Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Alexxs blog

БРАТУНАЦ: ПАРАСТОС ЗА 109 УБИЈЕНИХ СРБА


У цркви Светог пророка Илије у братуначком селу Бјеловац у понедељак је служен парастос за 109 настрадалих Срба из овог и сусједних села Сикирић и Лозничка Ријека, од којих је њих 68 убијено на данашњи дан 1992. године.

 

У присуству великог броја грађана, парастос су служили свештеници братуначке, сребреничке и факовићке парохије који су освјештали спомен плоче са именима свих 109 настрадалих које су уграђене у вањске зидове ове новоизграђене цркве.

Цвијеће уз спомен плоче положиле су делегације општине, Борачке организације Братунац и Удружења логораша регије Бирач.

На данашњи дан прије 17 година, у рану зору, јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села под командом Насера Орића, упале су ова три подрињска села убијајући све што су стигле, пљачкајући и палећи српску имовину.

"Из сна су нас пробудили пуцњава и јаке детонације. Није било свануло кад су муслимани упали у село. Неки мјештани су одмах убијени. При изласку из куће са дјецом рањен ми је син Илојко. Бјежала сам са дјецом према Дрини. Муж Миодраг је остао и погинуо. Ми смо се цијели дан крили у шибљу поред Дрине гледајући оргијање, пуцњаву и паљевину и тек када је пао мрак пребацили смо се чамцем у Србију. Многи који су кренули чамцима прије мрака убијени су рафалима и завршили у хладним таласима Дрине", присјећа се Борка Петровић из Бјеловца која је такође тог кобног дана била рањена скривајући дјецу и остала је инвалид у руку.

Она је за Срну изјавила да је велики број припадника муслиманске војске упало у село и да су уништавали и пљачкали све.

Борка каже да је неколико жена убијено на кућном прагу. Неке су ухваћене у кућама и са дјецом одведене у логор у Сребреницу.

Најмлађа жртва био је 15-годишњи Слободан Петровић, а најстарија 88-годишња Достана Матић.

"Касније су се војске помијешале и цијеле дан је била пуцњава и борбе по двориштима и воћњацима. Снајпери су тукли са оближњих брежуљака, а село је горело. Око половине погинулих били су цивили", присјећа се Борка.

За овај, као и за бројне друге злочине почињене над Србима у средњем Подрињу нико није одговарао, а породице настрадалих не губе наду да ће злочинце некада стићи правда.

БРAТУНAЦ - Славки Матић 14. децембра 1992. године војници Aрмије РБиХ, под командом Насера Орића, побили су у селу Бјеловац код Братунца цијелу породицу - двије кћерке и супруга.

- Моје кћерке Снежану и Гордану и супруга Радивоја измасакрирали су на кућном прагу. Правде нема и не вјерујем да ћу икада доживјети да злочинце стигне казна - каже она.

У цркви Светог пророка Илије у Бјеловцу јуче је служен парастос за 109 убијених српских цивила и војника из овог и сусједних братуначких села Лозничка Ријека и Сикирић.

Поводом обиљежавања 17. годишњице страдања мјештана ових села, од којих је њих 68 убијено 14. децембра 1992. године, свештенство братуначке и сребреничке цркве освештало је спомен-плочу која је постављена на зиду цркве.

Молећи се за душе невино страдалих Срба мјесни свештеник Миле Јовановић помолио се и за љубав и мир међу људима.

- Да нам Бог да мирна времена, а да никада не заборавимо оне који су положили животе за свој народ. Да се никада не понове тешка времена али, и ако дођу, да имамо снаге да очувамо честитост православља, које је уткано у сав српски народ - рекао је парох Јовановић захваливши Борачкој организацији и свима који су помогли да се подигне спомен-обиљежје мјештанима ових подрињских села.

Чланови породица, саборци и пријатељи погинулих посјетили су Војничко гробље у Братунцу, гдје су паљењем свијећа и полагањем цвијећа одали пошту настрадалим цивилима и војницима.

Крсто Ранкић из Бјеловца каже да су јаке муслиманске снаге из Сребренице, под командом Насера Орића, упале у рану зору у три велика српска села, која се налазе на лијевој обали Дрине.

- Почињени су злочини над женама, дјецом и старцима, али, нажалост, још нико није одговарао за та, као и многа друга недјела над Србима. Ми, који смо преживјели, знамо шта се дешавало тог трагичног дана и вјерујемо да ће казна стићи злочинце кад-тад - рекао је Ранкић.
Пристрасни тужиоци

Радојки Филиповић убили су шест чланова породице. Огорчена је на Тужилаштво БиХ које још није процесуирало злочин над Србима у Бјеловцу и другим братуначким селима.

- Страни тужиоци у БиХ, којима је повјерена истрага о нашим жртвама, показали су да су пристрасни и у служби бошњачке политике у БиХ - каже Филиповићева.

У понедељак је и у селу Кравица у општини Братунац обиљежена је 17 година од страдања Срба.

У Кравици код Братунца су на православни Божић 1993. године муслиманске снаге из Сребренице починиле стравичан злочин над српским становништвом и убиле 49 мјештана.

У рану зору у село су упале јаке муслиманске снаге и починиле масакр над мјештанима који су чекали најрадоснији хришћански празник - Божић. Убијено је 49 становника, међу којима је било жена, дјеце и стараца, а рањено је око 80 лица.

Седам мушкараца је заробљено и након тортуре и мучења сви су убијени, главе им одсјечене и вучене за возилима по улицама Сребренице, а тијела никада нису пронађена.

Српска имовина је опљачкана и село је спаљено, а око 1 000 мјештана успјело се извући кроз сметове, одступајући врлетним теренима према Дрини и носећи велики број дјеце и рањених.

Тог Божића, осим великог броја настрадалих становника, запаљено је свих 688 српских кућа и више од 2 000 помоћних објеката, као и 27 друштвених објеката у и око Кравице. Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.

Кравица је највеће српско село у братуначкој општини и 17 година након рата трагови страдања села су још видљиви. Има још много рушевина, необновљених кућа и других објеката

CVETKO
Sve što je imao u životu i sve koje je voleo u životu, Cvetko Ristić iz sela Kušići kod Skelana izgubio je u svojoj četrnaestoj godini. Ono što Cvetka koji danas, zahvaljujući i podršci „Novosti“, ponovo započinje život u svom rodnom selu, posebno boli je činjenica da ubice njegovog oca Novaka, majke Ivanke, brata Mića (16) i sestre Mitre (19) nije stigla ruka pravde.
....
Шеснаести јануaрски дан ратне деведесет и треће, када се ово зло догодило, одредиће животни пут и, тада четрнаестогодишњем, Цветку Ристићу, по многима, највећем ратном страдалнику овог дела Подриња.

У само једном дану, несрећном детету убијају, мајку Иванку и оца Новака те деветнаестогодишњу сестру Митру и три године млађег брата Мићу чије посмртне остатке Цветко ни до данас није пронашао. Истог дана прво су побили његове, а потом опљачкали и порушили све што је било на имању Савића из српског села Кушићи.

– У хаосу који је почео одмах у зору, пуцало се на све старне. Видeо сам оца како се однекуд враћа кући како би нешто из ње узео. Рањавају га, а затим стављају на коњска кола која Орићеви војници, потом, пале. Отац умире на најстрашнијим мукама. Поподне, када се борба стишала, у подруму, односно на згаришту куће, налазим сестру и мајку. Обе мртве. За Мићу ни до данас нисам сазнао ништа. А како бих волeо да му кости нађем и да их сахраним поред сестре, мајке и оца, уздише Цветко.

За четрнаестогодишњег дечака почиње нова борба. Исте године одлази у Бајину Башту и код очевог пријатеља Радивоја Јовановића, завршава основну школу. Цветко потом у Београду уписује Војну гимназију. Школовање прекида после две године пошто „то више није била војска какву је он замишљао”. Враћа се у Скелане и преживљава уз војнички казан и бригу српских бораца. Завршетком рата у Босни Цветко одлази у Ужице. У Дом за незбринуту децу. Ту завршава средњу саобраћајну школу.

– Време које је дошло опет није донело ништа доброг. Прво бомбардовање Србије и мога народа, а потом и тешке године надничарења код газда у Србији и Црној Гори. Радио сам, само да бих преживeо. У фебруару ове године вратио сам се у родно селу где су ми добри људи подигли кућицу. Више сам био гладан него сит. Опет добри људи прискачу у помоћ. Почетком августа запошљавају ме у локалну „Електродистрибуцију”. Сада макар нећи бити гладан, опет ће Цветко.

Нема сеоске нумере ни српског огњишта скеланског краја, а да на том огњишту, муслимански војници, под командом Насера Орића нису угасили живот макар једног члана породичног домаћинства.

– Нема шта ме не погађа. Ето, у Хагу нико од сведока није поменуо име Насера Орића који ми је побио све што сам имао. Оца, мајку, брата и сестру, војници којима је он командовао, побили су их на кућном прагу, на крају ће несрећни, данас тридесетогодишњи човек Цветко Ристић, чије очи крију најтужнију и најстравичнију причу о страдању, патњи, немаштини, болу у души, глади и угашеној жељи да формира своју породицу како би живео живот који, бар мало, личи оном којег живе његови вршњаци.

О дјечаку Слободану Стојановићу из Доње Каменице и његовој породици

слободан стојановић
 
Пише: Жељко Вуковић

ЊЕГОВО име је Слободан Стојановић... 
Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену. 
У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације... 
Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља... Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему. 
На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку... 
Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко... А онда све надјача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту... 
Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за децу. 
Слободан је био упоран, али и његови родитељи 
још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао. 
А сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе... 
Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско... 
Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 14-годишњим комшијом “шкијом” утоли мржњу. Доказујући се пред локалним Алаховим ратницима. 
Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож... 
Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор је био ужасан... Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи... Расекотине по глави... Ноге поломљене... 
Жена-монструм тек на крају је пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну... 
Његово име је Слободан Стојановић... 
Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот... Једнако, као и његова грижа савести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио верну куцу... 
Зверски је мучен и убијен само зато што је био “шкија”. А за комшије муслимане - “влашће”. 
Његово име је Слободан Стојановић... 
Име за оно најбоље у људској души и срцу.

Др Зоран Станковић, који је извршио обдукцију тијела Слободана Стојановића
Цитирај:
- Pronašli smo ga u jednoj jami u obližnjim brdima. Sa telima još nekoliko ubijenih Srba. Bilo je u poodmakloj fazi raspadanja. Dečak je na sebi imao samo stari tamno-plavi radnički mantil. Sa etiketom «Primorje». Ispod - ništa. Identifikovali su ga otac Ilija i majka Desanka.
Na osnovu čega ste zaključili da je dečak bio mučen pre nego što je ubijen? Kako je umoren?
- U gornjoj vilici - što stoji i u našem obdukcionom nalazu - izbijeno mu je svih šest prednjih zuba. Otvor čmara bio je znatno proširen, prolazan - kako smo konstatovali - «za tri prsta». Imao je više sekotina u predelu glave i trbuha. Neke od njih su nanete, najverovatnije, posle smrti. Povrh svega, stomak mu je bio rasporen u obliku krsta. Ako se ne varam - bilo mu je odsečeno desno uvo. A na kraju - ispaljen metak u slepoočnicu. Iz neposredne blizine. U dve reči: monstruozno, svirepo ubistvo.
Otkud «krst»?
- To samo istraga može da utvrdi. Ali, možda je odgovor u tome što je, i po mojim saznanjima, izvršilac zločina, neposredni egzekutor, bila mesna Albanka Elfete Veseli koja se borila u formacijama Nasera Orića. Što je to, po svemu sudeći, bio njen zločin mržnje…

Majčino srce više nije moglo
Na večno počivalište - u humku pored sina Slobodana, otišla je i njegova neutešna majka Desa Stojanović, u selu Drinjači kod Zvornika. Desankin sin Slobodan je pod zemljom duže nego što je po njoj hodao. Ubili su ga na najsvirepiji način 1992. godine, kada je imao samo jedanaest godina. O njegovoj sudbini moglo bi se reći: dečak je izdahnuo 1992. godine, a ubijali su ga svih ovih 14 godina - i njega, i njegove roditelje.
.........
- Mom Slobodanu su ruke do lakata bile odsečene. Na stopalima nije imao ni jedan prst. Uši odsečene. Na grudima četvrtast otvor, načinjen nožem, a koža i meso oguljeni. Na lobanji trag metka od jedne do druge strane slepoočnice. Eh moja tugo, moj Slobodane! Čekam dan da vam se pridružim. Živim samo da tebi, moj jedini sine, moja srećo neprežaljena palim sveću, a sada i tvojoj majci Desi koja ti se pridružila - kroz lelek priča Ilija, dok mu niz izborano lice klize suze.


General Mladic nas savetuje da nadjemo porodicu Stojanovic i da sa majkom porazgovaramo, da bismo stekli puniju sliku o stradanju srpskog naroda i za koga se on tako predano bori. Majka je, inace, ona jedna malena crna zena, koja tih dana nije dala konvoju Unprofora da prodje u Srebrenicu sa navodnim humanitarnim artiklima. Nije dala da prodju, dok joj sina ne vrate ili ne nadju...
.......
Tada, dok smo razgovarali sa njegovim roditeljima, oni su bili u ocajanju: nisu imali nikakvog traga o svom sinu jedincu. Zalud je sestra izgledala puteve iz iznajmljene sobice brata jedinca nije bivalo. Crne slutnje su pritiskale Stojanovice. 
Zato je majka Desa izasla na drum da brani stranoj sili da pronosi pomoc onima koji su joj ili zarobili, ili, ne daj Boze... sina: "Ne mozete ovuda proci, dok mi sina ne vratite... Samo preko mene mrtve", jaukala je, uz jauke mnogih drugih majki i sestara slicnih sudbina. Nastao je medjunarodni problem. Stigao je General Mladic da intervenise. 
Savila je Desa svu svoju muku u zagrljaj i prolila majcine suze pred Generalom. O tome nam tiho govori: "On je postao za mene brat i sve na svetu, jedini je on kome sam mogla poverovati da ce me razumeti i pomoci... Na njegovu rec da ce mi naci sina propustila sam gadove belosvetske da odtutnje u krvavu Srebrenicu". Jecala je Desa Stojanovic. Tragala je potom i sama, slusala da joj je sin mrtav i nije verovala. Slusala da su joj sina odveli u Tursku, da je u Tuzli i pitala dalje, molila svakoga da joj pomogne...
.....
Identifikaciju je izvrsio dr Zoran Stankovic i potom postao sa roditeljima prijatelj. "Marta 1993. godine presrela me je omanja zenica, sva u crnini ispred Vatrogasnog doma u Zvorniku. Tada smo vrsili identifikaciju zrtava iz Kamenice. Prepoznao sam da je to ona zena koja je branila Morionovim jedinicama da prodju u Srebrenicu. Pitala me je, sve krseci ruke, molecivim i prebolnim pokretima i suzama- jesam li medju telima mrtvih pronasao mozda telo njenog sina.


Цитирај:
A pre desetak dana Slobodanova majka je urgentno smeštena u zvorničku bolnicu. Život joj je bio u pitanju, pa su se i mnogi upućeni u njenu porodičnu tragediju odmah angažovali kako bi je prebacili na VMA.
Ali, nisu pomogle ni najjače veze. Nije primljena, jer Republika Srpska još nije izmirila dugove za lečenje njenih građana u vreme rata u Bosni...

 Репортер
Цитирај:
Za taj stravičan zločin direktno se sumnjiči Elfeta Veseli zvana Hosovka, rodom iz Uroševca na Kosmetu, do rata nastanjena u Vlasenici. Ta žena danas ima 45 godina i živi u Švajcarskoj kod svog brata Muhameda Veselija. Nikada do sada niko od istražnih organa u Federaciji BiH nije zatražio njeno ispitivanje u vezi sa masakrom malog Slobodana Stojanovića a ni samom Naseru Oriću nikada nije padalo na pamet da kazni počinioce tog zločina. Nije, takođe, poznato ni da je iko u BiH do sada tražio izručenje Elfete Veseli od švajcarskih vlasti.




 
Interesantno
pozitivni glasovi: 22  |  negativni glasovi: 1

Napiši komentar:

biba66 (50)
Ово је значи Шота наше данашњице, само да и то не заборавимо па и Елфети одиграмо коло, као што радимо Шоти, јер не прође ни једно наше весеље, ни женидба ни удаја, ни испраћај у војску да неко "паметан" не наручи да му се свира "шота". Чак је и наш фолклор то прихватио као наше коло, а знамо ко је била Шота и колико је зла починила нашем народу.
Коме није стало до истине не мора да чита, а лажних пацифиста је заиста доста и у виртуелном и у стварном свету.Кад се пише о другима и осуђује Српски народ то није национализам и није политика, а чим се име Србије помене, одмах напад ових некрста и изрода.
Свака част на блогу, да је среће да се никад није ни догодило, али поменуло се не поновило се.
#4, 16.07.2010 - 14:13
Potpuno ste upravu za Sotu ali ocigledno da nas narod ima problem sa zanemarivanjem istoriskih cinjenica a retkost je sresti coveka koji ima potpunu svest.Mada su tu krivi i mediji,ljudi su ne obavesteni,ne informisani i ne edukovani.Jako mi je zao sto ljudi mesaju patriotizam sa nacionalizmom....nemaju dovoljno izgradjenu svest o stvarnim desavanjima,ono sto je zanimljivo jeste da prihvataju sve kritike da li one bile dobre ili lose,osnovane ili ne osnovane ne zanima ih,potpuno plitku svest imamo o stvarnosti koja nas okruzuje i spremni smo da kritikujemo u svakom momentu ono sto je istinski dobro....Hvala vama na komentaru i na razumevanju,da smo svi takvi kao Vi gde bi nam kraj bio.Pozdrav i svako dobro!
16.07.2010 - 15:39
Fastdriver (42)
strasno sta reci.
#3, 16.07.2010 - 08:31
bez daha ostajem kada ovo procitam.....
16.07.2010 - 15:20
ma tadic sve oprostio ...i to se vise ne vazi...bitno da je iso tamo da im p...si...
#2, 15.07.2010 - 00:20
"gospodina izvini" nikad nije dosao da ovim ljudima zapaliu svece a isao je njima da se uvlaci......gad obicni.....
15.07.2010 - 00:31
pa i ovi su nevini...i ovo su zrtve...ovo nije politika....

ja cu da pisem blogove oplitici ....ovo sa komentarima ssse samo zagrejavam
#1, 14.07.2010 - 22:56
kad ljudi pocnu da mesaju babe i zabe onda imaju komentare kao doticni ispod.....ne treba zaboraviti ove zrtve koje su ubijane na najsvirepiji nacin....
samo ti pisi brate ima ce ko da te komentarise......pozdrav i svako dobro!
14.07.2010 - 23:09
 

Korisnik
offline
offline Alexxs (29)
Srbija, Zlatiborski okrug, Bajina Bašta



Blogovi: tagovi
nema tagova