Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
arhangelisveti blog

НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА.,.,.,.,.,

ИДЕМО ДАЉЕ:

4.ДИО
ДИНАСТИЈА ОШТРОЈЕВИЋА - ПРВО РАЗДОБЉЕ, СРБИЈА БЕЗ КРАЉА И ДИНАСТИЈА ОШТРОЈЕВИЋА ДРУГО РАЗДОБЉЕ



V - ДИНАСТИЈА ОШТРИВОЈЕВИЋА ПРВО РАЗДОБЉЕ 794-865 Г.

ВОЈВОДА ОШТРИВОЈ 794-796

Оснивач нове династије био је војвода Оштривој, сестрић краља Тврдослава. (1) Оштривој је провео две године, на челу војске, у западним банатима Србије, одбијајући нападе фрушких снага. Велика фрушка краљевина, под Карлом Великим, била је у то време на врхунцу своје моћи. Фрушка је представљала сталну опасност на западним границама Србије и више пута покушала је да изврши продор према Далмацији. Дуготрајни боравак војводе Оштривоја, тадашњег стварног владара Србије, на челу војске у западним банатима говори нам јасно да је за све то време владало ратно стање између Фрушке и Србије. Тек пошто је опасност потпуно отклоњена, војвода је дошао у Скадар и крунисао свога сина Толимира за краља Србије.

КРАЉ ТОЛИМИР 796-812 ГОДИНЕ

Краљ Толимир Оштривојевић је остао познат у историји по доброчинству, правичности и по побожности. Нови краљ се могао привремено посветити унутрашњим приликама у Србији. Карло Велики је поново ратовао са Аварима, победио их, заузео њихов табор, тако звани ринг, који је био аварска покретна престолница у равницама западне Паноније. После победе над Аварима Фрушка се проширила и на део Паноније, 79б-те године. По целој Паноноји живели су још тада бројни Срби па је тако и један део панонских Срба пао под фрушку власт. Српски жупан западне Славоније, Војнимир, са седиштем у Сиску, прихватио је фрушко савезништво и ратовао је са њима заједно против Авара. После победе над Аварима Војнимир је морао да пристане на вазалство Карлу Великом. Овај случај нам говори да Фрузи нису поштовали уговоре са својим савезницима, него су после победе наметали своју вољу. Фрушка држава се одликовала по привржености Римској Цркви и по нетрпељивости према другим Црквама. Фрузи су покушали да насилно покрсте Аваре, 799 године, и то насиље јепроузроковало велику аварску побуну. Фрушка војска је угушила побуну и приморала један део Авара да се покрсте. Те исте године фрушка војска, коју је водио макрогроф Ерих, напада на Србију из правца Истре. Ерих није далеко стигао, поражен је и убијен у боју код Трсата. Следеће, 800-те године, Фрузи су обновили напад са великим снагама и запосели западне крајеве Србије све до Либурније, односно до реке Зрмање. Пошто су Фрузи ушли и на приморје, на пределу Кварнера, то их је довело у сукоб и са Византијом, заштитницом слободних приморских градова.

Панонски Срби, који су раније били под Аварима, ослобођени од ових варварских хорди, прогонили су сада остатке овога народа из своје земље. Зато су били принуђени да траже од Карла Великог, 805 године. да им додели неку земљу да би се населили. Карло им је одобрио да се населе дуж источне границе његове империје, на пределима горње Посавине па на север до данашње Словачке. На томе простору Карло је уредио нову управну јединицу - " Аварску Марку". Очито је да је Карло са овом новом марком хтео да употреби Аваре као живи зид према Србима. Аварска моћ је уништена, њихова хорда разбијена, они нису више представљали никакву снагу. Остао је само аварски живаљ, насељен у неколико земаља, као оазе, мање или више удаљена једна од друге. Њихове оазе су се простирале у виду једног испрекиданог ланца од јужне Пољаке, преко Кракова, па преко Чешке и Словачке до западне Славиније и до Далмације.

У Далмацији аварска насеља су се налазила на пределу Либурније. Пошто је и Каринтанија била једна од српских земаља (2) у којој су се Авари населили, може се закључити да су остаци Авара насељени искључиво по српским земљама. Али од овога времена Авари се више не помињу под дотадашњим именом него под именом - Хрвата. Ова промена имена, истовремено и свуда где су се Авари налазили, не може се друкчије објаснити него да су се Авари на своме језику називали именом које је било слично првим поменима хрватског имена, као: Хоровати, Хорвати, Хровати или Харварати. Име Авара у његовом првобитном облику потиче од грчких писаца, а нама је добро познато да грчки писци нису, готово никада, правилно писали страна имена. Видели смо да Срби нису звали Аваре тим именом, него Обрима. Видели смо на примеру српског имена како су га грчки писци, на све могуће начине, преличавали. А Срби су били народ са којим су Грци вековима живели заједно. Шта онда тек да се очекује од њихове тачности писања имена неких других народа. У једном од наведених примера првих хрватских имена налази се сасвим јасно име Авара - (Х)арварати

Када је фрушка империја била на врхунцу своје моћи њен утицај је био врло снажан у Далмацији, па су епископи Задра, Трогира, Сплита и Дубровника затражили од Карла Великог, 806 године, да узме њихове градове под своју заштиту. Све до тада ови градови су били под заштитом Византије Карло их је радо примио под СВОЈУ заштиту, али то неће бити дугог века, јер је убрзо потом Византија, која је била најјача поморска сила на Средозе-мљу, поразила фрушке поморске снаге, па су тиме и ови градови поново променили заштитника.

Десио се један напад на Србију, 812 године, на пределу источне Славоније и Срема Краљ Толимир ]е победио ове нападаче и протерао их из ових крајева Међутим, остало је нејасно ко су били ови нападачи. Неки историчари их помињу као "Угаре", али они нису могли бити Угари, јер Мађари нису још били стигли до Паноније.

КРАЉ ПРИБИСЛАВ 812-815

Колико год је Толимир био чувен по доброчинству и високим врлинама, толико је његов син Прибислав био чувен по пороцима и разврату. Овај краљ није уопште водио рачуна о држави нити о народу, па је у Србији владао неред и побуњеничко стање. Највећа побуна била је у Босни, где се народ побунио на челу са својим баном Краљ Прибислав је дошао са војском у Босну да би угушио побуну. Чим је стигао у Босну његова војска му је отказала послушност и ту је краљ био убијен 815 године.

КРАЉ КРЕПИМИР 815-840

Прибислава је наследио његов син Крепимир, КОЈИје био сушта супротност своме оцу. Крепимир је био један од највећих владара из династије Оштривојевића. Када је дошао на престо Србије затекао је неред и расуло по целој држави и требало му је време од неколико година да уведе ред и мир и преуреди државне службе Потом је Крепимир потиснуо фрушку империју из српских земаља и обновио територијалну целовитост Србије.

После смрти Карла Великог, 814 године, његова велика империја се поцепала и почела нагло да слаби. Иако је Римска Црква радила свом силом да одржи ову империју којује била прогласила њеним Светим Римско Германским Царством, она је ипак доживела судбину какву смо често пута у историји видели, а то је да брзо створене империје не преживе свога ствараоца Неписмени Карло Велики је ову империју створио на своме мачу, не знајући како да уреди и очува освојене земље у времену када његовог мача нестане.

За време нереда у Србији док је на престолу био краљ Прибислав, нински жупан Борна, 810-821 године, почео је да ради, од 813 године, на томе да он постане независни владар своје жупе Борна је био Хрват и није још био крштен. Нин је био једна варошица у којој су већину становништва чинили Хрвати. Хрвата је било још у неколико малих жупа у Либурнији, који су живели мање или више помешани са Србима Пре Борне, познати су нам следећи нински жупани. Тимотије, Гудускан и Вишеслав Тимотије је био Србин, Гудускан је био Хрват, а Вишеслав, 800-810 године, био је Србин и хришћанин Нин је био главна хрватска жупа у Далмацији и као што видимо ту су се наизменично смењивали, на положају жупана, Срби и Хрвати, хришћани и нехришћани Вишеслав је био нешто боље познат, док за Тимотија и Гудускана (3) знамо само толико да су постојали

Када су настали нови сукоби између Срба и Фруга, 819 године, Борна је тада отишао код фрушког цара Лудвига Побожног, у Ахен, са молбом да га прими за свога вазала Пошто је Лудвиг био далеко, а његова жупа у Србији, мислио је Борна да ће Лудвигов утицај на њега бити ништаван, а с друге стране да ће под његовом заштитом постати самостални владар. Знајући да је Лудвиг врло привржен хришћанству, Борна пристане да се покрсти и да преведе своје Хрвате у хришћанство За тај посао Борна је затражио свештенике из Рима, а не из Сплита, и папа му је послао једног епископа који је крстио Борну и његове ближе сараднике. Хрвати из нинске жупе су тада примили хришћанство, али они из других жупа одбише да то учине. Хрвата је тада било у 11 жупа у Далмацији Цар Лудвиг је примио Борну за свога вазала и признао му жупански чин са правом наслеђа Потом је Борна саградио прву хрватску цркву, у Нину, и била је посвећена фрушком свецу Аселу (4) Ту је био постављен, од папе, један епископ "за Хрвате" и то је био почетак "Цркве у Хрвата" у Краљевини Србији.

Наследник жупана Војнимира, у Сиску, био је жупан Људевит, који је, као и његов претходник, био фрушки вазал. Слабљење фрушког царства и јачање Србије подстакло је Људевита да раскине са Фрузима. Људевит је био Србин, а Сисак је био стари српски град и снажно српско упориште у време римских освајања. И шира околина Сиска била је насељена Србима. На северу и северозападу од њих били су тада Хрвати, али они нису били подвлађени жупану Људевиту него су имали своје господаре. Људевит је отказао Фрузима вазалство, 819 године, и како је иза Људевита стајала Србија, то је изазвало нови србо-фрушки рат. Уз Људевита су стали Срби из западне Славоније, данашње Хрватске и Словеније, све до реке Соче. (5) Фрушку војску је водио макрогроф Кадало, и до боја је дошло негде на пределу данашње Словеније. У овоме боју Људевит је победио Кадала, Против Људевита је дошла друга фрушка војска, под Балдериком, и битка је вођена опет на пределу данашње Словеније. Завршена је неодлучно, ни једна страна није могла да се похвали победом. Тада је фрушки вазал, жупан Борна, пошао са својом војском у помоћ Фрузима и на своме путу стигао до близу Сиска. При повратку из Словеније Људевит га је пресрео и потукао на реци Купи. Борна је морао да откаже фрушко вазалство и да призна врховну власт краља Крепимира. Док је жупан Људевит војевао у Словенији, краљ Крепимир је ослободио Истру од Фруга, 819 године.

Следеће године цар Лудвиг је послао против Срба три војске. Једна његова војска је ишла у правцу Истре, друга у правцу Лике, ваљда да би дошла у помоћ Борни, и трећа је ишла у правцу Сиска. Људевит се са својим снагама затворио у тврде градове, које ова фру-шка војска није могла да освоји и вратила се натраг не постигавши никаквог успеха. И друге две фрушке вој ске су се вратиле натраг, алинам није познато да ли су биле тучене или су се саме повукле. Било како било и ова друга година србо-фрушког рата завршена је у знаку српске победе. Следеће 821 године фрушка војска је обновила напад на Србију, али опет без икаквог успеха. Те године је нестало њиховог пријатеља, жупана Борне. Четврте године рата, 822-ге, стигла је велика фрушка војска у Посавину и жупан Људевит се са својим снагама повукао према унутра-шњости Србије, која је тада имала границу на реци Сави. Фрушки временописац и савременик догађаја бележи да је Људевит напустио Сисак и да је отишао код Срба, који су велика нација и који се налазе у Далмацији. (6) Из овога се може видети да су још тада Фрузи називали Србију -Далмацијом.

Уствари, Људевит није био далеко од Сиска, био је негде у Босни, где му је краљ Крепимир дао положај жупана да се ту припреми за нови обрачун са Фрузима. Следеће, 823 године, отишао је Људевит са војском из Србије и повратио Сисак, пошто је поразио и протерао фрушку војску. Исте године Људевит је убијен, на препад, у Сиску, од неког Људомила рођака жупана Борне. За овога Људомила или Људемисла, како га све помињу, мислило се да је послат од Фруга да убије Људевита. Рат је трајао већ пет година а фрушка војска је само трпела пораза. Људевит се био показао као високо способан војсковођа и Фрузи су хтели да му се лично освете за нанете им поразе. И заиста, после Људевитовог убиства фрушка војска је запосела његову земљу све до реке Саве. Па ипак, Мораће брзо да се повлаче, јер је 825 године почела велика побуна Хрвата. Савременик жупана Људевита био је хрватски вођа Порга, који се помиње и као Порин или Парга. Поргини Хрвати су се налазили у данашњем хрватском Загорју и у Подравини. Били су под фрушком власти и Фрузи су вршили свакојаке злочине над њима. Хватали су хрватску децу, пекли и давали својим псима да једу. (7)

Овакви и слични злочини су натерали Хрвате да се побуне против Фруга и да затраже помоћ од Срба. Пошто су Срби били већ шест година у рату са Фрузима, подржали су хрватску побуну и дали им потребну помоћ Хрватске борбе са фрузима трајале су седам година, понајвише због тога што су Срби у то време имали велики рат са Византијом, па је српска војска била заузета у овоме рату. Видећи да су Срби већ више година заузети у рату са фрушком империјом, Византија се одлучила да нападне Србију. У време рата са Византијом краљ Крепимир је заузео четири града у Далмацији који су дотада били под заштитом Византије и то: Дубровник, Сплит, Трогир и Задар. Ови градови су у ствари ослобо-ђени од византиске власти 827 године. Градови на Кварнерским острвима се не помињу, а пошто су Кварнери и Истра већ били у саставу Србије, може се закључити да су Крк и Осор раније ослобођени. Пошто је изгубила приморске градове Византија је и званично ступила у савез са фрушком империјом против Србије. Ми ћемо само напоменути да су у то време Византија и Света Римска Германска Империја биле две најјаче силе у Европи, а вероватно и у свету.

Па ипак, краљ Крепимир ће изићи као победник из рата са једном и са другом силом. Посебно је била значајна његова велика победа над византијском војском код Скадра 828 године. (8) Треба знати да је Србија обухватала, на југу, целу данашњу Албанију, и да се град Водена помиње као српски град. Град Водена о коме је овде реч налази се данас у делу Македоније под Грчком. Цариградски патријарх, Никола III, сведочи да Византија, све до 807 године, није прелазила на западу даље од Солуна. (9) Цар Никефор I је, захваљујући поморским победама над Фрузима 806 године, успоставио византијску превласт над Венецијом и над далматинским градовима. Следеће године Никефор је заузео јужне српске пределе све до реке Маће. Победом над царем Михаилом II , 828 године, краљ Крепимир је повратио на југу све оно што су Византинци били отели 807 године.

Истовремено када је Византија нападала Србију са југа, једна фрушка војска, која се помиње као германска или алеманска, напала је Србију са северозапада и ушла у Истру и Јаподију. Крепимир је дигао велику војску против ових нападача, потукао их и протерао из Србије. (10) Ова победа над Фрузима десила се после победе над Византијом, то јест 829 године, а главна битка је вођена у Истри. (11) Тек после ове победе Крепимир је могао послати већу помоћ Хрватима у западној Панонији, и они су се уз помоћ српске војске ослободили фрушке власти 831 године. Хрватски вођа, Порга, затражио је 832 године, свештенике из Србије, да дођу и покрсте његов народ. Да би помогао или да би се у то умешао, папа Григорије IV шаље сплитском архиепископу, Петру III, неке свеште-нике који су говорили српски језик. (12) И по овоме се може закључити да су Хрвати из западне Паноније већ тадаговорили српским језиком. Исте године умро је Порга и нови вођа Хрвата, за кога неки кажу да је имао чин војводе, звао се - Мислав.

Српски жупан у западној Славонији, са седиштем у Сиску, савременик ових догађаја био је Ратимир, 829-838 г. После низа пораза на бојном пољу Света Римска Германска Империја је тражила начина да успостави мир и пријатељство са Србијом и у ту сврху је један рођак цара Лудвига понудио руку своје кћерке Крепимировом сину Светораду. (13) Срби су прихватили ову понуду, Светорад се оженио са фрушком принцезом и том приликом је успостављен мир између Србије и Фрушке.

Нови нински жупан, наследник Борне, био је Владислав, 821-835 године. За овога Владислава ми не можемо рећи да ли је он био Србин или Хрват. Фрушки цар Лудвиг је и Владиславу признао титулу жупана као наследну, иако Владислав није био његов вазал, него је на ту дужност био постављен од краља Крепимира. Међутим, нинска епархија на челу са једним капеланом "за Хрвате" остала је под управом Рима, док су све друге епархије на територији Србије биле под управом Цариграда.

Далматински Хрвати нису имали ни верских ни политичких веза са панонским Хрватима, били су потпуно одвојени. Што се тиче панонских Хрвата, после њиховог ослобођења испод фрушке власти, није нам познато да ли су они признавали врховну власт краља Србије или су само били у неком савезу са Србијом. Једно је само извесно, а то је да су постојале доста чврсте везе између њих и Србије, као и да су били под српском заштитом.

КРАЉ СВЕТОРАД 840-858

Великог краља Крепимира наследио је син Светорад, у моћној и добро уређеној Србији. Исте године Светорадовог доласка на престо Србија је имала сукоб са Венецијом. Трговачко поморска држава Венеција, коју су Срби звали Млецима, била је у то време велика поморска сила. Млечани су били савезници Византије и настојали су, као и Византија, да задобију власт над неким од далматинских острва. Ово је довело до поморског рата између Србије и Венеције 840 године. Заповедник српске ратне пловне био је неретвљански војвода Дружак. Већи део српске ратне пловне чинили су Неретвљани, који су били познати као најбољи морнари међу Србима. У једној великој битци на отвореном мору Срби су победили Млечане и протерали их са српских острва. Друга велика опасност појавила се такође са мора, од Арапа. После арапске победе над византиском и млетачком морнарицом у заливу Таранта 841 године, арапска ратна и трговачка морнарица плови по целом Јадрану све до Трста. Поново је испловио Дружак са српском поморском силом и уништио је једну целу арапску ратну пловну 841 године. После ових великих поморских победа Србија је била у миру, а о краљу Светораду говори се као о једном благом, добром и праведном владару.

У време владавине краља Светорада имамо неких повести о Хрватима у јужној Пољској и Чешкој. Арапски путописац Ибн Рустах, у своме делу Ал-Џарми, из 842 године, пише да се хрватски владар крунише и да се његова држава налази у сред словенске земље. Владар се зове "Свет Малик", што би, према његовом тумачењу, требало да значи владар владара. Његов заменик се зове "субанџ", а његов град у коме столује се зове Држваб.

Други арапски путописац, Кардизи, савременик Рустахов, каже да се главни град Хрвата зове Џарват. Један непознати персијски географ спомиње неки хрватски град као: Ирвад, Ирвт и Хордад.

По свему овоме се јасно види да су Хрвати на северу, за разлику од Хрвата у Далмацији и западној Панонији, који су се у то време већ били србизирали, задржали све одлике једног азиског народа. Малик или Мелек је име за господара, владара, краља или слично код народа на Блиском Истоку и у средњој Азији. И ово схватање владар владара је такође пореклом из средње Азије и потпуно је страно српском и европском свету. Још и данас се у Ирану владар назива шахин шах, што значи владар владара. И имена хрватских градова, као: Џарват, Ирвад и Хордад, су такође имена својствена средњој Азији. Савремени хрватски историчари сматрају да су Хрвати пореклом из Ирана. Према досадашњем степену историјске спознаје не може се тачно одредити њихова стара постојбина, да ли је у питању баш Иран или нека суседна земља у средњој Азији. Једино што је сада доказиво јестеда су пореклом са тих предела. Изналажење места њиховог порекла у ужем смислу и није предмет ове књиге.

За Хрвате у Далмацији краљ Светорад је поставио једног посебног жупана, Трпимира, 845-864 године, који је имао звање "жупан Хрвата". Ово је било нешто ново, јер се по његовој титули може закључити да је он био жупан свих Хрвата у Далмацији а не само нинске жупе. Он није ни боравио у Нину, него на више места и то најчешће у чисто српским градовима, а његова жупа није имала посебну хрватску територију, него је био жупан Хрвата без обзира где се они налазе.

КРАЉ РАДОСЛАВ I 858 - 863

Краља Светорада је наследио син Радослав, први овога имена, који је остао познат у историји као благ и доброчин човек. У једној тада моћној и добро уређеној Србији сматрао је да и није потребна нека чвршћа краљевска власт и да се може ослонити на савесност виших државних чиновника. Међутим, поједини банови су злоупотребили краљеву благост, као на пример бан Селимир, бан Лике и Крбаве, који је отказао послушност краљу 862 године. Селимир је хтео да створи своју посебну државу од Лике, Крбаве и Котара. Краљ Радослав је послао свога сина Часлава да уведе ред у побуњеном банату и наредио му да то учини на што блажи начин, као и да буде благонаклон према народу јер је побуна дело бана Селимира. Часлав је победио бана Селимира, ухватио га и погубио и тако завео мир у овом банату. Краљ Радослав је потом дошао у Котаре 8б2 године, где га је народ дочекао са великим одушевљењем.(14) Краљ је почео да кори и кажњава војне старешине, зато што су чврстом руком увели ред и мир, што изазва велико незадовољство и побуну у војсци. Побуњеници, на челу са чеоником Милутином, хтели су да збаце краља. Видећи да су побуњеници у премоћи, краљ Радослав је побегао до једне лађе и отпловио за Италију. У Италији настанио се са својом породицом у Риму и тамо је и умро, не покушавајући да се врати на престо.

У време владавине краља Радослава, моравски кнез Ратислав је затражио од византијског цара Михаила III, 858 године, да му пошаље проповедаче који ће проповедати народу хришћанство на српском језику. Моравска је била већином покрштена од стране немачких свештеника, који су говорили немачки или латински језик и које народ није волео. Цар Михаило је послао браћу Константина и Методија, који су били Срби пореклом, из Солуна, и у служби византијског Двора. Они су на путу за Моравску крстили бугарског хана Богора, кога Срби називају Борис, и један део његових великаша. Солунска браћа су проповедала у Моравској на српском језику и због тога су били нападнути од Римске Цркве. Они су на нападе одговарали: "На коме језику Бога моле на томе и проповед". Али, како стара пословица каже: "Не веруј Ахенима ни кад поклоне доносе!"

Уместо употребе србице, старог и свуда познатог српског писма, које су тада сви Срби употребљавали од Јадрана до Сарматика, Константин је сачинио нове писмене знаке, једну нову азбуку, тако звану глагољицу, која је била неподесна за употребу, а сврха њеног стварања је -цепање српског културног јединства. То је било у циљу политике цариградског Двора и атавистичке грчке мржње и зависти према Србима. Свети Јероним је за превод хришћанских књига на српски језик употребљавао србицу, коју тада нису називали азбуком, него буквицом. (15) И готски епископ Улфила је за црквене и верске потребе употребљавао једну врсту србице. Касније је грчко свештенство, уз помоћ српског свештенства, прогласило србицу "ћирилицом" у част Константина ствараоца глагољице, чије је иночко име било Кирило. Ослањајући се на ову подвалу, сипане су против српске клевете са разних страна, а што се чак и данас чини, да Срби нису имали писмености па чак нису били ни хришћани док нису дошли византански агенти и донели им писменост и веру, У светлу историске и језичке науке стоји, чињенично доказиво, да су Грци примили писменост од Срба а не обратно.

КРАЉ ЧАСЛАВ 863-865

Око годину дана после бегства краља Радослава у Италију, његов син Часлав је крунисан за краља Србије. У време краља Часлава у Панонији је владао неки Влади-слав, као владар панонских Срба. Владислав је намеравао да прошири своју државу на штету државе краља Часлава и упао је са војском у Срем, 864 године. Дошао је био до близу Сирмиума и ту га је Часлав пресрео. Код краљаЧаслава налазио се извесни Тихомил, син једног великог племића Будислава, господара града Рабика. Тихомил је раније био на Двору краља Владислава. Часлав је послао Тихомила у Владиславов логор да га на превару убије, што је Тихомил и учинио. Владиславова војска је разбијена и протерана. За награду Часлав је поставио Тихомила за жупана Дринске жупе, која је била доста велика. Преживеле Владиславове војсковође спремале су освету Чаславу и 8б5 године ушле су кришом у Срем са малим одредима војске. Часлав се тада налазио у Срему и ту су га изненада напали у његовом логору, убили и бацили у реку Саву. Десило се да је Часлав убијен готово на истоме месту где је убијен и Владислав.

VI - СРБИЈА БЕЗ КРАЉА 865-926

После смрти краља Часлава у Србији није било више ни једног племића из династије Оштривојевића који би га могао наследити. Краљ Радослав и његов син Петрислав били су у Риму. Ниједан од банова није био довољно моћан да се наметне осталим великашима и тако је Србија остала без краља. Сваки од банова је настојао да се учврсти као стварни владар своје бановине, а слично су чинили и нижи великаши.

У време владавине династије Свевладовића, Србија је била јако централизована држава и њено унутрашње уређење личило је на уређење Римске Империје. У време династија Светимировића и Оштривојевића, Србија је по своме унутрашњем уређењу више личила на Фрушку него на Римску Империју, са којом је имала много чвршће везе, историјске и културне. Од 711 године Србија је била јако децентрализована и банови појединих великих баната понашали су се као стварни владари, признавајући само врховну краљевску власт. Када су на престолу Србије седели способни и одлучни владари, све је ишло како треба, када то није био случај, банови су се појављивали као самостални владари па чак су самостално и ратове водили. Врховна власт и врховни суд били су по обичају код Срба, у свим временима, Војни Сабор. Војном Сабору припадали су сви људи способни за војну службу. Војни Сабор је сазиван само у изузетним приликама и он је могао да смени владара и да постави новог. Када у држави није било централне власти, није било могуће ни сазвати државни Војни Сабор, који се понегде назива и Великим Сабором.

У време када Србија није имала краља, није изгледа сазиван ни Војни Сабор. Србија је у то време имала територијалне губитке, али се ипак није распала на више са-мосталних држава, што је редак пример у историји, него је одржала какву такву заједницу државе и територије. Само годину дана после смрти краља Часлава, једна арапска пловна је опсела Дубровник и нападала Будву, Рисан и Котор, 866 године. Ова арапска опсада Дубровника трајала је 15 месеци, па су се ови угрожени српски градови обратили за помоћ византинском цару, Василију 1,867-886 године. Да би им послао помоћ, Василије је тражио да му ови градови плате износ једногоди-шњег пореза. (1) Ово је добар доказ да су далматински градови тада били у саставу Србије и да од времена њиховог преузимања од Византије па све до тада, она није имала никаквих поседа у Далмацији нити градова под њеном заштитом. Тек када су ови угрожени српски градо-ви платили тражену своту, цар Василије је послао пловну од 100 лађа, под заповедништвом патриција Никете Орифоса, са наредбом да не само протера Арапе него и да заузме цело далматинско приморје. Византински саве-зник, Венеција, већ је нападала српска острва и примо-рске градове у Далмацији истовремено када и Арапи. Пошто је млетачки напад почео пре арапског, српске поморске снаге су биле заузете у борби са Млечанима, Долазак јаке византинске морнарице учини да се Арапи повукоше без борбе, а Византинци и Млечани, заједно, заузеше цело српско приморје, 8б7 године.

Краљ Часлав је поставио извесног Домогоја за "жупана Хрвата" у Србији са седиштем у Нину. Овај Домогој није био у сродству са претходним жупаном Трпимиром, што значи да тај жупански положај није још био наследан у Србији. Одмах после жупана Домогоја постављен је и "епископ свих Хрвата", такође са седиштем у Нину. То је била, према Милашу, "прва народна хрватска епископија."

(2)

Пошто су Византинци заузели српско приморје и основали тако звану Далматинску Тему, поставили су ту на управу једног стратега са седиштем у Задру. Жупан Хрвата, Домогој, није хтео да приђе Византинцима, био је на страни Срба и зато су га Византинци збацили, 867 године, и на његово место поставили неког њиховог послушника Седеслава.

Арапи су тада држали јужну Италију и Сицилију. У циљу избацивања Арапа из Италије византински цар Василије I и фрушки цар Лудвиг II склапају савез против Арапа. За тај рат Византија је требала да пошаље помо-рске снаге а Фрушка копнене снаге. Са Византинцима учествовале су у овоме рату и лађе српских приморских градова, а Седеславови Хрвати су били послати уз фрушке копнене снаге, иако су били под управом Византије. Једини Срби на приморју који су све дотада успевали да одбију византинске и млетачке нападе били су Неретвља-ни, који су још били у ратном стању са овима. Када је почео савезнички рат против Арапа, Неретвљани су стали на страну Арапа. Док су савезници опседали арапско утврђење, Бари у Италији, Неретвљани су са својим поморским снагама ослободили од Византинаца и Млечана један део Далмације и да би се осветили Седеславовим Хрватима, заробили су велики број њих, с намером да их продају као робове, а њихова села опленили. Бари је пао 2 фебруара 871 године и Арапи су потом протерани из Италије. Два царасавезника окрећу потом све своје снаге против Срба Неретвљана. Удру-женим снагама победили су Неретвљане, натерели их да пусте заробљене Хрвате и да им врате сав плен. Затим су Византинци и Млечани саузели неретвљанско приморје, па потом заједно са Фрузима похарали неретвљанске градове и села. Све до тога времена Неретвљани су одбијали да приме хришћанство, а тада је цар Василије довео свештенике и насилно их покрстио, њих и један део Хрвата који нису још били примили Хришћанство. У то време Фрузи су заузели Истру, која је дотада била једна покрајина Србије.

Кратко време пре тога, Хрвати у западној Панонији пали су под власт Фрушке. Ови Хрвати су после смрти фрушког цара Лудвига II пали под власт цара Лудвига Германског, 879 године. Нинског жупана Седеслава убио је неки Бранимир, 879 године, и присво-јио његов жупански положај. Седеслав је у ствари био један обични византински чиновник, чија је главна дужност била да прикупља порез за Византију. Бранимир је пак имао намеру да створи своју самосталну кнежевину. Како је те године умро "епископ свих Хрвата" (3), то искористи неки нински ђакон Теодосије да би он постао нови епископ. Теодосије се договорио са Бранимиром да њих двојица затраже помоћ од римског папе да би постигли што желе. Пошто је сва Црква у Далмацији била под управом цариградског патријарха, папа је радо примио ову понуду и рукоположио је Теодосија за епископа. Нови епископ за Хрвате био је под управом римског папе а не под управом сплитског архиепископа, и то је био почетак верског одвајања Хрвата од Срба. После тога жупан Бранимир настоји да створи своју посебну државу и посебну хрватску територију. То није ишло лако, јер Хрвати нису дотада имали своје посебне територије, а Срби нису били ради да им уступе своју земљу за стварање неке хрватске државе у Србији.

Хрвати су почели да харају земљу суседних Срба и приморских градова у њиховом суседству. Пошто су ови градови били под Византијом, пожале се цару Василију, па како је овај био заузет ратом на истоку, саветовао је градовима да плате порез Бранимиру, који су иначе плаћали њему, и да тако постигну мир док он не сврши рат на истоку. У то време је вођа панонских Хрвата, Коцељ, који је био под фру-шком власти, напао Србе у Посавини и данашњој Банији. У томе нападу Коцељ је био поражен и убијен. Затим се у Панонији појављује неки Гостумил као бан "хрватских жупа". Бранимир је умро 891 године не успевши да створи своју државу. Нински хрватски епископ био је тада неки Алфред.

Неретвљани су протерали Византинце и Млечане са свога земљишта 887 године. Византија је била зузета ратом на истоку па је против Неретвљана ратовао њен савезник, млетачки дужд Пиетро Кандиано. У боју код острва Светог Михаила, Неретвљани



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 4  |  negativni glasovi: 1

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline arhangelisveti (28)
Bosna i Hercegovina, Republika Srpska, Banja Luka



Blogovi: tagovi
nema tagova