Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
peugeot blog

Dugaaaaaaaaa Tuznaaaaaaaa...:((

Bila je jednom, nekada davno, ona.... Devojka setnih ociju i tuznog osmeha.... Izgubljena u nekom, za nju nepoznatom svetu, trazila je svoje mesto pod suncem, trazila je ljubav koja ce je grejati, koja ce joj pomoci da sve okrutnosti ovog sveta zaboravi. Nekog s' kim ce moci podeliti ono sto krije u sebi. Nekoga kome ce moci svu svoju ljubav pokloniti. Nekoga kome ce moci verovati, ko ce je nasmejati i razumeti te momente kad su joj oci bile zamisljene i tuzne, a ona negde daleko u mislima odsutna od njega....

Prolazile su godine, a ona je i dalje bila sama. Odustala je traziti tu ljubav za koju je zelela dati sve i koju je zelela da vecno traje. Sebi je govorila da tako nesto jednostavno ne postoji.... I onda, jednog dana, u njen zivot je neocekivano usao on. Osoba koja je bila tako drugacija od toga sto je ona zamisljala i zelela.

Isto kako je neocekivano usao u njen zivot, tako je u neopisivo kratkom vremenu uspeo da je izvuce iz njene rezerve, da zid koji je ogradila oko sebe srusi kao kulu od karata. Osvojio je njeno srce i uspeo da joj vrati osmeh na lice.... Osmeh koji joj i onda kad njega nije bilo kraj nje nije silazio s lica. Nije mogla verovati da se to njoj desava, da ona moze biti tako srecna, tako ludo voljena....

Mnogi nisu razumeli sta je ona videla u njemu, zasto bas on pored toliko drugih, "boljih" od njega. Ona se samo smeskala i odlucno odgovarala da joj on daje ono sto je oduvek sanjala. Samo on i niko drugi.

Prolazilo je vreme i njih dvoje su iz dana u dan bili srecniji. Ni njegova, a ni njena okolina to nije shvatala. Mnogi su samo odmahivali glavom i govorili kako to nije ok, kako prave gresku zbog koje ce oboje na kraju kajati. Jednostavno, nisu jedno za drugo. No, ona nije htela da cuje nista. Borila se protiv tih predrasuda, nije zelela da joj niko kvari tu srecu koju je nakon tolikih godina napokon nasla. Bila je ubedjena da ce to trajati do kraja zivota.

Kako su se luckasto ponasali! Kako su se znali smejati bezveznim stvarima, necemu sto niko drugi nije razumeo. Satima razgovarati, a da ne postanu umorni od "filozofiranja". I opet, tu i tamo se ubaci poneko stidljivo "Volis li me?" I odgovor: "Pa znas..."
"Ne, ne znam. Reci."

I onda promene temu. Nekako su oboje u dubini duse bili deca. I koliko god su zeleli da recima pokazu osecanja, nije im uspevalo. Tek ponekad, dok su u tami noci, kad im se lica ne vide, sapne jedno od njih:
"Volim te. Jako. Previse"

Tisina. Oboje slusaju zvuk tih reci. Svejedno ko ih je izgovorio, govorio je i u ime onog drugog. Vreme je prolazilo. Njih dvoje su bili srecni, uzivali su svakim danom sve vise jedno u drugom. Planirali su zajednicku buducnost. On je cesto govorio o deci. Deca su zivot. Kruna ljubavi. I buducnost. Zeleo je da ima bar troje. Ona se na to smeskala i zamisljala kako bi to bilo. Te male slatke vrascice, sa predivnim ocima njihovog oca.

Jednog dana su se dogovorili da idu u bioskop. Ona se spremala i radovala susretu s' njim. I odjednom joj se zacrnilo pred ocima. Probudila se na podu spavace sobe. Nije joj bilo jasno sta se desilo, koliko dugo je lezala tu bez svesti. Sigurno je umor i iscrpljenost, pomislila je. Tih dana je stvarno imala jako puno posla. Vreme je da idu negde na odmor, da se opusti i zaboravi sve obaveze. Osecala se jako umorno i malaksalo. Najradije bi ostala kuci.

Ali, kako to da mu objasni? Zbog cega odjednom ne zeli da ide u bioskop, kad se toliko radovala tom filmu? Nije zelela da ga uznemirava, da se brine bez razloga. To je samo jedan trenutak slabosti, posledica rada proteklih dana. Sama sebe je ubedjivala da nije nista strasno. Skupila je svu snagu sto je imala, obukla se i tad je dosao on.

"Izgledas nekako cudno. Bleda si." - rekao je odmah s' vrata.

"Hvala na komplimentu. Imas odlican fazon" - namignula je ona i prebacila sve na salu. "Osecam se izvrsno. Radujem se nasem izlasku."

U sebi je pomislila da vise sebe ubedjuje u to. I da se nada da ce moci izdrzati tu vece, a da on nista ne primeti. Odmor, o tome moraju obavezno razgovarati.

Uvece, kad se vratila kuci, jedva je docekala da legne u krevet. On je predlozio da udje i popiju jos nesto zajedno. Prvi put odkad je znala za njega pozelela je da ide kuci, da je ostavi samu.

Odlucila je da ide doktoru. Vise nije islo tako. Zelela je da sazna sta joj se to dogadja, a s' druge strane njega nije htela da zabrinjava. Trudila se da se sve to tajno obavi, da on nista ne primeti.

Ali, on ju je poznavao bolje nego sto je mislila... Vec nakon par dana je nazvao i ozbiljnim glasom joj rekao da moraju razgovarati. Jednostavno, stize za pola sata kod nje, mora je videti. Ona nije slutila o cemu se radi. Mislila je da ima problema na poslu ili tako nesto.

"O kome se radi?" upitao je skoro sa vrata.
"Ne znam o cemu govoris" odgovori mu ona iznenadjeno.
"Vec danima ne zelis da izadjes sa mnom. Stalno si kuci, kazes nemas vremena, umorna si, a sutradan te moj drug vidi u gradu. Jesi upoznala nekog novog ili ga ja vec poznajem?"

Njeni obrazi se zarumenise od ljutnje. Sta mu pada na pamet, da joj takve stvari prebacuje? Odkud mu pravo da takve gadosti govori.

"Nisi u pravu. Boli me sto tako razmisljas. Mislila sam da me poznajes i da mi verujes. Ocito sam pogresila" odgovorila mu je ljutito.

U ocima joj je vidio neizmernu bol, ali nije odustajao. Bio je ubedjen da mu nesto krije, i da to ima veze s' nekim muskarcem.

"Da, poznajem te i ocekivao sam da ces biti iskrena prema meni. Dogovorili smo se da odmah jedno drugom priznamo, ako nam u zivot udje neka druga osoba. Zasto mi to cinis?"

"Nisi u pravu. Mislim da je bolje da odes pre nego sto se kaze nesto zbog cega cemo se oboje kajati."

"Za to je vec kasno. Kajem se sto sam ti toliko verovao. Da nisam u pravu, rekla bi mi iskreno sta se desava." - umorno se okrenuo i posao da izadje.

"Zao mi je, ne mogu. Zelim samo da znas da te neizmerno volim" - povikala je za njim, a suze su joj tekle niz lice.

Dva dana su prosla, on se nije javljao. Ona nije znala sta da mu kaze, sta da ucini. Pustila je da vreme tece i da mu se javi kad bude znala sta joj je. I onda je dosao taj nemilosrdni dan....

Telefon je zazvonio i probudio je iz nemirnog sna. Opet je bila previse iscrepljena da bi mogla ici na posao.

"Dobro jutro. Govorim li sa ....? zacula je muski glas.
"Da, ja sam. Ko je to?"
"Ja sam doktor Koprena. Dobili smo vase rezultate. Mislim da bi bilo bolje da dodjete u bolnicu da razgovaramo."
"Doktore, pa nije valjda nesto lose, kad moram doci?" - u momentu je bila budna.
"Mislim da je bolje da dodjete ovamo i da razgovaramo. Mozete li biti za sat vremena ovde?" - upitao je i izbegao odgovor na njeno pitanje.

Brzo se spremila i za nepunih sat vremena je bila kod doktora. Videla mu je po izrazu lica, da nesto nije u redu.

"I? O cemu se radi? Sigurno sam preumorna." - pocela je nesigurno

"Postovana gospodjo, nazalost nije to. Vi imate tumor. I ovde kod nas nemate mogucnosti lecenja. Nemamo sve sto je potrebno da Vam pomognemo na vreme.

Osetila je da se soba vrti oko nje. Tumor! Kako to? Tumor cega? Nije bila svesna da place.

"Smirite se, molim Vas. Znam da nije lako, razumem Vas. Da li imate mogucnost da odete negde u inostranstvo na lecenje?"

"Doktore, o cemu se radi? Tumor gde, kako?" - nevezano je pitala.

"Tumor na mozgu. Kako su nam nalazi pokazali, mi ga ne mozemo ovde operisati. Jednostavno, nemamo te mogucnosti. Zao mi je." - tuzno je odgovorio.

Bilo mu je jako tesko posmatrati tu mladu osobu, osobu koja je tek na pocetku svog zivota, a tako blizu kraja. Znao je da u takvim situacijama i trajanjem bolesti kraj moze da dodje za sedmicu dana, isto kao i za 2 meseca. Morala je brzo odluciti sta ce i kako.

Pokusao joj je objasniti sta se trenutno dogadja u njenom telu. Da moze mozda negde da se operise, ali da je ishod i tad neizvestan. Ako i prezivi, mogu ostati trajne posledice. Ona je sve slusala sa nevericom. Onda je skocila i rekla:

"Oprostite, moram ici. Moram biti sama. Pokusati da razmisljam....."

Vec je pocela otvarati vrata. On joj doviknu:
"Da, razumem Vas. Molim Vas da danas, najkasnije sutra ujutro jos jednom dodjete. Moram znati sta ste odlucili. Zelim Vam pomoci."

Ona je samo potvrdno klimnula glavom i otisla. Setala je bez cilja po gradu, pokusavala da shvati sta se desilo. Da uvidi da to nije ruzan san, da je stvarnost i da mora nesto da ucini.

I onda je odlucila. Nazvace tatinog brata u Americi. Mozda joj on moze pomoci. Dugo se nisu culi, ali ipak, on joj je stric. Sigurno ce joj pomoci..... I tako je i bilo. Culi su se i on joj je rekao da ce joj organizovati sve za put u Ameriku. Kad bude tamo, resice ostalo.... Tad joj je palo na pamet, da mora svog momka obavestiti o svemu. Ali sta da radi? Toliko ga voli da ne moze ni da pomisli da mu nanese bol. U glavi joj se vrzmalo stotinu stvari, slike iz srecnih dana su joj prolazile pred ocima. Setila se njegove zelje za velikom porodicom. Znala je da je neizvesno da ce ona ikad moci da mu ispuni tu zelju. I onda je odlucila sta ce uciniti.

Digla je slusalicu i okrenula njegov broj....

Nije bila spremna na to da ce se on odmah javiti.

"Zdravo, ja sam." - pocela je nesigurno.
"Moram ti nesto reci. I mislim da je bolje da ti to odmah kazem. Bio si donekle u pravu kad si mi rekao da nesto krijem od tebe..." - nije znala kako da nastavi. On je samo cutao i cekao da ona kaze sta ima.

Razmisljala sam ovih dana i shvatila da sam jos mlada da se tako ozbiljno vezem. Jednostavno, uvidela sam da zelim jos da zivim, da putujem, da upoznam druge ljude i da uzivam. Oprosti mi. Mislim da je najbolje da se vise ne vidimo. Zao mi je, prosaputala je na kraju i pre nego sto je on uspeo nesto reci, spustila je slusalicu.

Telefon je odmah zazvonio. Nije se htela javiti. On nije odustajao. Zvonilo je, zvonilo, njoj se cinilo da je citava vecnost prosla pre nego sto je utihnuo. Ubrzo nakon toga stajao je na njenim vratima. Zvonio je, lupao rukom i govorio da zna da je tu, da moraju razgovarati.

Nemo je sedila na podu pored vrata a suze su joj se slivale niz obraze. Pozelela je da umre, da je vise nema. Osecala je da joj se telo raspada u milion komadica, da joj je srce mrtvo.

Ali, znala je da je tako bolje. Ne zeli da on pati i tuguje za njom. Mislila je da ce je on lakse zaboraviti ako bude ljut na nju, ako je vidi u nekom drugom svetlu, kao nekoga ko nije vredan njegove ljubavi. Govorila je sebi da je tako bolje, da je bolje, da je bolje..... A suze nisu prestajale ici niz lice............

Dok je cekala da se sve formalnosti oko puta za Ameriku srede retko je izlazila iz kuce. Jednostavno, plasila se tog susreta s njim. Plasila se da ce pokleknuti, da nece moci podneti taj optuzujuci pogled iz njegovih ociju. On je uporno pokusavao da je dobije, i na kraju odustao. Njeni roditelji mu nisu smeli nista reci. Bojeci se toga da ce tako rano izgubiti svoju mladu kcerku nisu zeleli ni jednu zelju da joj odbiju.

Napokon je dosao dan njenog putovanja. Stanje joj se sve vise pogorsavalo. To malo lekova sto je mogla nabaviti u gradu vise joj nisu puno pomagali. Bilo je vreme da ode. Srce joj se cepalo dok je zadnji put koracala kroz grad. Sve vreme se pitala da li ce joj se pruziti ta sansa da jos jednom prodje tim prelepim gradom. Bila je svesna da je to jako neizvesno.

Dok je prolazila pored njihovog omiljenog kafica ugledala ga je kroz prozor. Pricao je s nekim kolegama i nije je primetio. Ubrzanim korakom je produzila dalje.

Roditelji su je ispratili na aerodrom. Majka je neutesno plakala, ocu su oci bile pune suza i nije mogao ni rec progovoriti. Bol mu se videla na licu. Znali su da je to mozda zadnji put da je vide.

Molim vas ne placite. Sve ce biti dobro. U Americi su dobri lekari." - pokusavala je da ih utesi i osecala da je snaga sve vise izdaje. Bojala se da ce se srusiti tu pred njima i skupljala i zadnju mrvicu snage samo da se to ne desi.

"Mama, ako neko bude pitao za mene...." - pocela je i nije znala kako da nastavi.
"Molim te, ne govori mu nista. Reci da sam na odmoru, da zelim malo da vidim svet. Molim te."

Nije izdrzala, pocela je plakati. U tom momentu je mrzila sebe. Videla je koliko je tesko roditeljima da je gledaju. Otac joj je samo cutao, nije mogao ni reci da progovori.

Onda, kao spas u zadnji momenat cula je zadnji poziv za svoj avion. Vise nije bilo povratka. Morala je krenuti. Jako je zagrlila majku i prosaputala joj da je voli, da je ona najbolja mama na svetu. Majka joj je glasno plakala. Okrenula se prema ocu i videla da mu suze idu niz obraze.

"Milo moje dete... cuvaj se molim te. I ako Bog da, vratices se ti nama ziva i zdrava nazad" - glas mu se pretvorio u jecaj. Nije mogao vise, okrenuo se skrsenih ramena plakao.

"Volim vas." - rekla je jos jednom, okrenula se i otisla.

U avionu joj je bilo jako lose. Rekla je stjuardesi da joj treba vode, a ova ju je zabrinuto gledala.

"Nije nista strasno, ne brinite." - pokusala se osmehnuti. Pitala se sta bi se desilo da joj pozli, jos gore, sta da umre tu?

Ne, ja zelim da zivim. Vredi se boriti. Ko zna, mozda, ako ozdravim, mozda me primi nazad, mozda shvati..... Nije osetila da joj suze idu niz lice.

Odmah po dolasku u Ameriku su je smestili u bolnicu. Finansijski deo su preuzeli njen stric i njegovi prijatelji. Nalazi koji su tamo napravljeni nisu obecavali nista dobro. Ali ipak, mala nada je postojala....

Za nepunu sedmicu dana su je operisali. Nije se probudila posle operacije. Nastale su komplikacije i pala je u komu. Niko nije znao, da li ce se ikada vise probuditi. Njen stric i strina su je svakodnevno posecivali. Pricali su s' njom i nadali se da ih cuje. Ali, nista se nije desavalo.

Prolazile su sedmice, a ona se nije budila. Troskovi bolnice su bili astronomski i stric se pitao kako to sve da plati. Ali, na iskljucenje tih masina sto su je drzali na zivotu jos nije pomisljao. Nije to mogao uciniti. Organizovao je da njeni roditelji dodju na mesec dana tamo, da bi je posetili i da zajedno odluce kako i sta dalje. Majka i otac su po citav dan bili kod nje i pricali s njom. Pustali njenu omiljenu muziku. Ali, nikakvih promena nije bilo.

Doktor im je rekao da su sanse da se probudi i zivi normalno spale na minimalu. Sta da rade? Kako da odluce? Nisu mogli pustiti da se masine ugase. Njeno srce je i dalje ritmicki kucalo.

I onda, nakon 7 nedelja cekanja i nadanja desilo se cudo! Probudila se. Uzas!!!! Nije se niceg secala, nije mogla da govori, niti je videla na levo oko! Njeni roditelji su bez obzira na to sve bili presretni. Njihova kcerka im se vratila.

Poceo je najtezi dio: rehabilitacija. Roditelji su se morali vratiti kuci. Ona je morala ostati jos minimalno pola godine. Osecala se uzasno. Ta nepoznata lica oko nje su je gusila. Nije znala kako da probudi svoja osecanja da im uzvrati tu toplotu i ljubav. Bila je kao malo dete. Nista nije znala.

Isla je na razne terapije. Polako je pocinjala da govori. Na pocetku su to bili samo glasovi, bez ikakve veze. Ali, napredovala je. A secanje na sve sto se desilo pre operacije vise nije bilo tu.....

Nakon godinu dana uzasnog truda bila je skoro zdrava. Vid joj se povratio i govorila je. Polako, nekad nerazumljivo, ali je napredovala. Svakim danom sve vise. Kad je bila dovoljno oporavljena, stric joj je pomogao da nadje posao. Odlucili su da ostane jos tu, dok ne bude skroz "stara". Njeni roditelji su opet dosli. Doneli su joj mnogo fotografija i njenih stvari koje bi joj mogle pomoci da pocne da se seca. Ali, ni to nije pomagalo.....

Dok je sedila sa mamom i razgledala slike u albumu, primetila je da je na vecini slika sretna i nasmijana u drustvu jednog prelepog muskarca.

"Ko je ovo?" upitala je svoju mamu. Ova ju je tuzno pogledala i rekla:

"To je tvoj bivsi momak. Jako ste se voleli."

"Bivsi? Zasto? Sta se desilo?"

Onda joj je njena mama ispricala sta se desavalo poslednjih par meseci pre njene operacije. Bila je jako tuzna, ali nije nista osecala prema njemu. Cisto iz radoznalosti je upitala da li znaju sta se s' njim desilo.

"Dolazio je kod nas par puta. Trazio je tvoju adresu, broj telefona, bilo sta. Ti si nam naredila da mu ne smemo nista reci. Nisi zelela da pati zbog tebe. Mislila si, ako se naljuti i misli ruzno o tebi, da ce te brze zaboraviti i poci svojim putem."

"I? Jesam li bila u pravu?"

"Donekle. Dugo je bio sam. Onda je upoznao jednu devojku. Ozenio se kratko prije nego smo mi krenuli ovamo." - tuzno joj je odgovorila mama.

Mrzila je sebe. Zasto se nicega nije mogla setiti? Kako je mogla tako zaboraviti te oecaje, koji su izgleda bili jako jaki? Nije se mogla razumeti. Ipak, na neki nacin je osetila bol zbog te ljubavi i svega sto se desilo.

Nakon tri godine posle operacije je sve bilo ok. Bila je potpuno zdrava. Tumor se vise nije pojavio. Pricala je normalno. Ali je jos uvek bila sama. Njeno srce nije bilo spremno da zavoli nekog muskarca. Odlucila je da se prvi put od operacije vrati kuci. Makar na kratko.....
I dodje napokon taj dan za koji je verovala da se nikad nece desiti. Setala je prelepim gradom. Ovaj put zdrava i spremna da se bori za svoju proslost. Nadala se da ce ovde naci odgovore na milion pitanja koja su joj se vrzmala po glavi.

Duboko je udisala prelepi miris proleca. Jedinstven. Tako je osecala, ali se nimalo nije secala da je to mislila i nekad davno, pre 3 godine, kad je ona bila "ona".

I dok je setala s' mamom i ona joj objasnjavala gdje su cula je da neko zove njeno ime. Iznenadjeno se okrenula i ugledala je jednog tako poznatog muskarca kako za ruku hvata jednu curicu od nekih godinu dana. Nije znala ko je to, ali je osetila da joj srce brze kuca. Nista joj nije bilo jasno. I tad je shvatila da je taj muskarac zovnuo tu malu slatku curicu, a ne nju.

Pogledala je upitno svoju mamu i videla joj uplaseni, iznenadjeni pogled u ocima.

"Mama, poznajes li ovog muskarca?" upitala je.

"Da..." promucala je ona i nastavila "Zar se ne sjecas fotografija iz tvog albuma? To je tvoj bivsi momak."

Tad joj je sve postalo jasno. Nije znala sta da ucini, kako da se ponasa. Pozelela je da se sakrije, da je ne vidi. Nije imala pojma kakva ce biti njegova reakcija. Ali srce je na neki nacin teralo da se jos jednom okrene, da ga pogleda.... I u tom trenutku i on je ugledao nju.

Prvo iznenadjenje, pa bol, pa neodlucnost. Njegova dusa i osecaji su mu se videli na licu, i ona je shvatila da ga poznaje i razume vise nego i jednu osobu s' kojom je u ove tri godine kontaktirala.

"Volis li me?" zacula je odjednom. I onda cuje sebe kako odgovara:
"Pa znas...."

U tom momentu joj se stvorise slike iz proslih dana. Setila se toga! Videla je njih dvoje zagrljeni, beskrajno srecni...... Suze joj krenuse niz lice, srce hoce da iskoci iz grudi.

"Mama, idemo odavde. Dodji!" usplahirano rece. Videla je na njegovom licu da se dvoumi da li da joj pridje ili ne.

Okrenula se i pozurila, vukuci iznenadjenu mamu iza sebe.

"Zelim da idem u moj stan." odlucno rece. Majka joj jos nista nije shvatala.

"U tvoj stan? Ti se secas??" - s' nevericom je upita.

"Da.... Ne.... Ne znam... Nesto se desava sa mnom, ne mogu ti objasniti."

Krenula je instiktivno u pravcu svog stana.

"Oh Boze.... sta da ucinim?" pitala se. Shvatila je da ga jos uvek voli. Da ga voli kao nikoga na svetu sto je ikad volela. "Mama.... hoces li se ljutiti, ako te zamolim da me ostavis samu? Zelela bih biti sama i razmisliti. Toliko mi se stvari mota po glavi, ne mogu se snaci."

"Jesi sigurna? Da odem bar s tobom do stana...." - plasila se izgovoriti, da se boji da ona nece sama znati naci put.

"Ne, to nije potrebno. Znam gde stanujem." nasmesila se ohrabravajuce.

Mama joj je samo bez reci dala kljuceve. Na licu joj se videla zabrinutost.

"Telefon jos nije ukljucen. Nismo znali da ces tako brzo osetiti zelju da odes u svoj stan. Nismo bili spremni da ....." nije mogla zavrsiti recenicu. Plasila se da kaze nesto sto ce je povrediti.

"Nema problema mama. Ne mislim telefonirati. Ako budem nesto trebala doci cu kod vas. Vidimo se sutra." okrenula se i sigurnim korakom krenula svojoj kuci.

Polako je usla i upalila svetlo. Sve joj se cinilo kao da je pre pola sata izasla iz stana. Pogled joj je pao na fotografiju na radnom stolu. Prisla je i uzela je u ruku. Njih dvoje.... Srecni, nasmijeseni, zaljubljeni. Osetila je kako joj se oci pune suzama.

"Sta si se uplakala, kao malo dete" rekla je sebi glasno. I onda ocajno pomislila: "sta dalje?"

Znala je da ne sme kvariti njegovu srecu. Ona je bila proslost. Ali, da li je zaista tako? Zasto je svojoj kcerki dao bas njeno ime?

Upalila je radio i sela za sto. To sto je osecala se ne moze opisati recima. Na radiju je zacula pesmu:

"Lutam tu kroz puste ulice
Slutim da si opet uz mene
Tvoja njeznost meni znaci sve
Ona vodi kad je najteze
Sjecanja i snove moram sacuvati,
Ja znam jos te zelim ali to ne znas ti

Ova prica ce se pamtiti
Probudit cemo sapat vjecnosti
Vjetrovi zivota su jednom zaplesali
Svojom snagom ljubav tada probudili


I jos uvijek zivim za najljepsi dan
Opet te ljubim, osjecam, kao nekada
I jos uvijek zivim za najljepsi san
Iz kojeg me budi i otima
Dah svitanja..."

Ustala je i ugasila radio. To joj nije trebalo. Uzela je stare albume i polako pregledala te fotografije. Najcesce su bili on i ona na njima. Tuga joj je obuzela srce, nije znala kako da si pomogne. Jasno joj je bilo, zbog cega nije mogla da se zainteresuje za nekog drugog muskarca. Iako joj je secanje bilo u tami, negde duboko u njoj ta ljubav je bila skrivena i samo cekala momenat da ponovo izbije na povrsinu. I sad kad joj se to desilo nije znala sta da ucini.

Najbolje je da opet ode. Ne moze ostati u tom gradu gde ce ga stalno sretati. Mora ga pokusati preboleti, poceti novi zivot, traziti novu ljubav. Znala je da to trenutno nije moguce. Da ga tako jako voli, da bi sve u zivotu dala da se tih zadnjih par godina izbrise, da sve bude kao pre. Ali to je nemoguce. Otice iz ovog grada. Ponece uspomene i ljubav prema njemu. Tu ljubav koja je toliko jaka i koja je tera da ucini sve moguce da ga ne povredi. Znala je da on ne misli tako o njoj. U zelji da ga zastiti povredila ga je toliko da je nemoguce da joj to ikad oprosti. Mora ziveti s tim.

Nije primetila kako vreme odmice. Vec se pocelo smrkavati kad je neko zazvonio na njenim vratima. Uplaseno je ustala, nije nikog ocekivala, pa osim njenih roditelja niko i ne zna da je tu. Ne, neko zna.... Da li je to on?

Polako je krenula prema vratima i provirila kroz spijunku. Vidjela je samo dugu crnu kosu, lice je bilo spusteno prema podu.

"Ko je?" upitala je.

"Ja sam, Jelena. Otvori vrata vec jednom!" zacula je nestrpljivi glas svoje nekada najbolje prijateljice.

Obradovano je otvorila vrata i jako je zagrlila.

"Jelena! Kako mi je drago da te vidim!" uzviknula je.

"Ah da?" ironicno je rekla Jelena. U ocima joj je videla radost da je vidi. "Tu tvoju dragost pokazujes na vrlo neobican nacin. Mogu li uci?"

"Naravno, oprosti" sklonila se i pustila je da udje. "Verovatno imas milion pitanja za mene."

"Hahaha dobra si. Milion pitanja.... Za pocetak bih ti postavila samo jedno: kako si mogla nestati bez reci i ovolike godine se ne javljati?" prekorno je upitala.

"To je jako duga prica. Prvo mi reci odkud znas da sam opet tu?"

"Rekao mi je neko kome si srce slomila." znacajno ju je pogledala. "Kako si to mogla uciniti?"

Jelena, nekad se u zivotu dese nepredvidljive stvari. Ako imas vremena, radovalo bi me da sednemo kao pre i da ti ja sve ispricam."

Sele su, i ona je pocela svoju pricu. Jeleni su se na licu ocrtavali svi osjecaji dok je slusala sta je njena najbolja prijateljica dozivela. Od onog dana kad joj je lekar rekao za tumor do danas, kad je njega ugledala u gradu. Kad je zavrsila, Jelena je jako zagrlila i prosaputala:

"Tako mi je zao. Zasto mi nisi nista rekla? Zasto mi tvoji roditelji nisu ni jednu rec o tome rekli? Isla sam hiljadu puta kod njih, stalno su mi pricali da si na putu, da se provodis.... Nemas pojma kako sam bila ljuta, razocarana. I danas sam dosla samo da ti kazem da nisi nikakav covek, da si me neizmerno razocala. Oprosti mi sto sam tako mislila o tebi."

"Ne moras se nista izvinjavati. Razumem te." odgovorila je s' osmehom. "Tako je dobro sto si tu. Nisam ni znala koliko mi nedostajes."

"I? Kako se sad osecas? Ima li opasnosti da se tumor vrati? Ili nesto drugo?"

"Ne verujem. Doktori su rekli da sam potpuno zdrava. Nadam se da se nece ponoviti. Ne bih imala snage vise."

Da li nameravas ostati ovde? Bilo bi divno imati te opet tu."

"Ne znam Jelena. Tek sam dosla i odmah sam srela njega. Jos uvek ga volim. Toliko, da mi ta ljubav stvara fizicku bol. Ne bih mogla podneti da ga sretnem u gradu sa zenom. Kako je mogao tako brzo da me zaboravi!" oci joj se opet napunise suzama.

"Pa nije mu bilo jednostavno. Patio je uzasno. Stalno me je zvao telefonom i raspitivao se o tebi. A ja mu nisam nista znala reci. I onda je upoznao nju. Mislim da je ozenio samo da bi imao razlog da te zaboravi. Mislim da je to bio ocajnicki pokusaj. Ali, ima tu jos nesto sto sigurno ne znas."

"O cemu se radi?"

"Ja ga naravno ne srecem vise cesto kao pre. I ovo sto cu ti reci nisam cula od njega, prema tome ne garantujem da je tako. Ali cujem da nije srecan s njom. Ili ona s njim. Tako nekako. Ona prica da mu je u zivotu druga, da je nikad nije voleo kao neku pre nje. I da je ta druga jos uvek u njegovom srcu." pazljivo je izgovorila ne ispustajuci je iz vida.

"Oh ne! Tako mi je zao! To je jos veci razlog da napustim grad. Videla sam mu kcerkicu. Prelepa je. Ne zelim da to dete pati zbog mene."

"Ne znam sta da ti odgovorim. To moras odluciti sama. Da li ces pricati s njim? Da li ces mu reci zbog cega si tako iznenada nestala?"

"Ne, to ne dolazi u obzir. Mora me preboleti, mora pokusati da zavoli svoju zenu. A ne verujem da bi to uspeo kad bi znao pravi razlog mog odlaska."

"Ja moram ici sad. Dogovorila sam se s' nekima da izadjemo veceras. Hej, pa ako si ok, hajde sa mnom! To bi bilo ludo!"

Nasmesila se Jeleni i rekla:" Hvala ti na pozivu, ali umorna sam jako i mislim da nisam u tako dobrom raspolozenju da ludujem s' vama veceras. Drugi put, ok?"

"Nema problema. Doci cu sutra do tebe opet. Ne, bolje, hajde da se nadjemo u nasem starom kaficu na kafi! Oko pola 1, vazi?"

"Dobro, doci cu. Obecavam."

Ustala je i jako je zagrlila. Onda je Jelena otisla. Ostala je opet sama sa svojim mislima.

Sa Jelenom se fantasticno provodila. Uzivala je u njenom drustvu i s' osmehom pozdravljala staro drustvo koje se iznenadjeno raspitivalo gde je tako naglo nestala i zasto se nije javljala. Odgovarala je da je dobila tu mogucnost da upozna svet i da je to iskoristila. Vreme je jako brzo prolazilo. Taman se smejala nekoj anegdoti sto joj je Jelena ispricala, kad je na ulazu ugledala njega. I on je nju vidio i odmah se uputio prema njenom stolu.

"Moram na brzinu u wc." rece Jelena i ustade.

Ona ju je ljutito pogledala. Nije ok da je sad ostavlja samu, ali je znala da Jelena to radi namerno. Jelen je zelela da taj njihov prvi susret prodje bez nekih svedoka u blizini. Nesigurno je pogledala u njega.

"Zdravo" rekao je..

"Zdravo" odgovori ona. Nije znala kako da nastavi, sta da kaze. I on je cutao. Ni jedno nije znalo kako da prekine tu situaciju.

"Mogu li sesti kod tebe?" upitao je i stavio ruku na stolicu.

"Da, naravno. Oprosti."

"Kad si se vratila?" upitao je.

"Juce. Jos se uopste nisam navikla da sam tu."

"Lepo je videti te opet."

Ona se samo nasmesila. Nije znala sta da odgovori na ovo. Onda se sjtila njegove prelijepe curice.

"Kcerkica ti je prekrasna." nije bila svesna, da je to izgovorila naglas.

"Da, predivna je. Oduvek sam zelio da ti budes mama moje dece." tuzno je rekao.

"Molim te, ne govori o tome. To je proslost."

"Reci mi samo jedno. Zasto si tako naglo nestala? Sta se desilo? Mislim da bi mi bilo puno lakse, kad bih to mogao razumeti."

"U zivotu se dese takve stvari. Nesto nenadano, neocekivano. Morala sam. I o tome ne treba vise pricati. Sto je bilo, bilo je." Oci su joj se napunile suzama. Mrzila je sebe zbog toga.

"Ne! Mi moramo o tome pricati. Ja moram napokon znati sta se desilo! Ne mogu vise ziveti s tim pitanjima. Vidim na tebi da mi nesto krijes!" iz njega je sva tuga izisla na videlo.

Nije mogao drugacije, jako je zagrlio. U tom momentu je shvatila da joj je mesto samo pored njega. Zelela je da to ostane vecno tako. Ali onda je opet razum izbio na povrsinu. Nezno ga je gurnula od sebe.

"Ne cini to, molim te. Moras dalje ziveti svoj zivot. Mi smo proslost." borila se sama protiv sebe.

"Ali, ti me jos volis! Vidim to na tebi. Pricaj sa mnom."

"Ne, tu se nema vise sta reci. Oprosti, moram ici." Ustala je i uzela svoju tasnu.

U tom momentu se pojavila Jelena.

"Ja idem. Vidimo se." Rekla je u prolazu i napustila kafic. Uputila se svojoj kuci.

Usput je razmisljala o toj uzasnoj nesreci koja se desila i njoj i njemu. Bila je beskrajno tuzna i ljuta na tu sudbinu koja joj je to ucinila.

Dan je prosao jako brzo. Nije ni primetila da se vec smrklo. A roditeljima je rekla, da ce ih posetiti danas! Nije zelela da se brinu, a nije imala telefona da im se javi.

"Sta mogu, idem k' njima." Pomislila je u sebi i pocela se oblaciti.

Proslo je par dana.... Ona je posecivala svoje roditelje, rodbinu i uzivala u drustvu svojih prijatelja. Njega vise nije sretala. Dosta je vremena provela u razmisljanju i donela odluku da je najbolje da se zauvek vrati u Ameriku i nastavi tamo raditi kao i do tad. Znala je da joj nece biti jednostavno da ode, ostavi svoje roditelje i sve uspomene kojih se sad napokon secala. A bila je najvise tog bola svesna i ljubavi za koju je znala da buducnost ne postoji. Ali, tako je najbolje. Nema druge mogucnosti, nego otici i pustiti ga da zivi svoj zivot.

Dan pre nego sto ce otputovati nazad za Ameriku je dosla Jelena da se oproste. Pokusavala se saliti s' njom, ali bilo im je obema tesko da se opet rastanu. To vreme koje su sad provele zajedno je skoro nadoknadilo one godine koje su prosle u njenoj borbi za zivot.

"Da li ces se jos s' nekim pozdraviti?" znacajno ju je upitala Jelena.
"Osim mojih roditelja, vec sam se pozdravila sa svima." odgovorila je ona, ignorirajuci Jelenin pogled. Pravila se da ne razume.
"Dobro ti znas sta ja mislim. Zato mi odgovori: mislis li opet nestati kao prosli put, ili ces mu barem pozeleti sve najbolje pre nego sto odes?"
"Ne. Necemo se vise videti. Bar ne planirano. Ne zelim to." Odlucno je odgovorila.
"Zao mi je. Zbog tebe i zbog njega. Ja sad moram ici. Obecaj mi da ces mi se javiti kad odes tamo. Nemoj opet da nestanes." Jako ju je zagrlila.
"Naravno. Obecavam. Ti si i uvek ces biti moja najbolja prijateljica."
Jelena je izasla, a ona se vratila da zavrsi jos zadnje pripreme za put. Posmatrala je sitnice po kuci koje su joj bile jako drage i odlucivala sta ce poneti sa sobom. Ovaj put je isla sa znanjem da ce tamo ostati, da ce tamo graditi svoju buducnost. Ali, tuga je i ovaj put bila prisutna.
Vec je bilo pola osam kad je neko zazvonio na njena vrata. Prisla je i bez razmisljanja otvorila. Pred vratima je bio on. Iznenadjeno je gledala u njega i nije znala kako da reaguje.

"Zdravo." Rekao je. "Cuo sam da sutra odlazis."
"Da." Samo je odgovorila.
"Mogu li uci, ili cemo pricati ovako na vratima?"
"Zasto?"
"Sta zasto?" pravio se da je ne razume.
"Mislim da ne bi trebao ulaziti. Nemam vise sta da ti kazem."
"Ali ja tebi. Zelim da se bar ovaj put oprostim s tobom. Nadam se da ces mi to dopustiti"
Ona se bez reci sklonila u stranu i pustila ga u stan. Znala je da je to greska. Uputio se direktno u dnevnu sobu. Da bi prekinuo tisinu, rekao je:
"Ovde je sve kao pre. Osecam se kao da sam juce bio zadnji put kod tebe" "Da, ali se mnogo toga desilo u ovih par godina. To znas i sam jako dobro."
Sela je i cekala da on kaze sta zeli. On je seo pored nje. Bilo joj je neprijatno i to je vidio.
"Nije valjda da se plasis? Necu ti nista." Pokusao je da se nasali.
"Ne plasim se. Ali mi se ne dopada da si pored ovolikog mesta seo kraj mene. Jos uvek mi nisi rekao sta zelis." Mislila je ako bude neljubazna da ce on brze otici.

"Sta zelim?..... Zelim da mi napokon kazes istinu. Zelim da se ove godine izbrisu, da smo opet ono sto smo nekad bili. Da se ovo sve nije nikad desilo. To zelim!"

"Dobro znas da je to nemoguce. Zasto otezavas ovu situaciju? Zasto ne odes svojoj kuci, zeni koja te ceka i tvojoj prelepoj kcerkici? Zasto si dosao ovamo? Znas da to nisi trebao uciniti!"

"Znam. Sve znam. Ali znam i da te volim vise nego sto sam ikoga volio. I znam da ti jos uvek volis mene. I znam da mi je svaki dan pakao od kad si otisla. Da se ne prestajem pitati sta se desilo, zbog cega si nestala." Oci su mu se napunile suzama.

Ona ga nikad nije videla takvog. Nije mogla drugacije, zagrlila ga je i zaboravila na sve sto je do tad bilo. Zelela je da ga utesi, da ne gleda tu bol u njegovim ocima. Nezno ju je poljubio. Prvo polako, nesigurno, a kad mu je odgovorila na poljubac, postao je posesivniji. Zagrlio je i ljubio da je od tih osecaja pocela drhtati. Nije mogla da misli, osecala je da je tu, da je napokon kraj nje, da ga toliko voli i da sve ostalo nije bitno.

Voleli su se kao nikad to tad. Nije ni o cemu razmisljala, samo da je on sad tu i da je drzi u narucju. Bilo im je krasno. Nezaboravno....

Oko ponoci su lezali, sretni i bliski kao nikada pre. Odlucila je da mu kaze istinu. Da mu kaze da ga nikad nije zelela povrediti. Da ga voli kao i pre i da ga nikad nije prestala voleti. On je s' nevericom slusao pricu o proteklih par godina. Nije ni primecivao kako je jako grli, kao da zeli da je zastiti od svog bola kroz koji je prosla. Plakao je s njom.

"Oh Boze.... zasto mi to nisi rekla? Zasto si zelela da kroz sve prodjes sama... A ja budala, proklinjao sam te zbog toga sto si mi ucinila, dok si se ti u to vrieme borila da prezivis! Oh Boze....."

Smiri se, molim te." i ona je plakala. "Nisi mogao nista izmeniti... Nisam znala da li cu prezivjti i zelela sam da me zaboravis da ne bi patio za mnom."

"Da. Ali te ja nikad nisam zaboravio. Patio sam za tobom, pokusavao da te zamrzim, ali sve je bilo uzalud. Jedino sto me je svaki dan mucilo je zasto si to ucinila..... Zasto mi tvoji roditelji nisu rekli istinu? Ili Jelena?"

"Oni nisu smeli, obecali su mi da nece reci. A Jelena nije znala. Nisam joj nista rekla bas zbog toga jer sam se plasila da ce ti na kraju popustiti i ispricati sve. A to nisam zelela."

I sta sad? upitala se u sebi. Ne moze ga rastaviti od te kcerkice. Bez obzira koliko se vole, njegovo je mesto pored njegove zene i deteta.

"Pocecemo iz pocetka. Sve ce biti dobro. Ja cu razgovarati s zenom, sve cu srediti."

"Ne! Ne cini to jos. Moramo razmisliti." pokusala je da ga ubedi.

"Tu se nema sta razmisljati. Ja pripadam tebi i ti pripadas meni."

Samo ga je nemo zagrlila. Znala je da stoji pred najtezom odlukom u svom zivotu

Da.... tu noc ga je uspela nagovoriti da se vrati kuci, i da zeni jos nista ne govori. Predlozila mu je da dodje sutra i da jos jednom razgovaraju o tome. Cim je on izasao iz stana, pocela je pakovati svoje stvari. Sreca da on nije znao, da njen avion polece tako rano ujutro.

Na brzinu je napisala Jelena kratko pismo i zamolila je, zaklela je u njihovo prijateljstvo, da ni pod kojim uslovima njemu ne da njenu adresu. Ujutro je vec u 6 sati izasla iz stana. Roditelji su je odpratili na aerodrom. I njima je jos jednom podvukla, da nikome ne govore gde je. Oni koji trebaju, imaju njenu adresu, obrazlozila je.

I tako je, teska srca sela u avion i odletela negde daleko....

--------------------------
----------------------------
Prolazilo je vreme. U Srbiji je poceo rat i ona je izgubila svaki kontakt sa Jelenom. Odmah na pocetku rata, njeni roditelji su napustili grad i dosli k' njoj. Mama joj je rekla da zna, da je on neposredno posle njenog odlaska takodje otisao iz grada. Sa svojom zenom i kcerkom.

Ona je pokusavala da ga zaboravi. Na momente joj se cinilo da joj se to i desilo. Mislila je da se zaljubila i nakon 3 godine je odlucila da se uda. Neposredno posle toga postala je i sama majka. Ali jos za vreme prve godine braka je shvatila, da je to samo zabluda, da joj je muz drag, ali da svog momka iz mladosti jos nije zaboravila.

Sedam godina nakon njihovog zadnjeg vidjenja nasla je kartu u posti. Pisalo je samo: "Jos uvek te volim." I nista vise! Ali, nesto drugo nije ni bilo potrebno. Prepoznala je rukopis. Bila je sva zbunjena, slomljena, nije znala vise nista.

Par dana kasnije zazvonio je telefon. Javila se i cula kako s' druge strane zice jedan tako poznat i drag glas rece:

"Kako je dobro cuti tvoj glas"
Tisina. S' obe strane. Suze su joj tekle niz lice.

"Da li si jos tu?" upitao je.
"Da." prosaputala je. "Kako si me nasao?"

"Jelena.... Sreo sam je na moru, pricali smo dugo i onda sam je ubedio da mi da tvoju adresu. Rekao sam joj, ako zna sta je ljubav, ako si joj ikad ista znacila, dace mi je. I to je ucinila."

Nije znala sta da odgovori na to. On je nastavio:

"Jesi li svesna kroz sta sam prolazio? Trazio sam te preko prijatelja i poznanika, cak sam i internacionalni crveni krst molio za pomoc. Ni internet mi nije pomogao....."

Ona i dalje nije mogla reci izustiti. Onda je upitala:

"Kako si? Gde si sad?"
Odgovorio joj je gde se nalazi. Drugi kontinent. Daljina.... A opet tako blizu....

"Kako ti je zena?
"Mi smo neposredno posle tebe napustili Beograd. Otisli smo za Hrvatsku. I par meseci posle toga se razveli.... Nadao sam se, da cu te naci, ali to mi do sad nije uspelo.... Sve sto sam ikad u zivotu zeleo je, da budemo zajedno."

"To je nemoguce. Za to je kasno." prozborila je. Bol je rasturala, ali znala je da povratka nema. Ne vise.

Ispricala mu je ono sto je i sam znao. Da se udala, da je majka i da ni po koju cenu ne moze da sve to izbrise i bude s njim. Bez obzira koliko bi ih to oboje usrecilo. Bilo bi previse ljudi koji bi zbog njihove srece patili.

Na kraju mu je rekla:
"Nemas pojma sta mi znaci sto sam ti cula glas. Uzasno me boli sto vise nikad necemo biti zajedno. I nikada se necemo videti. Uvek cu te voleti, ali to je sve sto ti mogu dati. Mene, moje telo, vise ne mozes imati. Ali imas nesto sto niko drugi pre i posle tebe nije imao: moju ljubav."

Ne cekajuci njegov odgovor spustila je slusalicu. Od tada je proslo par godinica. Nisu se vise culi. Nije je vise kontaktirao. Ali uvek kad cuje jednu pjesmu, suze joj krenu niz lice. "TEBI LJUBAVI.."

"Da l' pomislis na mene
Kad hladna kisa pada
Ma gdje mi zivis sada
Da l' nocas imas sna
Razdvojio nas zivot
Na dvije strane svijeta
Od vjecitoga ljeta
Do hladnog sjevera
Al' isto nam je nebo
Sto nocas s' nama place
Isto nam je suza iz oka kanula
Ja znam da nisi sretan
I mene tuga slama
Jer ljubav kao nasa
Je ljubav vjecita
Da l' pomislis na mene
Kad nekog drugog ljubis
Da l' moje ime skvisne sa tvojih usana
Razdvojio nas zivot
I ne znam gdje si sada
Al' nema noci,dana da ne mislim na nas
Al' isto nam je nebo
Sto nocas s nama place
I isto nam je suza iz oka kanula
Ja znam da nisi sretan
I mene tuga slama jer ljubav kao nasa je ljubav vjecita."


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 6  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

peugeot (27)
:((((
#1, 09.05.2010 - 21:22