Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
biba66 blog
Милошеви родитељи желе да се о њиховом сину испева гусларска песма, замолили су ме да напишем речи које ће гуслар користити и тако је настао овај текст.
Знам да ово не личи на давно испеване епске песме, али сам се потрудила да њихова трагедија остане запамћена, а све са жељом да више ниједан родитељ не доживи овако нешто.


Посвећено Милошу Гојковићу 18.11.1993. - 22.11.2009.

Тужна истина

Под Чакором, покрај плавог Лима,

голубица своје гнездо свила.

Доброг рода, у доброме дому,

гради Ранка сада срећу своју.

Кући кућу и рађа дечицу,

сад јој срећа све блиста на лицу.

Два је крила сад мајка добила,

јер два сина она је родила.

До два сина, а и лепу ћеру,

да испуне мајци сваку жељу.

Филип јесте као златна слика

он је својој мајци и понос и дика.

Милош има име Обилића,

а лепоту девет Југовића.

A Милена мезимица свима,

са својом се браћом поносила.

И пролазе године и лета,

ал Зорану сада нешто смета.

У Београд он би сада хтео,

тамо нови живот он би започео.

Већи град је боље би им било,

ту би вели децу своју одгајио.

На несрећу послуша га Ранка,

сада куне себе, куне без престанка.

Напустише они Црну гору,

оставише кућу на Чакору.

И пођоше млади Гојковићи

у Београд одрашће им птићи.

У Лештане покрај Београда,

настани се породица млада.

Раде вредно и децу подижу

да предахну никако не стижу.

Своју децу правди су учили,

такви су им и очеви били.

Синовима својим говораше,

велико је било увек чојство наше.

Ви нејаке увек да штитите,

и поштени ви увек будите.

Пријатељи у невољи се виде,

не дозволте да се вама стиде.

Одрасли сте и велики сада,

ви сте нама и срећа и нада.

Поносна је мајка увек била,

што је таке синове родила.

Ко два бора лепа и висока,

беху они мајци зеница из ока.

Синови су оца послушали,

нејаке су увек заступали.

Сви су знали за те младе тиће,

див јунаке браћу Гојковиће.

Кад се млада браћа запослише,

другови им тада замерише.

Криво им је што не могу сада,

да излазе ко што су некада.

Користише ту братску доброту,

нек им буде свима на срамоту.

Сад се види њима право лице,

да су били вазда кукавице.

Друштву таком и не беше мило,

што се Милош млађан запослио.

Једног дана месеца октобра,

Милош виде бившег друга свога.

Како кињи нејаку девојку

и он приђе све у једном скоку.

Па заштити то биће нејако,

као што би урадио свако.

Побише се пријатељи бивши,

Милош јесте и јачи и виши.

Иако је млађи три године,

ал је јачи од те крвопије.

Који само напада слабије,

а срце му ко пилету није.

Плаче мајка и вели Милошу,

„изабро си ти дружину лошу“.

Својим га је млеком још заклела,

јер га јесте ко Бога волела.

Да се клони таквих пропалица,

злог погледа још горега лица.

Син је своју мајку послушао,

што сад плаче беше њему жао.

Нећу мајко више ићи с њима

не треба ми таква ништарија.

Слушаћу те мила мати моја,

нек не брине дивна душа твоја.

Умирише Ранку речи ове,

и пољуби сад своје синове.

Од тад прође око месец дана,

сада Ранка све мирније спава.

У суботу свану рујна зора,

Милош уста јер на посо мора.

Испрати га мајка до на врата,

њено чедо вредније од злата.

Још га пита шта ће вечерати,

а он вели „не мораш чекати.

Мислио сам с братом да изађем,

да вечерас с девојком се нађем“.

И отиде млађани Милоше,

не слути му мајка ништа лоше.

Кад увече о вечери било,

Милош своме брату говорио.

„Ја бих брацо мало да изађем,

да се мало са девојком нађем.

Нисмо били нигде месец дана,

видиш да је мирна сад и мама“.

И послуша Филип свога брата,

на поласку рече њима тата.

„Чувајте се и добри будите,

од злог друштва ви да се склоните“.

Они оца тада загрлише,

„не брини се нисмо деца више.

Умемо се ми тајо чувати,

један другог ми знамо бранити“.

Своју мајку у образ пољубише,

шта од Бога може тражит више.

Са лица им све лепота блиста,

а из ока све доброта чиста.

Озари се срце сад у мајке,

кад погледа у своје дечаке.

Погледом их прати низ улицу,

осмех јој се сад види на лицу.

Испрати их и ништа не слути,

тад се зачу један гавран љути.

Крешти гавран далеко се чује,

ко да Ранки нешто поручује.

Ал га јадна није разумела,

није могла иако је хтела.

Те је ноћи мајка им заспала,

па синове и није чекала.

Отидоше до Болеча момци,

па се Милош тад јави девојци.

И не слуте жалосна им мајка,

да се овде њима спрема замка.

Да злотвори никад не мирују,

и заверу сада љуту кују.

Сачекаше Филип да изађе,

тако им је и лакше и слађе.

Тада мучки Милошу приђоше,

и палице своје повадише.

Не смеју га погледат у лице,

но са леђа бију убојице.

Милош паде јадан поред стола,

зачу Филип и дотрча споља.

Срце му је јаче закуцало,

кад крвавог је брата угледао.

Па он њега на руке узима,

а све гледа дал иду за њима.

Спусти брата на зелену траву,

па му мази сву крваву главу.

Кад видеше то црни злотвори,

да се Милош још са душом бори.

Столицама почеше да бију,

своју мржњу у очима крију.

Филип скочи на ноге лагане,

брата држи све са леве стране.

Оружје су њему голе руке,

не осећа сада своје муке.

Не боле га њихови ударци,

но се брине како ли је браци.

Мисли јадан он га телом штити,

јак је Милош и добро ће бити.

Тада виде да му брат устаде,

крвав Мића поред њега паде.

Побегоше нељуди и звери,

завршише оно што су хтели.

Иште Филип помоћ било коју,

држи брата на десницу своју.

Превија му сад на главу ране,

и проклиње дан који ће да сване.

Људи стоје ништа не говоре,

док се браћа сад за живот боре.

Кад унесе свог брата у кола,

рече Филип : „Мићо рано моја,

можеш ли ми ране преболети,

до болнице ја ћу те однети.

Тамо ће ти исцелити ране,

само мало па ће крв да стане“.

Ал беседи млађани Милоше:

„О мој брате много ми је лоше,

хладно ми је и много ме боли“,

Милош прича, а с душом се бори.

Још он своме брату поручује,

тихо прича да га једва чује.

„Чувај брате ти нашу сестрицу,

кад је одем у црну земљицу.

И јадну нам ти утеши мајку,

нек не кука на нашем растанку.

Још јој реци немој да тугује,

бол се њена све до неба чује.

Још Филипе ти Зорану реци,

поносни ће бити наши преци.

јер их нисам никад обрукао,

ни од рана нисам закукао.

Чувај брате нашу породицу,

нек у теби виде узданицу.

Буди храбар и немој плакати,

ја се морам са тобом растати“.

Слуша Филип али не верује,

но све мисли да добро не чује.

Жив је Мића само је заспао,

он се није са душом растао.

У то време у болницу стиже,

па примиче свога брата ближе.

Тихо му је на уво шаптао

„хајде мали што си ми заспао.

Лекари нас сад овде чекају,

биће лека помоћи ти знају“.

Он уноси на рукама брата,

ал га нека чудна зебња хвата.

Па он прича сад овом доктору,

шта је било, прича муку своју.

Доктор ћути и гледа га немо,

други вели све је изгубљено.

Није само рана му на глави,

већ су њега уболи душмани.

Ножем су га у срце ранили,

какви ли су то злотвори били.

Филип њима неће да верује,

јел истина то што сада чује.

Ту лекари њега умирише,

и полако све му објаснише.

Ћути Филип и гледа у руке,

„мили Боже знаш ли моје муке.

Он је умро на мојим рукама,

мила мајко што ниси сад с нама.

Зар да ми га убију џелати,

како ли ћу ово рећи тати“.

Телефоном родитеље зову,

да им јаве за несрећу ову.

Злог ли јутра, још горега дана,

јер ваш Мића сад није са нама.

Ранка кука на Чакор се чује,

она јадна сада поручује.

„О мој Боже и Недељо Света,

што је моја сад судбина клета.

Архангел је Михаило био,

што га није крилом заштитио.

Ој Господе и Свети Никола,

заштитниче, крсна славо моја.

Ви почујте сад моју несрећу,

зар да сину мајка пали свећу.

Услиштите сада молбе ове,

вратите ми мило чедо моје".

Ранка кука, а Зоран је теши,

„ајд идемо можда доктор греши“.

Јак је Милош јуначкога срца,

прича Ранки, а душа му пуца.

Знаде јадан да то није грешка,

задеси их сад судбина тешка.

Морају се они припремити,

и мезимца лепо опремити.

Узе Зоран телефон у руке,

па он јавља од све своје муке.

„Милош неће на посо вам доћи,

јер погибе јадан ове ноћи.

Не би смену празну оставио,

но је своју душу испустио“.

Три су дана чекали папире,

дани јесу као и године.

Комшије их стално обилазе,

пријатељи сада им долазе.

Па сви помоћ и утеху нуде,

да им срце не пукне од туге.

Ал утехе сад за Ранку нема,

у уторак сина она на пут спрема.

Пред клиником народ се скупио,

како би се с Мићом опростио.

Киша је падалакад су те изнели,

све док се с тобомнисмо опростили.

Киша је падаласузе нам скрила,

у нашем је болусавезник била.

Плакло је неботада за тобом,

оде једна младост,а не рече с Богом.

Плакало је небоза твојом лепотом,

оде нам раноса својом добротом.

Отац тужан стоји и у сандук гледа,

суза би да крене ал јој ипак не да.

Отац тужан стојикрај твојих другова,

да одрастеш с њимажеља му је била.

Да постанеш човеккојим се поноси,

ни слутио нијешта му време носи.

Мајка ти кукајецај је гуши,

бол је у њеном гласуи у њеној души.

Анђела је онаизгубила свога,

напушта је раноодлази код Бога.

Брат те сада тражимеђу друговима,

вероват не можеда ниси са њима.

Брат те сада тражида му се насмејеш

да осмехом својимдушу му загрејеш.

Немо сада стојии бол своју скрива,

поглед му је тужану срцу му зима.

Сестрица маленакрај тетке ти јеца,

жели да се вратишда будете деца.

Рекли су јој да сизаувек отишао,

не би је напустио,али си морао.

Рекли су јој да сисада с анђелима,

а она би волелада си ту са њима.

Па из школе дођоше другови,

сваки од њих са сузом се бори.

Другарице твоје почеше плакате,

па све вичу нек се Милош врати.

Пут је далек, кренути се мора,

далека је наша Црна гора.

Са Чакора лелек се пролама,

браћа ти жале што ниси са нама.

„Донела те мајка покрај плавог Лима,

ту си Мића срећан , ту те је родила.

У Велику сине кућа ти је нова,

ту ћеш сада спават мила срећо моја“.

Тихо јадна Ранка са сином говори,

а са болом својим у срцу се бори.

Сад поворка лагано ка Велики креће,

лелек јечи тужан, лелек место среће.

Лелечу браћа, а сестре кукају,

врати се Мића они те дозивају.

Млађаног Милоша сад земља покрива,

мајка куне себе што је јоште жива.

Свакога јутра кад очи отвори,

мајка љуби слику и сину говори.

„Да ли ми те чедо сада ране боле,

или су зацелиле мило злато моје.

Дођи мили сине да помази мајка,

да те прође мили сада рана свака.

Хладно ти је сине, ко ће те грејати,

шта да ради мајка, да те кући врати“.

Отац стално мисли да ћеш можда доћи,

у нади му пролазе и дани и ноћи.

Понекад помисли да све сања само,

да ће се пробудити и видеће те тамо.

У друговима твојим, тражи твоје лице,

али тебе нема пући ће му срце.

Ти са неба некад у снове им сврати,

пољуби их нежно па се небу врати.

Кад утеху тражимо у овим речима,

ти долети до нас са својим анђелима.

Записана оста сад ова истина,

велика је трагедија кад изгубиш сина.




 
Interesantno
pozitivni glasovi: 19  |  negativni glasovi: 1

Napiši komentar:

Синовима својим говораше,

велико је било увек чојство наше.

Ви нејаке увек да штитите,

и поштени ви увек будите.

Пријатељи у невољи се виде,

не дозволте да се вама стиде.
......................................................

Записана оста сад ова истина,

велика је трагедија кад изгубиш сина.
==========================================

Nikada nijedan roditelj da ne nadzivi svoje cedo!
da je srece bilo da se ova psema napise nekim lepsim povodom.ALI SRBI i dalje guslaju i da se na ugasi i ovaj -najstariji vid prenosenja sa kolena na koleno. Neka zivi bar u pesmama zauvek!
Slava mu vecna.
#6, 15.04.2010 - 11:46
Ја бих била срећна да сам писала о његовој свадби, а не о погибији, деца су рођена да сахрањују родитеље, а не родитељи децу. Драго ми је само једно, песма је већ спремна и гуслар ће је ако Бог да здравље већ у мају објавити, тако ми је Милошев отац рекао. Тада ће и Милошу бити пола године од погибије.
16.04.2010 - 09:10
factis (40)
Tragično,al lepo opevano.Pozz
#5, 14.04.2010 - 14:29
хвала
14.04.2010 - 14:59
aaaaaa moze drustvo i kad se peva
#4, 14.04.2010 - 11:44
Може, али народна изрека каже да кад певамо можемо и сами.
14.04.2010 - 12:10
Svaka ti cast,biba.Dirljivo i lepo od tebe sto si nekome ucinila uslugu i to od srca.Pozzz
#3, 14.04.2010 - 11:02
Па то је људски, пријатеља тражимо када смо тужни и кад плачемо. Кад човек пева, може и сам.
14.04.2010 - 11:15
poprilicno tuzno....mada na zalost.....to je svakodnevnica...
#2, 14.04.2010 - 09:55
Да нажалост, све више деце страда, а ми никако да се изборимо са насиљем. Вероватно је то последица овог убрзаног начина живљења.
14.04.2010 - 10:43
ELBA (53)
#1, 14.04.2010 - 08:54
хвала на подршци.
14.04.2010 - 08:57