Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Cipsika blog

Toliko trenutaka,toliko uzaludnih pokušaja da se nešto promeni, da promeniš samog sebe, ali na kraju shvatiš da ništa nije vredno toga, ni nove cipele, ni bolja frizura, pa čak ni posao iz snova, jednostavno ništa nije dovoljno da ti prestaneš da ne vidiš sebe u ogledalu kada se pogledaš, nego da vidiš strankinju. Strankinju sa tako poznatim crtama lica, strankinju sa istim očima kao ti, strankinju sa tvojom odećom, ali ne sebe, ne onu tebe koju si videla pre.

Radeći na tom poslu nisam shvatala koliko to ne vodi ničemu, koliko to nema svrhu, i koliko me to više vuče na dno nego što me diže na vrh. Nisam shvatala da radeći to više gubim nego što dobijam, ali tek kada sam spustila slušalicu i završila slušanje poruke shvatila sam koliko su me te reči pogodile, i koliko su mi otkrile samu sebe..

'Sada me slušaj, ali stvarno slušaj, ne kao danima unazad da samo klimaš glavom i praviš se da znaš o čemu se radi. Saslušaj me posle toliko vremena. Sada si verovatno u pokretu, juriš da središ ono što ti je naređeno, žuriš da ispraviš grešku koju je neko drugi napravio, juriš da spasiš nečiju karijeru, nečiji život i da mu ponovo vratiš sreću, ali ne shvataš da si na tom putu izgubila sebe, izgubila svoj život i svoju sreću. Da si na tom putu izgubila mene, svoje prijatelje i samu svoju ličnost, da si izgubila samu sebe.

Još te molim da sada zastaneš, da se pogledaš u neku izlog, u neko ogledalo, ali da se stvarno pogledaš, ne svoju sređenu kosu, ne šminku na očima i usnama, nego svoje oči, pogledaj taj okean boja, to ludilo isprepletanih nijansa plave boje, to more koje sam toliko puta sa ljubavlju gledao i koje sam uvek tražio u gomili ljudi. Pogledaj ih i kaži mi da li i dalje vidiš odsjaj, da li su one i dalje sjajne, da li blistaju, da li deluju srećno i zadovoljno, kao što deluje žena koja ima muža, koja ima posao koji voli i koja živi životom iz snova? Pogledaj i kaži mi da li su plave? Ili sive boje kao oblak pun kiše, kao kamen na dvorcu, da li su one boje koje znaju da budu kada si umorna, kada si toliko očajna da ti dođe da zaplačeš, one boje kada si frustirana i kada ne znaš gde ćeš pre.

Da li si pogledala? Joše nešto ćeš mi sada reći, da li u tom tvom rukovniku koji sada držiš u ruci i bez koga nigde ne ideš, stoji, piše, da nam je danas godišnjica i da je svake godine slavimo u ovo vreme bez posla, bez napetosti? Kaži mi da li piše da te neki prijatelj u poslednje vreme pozivao na kafu, pitao da se uopšte vidite? Da li uopšte tu ima neko tebi drago ime za koga možeš da kažeš da te zna, ali da zna onu pravu tebe, onu staru tebe, a ne onu koju ja ne poznajem.

To je sve što sam hteo da ti kažem, to je sve što sam hteo da te itam, ali da sam znao da će mi se po ko zna koji puta sekrtarica javiti, ne bih ni zvao. Rekao sam šta sam imao i stavljam tačku na to. Vidimo se.'

Odzvanjalo je tip, tip, tip u mojim ušima dok sam hitala taksijem ka kući, pitajući se kako sam mogla da zaboravim godišnjicu. Odbrojavajuću ulice do moje, vrteo mi se moj posao do sad i pokušavala sam da nađem neku lepotu u njemu koja je ostala, ali nisam uspela.

Razmišljala sam kako da se iskupim, šta sad da uradim i rešila da uđem u naš stan, da mu kažem da sam ostavila posao zbog njega, zbog sebe, zbog nas, da ništa nije vredno da ga izgubim, da mu kažem koliko da volim, koliko mi znači više nego bilo ko, više nego bilo šta, da mu kažem koliko volim njegove oči, koliko volim njegove mane, i njegove vrine, koliko volim kada me onako pogleda, koliko volim kada me onako zagrli, koliko volim njegove dodire, poljupce, njegov miris i njegovo pevanje pod tušem. I da mu kažem kako ne mogu da živim bez njega.

Otključala sam stan i nisam ni sanjala da ću ga naći praznog, sa neotvorenim šampanjcem na stolu, sa nepojedenom tortom, sa neotvorenim poklonom na kome piše 'Samo za tebe'. Sa telefonom na kome je sijala lampica davajući odsjaj mračnoj sobi. Pritisla sam dugme i začula reči:

'Gospođo pokušali smo da vas dobijemo na telefon, ali niko se nije javljao, zovemo vas iz gradske bolnice da vam javimo da smo primili vašeg muža posle doživene saobraćajne nesreće, i da pored svog našeg truda nismo uspeli da ga spasimo. Žao nam je što ovako moramo da vam saopštimo, ali vaš muž je preminuo. Molimo vas da dođete da ga indetifikujete. Naše saučešće.'

Vrisnula sam, pala na pod i počela da plačem i to je sve čega se sećam... Samo tame, bola i patnje...

18.07.2010.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 5  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: