda izaziva osteoporozu. Jeste da u mleku ima kalcijuma ali produkti razgradnje viška proteina iz mleka su amino kiseline i mokraćna kiselina koje za neutralizaciju zahtevaju jone metala, između ostalog kalcijum. Znači, nije problem unošenje manje količine mleka (recimo jedna šolja dnevno, što je naravno individualno) ali što više pijemo mleka to će kao krajnji ishod biti manje kalcijuma u kostima! Kako je to ironično da se i danas na Zapadu protiv osteoporoze preporučuje enormno pijenje mleka, a to je zajedno sa mesom (koje je još opasnije) glavni uzrok za osteoporozu. Zemlje koje imaju najveću potrošnju mesa i mleka po glavi stanovnika imaju i najveći procenat osteoporoze. U populacijama gde se ne jede ili vrlo malo jede meso ili mleko, osteoporoza je praktično nepoznata a žene imaju zdrave zube i kosti čak i uz činjenicu da su izrodile i očuvale po desetoro dece (primer su pojedina afrička plemena). Razmislite dobro o ovim činjenicama i o tome koliki su interesi moćne mesne, mlečne i farmaceutske industrije ovde u pitanju kada vam kažu npr. da pijete puno mleka i kljukate se “mrtvim” tabletama kalcijuma. U stvari nije problem nedovoljno unošenje kalcijuma već je problem njegovo odstranjivanje zbog neutralisanja kiselina. Tako se on zajedno sa jonima kiselina izlučuje putem mokraće ili pravi kristale ili “kamence” po telu (bubrezi, zglobovi...).

Neki će možda reći: “Ali šta sa decom, malu decu moramo da hranimo mesom, zbog njihovog razvoja”. Kakve li zablude. Ovo može imati velike štete za mlade naraštaje. Počnimo najpre od trudnica. Mnogi odnavedenih toksina iz mesa, naročito onih dodatih u savremenoj prizvodnji i preradi mesa mogu da prouzrokuju rak i razne druge bolesti kod žena, a i da izvrše deformitete i disfunkcije kod nerođene dece. Iz tog razloga trudnice moraju da budu jako pažljive u ishrani kako bi osigurale psihičko i fizičko zdravlje kod novorođenčeta. U mesu postoje i mnoge supstance koje uznemiruju um i telo. Jedna od njih je i adrenalin koji se luči u velikim količinama zbog straha od smrti kada životinja oseti i vidi da će da bude ubijena, a i kada gleda druge životinje oko nje kako umiru, uzaludno se boreći za život. Adrenalin, slične supstance i negativni energetsko-emotivni sadržaji u mesu, izazivaju kod dece i odraslih strah, razdražljivost, nervozu i agresivnost. Ako se deca od malena hrane mesom onda je to konstantan atak na njihovo zdravlje koji dovodi do težih bolesti kad odrastu. Vrlo često oboljevaju i sama deca. Dobijaju prehlade, upale, grip i sl. Pravi uzročnici ovih bolesti nisu virusi i bakterije (oni samo nalaze pogodne uslove za razmnožavanje) već toksini nagomilani u organizmu koje dečji organizam sa još veoma jakom životnom energijom pokušava da odstrani. Ovo odstranjivanje se potpomaže putem povećane temperature, gde se ubrzava metabolizam, razgradnja i izlučivanje toksina iz tela. Kada čovek odraste životna energija je smanjena i ona možda neće moći da izazove upalni proces i porast temperature, već dolazi do hroničnih bolesti ili je naizgled sve dobro. A onda čovek iznenada umre, recimo od srčane kapi. Zašto je to tako? Toksini su se gomilali a on ih nije odstranjivao (makar bolestima sa temperaturom). Tako povećana količina toksina u jednom trenutku premašuje granicu i dolazi do “iznenadne smrti”. Da bismo se pročistili, treba da jedemo zdravu hranu, da radimo tehnike čišćenja, da postimo, da gladujemo povremeno (što se koristi i u terapeutske svrhe, a i u preventivi). [to se tiče dužine gladovanja, treba voditi računa o telesnoj konstituciji. Deblji mogu da gladuju duže, a mršaviji, naravno, kraće. Jako je dobro jedan dan u nedelji provesti samo na voću.

Deca treba da se hrane, kao i odrasli, raznovrsnom svežom biljnom hranom (plodovi, povrće i zrnevlje), ali sa povećanim unosom proteinske biljne hrane (razno integralno semenje žitarica, semenje mahunarki i orašastih plodova). Ovo je iz razloga njihovog velikog anabolizma, rasta i razvoja. Odojče treba da sisa što je moguće duže (recimo 2 godine). Kako prestaje da unosi majčino mleko treba mu postepeno davati kašice od voća, povrća, a i od dobro samlevenih semenki kao izvora proteina (u stvari aminokiselina). Kasnije će kako mu rastu zubi polako od kašica prelaziti na čvrstu hranu. Sa davanjem celih semenki treba biti obazriv zbog opasnosti od zadavljivanja tako da tu treba sačekati da dete napuni 3 godine (manje ili više – individualne razlike). Za trudnicu, za dojilju a i za samo dete veliki izvor kalcijuma se nalazi u semenju susama, lešnika, oraha, suncokreta, u zelenišu poput kelja i prokelja i sl, dok gvožđe mogu nadoknaditi npr. iz semenki tikve, iz raznog zeleniša, meda, koštunjavog voća, ovsene kaše, pasulja i dr. U pojedinim knjigama o ishrani male dece možete naći sulude recepte sa životinjskim mozgom ili pak džigericom zato što ona ima dosta gvožđa. Džigerica (jetra) je mesto u organizmu gde dolazi do neutralisanja toksina. Jetra je dakle deponija toksina. Jedući je mi ih unosimo u organizam i pravimo katastrofalne posledice! Molim vas, barem deci nemojte davati crnu džigericu jer ona je zaista “crna”. U vezi sa krvnom slikom odojčadi treba reći da su novija istraživanja pokazala da mnoga odojčad prirodno imaju nešto manji broj crvenih krvnih zrnaca kao prirodni mehanizam za povećanje otpornosti prema infekcijama. I to se dešava i kod beba koje jedu meso. Sa zdravom sirovom biljnom hranom (onom bogatom gvožđem) će se krvna slika kako dete raste dovesti na normalu. Nema potrebe ni za sirupima koji sadrže gvožđe. Takođe, kravlje mleko i mlečni proizvodi sprečavaju apsorpciju gvožđa pa to treba izbegavati (možete koristiti pirinčano ili bademovo mleko). Naravno, ovo sve važi za slučaj, kako sam rekao, uobičajenog malog smanjenja broja crvenih krvnih zrnaca i količine hemoglobina (gde se vrti oko donje granice). Ukoliko je stanje daleko ispod normale posredi je verovatno neka druga vrsta anemije što zahteva podrobniju medicinsku analizu.

Došli smo do vitamina. Toliko važnih vitamina. Vitamine proizvode biljke i oni se prvenstveno nalaze u biljnoj hrani. Sveža biljna hrana je krcata vitaminima i enzimima (u organizmu su vitamini upravo potrebni zbog enzima, jer kao takvi ili nešto modifikovani vitamini ulaze u njihov sastav kao koenzimi). Minerali su nam, takođe, osim ostalih funkcija, potrebni i kao aktivatori enzima. U stvari to im je glavna uloga u organizmu. A zašto su enzimi tako važni? Oni su biološki katalizatori (po strukturi složeni proteini, razvijene prostorne strukture). Praktično nijedna reakcija u organizmu ne bi mogla da se odvija bez enzima. Bez enzima ne bi bilo ni kontrolisanih reakcija razgradnje, a ni reakcija sinteze.Enzimi se denaturišu na visokim temperaturama i zato je vrlo bitno da se jede hrana koja nije termički obrađena (kuvanjem, pečenjem ili prženjem). Kada se jede presna, živa hrana, ona se praktično svari u sopstvenom soku koji je bogat enzimima i tako se ne opterećuje ljudski organizam za stvaranje enzima za varenje “mrtve” hrane kod koje su enzimi uništeni termičkom obradom hrane. Ti enzimi se inače u prirodi kod biljaka aktiviraju kada dođe do povoljnih uslova vlage i temperature i tada npr. semenke klijaju. Povoljni uslovi za rad enzima iz žive hrane su i u našem probavnom traktu. Meso je jako siromašno vitaminima i nedenaturisanim enzimima, naročito ako je termički obrađeno (prženo, kuvano). Postoji jedan vitamin koji se zove cijanokobalamin ili B12. Jedino njega u biljkama ima vrlo malo ili ga nema jer ga one ne proizvode. U mesu ga ima. Da li to znači da ćemo ako ne jedemo meso imati nedostatak vitamina B12? Ne, nikako. Gde životinje koje jedemo nabavljaju B12? One ga kao i mi stvaraju u telu. Stvara ga naša crevna flora kao što stvara i druge vitamine, aminokiseline i druge vitalne hranljive sastojke. Želudac luči takozvani “unutrašnji faktor” koji je odgovoran za apsorpciju B12 na kraju tankog creva. Raspadanje i truljenje mesa ometa lučenje “unutrašnjeg činioca” i samim tim smanjuje količinu vitamina B12 u ćelijama. Takođe, kod ljudi koji jedu meso i proizvode sa pekarskim kvascem i koji unose nedovoljno biljnih vlakana crevna flora je poremećena i ne proizvodi dovoljno vitalnih sastojaka. Znači, kod onih koji se hrane mesom može lakše doći do nedostatka cijanokobalamina nego kod vegetarijanaca koji vode računa o principima pravilne ishrane! Kod vegetarijanaca može biti problem ako umesto presne jedu mnogo kuvane, pečene ili pržene hrane zajedno sa proizvodima sa pekarskim kvascem što takođe dovodi do poremećaja crevne flore. Dalje, količina B12 koja nam je potrebna je toliko mala da se meri u milionitim ili čak milijarditim delovima grama. Jedan miligram nam je dovoljan za više od dve godine života. Obični zdravi ljudi imaju petogodišnju zalihu B12. Vitamina B12 ima inače dosta u mleku i kiselim mlečnim proizvodima.

Toliko o vitaminima, a sada da završimo sa nečim vrlo bitnim ako ne i najbitnijim. Meso koje ljudi jedu je leš - mrtva hrana. Kada ga jedemo unosimo u sebe energije koje nose informaciju za truljenje, raspadanje i smrt. Kada, nasuprot tome, jedemo sirovu biljnu hranu (semenje, orašaste plodove, sveže voće i povrće) mi u sebe unosimo vitalnu životnu silu. Pogledajte samo neku semenku. Stavimo li zrno lešnika u zemlju iz njega će iznići čitava nova biljka. To seme nosi u sebi život i ima sve sastojke koji su za život potrebni. Znači živa hrana donosi život, mrtva hrana donosi smrt. U mrtvu hranu spada meso ali i biljna hrana koja je kuvana, pečena ili pržena. Ona opterećuje organizam da bi se probavila i odstranila iz organizma tj. smanjuje životnu silu čoveka.

Treba reći da ogroman broj ljudi na svetu, iako ne većina, spada u vegetarijance. Samo Indija ima oko milijardu stanovnika od kojih su većina vegetarijanci. Zašto se pobornici neophodnosti jedenja mesa ne zapitaju kako su oni uopšte živi. Očigledno, oni su živi i zdravi jer meso nije neophodno u ishrani. Na Tibetu i na Andima postoje plemena u kojima se ne jede meso a koja su poznata po svojim stogodišnjacima i u kojima su bolesti srca i krvnih sudova praktično nepoznate. U našim manastirima, takođe, monasi provode smiren život bez jedenja mesa. U poslednje vreme na Zapadu sve više ljudi prelazi u vegetarijance iz straha od bolesti i radi unapređenja zdravlja (samo u Velikoj Britaniji nedeljno po nekoliko hiljada ljudi postaju vegetarijanci ili vegani).

Mnogobrojne naučne studije i statistički podaci pokazuju da su vegetarijanci zdraviji, da mnogo ređe oboljevaju (naročito od teških bolesti) i da su dugovečniji od onih koji jedu meso. Bolesti koje nastaju kao posledica jedenja mesa su između ostalog: srčane bolesti (od kojih npr. umire oko polovine Amerikanaca), rak (posebno rak debelog creva, a i rak dojke), leukemija, povišeni krvni pritisak, infarkt, povišeni nivo holesterola, osteoporoza, dijabetes, artritis, multipla skleroza, slabljenje funkcije štitne žlezde, gušavost, čirevi, giht, oštećenja bubrega i jetre, migrenozne glavobolje, žučni i bubrežni kamenac, problemi sa sinusima, bronhitis, sindrom iznenadne smrti odojčeta, astma, razne alergije, ušne infekcije, prehlade, i ko zna šta još. Detaljna objašnjenja kako meso sve ovo izaziva bi zahtevala stotine stranica teksta. Nešto sam objasnio, a za ostalo sami razmislite.

Priredio Aleksandar Veličković, dipl. ing

Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 27  |  negativni glasovi: 1

Napiši komentar:

mirko36 (49)
ako te zanima imam knjigu "ziveti od svetlosti" ishrana za novi milenijum by Jasmuheen
#5, 29.01.2010 - 18:16
u kontaktu sam sa osoboma koje su praktikovale,uspesno tu knigu,a mogao bih je procitati,ipak u razgovoru se ne prodju svi detalji koji mogu biti korisni :)
eto,mozemo da razmenimo,ti meni knjigu,a ja tebi kontakte ako te zainteruje :)
(tu i od Babajiya :"ishranu pranom" ...)


Hvala ti :)
29.01.2010 - 19:36
mirko36 (49)
Mislim da ne treba biti iskljuciv,zdrava ishrana je za svakog pojedinca drugacija...recimo meni je optimalno:
vegetarijanska 60%
makrobioticka 20%
meso 20%
#4, 29.01.2010 - 00:20
meso nosi strah,smrt,maltretiranje zivotinja...

naravno,ako neko smatra da ce se razboleti i nesto treba vrlo pazljivo da ispita stvar...

na primer ja se raspitujem za ishranu svetloscu i pranom, mislim da necu skoro preci na takvu prehranu ali se i sada pripremam. Na leto bih trebao da se sretnem sa osobom koja se moze hraniti pranom,i koja je to praktikovala.

mislim da je to neki smer ka kojem trebamo teziti, :)
al naravno svako polako u skladu sa gledistem ,vremenom,okolnostima.
29.01.2010 - 16:32
Nisam sve procitala,a iskreno,nece niko ceo tekst ni procitati....Ali bar sam iskrena...
#3, 28.01.2010 - 19:58
pa dobro,jasna stvar :)
Citace ili oni koji su se nesto razboleli pa zele da se lece ili oni koji ne zele da se razbole :)) to jest koji smatraju da nesto napisano moze ozbiljno da im pomognu da se ne razbolu :)

teks sam postavio usled razgovora sa prijateljicom u vezi kojih sve stvari je provereno lose jesti meso... verujem da je ona sve procitala iako je vec vegetarijanka neko vreme :)
28.01.2010 - 22:12
#2, 28.01.2010 - 19:44
Hvala lijo :)

zahvaljujuci tvom delu,eto gomila ljudi je videlo blog :)
28.01.2010 - 22:36
ELBA (54)
svaka cast evo ti plus za trud a ja ovaj roman ne citam !!

ja licno ne jedem crveno meso niti salame kobasice !!
nista sto dolazi iz konzerve i tegli ! kao ni cokoladu !
jedem razeni hleb
i puno se bolje osecam jer imam reumu
#1, 28.01.2010 - 19:34
Sve se leci,...
vazno je ukloniti uzroke bolesti... ne mozemo ocekivati ziveti isto onako kako smo dobili bolest...moramo izbaciti uzroke bolesti i bolest ce nestati :D

i tako,hvala :)
28.01.2010 - 22:32