Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
titikaka blog

Sećam se i niko mi to ukrasti neće...

..e da, rođena sam davne 1971 godine. Naravno da se ne sećam tog događaja, ali znam da su mi o tome dosta pričali, dali je priča istinita ili je samo letela od usta do usta, u selu se slavilo tri dana i to u gostioni Janje kod čuvenog Milivoja, a svirao je još čuveniji Nikola. Kada su naizad odlučili da me donesu kući mene naravno ništa nisu ni pitali, ali znam da su me uneli kroz isti onaj ajnfort kroz koji je čuveni Babo kupivši novi motor mome ocu projurio i zakucao se u zid dvorišta (naravno neznajući gde i na kakav način se zaustavlja motor).

Tako sam i ja stigla ali na moju sreću mama je pogodila vrata sobe.

Te godine svi su sa nestrpljenjem čekali Dablin i Kiću Slabinca, gubili sluh slušajući čuveni “Tip Top Kabare”. Uživali u novom talasu grupe zvane “S Vremena na Vreme”. Te godine održan je prvi svetski kongres Roma u Londonu, Hajduk je bio državni prvak u fudbalu, gledale se Mediteranske igre, navijalo za Mate Parlova i najbolje rukometaše Partizana iz Bjelovara predvođene Horvatom i Arslanagićem. A ja...kao i sva deca, rasla u ljubavi pažnji i nevrovatnoj lepoti moga sela. Vremena su prolazila a mene odlučili malo prizemljiti pa me upisali u vrtić. U centru Darde nalazio se samo jedan, i koliko me sećanje služi postojale su tri grupe. Ni dan danas ne znam ko je ta dotična faca koja je bila zadužena za njihovo određivanje no verovatno su neki pametniji od mene to izglasali. Bili su to predivni dani, puno smeha, igara i pesama. Bile su i dve vaspitačice zvane teta Mara i teta Zora. Ja sam naravno pripala teta Mari dali zbog rodbinske veze ili ne, alisam bog zna šta je jadna žena pretrpela kako bi me barem malo uljudila i smirila, jer ja sam zaista bila jedno nenormalno dete koje bi u ova modernija vremena nazvali psiho-somatskim poremećajem. Zbog lutke koju sam naravno sama sebi namenila a nije ni u ludilu bila moja, niko drugi nije smeo da je pipne, teorija mi je bila šaka nos patos. Teta Mara je bila divna, izuzetno je volela decu i posvećila im mnogo pažnje, ali kada je neko kao ja, e onda je Mara morala da ima debele živce. Ni dan danas mi nije jasno kako je uopšte došla do penzije a da nije završila u nekom centru za rehabilitaciju koliko sam joj samo živaca pojela. Volela sam nastupe. Održavali su se u staroj Kino sali u centru Darde. Još mi i danas negde u završetku nosnica lebdi onaj stari miris istrošenih dasaka pozornice i nedefinisane boje zavesa. Nosili smo lakovane cipelice, suknjice plisirke i bele zoknice. Svi smo bili sličnih frizura, samo je razlika bila u veličini lonca koji bi nam mama stavljala na glavu da nas tobože kao, ošiša po poslednjem modnom trendu. Možeš misliti. Ona deca koja su uspela da izbegnu tu varijantu nedorečene frizure imala su neverovatnu sreću. Tih sedamdesetih godina Darda je disala punim plućima. Kafana kod Mice ili ti “Studenac” bila je naj atraktivnija kafana prave ciganske muzike, kariranih stoljnjaka i limenih pepeljara. Mnogo godina posle putujući po zemlji i nekim delovima sveta kada bi susretala naše ljude, a oni me pitali odakle sam (a ja nevino odgovarala pa znate iz jednog malog, velikog mesta po imenu Darda), svako, ama baš svako bi mi prvo rekao ...ma znamo mi gde je to, pa kod Mice...

Nove godine i razna veselja završavala bi ili “kod Pište” ili u “Košuti” kod mame Vide. Zaštitni znak tih veselja su bile šarene kape i šeširi koje danas i da hoćemo ne možemo kupiti pa čak i napraviti, a svaki treći muškarac svoj ego je isticao što lepšim brkovima.

U to vreme Darda je odisala sportom. Konjički klub, kuglaški, košarkaški, nogometni i rukometni. I sada neka mi neko kaže da to nije moguće. E pa jeste. Živelo se za sport, smeh i prave pravcate životne realnosti.

...a ja...ja sam pošla u školu. Učiteljica Lenka Sorić. Nešto najlepše što mi se kroz školovanje moglo dogoditi. I ona je, na njenu žalost ili možda na moju sreću, uspela kao i Mara, smiriti onog ludog crva u meni. I hvala joj na tome. Jeste da sam dobila ukor i preživela ali šta ćeš, opsovala sam prvi Maj direktora i svašta nešto, a za to se tada morala snositi barem nekakva posledica. Sećam se škole zvala se Sara Bertić...bila sam D razred...sećam se tihe škripe stolova pred veliki odmor, kada smo samo čekali da zazvoni i cela škola se sjati na veliki hodnik te zajedno doručkovala...sećam se odvratnog mirisa stomatološke ordinacije na ulazu u dugačak hodnik gde se na kraju prostirala zbornica...sećam se svih priredbi koje su održane u holu škole...svih Titovih štafeta, 29 Novembra, osmih martova i prvih majeva...svega toga jer samo se čekao neki praznik da bi veliki hodnik dobio noviji i lepši izgled... Rano sam se počela baviti sportom i to je verovatno nešto najbolje što sam u ranoj mladosti osetila i naravno na kraju i iskoristila. Treniralo se na školskom igralištu, na onom istom gde se posle dobijanja dvorane preselio veliki broj sportista...ali školsko igralište ostalo je zauvek najlepši sinonim druženja, dobrih frajera na basketu, odvratne željezne ograde na koju je bilo bitno samo se obesiti i pratiti šta se dešava sa druge strane...

Ivo Janjić nas je zaista naučio rukometu...Niko od nas nije bio ponosniji kada bi se sa nekog takmičenja vratile okićene medaljama i željno čekale izlazak novina da bi sa osmehom na licu pročitale kako je jedno malo mesto ponovo osvojilo rukometni teren. Možda zato što je Osijek živeo na staroj slavi, ili zbog nečeg sasvim desetog, ne znam, ali sigurno znam da smo mi bile daleko bolje...Treniralo se svaki dan, vikendima putovalo na utakmice a posle nastavilo druženje po nekim mestima, koji na žalost danas ili više ne postoje ili su davno zaboravljena.

Vikend u Dardi niste mogli zamisliti ako nekoliko dana unapred ne rezervišete stol u čuvenoj piceriji As, e tamo se stvarno svašta moglo videti. Bilo da se pojavio novi frajer ili riba, bilo da se zabavaljate sa nekim novim, bilo da je nešto novo u modnom trendu. Sećam se da je jedno vreme pola Osjeka dolazilo tamo...Zatim se odlazilo u omladinski dom. Čuveni Darđanski disko klub, prepoznatljiv prvo po svom samom ulazu, osmišljenom tako da te svako vidi kada ulaziš i naravno svako opali očni rengen kada sa nekim ili sam izlaziš, po drvenim klupama, čudnom šanku, drvenom podu, velikim momcima na ulazu te posebnom prostorijom gde se ajmo reći, održavao ples. U tom mraku ništa, ama baš ništa... ali kada se malo bolje zagledate, osim nekoliko reflektora koji su pokušavali dočarati ligte shou, mogli ste po uglovima krajičkom oka snimiti zaljubljene, nasmejane, rasplakane...Slušali su se domaći hitovi, sekle se vene na Čolu, Pušenje, Nove Fosile, Film i ostalo. Kada bi se pojavio nekakav novi svetski hit, ne brinite i mi smo ga odmah imali na repertoaru, jer ni u čemu nismo zaostajali. Svi su čekali čuvene stiskavce. Bože, koliko je samo ljudi volelo da pleše taj čudnovati zaljubljeni ples, a svi su se njihali u istom ritmu. U to vreme izlazilo se već u osam uveče, naravno kući se vraćalo u deset, a ponekad bi me majka puštala do jedanaest. Znam samo da me u početku mrtva hladna svaki put čekala na balkonu kuće, tobož slučajno, a da je imala dvogled verovatno bi me snimila već na samom izlasku iz diska. Na mora se odlazilo sa školom. Verujte mi tada nije bilo nikakve, ama baš nikakve razlike, sem što su pojedina deca išla u Dramalj, a mi malo luckastiji na čuveni Otok Mladosti. Putovanje vozom, pa brodom, kakva uživancija. Spavanje po šatorima, jutarnje buđenje, gimnastika, prve velike ljubavi, dugo sedenje u noći uz gitare i pesmu. Mislili smo da će vreme stati, da ćemo večno ostati mladi i da nam zaista niko i ništa ne može poremetiti sreću koju smo i zaslužili.

Međutim vreme ko vreme, odlazilo je tiho ali neverovatnom brzinom, postajali smo sve stariji a da to nismo ni primećivali.

Onda je brzinom nošenom kao vetar, moj život počeo naglo da se menja, pa tako i moja prektretnica 1988 i ja sam otišla. Spakovala stvari i zauvek otišla i nikada se više neću vratiti...Stalne adrese nemam, još uvek putujem, a karta je još uvek samo u jednom pravcu...ne žalim se...ali se sećam i nedam da mi to niko ukrade ili izbriše...

P.S. Ovim sećanjem želim da pozdravim sve ljude dobre volje koji su se našli u ovoj priči bez obzira na boju kože, bilo da su naši ili vaši, ovi ili oni, bilo da su tu ili tamo, ovde ili onde, biloda se mole klečeći, ležeći ili stojeći, bez obzira koje im je životno ili neko drugo opredeljenje..., želim pozdraviti sve one ma gde se sada nalazili jer verujem da su zaista živeli u jednom divnom vremenu...



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 4  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

lena65 (51)
EH NE DA SMO ZIVELI NEGO CARSKI UZIVALI ..RADNE AKCIJE SLETOVI STAFETE ..LEPA VREMENA I SECANJA NEMOZE NISTA DA IZBRISE...
#1, 13.02.2010 - 21:31
 

Korisnik
offline
offline titikaka (45)
Hrvatska, Dubrovačko neretvanska županija, Dubrovnik



Blogovi: tagovi
nema tagova