Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
arhangelisveti blog

НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА - Србске династије - 1. ДИО

С Р Б С К Е Д И Н А С Т И Ј Е
1.ДИО

СРПСКА ДИНАСТИЈА КАРАНОВИЋА (815 - 320 П. Н. Е) - МАКЕДОНИЈА


Срби су у деветом веку п.н.е. на Хелмском полуострву имали више моћних владара. На средњем Повардарју, Пелагонији и западном Поморављу налазила се краљевина Пелонија. Престоница Пелоније био је град Бела Зора, савремени Велес. На доњем Поварадарју је владала династија Мита чији су сви владари носили име Мита као на Криту Мино.

Адолф Ренак каже да је Мита био краљ европске Мигдоније (област дуж леве обале Вардара) пре него што је прешао у анадолску Мигдонију. Ленорман тврди да је Мита био краљ Тракије и Македоније пре него што је освојио Малу Азију и постао њен владар.

Један од Мита је имао престоницу у Водени, а тај град је добио име по води, по мноштву извора и потока у њему. Владар Пелоније је послао неког племића са звањем карана да преузме Водену од Мите. Каран је преузео Водену 814. г. п.н.е. и у њој остао доживотно на управи. Његово право име није познато па се помиње само по чину, односно звању. Карана је у том својству наследио његов син Којило, око 785.г. п.н.е, па је тако Каран постао оснивач династије Карановића. Други Карановић био је Тирим или Турима који је наследио свога оца око 758. г. п.н.е. Трећем Карановићу име није познато, а четврти је био Пердика који је дошао на власт око 700. г. п.н.е. Пердика узима краљевску круну и проглашава се владарем једне нове државе - Македоније. То је било ново име вероватно настало по долини мака. Ранија позната имена ове земље била су Медија и Пелонија. Пердика I је владао од 700. до 665 г. п.н.е. У то време Пердикин брат Европ (Ероп) владао је над једним пределом на средњем току Вардара и тај предео је по њему добио име Европа. То име се ширило све док није постало име за стари континент Европу.

Пердикини наследници били су: Аргај, Филип I, Европ и Алкета. О њима нема опширнијих података. Са Аминтом I, (540 - 498. г. п.н.е) улазимо у опширнију историјску литературу о

Карановићима. Александар I (498-454. г. п.н.е) био је врло познат владар у чијем времену се

Македонија појављује као једна од важнијих држава. Приликом персијског напада на Грчку,

Александар је одиграо улогу посредника за склапање мира између ове две зараћене стране. Извршио је преуређење македонске војске и увео, поред коњице, сталешку племићку пешадију. Његов наследник Пердика II (454-413. г. п.н.е) проширио је територију и утицај Македоније водећи успешне ратове против грчких држава.

Пердикин син и наследник Архелај (413 - 400 г. п.н.е) саградио је нову престоницу Македоније - Пелу. Преместио је престоницу из Водене у Пелу, град који је добио име српске богиње лепоте и

љубави. Водена је задржала обележје светог града у коме су се сахрањивали владари из династије

Карановића. Архелајев двор у Пели био је чувен по својој лепоти и украсима тако да су долазили људи са свих страна како би видели ту лепу грађевину. Архелајев двор је постао стециште свих врста уметника и научника, а Пела највеће културно и просветно средиште тога времена. Међу писцима који су тада живели у Пели био је и Еврипид који је једно своје дело ''Архелај'' посветио краљу Архелају.
После Архелајеве смрти настали су нереди и борбе око престола за десет година, све док на престо није дошао Аминта III (390 - 370 г. п.н.е), У то време постојала је на северозападу Македоније моћна
Илирија цара Вардила.

Вардило је био из племена Анта са реке Таре који је ујединио српска племена на пределу између Јадранског мора и Саве, и између Мораве и Велебита. Вардилова престоница био је град Сарда (Скадар), а највећа тврђава Тариона (Стари Бар). Вардило је запосео Македонију и протерао краља Аминту проширујући тако своје царство све до Солунског залива. Карановићи су морали да пристану на вазални положај у односу на цара Вардила.

Александар II (370 - 368. г. п.н.е) направио је споразум са царем Вардилом и дао му свог најмлађег брата Филипа као таоца. Вардило је увео младог Филипа у школу царских пажева. Краљ Александар II је убијен од стране грчких завереника у Тесалији. Наследио га је његов млађи брат Пердика III (368 - 359.г п.н.е). Пердика је дошао у сукоб са Вардилом раскидајући вазални положај према њему. У боју са Вардилом Пердика је поражен и погинуо.

После погибије краља Пердике на чело Македоније долази трећи најмлађи брат Филип II Велики (359 - 336 г. п.н.е). Филип је прошао кроз школу пажева код Вардила и када је постао владар Македоније пренео је у њу војно устројство и ратну технику ''страшног Вардила''. Филип је иначе био човек изванредних способности и један од највећих владара античког времена. Само за време од годину дана по доласку на власт у Македонији, створио је војну силу равну Вардиловој. Победио је цара Вардила у жестоком боју и овладао његовом државом Филипово царство ширило се од Белог мора до Дунава и од Црног мора до Велебита.

Удружени грчки градови на челу са Атином објавили су рат цару Филипу II. Одлучујућа битка вођена је код Херонеја 2. августа 338. г. п.н.е. У тој бици уништена је удружена војна снага грчких градова и цела Грчка, осим Спарте, пала је под власт цара Филипа. Убрзо после тога дошло је до рата између македонског и персијског царства. Филип Велики је убијен у Водени 336. г. п.н.е. од стране атентатора које су организовали и платили Атињани.

Последњи и највећи владар од свих Карановића био је Александар III Велики (336 - 323. г. п.н.е). Александар је проширио Филипово царство у Европи освајајући пределе око Београда и Срем.
Предузео је извршење очевог плана освајања Азије и био је трећи освајач српске расе који је допро до
реке Инда. После Нина Беловог и Серба Макеридовог и Александар Филипов је створио светско

царство, панцарство и учинио једну од великих прекретница у светској историји. Када се спремао да обнови подвиг свога претходника Серба Макеридова и запоседне земље Западне Европе и све обале Средоземног мора, отрован је од стране Грка у Вавилону 323 г. п.н.е. .

ПАНЦАРСТВО (324 - 50. Г. П.Н.Е )

Панцарство као временско раздобље почиње са повратком Александра Великог у Суз 324. г. п.н.е. Тада су и на речима и на делу показане и остварене нове идеје о општем царству.

Слава Александра Великог се огледа у његовим сјајним победама на бојним пољима, а величина и трајност његове славе у успостављању новог доба, нових људских односа и схватања. Све те величанствене победе на бојиштима остале би у светлу историје као изванредне пустоловине, да оне нису биле степенице на путу ка вишем циљу. На том путу су проглашена начела, призната права, уведени закони, изражене идеје и успостављени нови односи који су ослободили Азију источњачке скрушености, Европу јелинских предрасуда, Африку мистицизма и све заједно духовног и телесног ропства. Тада су по први пут човеку призната права и зачете клице хуманости у људском
роду. У свим доменима људског живота дате су нове смернице и нови односи где више ништа није било као раније. Са победом српског оружја ишла је заједно и победа српског хуманизма која је освајачком походу дала тако узвишени циљ и смисао. Тада су први пут у историји човечанства сви
народи изједначени пред законом, без обзира на њихову расу, веру, језик и имовинско стање.
Велики освајач није довео у своју земљу ни једног роба, а ослободио је на стотине хиљада робова у освојеним земљама. Дојучерашње непријатеље на бојном пољу примају, после победе, у
службу, дају им положаје и учешће у вршењу власти. Освајач обнавља и подиже храмове у освојеним земљама. Само у току Похода подигнуто је 70 нових градова у освојеним земљама.То је било
Панцарство, Светско царство свих и међусобно равноправних народа.

Царства настала после смрти Александра Великог на простору његове огромне царевине била су наследници и носиоци панцарских идеја. Најзначајније династије из времена панцарства биле су Лагићи у Мисиру, Селеукићи у Асирији, Филиповићи у Европи и Аталиоћи у Малој Азији. Египатска Александрија је постала културни и научни центар тадашњег познатог света.

ИЛИРСКА СРБИЈА ПРЕ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ

Велика античка српска држава Србија простирала се дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Њена престоница био је град Сарда, данашњи Скадар. Ту

Србију, дуж јадранске обале, називамо Јадранском Србијом или Илирском Србијом, да би смо правили разлику између ње и друге две Србије: једне у Дакији, у данашњој Румунији и друге на северу, на Сарматском мору које данас називају Балтичким морем.

Илирска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Аргона, од 240. до 230. г. п.н.е. Аргонову државу Зонара назива ''Српском империјом'' ,. Илирска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву, Кварнер и Истру, Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије.

Илирска Србија је освојена од Римљана постепено у неколико ратова од 229. до 168. г. п.н.е, да би римска власт била коначно утврђена тек 9. г. н.е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. Илирска Србија није била и једина српска држава на Хелмском полуострву, па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илири. Како је то племе из Илирске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од те територије, називали - Илирима.

После распада Римског Царства, и после распада римске Илирије, Византинци су називали Илиријом само драчку област, то јест предео илирског племена.

Име Далмати, и по њему Далмација, није име неког посебног народа. То име је настало по тврђави Далми која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана око 160. г.

п.н.е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског савеза Римљани су називали - Далматима.


Стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу. Нису имали исто схватање о нацији као ми данас. Српско име се помиње на више начина, а неки примери су доста удаљени од савременог облика: Серби, Сераби, Сораби, Сороби, Сорди, Сордиски, Скордиски, Серди, Сарди, Арди (без почетног слова С у новијим издањима античких писаца на Западу), Соробати, Саромати и Сармати Поред тога, Срби се врло често помињу као Илири, Далмати или Венети. Код неких грчких писаца Срби се помињу и као Спори, Сури и Сабири. Још је Херодот у 5. веку п.н.е. утврдио да су Венети и Илири исти народ Географ Толомеј из Александрије, друти век нове ере, каже да су Венети (Венеди) велик народ који насељава добар део

Сарматије. Под Сарматијом се подразумева Северна Србија, а Срби у њој називају се Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба.

-Мавро Орбини, писац из 16. века. каже: ''Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени''.

-Еузебије Памфил је записао у 4. веку да је Тиберије 9. године у првом веку победио ''Сармате и Далмате'' .

-Исто пише и Херман Контракт у својој Хроници из 11. века .

-Да су Далмати које је Тиберије победио - Сармати, потврђује и Екехард из12. века, у својој Хроници .

-Емоан Флориакенски, писац из 11. века, каже: ''У земљи Словена које Венетима зову.''. Том.

-Јован Кинамос, писац из 12. века, каже: ''Срби, који су као народ Далмати, изградили су тврђаву Рас''.

-Лаоник Халкокондил, писац из 15. века, пише о цару Душану и каже да је он намеравао да створи "европску империју народа илирског" Затим даљекаже, народи који се зову: ''Мези, Илири и Сармати говоре истим језиком'' .

-Ф.Г. Бергман, у своме делу ''Скити'', каже: ''Под Сарматима су обухваћени сви Словени'' .

-Е. Прико Де Сент-Мари сматра Сармате за претке јужних Словена о чему говориу своме делу: ''Јужни Словени'' .

-Равенски Анонимус, писац Космографије, из средине 7. века, каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до сарматског мора. Под првом Србијом, коју ми називамо Илирском, равенски анонимус подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа je отаџбина Сармата .

-Да су Илири Срби, односно да су Срби Илири, то јест да је реч о два назива за један исти народ, о томе сведочи и Апиан из Александрије, из 1. века, познати писац историје Римске Империје. Ди Канж показује како је од Апиановог облика српског имена: Сорди, Сордиски, настао каснији облик Скорди и Скордиски. Ди Канж претходно каже да су становници старе Илирије били: Илири, Либурни, Јаподи, Истријани и Скордиски. Под тим искривљеним именом Ди Канж налази Србе у старој Македонији и Горњој Мезији. .

-Е. Прико Де Сент-Мари каже да су ови Скордиски у време Римљана били толико бројни да су насељавали: Илирију, Панонију, Мезију и Тракију. Он их затим још помиње у данашњој Херцеговини, у Црној Гори, у Босни, на Косову и Метохији и у Македонији .
Све ово што смо навели јасно говори да су Срби били становници у свима српским покрајинама у
којима и данас живе, далеко пре римског освајања Србије.

Стари градови, чија су имена настала непосредно од српског националног имена, јесу: Сардика или Сердика - данашња Софија, Сарда, Сорда или Скодра - данашњи Скадар, Сардона или Скардона -данашњи Скрадин, Сарит ,Сералиум или Сераљио - данашње Сарајево, римски Сербино, Сербинум,и у савременим издањима античких писаца на Западу, Сервитиум, а код Толомеја Сербинон, то јест Сербиново - данашњи Загреб, у коме је била главна лука римске флоте на Сави. Затим, Сербија на реци Бистрици у Грчкој и две Србице у старој Македонији, римска Сарабантиа у Панонији и град Сербион, Сермион грчки, и Сирмиум римски - данашња Сремска Митровица. Планински венац, од Старог Влаха па до Дурмитора и Шар-планине на југу, који се налази на сред српске земље, називан је у старом и средњем веку - Српским планинама: "Sardonici montes,Scordus sive Scordisque montes''. Ди Канж назива овај планински венац једноставно - ''Планине Србије'' и каже да се стара требињска кнежевина простирала до планина Србије, у ствари до Дурмитора, докле се простирала стара Херцеговина, Seruiae montes .

И на крају да још једном поменемо Е. Прико Де Сент- Мари који, такође, каже да је Аргон био српски краљ и да су се Римљани борили са Србима у долини реке Неретве .

СРБИЈА У РИМСКОЈ ИМПЕРИЈИ

Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву и од њих формирали провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Грчка, па је, тако створена велика

провинција Илирик која је обухватала цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на

Пелагу, завршно са Кретом, (Критом). Да бисмо правили разлику, говорићемо овде само о Илирији, то јест Римској Србији. Римска Илирија је проширена Јадранска Србија - на северу до реке Ин и до Дунава, а на истоку до Црног мора.

Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо је Србија постала штит и мач Римске Империје. Такозване ''илирске легије'' постале су главна империјална војна снага. Пре-узимајући главну улогу у одбрани Царевине, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први Србин император био је Максимин Рашанин . Од тога времена управни центар прелази из Рима у Сирмиум, место које је било главни град Римске Србије. Рим убрзо постаје само стари град за којег су везане успомене. Са Декиусом, који је

дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Империјом и трајаће све до смрти цара Валентиниана II, 392 године. Пуне 144 године Срби су владали Римском Империјом без прекида.
Као универзалну светску државу, Срби су Римску Империју прихватили као своју и бранили је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној тако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница. То је био главни разлог слома Римске Империје, а сви други разлози били су споредни и од мањег значаја.

Код Срба унутар Царства била је врло развијена национална свест. Постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између поданика царства и Срба ван граница Империје. Срби су одржавали римску државну традицију, а при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена.
Међутим, српско национално име није било потиснуто, нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године, у својој
Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини .
Свети Јероним, чије крштено име је Софроније (рођен у Стридону 347, умро у Витлејему 420.
године), био је највећи хришћански теолог свога времена. По националностм Јероним се помиње једино као србин.





 
Interesantno
pozitivni glasovi: 9  |  negativni glasovi: 2

Napiši komentar:

Molim te ispravi naslov. kaze se; SRPSKE DINASTIJE, a ne SRBSKE
inace pisanje ti ide od ruke, a ti razmisli dalje sta ces da radis.
#1, 12.03.2010 - 10:38
namjerno je napisano SRBSKA , sa B .,.,razlog mi nismo SRPI nego SRBI ,.,proverio sam sta je gramaticki tacno i zamisli tacno je SRBSKA.,.,POZZZZZZZZ
12.03.2010 - 18:20
 

Korisnik
offline
offline arhangelisveti (28)
Bosna i Hercegovina, Republika Srpska, Banja Luka



Blogovi: tagovi
nema tagova