Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
arhangelisveti blog

НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА.,.,.,

НАСТАВАК 4. ДЕЛА

VII - ДИНАСТИЈА ОШТРИВОЈЕВИЋА ДРУГО РАЗДОБЉЕ 926-1171

КРАЉ ПАВЛИМИР - РАТНИК 926-942

У одсуству владара и јаке централне управе Србија је тешко страдала од напада Византије, Угарске, Арапа и на крају Бугара. Византија је успоставила своју топархију у Далмацији, у Рашкој су смењивани банови и жупани час од Византинаца а час од Бугара; Мађари су запосели сву земљу на северу Србије, између Саве, Драве и Дунава. Најбоље се држала територија првобитне Србије: Нере-твљанска област, Хум, Требиње и Дукља, под Михаилом Вишевићем. Михаило је био прво у савезу са бугарским царом Симеоном, па затим је ступио у савез са византи-нским царом Романом Лакапеном 924 године. Роман је тада уступио Михаилу Дубровник и Котор и дао му титулу проконзула. Византија је била снажно потиснута од цара Симеона и савез са Михаилом Вишевићем сматрала је спасоносним. Михаилова држава се називала Србијом, иако је у ствари била само један део Србије.

На глас о Михаиловом савезу са Романом, цар Симеон прекида ратовање против Византије и иде са војском на Србију, 926 године. Симеон је прво ушао у Рашку и сменио тамошњег жупана и на његово место поставио неког Љутомира, а затим ушао у државу Вишевића. Овај Симеонов упад у Србију као да је тргнуо Србе и упутио да траже обнову краљевине и јединства државе. Зато се одлучише да траже повратак из Рима потомка династије Оштривојевића, Павлимира, сина Петриславовог и унука краља Радослава. По њега је отишао, са пратњом од 50 ратника, један од потомака старих дукљанских жупана, са једном дуброва-чком лађом. Павлимир стиже са овом пратњом у Дубро-вник и одатле долази у Требиње. У Требињу, Павлимир сазива Велики Сабор, и на томе Сабору је крунисан за краља Србије. Једино представници из Рашке нису дошли на Сабор, јер их је у томе онемогућио жупан Љутомир, који је био на страни цара Симеона. Крунисање је обављено у Требињу које је уједно проглашено за нову престолницу Србије. Скадар су тада држали Византинци, а Сплит је био у византинској топархији топарха Томислава. Баш у време Павлимировог крунисања у Требињу цар Симеон је опседао град Дукљу. Нови краљ Србије је одмах прикупио војску у Требињу и кренуо у Дукљу против Симеона. У Дукљи Симеон је тешко поражен да је морао да се спасава бегством из Србије, 926 године. Следеће године Симеон је умро. После победе над Симео-ном краљ Павлимир Креће у Рашку против жупана Љуто-мира. Поразио је Љутомира на реци Лиму и потом припојио Рашку Србији. Затим Павлимир иде на север против Мађара, изгони их из Срема, и склапа са њима уговор о миру према којем је граница између Србије и Угарске утврђена, западно од Срема, река Орљава и узводно река Сава. (1) Северна граница Срема била је на Дунаву и на Драви. Затим Павлимир иде преко Босне на запад све до Истре и враћа се преко Далмације. О топарху Томиславу нема ни помена, једино што се о њему зна јесте да га је нестало 928 године, тачно у време Павлимировог проласка кроз Далмацију. За новог жупана Хрвата краљ је поставио једног Србина по имену Чедомира.

Краљ Павлимир је назван, по својим великим ратним успесима, Ратник, на латинском језику ВеПшп, (3) што дословно значи - Рат. То име је краљ дао једном граду у Рашкој после победе над жупаном Љутомиром. После победе над Мађарима у Срему, поље на коме је победа задобивена назвао је Сатро ВеШпо. (4) Западна Славонија и данашња Хрватска, северно од реке Саве, остале су под управом МађараПосле црквеног сабора у Сплиту, словенска литу-ргија је забрањена у "Хрватској", а одржала се у Славонији, Далмацији, Истри, Босни и Србији. (2) Луј Леже подразумева овде под Хрватском само загорску Хрватску. У свима овим покрајинама, што их овде набраја, одржала се словенска литургија, уствари српски језик у литургији, баш зато што је све те покрајине краљ Павлимир ујединио у обновљену Србију.

КРАЉ ТЈЕЦИМИР 942-962

Тјецимир је син краља Павлимира Ратника, кога је отац поставио на положај жупана Требиња, одмах по своме крунисању 92б године. Тјецимир је био ожењен са кћерком жупана Чедомира, кога је потом краљ поставио за жупана Хрвата. Из овог брака је имао два сина: Прелимира и Крешимира. (5) Млечани су покушали, 942 године, да заузму нека српска острва у Јадранском Мору. Сада су поново, као и раније, Неретвљани били ударна српска поморска сила и они су истерали Млечане са српских острва. Млетачки дужд Пиетро Кандиано III је затражио мир и склопио мировни уговор са Србима, који је потом и његов наследник обновио.(б)

У ово време Хрвати у Србији нису имали своје посебне политичке управе, а ни црквене. Жупан Чедомир је био само један од краљевих чиновника. У западној Панонији Хрвати су били под Мађарима. Једини независни Хрвати били су они у Чешкој и Пољској. Арапски писац Ал-Масуди, у делу "Муруг ат танбит", пише 943 године, да народ који он назива Хорватин, се налази близу државе Прага, изнад Мађара. У "Листи" прашке епископије из 1086 године, спомињу се две скупине Хрвата: Хроуати у Чешкој и Хровати у Пољској.

Краљ Тјецимир је послао свога млађег сина, Крешимира, да замени свога деду Чедомира на положају жупана Хрвата, 942 године. У Србији се у то време запажа-ла самовоља код многих великаша, па је краљ Тјецимир морао да пође са војском из Требиња и да их свих натера на послушност.

Византинци су упали у Рашку и протерали тамошњег бана. Краљ Тјецимир је протерао Византинце и вратио бана на свој положај, 946 године. Приближно времену ових догађаја био се побунио бан Босне, и краљ је против њега послао своје синове: Крешимира жупана Хрвата и Прелимира са јаком војском. Крешимиру је тада помагао неки хрватски великаш по имену Аволо. Побуње-ни бан од Босне је био поражен и убијен. Прелимир је оставио своме брату Крешимиру управу над Босном и вратио се са војском у Требиње. Сада је Крешимир, као бан, владао над Босном и Либурнијом. После извесног времена Крешимир је уступио босански банат свом ванбрачном сину Лељеху, а он задржао само управу над Либурнијом. Добивши Босну на управу Крешимир је од жупана постао бан и то звање је задржао када је предао управу над Босном, називајући се "баном Хрватске". Тако је Крешимир Оштривојевић постао први бан Хрватске, под којом се тада подразумевала Либурнија. По томе питању шта је била Хрватска а шта Либурнија, Прико Де Сент-Мари је врло прецизан. Он каже да Хрватска одго-вара Либурнији, а затим мало даље каже да су Либури били од реке Зрмање до реке Крке. (7) Треба напоменути да ни у томе времену Либурнија није била насељена само Хрватима, него и Србима. Хрвати нису још тада сматрани Србима, односно Словенима, и прављена је разлика између Словена и Хрвата. (8)

КРАЉ ПРЕЛИМИР 962-990

Последња година владавине краља Тјецимира била је обележена борбама у неким пограничним крајевима Србије. Нови краљ, Прелимир, постигао је, одмах по ступању на престо, неколико војних победа, завео ред и учврстио своју власт у целој Србији.

Византија је поново напала Србију и ушла са војск ом у Рашку. Бан Рашке се спасао бегством и дошао код краља Прелимира у Оногошт, где се тада краљ налазио као гост код жупана Оногошта. Са баном је био и његов син Радиград и кћерка Прехвала. Ова банова кћерка је била чувена по лепоти и краљ је узео за жену, одмах ту у Оногошту. Затим иде са војском у Рашку, изгони Византинце и враћа бана на своју дужност. Из овог брака са Прехвалом, Прелимир је имао четири сина: Хвалимира, Боле-слава, Драгослава и Свевлада. Сва четири сина је, када су поодрасли, поставио на положај банова и то:

Хвалимира у Дукљи, Болеслава у Требињу које је још увек било престолница Србије, Драгослава у Хелманији, коју неки пишу као Хернанија, банат који одговара приближно данашњој западној Босни и делу Далмације. Хелманија је на северу почињала од реке Саве а на југу се завршавала на Јадра-нском Мору, између реке Крке на западу и до иза Биокова на истоку, обухватајући и жупу Имотски. Свевлад је добио банат Подгорје, који се налазио северно од баната Треби-ње, обухватајући на истоку Пиву и на западу Раму.

Прелимиров брат Крешимир је био бан Хрватске и његов банат се простирао између река Крке и Зрмање. "Жупе: Лика, Крбава и Гацка чиниле су један посебан банат."(9) Бан Крешимир је умро 980 године. Његов старији син, Светослав, покушао је да га наследи на положају бана, али млађи брат, Држислав, се побунио против њега и отео му банат.

Краљ Прелимир је сахрањен у цркви Св. Петра у Рашкој.

КРАЉ СИЛВЕСТАР 990-994

Краља Прелимира је наследио његов рођак, Силве-стар, који је пре доласка на престо Србије био на дужности бана Босне. У време владавине краља Силве-стра, бан Хрватске, Држислав, затражио је од византинског цара Василија II симболе краљевског достојанства. Василије је послао Држиславу неке владарске знаке, не зна се тачно какве, под условом да он и његови потомци плаћају годишњи данак византинском цару.(10) Цар Василије је дао Држиславу титулу "царски епарх"(11), а сам Држислав се називао краљем "Далмације и Хрватске". Узимајући ову титулу Држислав је откривао своје намере да он не жели само да буде краљ Хрватске, него у првом реду да буде краљ Далмације. Уосталом, Хрватска је била само један мали банат који није прелазио оквире старе Либурније. (12) Тако је Држислав Оштривојевић, унук краља Тјецимира, потом назван Стефан Држислав, постао први краљ Хрватске. (13)

Хрвата је било у следећим општинама: задарској, бенковачкој, книнској, шибеничкој, сињској и нешто мало у сплитској. (14)

Краљ Силвестар није хтео да призна Држиславу краљевско звање и спремао се на војни поход против њега 994 године. До похода није дошло јер је Силвестар изненада умро. Тако је српска династија Оштривојевића постала и хрватска династија и оснивач хрватског краљевства

КРАЉ ТУГИМИР 994-1000

Краљ Тугимир је био син краља Силвестра. Једно од његових значајнијих дела било је изградња новог града Рибнице (Подгорице), 995 године,(15)

Пошто су Хрвати добили тако лако своје краље-вство постали су кочоперни и отпочели са нападима на своје суседе нарочито слободне градове. (1б) Да би се одбранили од ових хрватских напада Задрани затражише помоћ од Србије, молећи да им пошаље упомоћ нере-твљанску пловну. Градови на Кварнерима затражише помоћ од Млетака. Млечани су били савезници и под заштитом Византије па је византински цар Василије II хтео да искористи ову прилику да заузме Далмацију. Пошто је он био заузет на другој страни, наговорио је Млечане да то ураде за њега. Цар Василије даје млетачком дужду Пиетру Орсеолу II титулу "протоспатора и страте-га целе Далмације" и шаље га да заузме далматинско приморје. Орсеоло је прво протерао Хрвате са Пага, 998.

године, а затим дошао у Задар и ту примио изасланике Раба, Крка и Осора, који су га признали за свога заштитника.

Краљ Држислав је саградио нови град, Београд на Мору и ту ставио своју престолницу, јер није имао под својом управом ни једно од значајнијих места у Далма-цији. У Србији су тада постојала два града тога имена: Београд на Дунаву и Београд испод Томора. Пошто је свуда био тучен и потискиван Држислав настоји да добије мир од Орсеола и шаље му у Задар једно посланство са богатим поклонима. Дужд није хтео да прими ни посланство ни поклоне. Тек следеће године, у Трогиру, Орсеоло је издиктирао мировне услове Држиславу. Ти услови су били изражени у пет тачака и то: да Хрвати не гусаре на мору, да се не придружују Србима, да не чине штету слободним далматинским градовима, да за земљу коју обрађују,а која није њихово власништво плате власнику земље десетину, да риболов буде под условом који им поставе Далматинци и да краљ Држислав дадне свога синаСтефана за таоца. (17) И град Сплит се ставио под заштиту дужда Орсеола, у који је он стигао 1000 године. Те године су вођене дуге и оштре борбе између Срба и Млечана за Корчулу и Мљет, који су на крају остали у српским рукама.

Тако су далматински градови, осим Дубровника, пошто су били више од 50 година у саставу Србије, поново пали под византинску заштиту, са непосредном млетачком управом.

КРАЉЕВИ: ХВАЛИМИР 1000-1002; ПЕТРИСЛАВ 1002; ВЛАДИМИР II 1002-1011; И ДРАГИМИР 1011.

Краља Тугимира је наследио најстарији син краља Прелимира, Хвалимир. Он је остао посебно познат као градитељ градова: Коњица и Венца на реци Врбасу. (18) Владао је кратко време и оставио је Србију тројици својих синова на управу: Петриславу, Мирославу и Драгимиру, поделивши државу на три дела. Одмах после Хвалимирове смрти његови синови су одлучили да уједине сва три дела под једним владаром. Драгимир је предао свој део брату Мирославу, а овај одлучи да све преда најстаријем брату Петриславу. На путу код свога брата у Скадар, Мирославу се преврнула лађа на Скадарском језеру и он се утопио. Тако је Петрислав остао сам као владар, али није ни он имао среће, исте године је напрасно умро и наследио га је његов син Владимир II.

Тек што је ступио на престо Владимир је био напа-днут од новог српско-бугарског цара Самуила Николића. Краљ Владимир није желео да се води рат међу Србима и настојао је да одврати Самуила од ратних намера. Ствар се свршила тако што се Владимир оженио Самуиловом кћерком Косаром 1002 године, и два владара су постали пријатељи и савезници. Самуило је умро 1010 године и наследио га је син Радомир. Византински цар Василије наговара Радомировог рођака Владислава да убије цара Радомира и да он буде нови цар и византински савезник. Владислав стварно убија из потаје цара Радомира 1011 године. Бојећи се да би Владимир могао осветити Радо-мира, који му је био шурак, Владислав позове Владимира у госте и убије га, у цркви, у тренутку када се Владимир сагнуо у молитви.

На престо Србије долази Хвалимиров син Дра-гимир, који је раније предао свој део краљевине своме брату да би Србија остала уједињена. Цар Василије је потплатио једну групу завереника из Котора да убију краља Драгимира, приликом његове посете Котору. Ови завереници су убили краља Драгимира у цркви Светог Гаврила, испод Котора, 1011 године. После тога цар Васи-лије је запосео Скадар и ту поставио своју војну посаду и своје поверенике да управљају Србијом. Ова убиства владара и све ове несреће око престо-ла потпуно су парализовали Србију и омогућили Византи-нцима и Млечанима да се учврсте у Далмацији. Хрватски краљ Држислав је задржао своју титулу и краљевину која није била већа од једног среза.

КРАЉ ДОБРОСЛАВ I - ВОЈИСЛАВ 1024-1065

После убиства краља Драгимира у Котору, његова жена је побегла са сином Доброславом, у наручју, код бана Рашке. Византинци нису били посели Рашку и Босну и није познато да ли су тамошњи банови, бар формално, признавали врховну власт цара Василија или не. Бегство краљичино у Рашку је доказ да Рашка није била поседнута и тако је наследник српског престола био спашен.

У Далмацији је после смрти краља Држислава, дошао из Млетака његов син Стефан и крунисао се као краљ Далмације и Хрватске. Стефан је одрастао у Млеци-ма и оженио се са једном млетачком племићкињом, па када је дошао у Далмацију деловао је као странац.

Краљевић Доброслав је одрастао у Рашкој и био је изузетно обдарен, како телесно тако и хумно. Иако је по годинама био још дете, деловао је као зрео човек. Добро-слав је дошао у Скадар, 1024 године, и одмах су Срби побили све византинске чиновнике и посаду и прогласили Доброслава за краља. Чим је цар Василије дознао шта се догодило у Србији, дигао је велику војску и пошао да он лично поврати пређашње стање. Византија је у то време била врло моћна, најмоћнија од времена цара Јустиниана. Млади краљ Доброслав је изишао са својом војском пред Василија и поразио га у једној великој битци код Бара 1025 године. Доброслав је имао великих личних заслуга за ову велику победу,јер је показао изузетну храброст и способност великог војсковође. Битка је одлучена захва-љујући једној смело изведеној стратагеми младог краља. Иако поражен, Василије је имао још врло бројну војску и покушао је да је спаси одступањем у правцу истока. Доброслав га је пратио у стопу и у другој битци, на реци Дриму, потпуно потукао. Ове победе су биле пресудне за Србију и фаталне по Византију. Византинци су извели још два напада на Србију и оба пута били до ногу поражени. Због ових великих успеха, као војсковођа, Срби су назвали краља Доброслава - Војислав!

После победе над Византијом, Војислав је завладао над Бугарском, Рашком, Србијом, Босном, Ликом, Крбавом и горњом Далмацијом. (19)

Сплитски архиепископ је сазвао покрајински црквени сабор у Сплиту 1025 године. Идући на овај сабор, епископи из Котора, Бара, Улциња и Свача, укрцали су се на једну лађу и када су били испред хварског рата, бура је потопила ову лађу. Сва четири епископа су ту настрадала. Овај случај је послужио као повод да епископи источне Далмације затраже од папе да се одвоје од епископа запа-дне Далмације. Папа Бенедикт IX је обновио стару Дукља-нску Архиепископију са седиштем у Бару, где се и данас налази.

Стефан краљ Далмације и Хрватске је умро 1048 године и наследио га је његов син Петар, који је узео назив Крешимир III, у част бана Крешимира, а био је трећи краљ по реду. Петар се обраћа византинском цару Исаку Комнену, 1057 године, изјављује му своју покорност и моли га да му повери управу над далматинским градовима, који су тада били под управом Млечана, Цар Исак прихвата молбу и даје Петру титулу "протоспатора и капетана Далмације". (20) Петар је добио титулу али не и градове, јер су се Млечани одупрли царевој наредби. Петар је ипак добио град Задар, јер се овај град побунио против Млечана и ставио се под заштиту Византије.

Пошто је учињен коначни расцеп између источне и западне Цркве, 1054 године, Петар се ставља на страну латинске Цркве, у нади да би му папа могао помоћи да добије далматинске градове. Али, не само Срби који су били бројни у његовој краљевини, него ни Хрвати нису били вољни да следе латинску Цркву. Због тога је сазван црквени сабор у Сплиту, 1059 године, коме је преседавао неки папин легат Мајнард. Циљ овога сабора је био да се уведу промене у црквеном животу у Далмацији. Све до овога сабора Хрвати су били православни иако су 180 година били под надлежности римске Цркве. Још у то време све хрватско свештенство је живело и служило по законима источне Цркве.(21) Пошто у Петровој држави нису живели само Хрвати, него и врло бројни Срби, они су се одупирали насилној латинизацији Цркве. Треба знати да је тада једини Београд имао углавном хрватско становништво и ни један други град у Далмацији. (22) Отпор латинизацији Цркве имао је своје средиште на Крку где је под вођством свештеника Вука била основана једна посебна Црква. Борбе ће бити упорне и дуге, а као последица ових борби биће пад династије и пропаст хрватске државе.

Један од значајнијих догађаја из времена владавине краља Војислава јесте долазак Шћипетара у Србију, 1043 године. Шћипетари су пореклом са Кавказа, из данашњег Азербејџана. Арапи су једно време држали Азербејџан и они су довели један део Шћипетара на Сицилију, као своје помоћне јединице. Са ратницима ишле су и њихове поро-дице. Византинци су преузели Сицилију од Арапа, 980 године, и ту су затекли Шћипетаре. Пола века Шћипетари су живели под византинском власти на Сицилији и у јужној Италији.

Византија је напала Србију 1042 године и тај њен напад је завршен потпуним поразом византинске војске. Пораз је био велики и врло тежак да је изазвао нереде у Византији. Византински војвода на Сицилији, Ђорђе Манијак, побунио се против царице Зое и Константина IX и пошао са својом војском на Цариград, 1043 године. У саставу Манијакове војске са Сицилије били су и Шћипе-тари као помоћне чете. Искрцао се у Драчу, који је био српски град, јер је због ратног стања између Византије и Србије уживао извесну српску наклоност. У борби са царском војском, код Дојрана, Манијак је погинуо и његов подухват је пропао. Шћипетари нису могли да се врате на Сицилију нити су могли да остану на византинској територији, па су тражили да се населе негде у Србији. Краљ Војислав им је дозволио да се населе у једном брдском слабо насељеном пределу у околини Рабана, источно од Кроје.

КРАЉ МИХАИЛО 1065-1084

У време краља Михаила Србија је била моћна држава као и у време његовог оца Војислава. Захваљујући баш тој чињеници Михаилу није било тешко да успостави добре односе са римском Црквом и са Византијом. Цар Алексије I Комнин је успоставио мир са Србијом, дао кра-љу Михаилу титулу протоспатора, што значи велики штитоноша. Пошто је српска краљица рано умрла, Миха-ило се жени са Алексијевом нећаком и тако учвршћује пријатељство са Византијом. Алексије се одрекао права византинских царева на заштиту Дубровника и то право пренео на краља Михаила. Ово је у ствари било само испуњавање једне правне формалности, пошто је Дубровник већ одавно био у саставу Србије.

Умро је краљ "Далмације и Хрватске", Петар Кре-шимир, 1069 године, који је за свога наследника био одредио нећака Стефана. Због нереда у његовој држави, око црквених питања, Стефан није могао да се крунише нити да стварно наследи престо. Српски бан Захумља, Славић, кога у неким списима називају и као Славац или Славиша, ушао је са својом војском у Стефанову државу, сву је запосео и натерао Стефана да се склони у манастир Светог Стефана код Сплита, 1070 године. Сплит и овај манастир су били под млетачком власти. Тако је окончао овај огранак Оштривојевића, краљева "Далмације и Хрватске", а уједно је укинута ова држава. Победом бана Славића поново је успостављен суверенитет Србије над целом Далмацијом. Истовремено, бан Славић је предузео чишћење Далмације од Млечана и Византинаца, у чему је имао велику подршку тамошњег народа, јер је Славић спречавао насилну латинизацију Цркве. Присталице латинизације Цркве позвале су у помоћ Нормане, из Италије. Договорен је састанак између бана Славића и норманских вођа на острву Вису 1075 године. Приликом тога састанка Нормани су на превару заробили и погубили бана Славића.

Присталице латинизације Цркве које је предводио сплитски архиепископ Лоренцо, потражише новог кандидата за краља у личности Дмитра Свинимира, угарског бана западне Славоније. Овај Свинимир је био ожењен са Јеленом кћерком угарског краља "Светог" Стефана. Архиепископ Лоренцо га је наговорио да се као нови краљ стави под покровитељство римског папе. Папа Григорије VII послао је Свинимиру знаке кра-љевског достојанства и свога легата да га крунише. Крунисање је обављено у цркви у Сплиту 1076 године, то јест у граду који је био под млетачком управом. Било је договорено да данак који су краљеви Далмације и Хрва-тске плаћали до тада византинском цару, у износу од 200 византинских дуката, од сада да буде плаћан папи. (23) Приликом крунисања Свинимир је поднео заклетву на покорност и верност папи. Заклетва почиње са: "Ја Дмитар који се зовем и Свинимир ..." (24)

Свинимирова држава је била, по пространству, дотада највећа држава краљевине Далмације и Хрватске, и обухватала је далматинске и посавске Хрвате. Посавска Хрватска је била: од реке Раше у Истри до Купе и Сане, и на северу до Драве; између Купе, Саве и Драве. (25) Што значи да је на западу почињала са реком Рашом где је доста често била западна граница Србије. Овој посавској Хрватској је у време Свинимира присједињен и предео далматинске Хрватске, између река Крке и Зрмање. Свинимирово раскидање са Византијом и стављање под власт папе није могло проћи без тежих последица, јер је то краљевство, у ствари, било од почетка па све до тада једна византинска топархија, епархија или тема. Далма-тински градови под византинском заштитом, иако су у њима били присутни византински савезници Млечани, били су под управом једног царског чиновника са чином капетана. Никада Хрвати нису добили ове градове, нити је династија која је над њима владала. У време Петра Крешимира византински капетан у Далмацији био је извесни Лав. У свим тим градовима црквени обред је био по начину источне Цркве.(2б) Византија није тада била у могућности да путем силе поврати своја права на краљевину Далмацију и Хрватску, па цар Алексије прено-си своја права на ову тему на свога савезника и штићеника дужда Витала Фаледра, 1085 године. Фаледро је тада узео титулу: "Војвода Венета, војвода Далмације и Хрватске и царски протосеваст." То је у ствари значило да је Фале-дро законити владар Далмације и Хрватске и да је Свини-мир узурпатор. Пада у очи и то што Фаледро не узима титулу краља Далмације и Хрватске, него остаје при мле-тачкој титули војводе (дужда), што је нижа титула од кра-љевске. Из овога се може закључити да Венеција и посе-бно Византија нису признавале ту државу за краљевину, нити пак за самосталну државу, него су је сматрали једном византинском провинцијом.

КРАЉ БОДИН 1085-1111

По смрти краља Михаила његови бројни синови су се договорили да наследник престола буде Бодин, који је био најмлађи син краља Михаила из првог брака. Пошто се Бодин налазио тада заточен у Антиохији, његов старији брат, Радослав II, привремено је вршио краљевску дужност. Срби су ослободили Бодина из Антиохије путем једног вештог упада у тврђаву у којој је био заточен и на начин о коме би се могао написати велики повед. Бодин је ступио на престо Србије 1085 године. То је био човек великих способности и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је прокрстарио Србијом и сме-нио непослушне банове и друге чиновнике и на њихова места поставио одане и савесне људе. У Рашкој је поста-вио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Стефана, сва тројица су били људи са Бодиновог Двора.(27) На западу, Бодинова Србија је обухватала Лику и Крбаву и . Далмацију до реке Крке. Северна граница Србије била је на реци Сави и дуж ове реке све до Уне.

Краљ Дмитар Свинимир је убијен од Хрвата на далматинском Косову 1087 године, из освете због насилне латинизације Цркве. Он је на самрти проклео Хрвате: "Дабогда вазда Хрвати били и никада краља свога језика не имали!" Ово проклество чудно звучи и из њега се може закључити да Свинимир није био Хрват, јер он ставља само језик као заједничко са њима.

Хрвати су тада сви говорили српским језиком, али били су један посебан народ који је само говорио српским језиком. (28) Ми заиста и незнамо ко је био тај Свинимир, једино што се да разумети јесте да је био неки племић, пошто је био ожењен кћерком угарског краља, а био је на дужности бана. Он је био последњи краљ Далмације и Хрватске, а краљевство је трајало тачно један век. Свинимиров син, Радован, није могао да наследи свога оца због великих нереда који су настали после убиства краља. Вођене су борбе за власт између краљице Јелене и неког Стефана. Нереди су прекинути тиме што је Јеленин брат, угарски краљ Владислав, дошао са војском и запосео целу Свинимирову краљевину, 1089 године. Никада више та краљевина није била обновљена, остала је само једна покрајина угарске краљевине. Краљ Владислав је поставио свога братића Алма да у својству војводе управља земљама бивше краљевине, 1091 године. Алмов брат Коломан биће први и последњи од угарских краљева који ће се 1102 године крунисати у Београду на Мору и као краљ "Далмације и Хрватске". Угари нису држали ни до те формалности, а међу бановима које су они постављали да управљају "Хрватском" било је више Срба него Хрвата, почевши од трећег бана по реду - Белоша.

Хрватско краљевство је нестало баш у време владавине једног од највећих српских краљева - Бодина. Та њихова краљевина је од свога постанка до свога нестанка била српско-хрватска краљевина у правом смислу те речи. Створена је од једног огранка српске династије и на територији Србије, са мешовитим српско-хрватским становништвом. Она никада није имала у своме поседу данашњу Далмацију, него само један њен део. Никада није имала у своме поседу Лику и Крбаву, а да и не говоримо о Босни или Херцеговини. Никада, такође, није имала у своме поседу градове: Задар, Трогир и Сплит, а да и не говоримо о Дубровнику или о градовима на Кварнерима.

Уколико би се постављала нека историјска права на основу постојања, од једног века, ове краљевине, та права су на првом месту српска, па тек на другом месту хрватска. Од почетка 12-ог века па до наших дана, државни односи, што се тиче територија и граница, то су односи између Србије и Угарске, Србије и Венеције, Србије и Турске, и Србије и Аустрије, а никада то нису били односи између Србије и Хрватске.

ОШТРИВОЈЕВИЋИ ОД 1111-ТЕ ДО 1171-ВЕ

Краљ Бодин је оставио иза себе два сина: Михаила и Ђура, али ни један од њих није наследио свога оца, него великаши наметнуше за новог краља Доброслава II, Бодиновог брата по оцу. Доброслав је био Михаилов син из другог брака са византинском принцезом. Захваљујући утицају његове мајке и родбинских веза са Византијом, Доброслав је почео да води провизантинску политику. Ово је био разлог што је бан Рашке, Волкан, дошао са војском и опсео Скадар, победио, заробио и затворио краља Доброслава, (1114.године). После дужих преговора и сукоба међу властелом за новог краља Србије би изабран Бодинов најстарији брат, Владимир III, 1114-1118 године. Краљ Владимир се оженио кћерком бана Волкана и тако би постигнут трајни мир у Србији, а бившег краља Доброслава су пустили из затвора.Бодинова жена, краљица Јаквинта, радила је потајно против краља Владимира а у прилог свога млађег сина Ђура. Ове Јаквинтине радње су биле откривене и она је послата у манастир, али њен син Ђуро долази на престо Србије 1118 године. Било је тада више принчева из династије Оштривојевића који су учествовали у борби за престо. Краљ Ђуро је опседнут у Скадру 1122 године од стране својих рођака. Ђуро је морао да се повуче са престола и да бежи у Рашку, а његов рођак, Грубиша, долази за краља Србије, 1122-1129 године. Грубиша се показао као добар владар, али његов рођак Ђуро долази са војском из Рашке, и у боју код Бара побеђује краља Грубишу, који је у томе боју и погинуо. Ђурову војску је у томе боју водио кнез Драгило, брат краља Грубише и познати војсковођа. Тако се Ђуро вратио на престо Србије по други пут, 1129-1140 године.

У Угарској је тада владао краљ Бела II. Граница између Србије и Угарске у то време била је: река Сава, река Уна, па на југ долина Грахово, Унац, Гламоч и Зрма-ња. Жупа Челебић, која је покривала Ливно, остала је одвојена Купресом, а такође и жупа Имотски, која се гра-ничила са Србима Дувна и Неретвљанима. (29) Ми видимо да је граница Србије у то време била померена на запад, са Крке на Зрмању, као и да су две хрватске жупе: Челе-бић и Имотски биле изоловане међу Србима. Исто-времено видимо да су Угари били заузели Лику и Крбаву.

Тада је у Босни владао бан Борић, а у Рашкој бан Драгина, брат краља Грубише.

Против краља Ђура побунили су се 1139 године синови кнеза Драгила: Првош, Грубиша, Немања и Ширак. Ђуро је морао да напусти престо 1140 године, а за новог краља долази дотадашњи бан Рашке, Драгина, 1140-1151 године. Драгина је био добар и у народу врло омиљен владар. Имао је три сина: Радослава, Иваниша и Владимира. Наследио га је најстарији син Радослав, трећи краљ Србије овога имена, 1151-1169 године. Против краља Радослава побунио се бан Рашке, Урош и његов син Деса. Унутрашњи рат у Србији трајао је више година. после ове династије .династије оштројевића долаѕи династија



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 9  |  negativni glasovi: 2

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline arhangelisveti (28)
Bosna i Hercegovina, Republika Srpska, Banja Luka



Blogovi: tagovi
nema tagova