Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
unans67 blog

Setila sam se jedne priče iz divne knjige "Melem za dušu" (koju bih svakom preporučila da pročita).

Zove se "Jedna po jedna" i glasi ovako:

Jedan naš prijatelj šetao je u predvečerje po praznoj plaži u Meksiku. Dok je hodao, primetio je jednu osobu na velikoj udaljenosti. Kada je prišao nešto bliže, video je kako se neki čovek, očito iz tog kraja, saginje, nešto podiže i baca u vodu. Svaki čas je bacao nešto u okean.

Kada je naš prijatelj prišao još bliže, video je da taj čovek podiže jednu po jednu morsku zvezdu koje je voda izbacila na obalu i da ih vraća u vodu.

Naš prijatelj se zbunio. Prišao je tom čoveku i obratio mu se: "Dobro veče, prijatelju. Pitao sam se šta to radite."

"Vraćam ove zvezde natrag u okean. Znate, sada je velika oseka i sve ove zvezde ostale su na suvom. Ako ih ne vratim u more, uginuće."

"Shvatam", odgovorio je moj prijatelj, "ali na plaži leže hiljade morskih zvezda. Ne možete sve da ih vratite u vodu. Previše ih je. Sem toga, to se dešava na stotinama plaža dužobale. Zar ne vidite da jednostavno ne možete ništa da učinite?"

Čovek se nasmešio. Sagnuo se i podigao još jednu morsku zvezdu. Dok je vraćao u okean, odgovorio je: "Učinio sam nešto bar za ovu."

Tako sam se osećala i ja ovog vikenda, kad sam odvela sina u šetnju u Kamenički park.

Bio je to prvi pravi prolećni dan ove godine, posle stvarno duge, preduge zime, koja je donela prvi sneg u novembru, a poslednji u martu, i to nekoliko puta. Sunce je žarko, zlatasto sijalo, baš onako kako treba, donoseći novi život svemu u živom svetu.

Poželela sam da taj divni dan provedem negde u prirodi, i setila sam se Kameničkog parka. Moj sin, koji uskoro puni deset godina, nije nikad bio tamo. A mesto je baš lepo: veliki prostor odmah pored Dunava, sa mnogo mesta za šetnju, sa mnogo livada za fudbalicu, pa i pravim fudbalskim terenom, sa trim stazom, velikim kamenim šahovskim figurama, Dečjim selom...

Kad smo tamo stigli, setila sam se svog detinjstva i mladosti, kad je Kamenički park bio jedno od nezaobilaznih naših izletišta. Svake godine za Prvi maj tamo je organizovan veliki vašar, i ljudi su hrlili na Prvomajski uranak preko mosta "Slobode", koji sam kao dete gledala kako se gradi (stanovala sam u njegovoj neposrednoj blizini). Bilo nas je na hiljade tamo. Veselili smo se, družili, vrteli na ringišpilu, kupovali nepotrebne, a ipak tako potrebne "džidža-bidže", jeli šećernu penu i kokice...

A onda je došao rat. Bombardovanje. Most "Slobodu" su srušili, kao i ostala dva mosta u Novom Sadu. Postali smo građani nižeg reda, koji prelaze na drugu stranu Dunava skelama. Kako je samo ponižavajuće bilo to čekanje! Neki ljudi, koji stanuju na sremskoj, a rade na bačkoj strani, ponižavali su se na skelama svakodnevno.

Trebalo je punih pet godina da ponovo naprave most. Kamenički park je tek tad ponovo postao blisko mesto.

U međuvremenu sam se razvela, "ubilo me sto jada", što kaže naš narod.

Sve do subote, nisam se setila Kameničkog parka.

Kad smo otišli, stvarno smo uživali.

Pokazala sam sinu Dečje selo i objasnila mu način na koji funkcioniše. Kad smo se penjali prema njemu, naišli smo na kontejnere za PET ambalažu, za staklo i papir.

Takav kontejner osvanuo je i u mom kvartu prošle godine kad sam se vratila s mora.

Bila sam oduševljena time što se nešto napokon uradilo po pitanju odlaganja i recikliranja plastičnog otpada.

Redovno bacam otpad u PET kontejner i tome učim i svoje dete. Pratim uputstva i uvek izbacim vazduh iz svake flaše, da bi moglo više da stane u kontejner. Što se toga tiče, mislim da sam jedina u kvartu koja to radi. Mališa je za ovih nepunih godinu dana već to naučio, i nadam se da će mu ta navika ostati za ceo život.

Međutim, nemaju svi ljudi toliko svesti. Mnogi i dalje bacaju bacaju plastične flaše u običan kontejner, iako je PET kontejner odmah pored njega. Ne. Njih nije briga što če svaka ta bačena flaša da stoji na deponiji decenijama. Prosto ih mrzi da odvoje tu flašu od ostalog đubreta i posebno je bace. Ona koja ode u PET kontejner, recikliraće se i neće praviti novi otpad.

Proveli smo lepo popodne u parku, ali smo po celom parku videli otpatke. Najčešće su to bile baš plastične flaše.

Nisam mogla to da gledam.

Kao čovek iz priče, odlučila sam da uradim koliko mogu. Uzela sam veliku kesu koju uvek nosim sa sobom, za slučaj da nešto kupim, i počela usput da skupljam flaše na koje sam nailazila.

Brzo sam napunila kesu. Nisam imala više u čega da stavljam otpatke. A bilo ih je još mnogo, dvadeset kesa mi ne bi bilo dovoljno... Ljudi bacaju đubre u prirodu, kao da se ona sama po sebi podrazumeva, kao da se sama čisti. Uzimaju je "zdravo za gotovo".

Kako se odnosimo prema planeti, tako će nam se i vratiti.

Odnela sam ih do kese predviđene za otpad i tu ostavila. Odatle će otići gde treba, i bar te koje sam pokupila neće ružiti okolinu.

Kao taj čovek iz priče, kad god sam podigla svaku tu flašu ili flašicu, pomislila sam: "Jedna manje."

Verovatno je skoro svako ko me je video sa tom kesom, kako skupljam tuđe otpatke, pomislio da sam malo ćaknuta.

Neka.

Ko će mi za to zahvaliti?

Planeta Zemlja.

Jedino ona može.

Meni je to dovoljno.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 8  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

mig29 (52)
fina i pucna pricica...
#1, 04.07.2010 - 18:21
Hvala. Pozdrav za sugrađanina.
05.07.2010 - 17:51