Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
zjovan29 blog

ŽENE SRBIJE - KO JE KO (3)?




Vera Vlajčić,

vlasnica i direktorka preduzeća
"VV Čelik inženjering" u Beogradu -
Najveća garancija za uspeh je rad



(Vera Vlajčić)

Preduzeće "VV Čelik inženjering" u Beogradu svoje korene vuče iz Opšte građevinske radnje "VV Čelik" osnovane 1996. godine. Primarna delatnost firme je bila izvođenje bravarskih radova na manjim građevinskim objektima, izrada vrata i prozora i ugradnja stepenišnih ograda.
- Vrednim radom tokom nestabilnih devedesetih godina, firma se ne samo održala, već je i ostvarila kontinuirani napredak, usvajanjem novih tehnoloških procesa i neprestanim usavršavanjem stručnog kadra. U minulim godinama, kroz firmu je prošlo više od 300 majstora, a oni najsposobniji i najvredniji su ostali i sada predstavljaju istinsku pokretačku snagu kojom se možemo ponositi. Vremenom smo napredovali i razvijali se, stičući poverenje brojnih klijenata širom zemlje. Svakom novom projektu smo prilazili sa entuzijazmom, željni da se oprobamo u svim oblastima primene čeličnih konstrukcija. Danas nudimo najbolja rešenja i kompletnu uslugu u projektovanju, konsaltingu i izgradnji objekata od čelika i čeličnih konstrukcija u visokogradnji, kaže Vera Vlajčić, vlasnica i direktorka preduzeća "VV Čelik inženjering" iz Beograda

Predstavite nam ukratko vaše preduzeće danas, šta čini okosnicu njegove poslovne aktivnosti danas?
- Danas se "VV Čelik inženjering" bavi projektovanjem, izradom i montažom čeličnih konstrukcija. Ne radimo temelje, ne radimo betone, niti se bavimo pokrivanjem krovova. Isključivo se bavimo konstrukcijama. To najbolje znamo da radimo i na tržištu smo po tome prepoznatljivi i traženi. Sposobni smo da radimo i složenije i zahtevnije konstrukcije, kao što je bio slučaj na "Audi" servisu u Beogradu. Ne radi se tu o običnoj čeličnoj konstrukciji kao kod uobičajenih hala, već o dosta zahtevnijem i komplikovanijem objektu.
Recite nam nešto više o vašoj proizvodnji čeličnih konstrukcija u Šimanovcima?
- Izradu metalnih konstrukcija obavljamo u našim pogonima u Šimanovcima, gde radi 70 zaposlenih. Imamo dve proizvodne hale koje smo sagradili 2006. godine. U njih smo preselili našu proizvodnju sa starih lokacija. U ovim halama se obavlja kompletan proces izrade konstrukcija.
Ako biste govorili o svojoj referenc-listi, koje biste objekte izdvojili?
- Mnogo smo objekata uradili i meni je sada teško da neki posebno izdvojim. Možemo pomenuti poslovnu zgradu preduzeća "ComTrade" na Novom Beogradu, brojne MAXI diskonte, sportsku halu Rekovac, filmske studije PINK-a u Šimanovcima. Radili smo i nekoliko specifičnih i zanimljivih objekata, kao sto su recimo dve pasarele u Kanjiži ili zgrada "Delta sporta" u Beogradu, Honda salon u Beogradu, TC Milenijum, TC u Balkanskoj ulici, VW salon i servis u Nišu .

Kako se nosite sa konkurencijom, ima li na tržištu još firmi koje se sličnim poslom bave?
- U ovom našem poslu nema velike konkurencije. Postoji još nekoliko firmi koje se u izvesnoj meri bave sličnim poslom. Oni nam nisu konkurencija u pravom smislu reči. Koristim priliku da preciznije kažem koje sve vrste usluga mi nudimo, da se tačno zna šta radimo. U popisu naših usluga su: izrada i montaža čeličnih konstrukcija svih vrsta po donetom projektu, kao i izrada projekata po porudžbini, zatim izrada i montaža čelične bravarije, čeličnih vrata, ograda, stepeništa, sečenje čeličnog lima uređajem za gasno sečenje MESSER svih oblika do debljine od 300 mm, te iznajmljivanje autodizalice.
Koji su osnovni principi poslovanja vašeg preduzeća, odnosno koje vrednosti stoje u temelju vaše poslovne politike?
- Trudimo sa da uvek ispoštujemo dogovorene rokove, da sve bude tačno i na vreme, onako kako je dogovoreno. Nisam navalentna pri naplati potraživanja, mada mi se to više puta obilo o glavu. Na radove koje izvodimo, nikada niko primedbi nije imao u pogledu kvaliteta. U našoj poslovnoj politici kvalitet je na prvom mestu. Ne radimo po principu "drži vodu dok majstori odu". Zahvaljujući svom ovakvom poslovnom ponašanju, imamo dugogodišnje poslovne partnere za koje smo radili brojne objekte.

U kom smeru će ići dalji razvoj vašeg preduzeća, odnosno šta kažu namere i planovi daljeg poslovanja?
- Mi radimo proširenje proizvodnih kapaciteta u Šimanovcima. To moramo da uradimo bez obzira na sve, jer trenutni obim posla to zahteva. Da li ćemo povećati broj zaposlenih još uvek nije izvesno, ali je svakako naše dugoročno opredeljenje - dalje investiranje u razvoj. Uprkos svim problemima i teškoćama, u Srbiji, mogu reći, ima dosta posla. Nažalost u ovome ima jedna loša vest - cela Srbija se seli u Beograd. Ovdašnji građevinci trljaju ruke, ali to nije dobro. U ostatku Srbije gotovo da se ništa ne gradi, sem nešto malo u Nišu i u Novom Sadu. Gro građevinske aktivnosti se odvija u Beogradu i u njemu je svakim danom sve više ljudi. Beograd za ovo nema, ni kapacitete, ni potrebnu infrastrukturu.
Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove prednosti a koje mane u odnosu na muškarce?
- Smatram da se žene u biznisu dosta dobro snalaze, uprkos tome što ih muškarci u biznisu ne vole da vide. Poslovne žene bi trebale više međusobno da sarađuju i da se više povezuju, bilo kroz svoja poslovna udruženja bilo na neki drugi način. Ja lično nikada nisam u poslu imala problema zato što sam žena. Ja sam odrasla i stasala u muškom okruženju, počev od gimnazije, preko fakulteta, do prvog zaposlenja. Samo sam, možda malo, na početku radne karijere osetila izvesnu netrpeljivost i nepoverenje muškaraca. Na ženu na gradilištu se gledalo po onoj poznatoj sentenci "žena na brodu". Ovakav odnos nije dugo trajao, odnosno svi su me na gradilištu vrlo brzo počeli ravnopravno da tretiraju i da me uvažavaju i poštuju. Kada se sada osvrnem na svoju dosadašnju radnu karijeru, mogu reći da nikada nisam imala problema i teškoća zato što sam radila u muškom građevinskom svetu. Hteli mi to da priznamo ili ne, građevinarstvo je ipak muški posao, bar više nego recimo tekstilna industrija, i u njemu je jako malo žena. Kada govorimo o osobinama žena i muškaraca u poslu, mislim da su muškarci mnogo sujetniji. Žene su u poslu mnogo tačnije, preciznije, pouzdanije, odgovornije. Malo su sitničavije od muškaraca, to je tačno, ali to uopšte nije loše za posao.

U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po vašem mišljenju, koji je vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
- Životni i radni moto mi je da sve što hoću to i mogu, ali najveća garancija za uspeh je rad, i to veliki rad. Bitna stvar u poslu, a naravno i u životu, jeste poverenje. Morate zaraditi nečije poverenje, ono ne pada sa neba, ono se gradi, ono se stvara. Ja nikoga nikada nisam prevarila, ako mu nisam pomogla, nisam mu ni odmogla. Trudim se da uvek budem korektna. Ko hoće dugoročno da se bavi nekim poslom, mora da neguje korektne poslovne odnose i da gradi odnose poverenja. Za uspeh ne postoji nekakav magični recept.
RADNA BIOGRAFIJA

Vera Vlajčić je rođena 1958. godine u Beogradu, gde je završila gimnaziju i Građevinski fakultet. Prvo zaposlenje je našla u građevinskom preduzeću "Dom", koje je tada gradilo brojne reprezentativne objekte u Beogradu. Vera je bila glavni inženjer na objektima kao što su hotel "Slavija luks", poslovna zgrada Robnih kuća "Beograd", poslovnica JAT-a u centru grada. Nakon rođenja prvog deteta, prešla je u privatno građevinsko preduzeće "Koling", gde je šest godina radila kao glavni inženjer operative, gradeći takođe velike i značajne objekte. Nakon rođenja drugog deteta 1996. godine, Vera se posvećuje isključivo čeličnim konstrukcijama. Izvodi čelične konstrukcije na brojnim objektima. Na ovakvo Verino radno i poslovno opredeljenje je uticalo i to što je njen muž Zoran Vlajčić radio kao asistent na Građevinskom fakultetu na predmetu čelične konstrukcije.
- Moj muž je 1996. osnovao firmu za projektovanje čeličnih konstrukcija, a ja sam počela da se bavim njihovim izvođenjem", kaže Vera pričajući o svojim preduzetničkim počecima.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
izvor:eKapija


Bojana Lekić, novinar,
vlasnica kompanije Brendon -
ljudi me vuku za rukav, a to nije dobro




Dugogodišnjom borbom za bolju Srbiju, u kojoj su joj glavno oružje bili mikrofon i diktafon, Bojana Lekić je zaslužila da je običan narod prepoznaje kao „svog čoveka“. Zato je i logično to što već tri godine na medijskom nebu opstaje „rupa“ izazvana njenim povlačenjem s javne scene, iako su mnogi pokušali da je popune. Miloradu Plaziniću ispričala je da joj godi to što ljudi imaju potrebu da joj se obrate, jer tako pokazuju da njena borba nije zaboravljena, ali je i brine, pošto tim gestom odražavaju nezadovoljstvo stanjem na televiziji i u društvu

U vreme kada su zbog javno izgovorenih kritičkih reči uperenih protiv vlasti padale glave, Bojana Lekić je s diktafonom i mikrofonom u ruci neustrašivo jurišala na barikade nazadnog režima Slobodana Miloševića. Istorijska dešavanja u noći između 5. i 6. oktobra 2000. godine zato je doživela kao finale dugogodišnje borbe koju je vodila za pravednu, perspektivnu i evropsku Srbiju. Na svoje nemalo razočaranje, ubrzo je shvatila da će se na političkom repertoaru naći dugi i iscrpljujući „produžeci“.
Bez snage, volje i želje da bude izveštač s utakmice na kojoj je zabranjen pristup gledaocima, pre tri godine povukla se s javne scene. Takođe i iz posla od koga i za koga je živela pune dve i po decenije. Opet, stanovnici prestonice koji još uvek ne gube nadu u svanuće pravog 6. oktobra, svakodnevno je presrecu na ulici i pitaju kada će njena voditeljska električna stolica ponovo „pržiti“ političare i novokomponovane biznismene...
- Beograđani me zaista često zaustavljaju i pitaju kada ću da se vratim na TV, a ja im, kao i uvek, kažem istinu: trenutno sebe ne vidim ni u jednom programu postojećih televizija. I još dodam da to što me danas građani vuku za rukav više nego ranije nije dobar znak za društvo, jer pokazuje da su ljudi nezadovoljni. I to ne samo onim što vide na televizijama, nego i stanjem u društvu, pa bi da imaju „svog čoveka“ koji će političarima da održi bukvicu. Istovremeno mi je drago zbog činjenice da me građani doživljavaju kao „svog čoveka“ - kaže Bojana Lekić na početku razgovora za MOZZART Sport.
Hajde da krenemo hronološki, da bi naši čitaoci stekli jasnu sliku kako ste postali gvozdena lejdi srpskog novinarstva. U kom kraju Beograda ste odrastali i po čemu naročito pamtite detinjstvo?
- Moje najranije detinjstvo vezano je za Autokomandu. S mamom i tatom živela sam u veoma malom stanu. Oni su za njega bili veoma vezani, jer su ga kao mladi profesori kupili svojim sredstvima, a ja, s druge strane, zato što sam imala divne drugare i omiljeni prag na kome sam se igrala. Blizina stadiona Crvene zvezde doprinela je da već tako mala postanem, poput tate, velika zvezdašica. Kad smo prešli na Konjarnik, koji je sticajem okolnosti opet bio zvezdaški jer su u njemu stanovale tada najvažnije Delije, jedno vreme sam toliko patila za svojom sobicom da me je tata lagao kako će je iseći i dovući u park ispred naše zgrade. Ali, ipak, detinjstvo pamtim po radosnim trenucima koje je donosila igra i mnogo sporta.



Prvi tekst ste objavili kada ste imali 17 godina. Čime su vas privukle novine kao medij?

- Oduvek sam bila, pre svega, čovek televizije. U nju sam se zaljubila kao klinka, zahvaljujući tetki koja je bila producent. Zarazila me dinamičnost tog posla. Međutim, kad sam u srednjoj školi rešila da budem novinar i upisala taj smer, a to je bilo u vreme usmerenog obrazovanja, shvatila sam da mnogo više mogu da naučim o novinarstvu radeći u štampanom mediju. To je bilo vreme jednopartizma, jedini opozicioni list bile su „Omladinske novine“. Tada su u njima radili najbolji srpski novinari koji su kasnije, jedan po jedan, postajali glavni urednici najvažnijih medija. Zato sam otišla u NON da tamo ispečem zanat, jer bez tog zanatskog dela nema dobrog novinarstva.
Zašto ste, nešto kasnije, odlučili da upišete Filološki fakultet, a ne klasično novinarstvo?
- Zapravo, nameravala sam da upišem kliničku psihologiju. Pojedini profesori su me savetovali da to ne radim pošto sam emotivno meka, te stoga ne bih mogla da napravim dobar otklon od tuđih problema. A novinarstvo na FPN-u tada nije bilo dovoljno teško, a-ha-ha... I tako, upisala sam jedan od najtežih smerova na Filološkom fakultetu, jugoslovensku i opštu književnost. To mi je dalo široko obrazovanje i obogatilo jezik i rutinu lepog pisanja, što je veoma važno za novinarstvo.
Uprkos nespornom talentu koji ste iskazali pišući za NON, veoma brzo ste napravili transfer u elektronske medije. Zbog čega?
- Zato što mislim u slikama, a televizija je spoj reči, tona i slike. To joj daje moć i upečatljivost izraza. Iz tog razloga mi je bila zabavna. Što se tiče radija, stekla sam i u tom sektoru iskustvo, jer je Studio B imao i radio i televiziju. Naprosto, želela sam da se novinarstvom bavim u svim njegovim oblicima. Radio ima brzinu i neku sasvim posebnu bliskost s publikom. To mi je omogućilo da u vreme kada su sve televizije stavljene pod kontrolu Miloševićevog režima mogu da radim na jedinom slobodnom mediju - radiju B92. Na taj način sam dala doprinos oslobađanju medija, ali i društva. S druge strane, pomogla sam da B92 osnuje televiziju.



Jeste li imali uzore među starijim kolegama i od koga ste najviše naučili?

- Meni su uzor svi oni koji dobro rade svoj posao i koji su dobri ljudi. Od takvih učim svakodnevno. Učim od stranih kolega, od razvijenijih svetskih televizija, od dobrih domaćih novinara, od roditelja... Volim da učim.
S obzirom na teška vremena u kojima ste profesionalno stasavali, navedite neka od iskušenja kroz koja ste prolazili?
- O, pa to bi bio poduži spisak. Imam običaj da kažem da u Srbiji imamo previše istorije po glavi stanovnika. I to dnevno. Ukinuli su mi jedan od prvih priloga koji sam radila na TV Beograd... Zatim je bilo teških trenutaka u omladinskim novinama koje su stalno pokušavali da disciplinuju, na NTV Studiju B počela sam da radim na samom početku te televizije koju su više puta pokušavali da osvoje... Kad su nam prvi put oteli Studio B, svi smo doživeli stres koji se pamti.
Pod još žešćim presingom vlasti bili ste u periodu rada na B92. Kada je bilo najteže?
- Da, stalno smo bili pod pritiscima. Bez dileme, najgore je bilo u vreme protesta 1996. i 1997. godine, kao i tokom bombardovanja, kad su nas proglasili državnim neprijateljima i „lokatorima“. Bila sam prva žena i najmlađi glavni urednik na RTS-u posle demokratskih promena, kada je tu medijsku kuću trebalo vratiti profesionalnom novinarstvu. Na BK TV sam imala težak zadatak da napravim sistem u fazi u kojoj ga nije bilo i učvrstim je na trećem mestu. Onda je, zbog obračuna s njenim vlasnikom, i ta televizija došla na udar, dok sam ja prošla kroz režiranu hajku. U najtežim političkim vremenima bila sam direktna meta, u najgorim kontekstima pominjana i za skupštinskom govornicom, a ironijom sudbine - policijsku pratnju morala sam da imam u periodu posle 5. oktobra... Bolje da više ne nabrajam.
Sećate li se možda trenutka, odnosno situacije, kada ste prvi put pomislili da je „stvarno gotov“?
- Milošević je bio veliki politički igrač i veoma loš predsednik. Opoziciji je dugo trebalo da shvati šta je potrebno da ga stvarno pobedi. Ja sam znala da je „gotov“ onog trenutka kad je konačno definisan jasan matematički cilj – četiri miliona i jedan glas!
U vreme petooktobarske euforije svi smo se nadali da ćemo konačno živeti u dosadnoj državi. Da li ste tada mogli da pretpostavite kako će stvari krenuti po zlu, pre svega zbog ubistva premijera Zorana Đinđića?
- Nismo svi. Narod ni danas ne zna koliko je zaista bila teška ta noć između 5. i 6. oktobra. A neki nedovoljne suštinske promene i danas definišu kao situaciju u kojoj se Srbiji još nije dogodio 6.oktobar. Uvek ću pamtiti atmosferu u B92 te noći, u kojoj smo na sebi svojstven, uglavnom samoironičan i delom ciničan način, komentarisali nus-pojave revolucije - one koji su „dugo čekali“ promene. Čekali, ali u njima nisu učestvovali. Što ih nije sprečilo da se odmah isture u prvi plan. Pre nekog vremena Vuk Drašković je to fascinantno definisao kao situaciju u kojoj se po završetku revolucija dobošari, koji idu na kraju vojske, čim se bitka završi okrenu za 180 stepeni i tako nađu na čelu kolone.
Možete li posle višegodišnje, istrajne borbe koju vodite za pravdu i bolje sutra građana Srbije, da kažete sami sebi kako je vaše žrtvovanje vredelo?
- Najpre, ja ne volim ulogu žrtve. Drugo, sve što radim – radim iz srca. Prema tome - vredelo je.
Opišite u tri reči kako se danas osećate?
- U dve reči - nedovoljno zadovoljno.
Vratimo se u školske dane. Da li ste imali peticu i iz fizičkog vaspitanja i jeste li se aktivno bavili nekim sportom?
- Bila sam „vukovac“, to jest, imala sam sve petice. Bavila sam se rukometom, košarkom, odbojkom i plivanjem. Trčanje nikad nisam volela, baš kao ni gimnastiku. Nikako mi nije polazilo za rukom da preskočim kozlić.
Već ste rekli da u vašoj porodici postoji tradicija navijanja za Crvenu zvezdu. Jeste li odlazili na Marakanu?
- Mi smo u familiji okoreli zvezdaši. Od onih koji kažu da je i krv sastavljena od crvenih i belih krvnih zrnaca. Išla sam na stadion s tatom, i to u crvenim pantalonama i majici na kojoj sam imala veliku devetku. Moj broj i broj Dušana Savića.
Pratite li i u kojoj meri aktuelne sportske događaje?
- Pratim sport, ali više ne znam da vam nabrojim sve igrače. Ruiniran nam je fudbal, pa se radujem pomacima koje je napravio selektor reprezentacije Radomir Antić. Divim se mladim ljudima poput Nađe Higl i Milorada Čavića. Naravno, i našim teniserima Novaku, Jeleni, Ani, Janku i Nenadu.
Jeste li imali priliku da upoznate nekog od vrhunskih sportista i ko je na vas ostavio poseban utisak?
- Znam mnogo njih, a s nekima sam i privatno bliska. Jedna od mojih najboljih prijateljica je naša nekadašnja vrhunska, svetska rukometašica Zita Galić. Otac moje najbolje prijateljice Mišeč je - Ratomir Dujković. Volim i cenim Dušana Savića, Žarka Paspalja, Aleksandra Šapića i mnoge druge.



Imate li omiljene restorane i kafiće za izlazak? Da li je uvek u pitanju mirnija varijanta ili praktikujete odlaske i na živu svirku?

- Beograd je svet i po tome što ima pregršt raznolikih restorana i predivnih kafića. Volim mesta koja imaju dušu i neki svoj fazon. A bogami, volim i da jedem.
Na koje pesme ste slabi?
- Na sve. Volim muziku, volim igru i volim da pevam.
Čemu se uvek obradujete?
- Pažnji koja ilustruje ljubav. To me raduje i kad je vidim na ulici i kad je sama doživim. Obradujem se svom čoveku, roditeljima, svom psu Bafiju, prijateljima. Život čine neke male stvari. A pre svega ga čine ljudi.
Da li ste u skorije vreme odgledali dobar film ili pozorišnu predstavu?
- Kritikujem sama sebe što nedovoljno često idem u pozorište, koje inače volim. Poslednji zanimljivo urađeni film koji sam gledala bio je „Šerlok Holms“. Bez obzira na to što spadam u one koji misle da je Šerlok ono što jeste samo kad je uglađeni britanski gospodin, što u ovom filmu svakako nije, veoma mi se dopala režija Gaja Ričija.
A poslednja dobra knjiga koju ste pročitali?
- Upravo čitam Aleksandra Mekol Smita, „Prijatelji, ljubavnici, čokolada“. Zanimljiva je.
Šta obavezno pogledate kad je reč o televizijskom programu?
- Nedavno sam na „Diskaveriju“ gledala jednu u nizu odličnih emisija posvećenih planeti Zemlji. Radilo se o fenomenu magnetskih polja. Volim da učim i volim da vidim zanatski perfektno urađen posao. Takvih emisija kod nas, na žalost, nema. Srpski gledaoci su obasuti prizemnom zabavom i loše odrađenim političkim sadržajima. To je posledica lenjosti novinara i nedostatka para.
NOVINAR UVEK U REVOLUCIJI
Vreme početka borbe za pad Miloševićevog režima usko je povezano s imenom Bojane Lekić. Imajući u vidu gde je sve bila i šta je sve radila, upitali smo je da li se tokom tog perioda profesionalnog izražavanja više osećala kao revolucionar nego kao novinar.
- Ja sam uvek novinar. I uvek u nekoj vrsti revolucije.
KRIZA KOČI DOBRE PROJEKTE
Bojana se pre tri godine povukla iz sveta TV novinarstva, da bi se maksimalno posvetila privatnoj firmi „Brendon“ koja se bavi konsaltingom, edukacijom i produkcijom.
- Raduje me činjenica što mogu i to da radim. Istovremeno, nisam zadovoljna opštim stanjem i lošom ekonomskom situacijom koja ne dozvoljava pravi razvoj i koja koči dobre projekte.
SRBIN BI AUTOMOBIL PARKIRAO I NA DRVO
Zbog nedostatka opšte kulture, od čega boluje dobar deo Beograđana, slavnoj novinarki ponekad dođe da iskoči iz sopstvene kože...
- Mnogo me nerviraju nevaspitani ljudi. Bilo bi nam bolje kad bismo i sami malo više brinuli o svom gradu. Izluđuje me to što Srbi misle da su najpametniji, pa ne poštuju nijedno pravilo. Pogotovo u saobraćaju. U stanju su da parkiraju automobil i na drvo, samo ako je ono neposredno ispred radnje u koju bi oni da uđu.
izvor :eKapija


Slavica Vučković,
vlasnica preduzeća "Arimpex" u Beogradu -
Žena u biznisu ne sme da izgubi ženstvenost




Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina velike firme kao "PIK Takovo" iz Gornjeg Milanovca, "Vino Župa" iz Aleksandrovca, "Rubin" iz Kruševca, "Evropa" iz Skoplja, "Podravka" Koprivnica, "Zora" Sarajevo, "Soko Štark" iz Beograda i mnogi drugi bili su poslovni partneri Slavice Vučković koja je tada radila u predstavništvu švajcarske kompanije. "Chemoflor SA", koja se bavila plasmanom aromatskih materija za prehrambenu industriju u bivšoj Jugoslaviji. Svojom jednostavnošću, pouzdanošću, znanjem i istrajnošću uspela je da sa većinom svojih poslovnih partnera razvije i iskren, prijateljski odnos, tako da je saradnja bila na obostrano zadovoljstvo.
Posle desetak godina rada u predstavništvu, shvatila je da njena kreativnost i akumulirano iskustvo prerastaju te poslove, i odlučuje da osnuje sopstvenu firmu. Godine 1995. u Beogradu registruje firmu "Arimpex" export-import, sa ambicijom da uđe u nove poslove vezane za uvoz sirovina za prehrambenu industriju, pre svega berzanske robe: kakao zrna, kakao butera, kakao praha, lešnika, kikirikija, mleka u prahu i drugih, a sa druge strane da izvozi gotove proizvode, pre svega konditorske proizvode u zemlje okruženja na Balkanu i u Sovjetski Savez.
Znalački odabran tim saradnika, poznavanje tržišta i njegovih potreba sa jedne strane, i odabir samo velikih i sigurnih svetskih proizvođača sirovina za partnere sa druge strane, omogućili su da firma, uprkos tranzicionim promenama u privredi i svim drugim ograničavajućim faktorima u poslovanju opstane, razvija se i donosi profit. Danas firma "Arimpex" d.o.o.sa gospođom Slavicom Vučković na čelu, svoj poslovni uspeh zasniva na permanentnom negovanju i unapređenju poslovnih odnosa sa svojim kupcima.
Pored toga što radi u svojoj firmi i dalje predstavlja švajcarsku kompaniju "Chemoflor", Slavica je u velikoj meri uključena i u porodični biznis čiji je rodonačelnik otac Hristivoje Milošević, a koji obuhvata fabriku dečije hrane "Flory" u Kruševcu i prehrambenu indstriju "Aleva" iz Novog Kneževca. "Složni kao porodica (otac diplomirani hemičar, bivši generalni direktor "Merime" iz Kruševca i predstavnik "Inex"-a u Moskvi; brat doktor sportske medicine), svako uspešan u svojoj branši, odlučujemo da ujedinimo sposobnosti, umeće i stečeni kapital i donosimo odluku o izgradnji fabrike u Kruševcu, za proizvodnju instant dečije hrane. Godine 2001. pustili smo u rad fabriku "Flory", za proizvodnju instant dečije hrane, jedinu te vrste u Srbiji, i plasiramo na tržište novu robnu marku "Baby king".
Deo Vašeg porodičnog biznisa je dakle i fabrika dečije hrane "Flory" u Kruševcu. Recite nam nešto više o njoj?
"Imajući u vidu odgovornost za kvalitet i nutritivnu vrednost proizvoda namenjenih za ishranu beba od četiri.meseca života, uložili smo veliki novac u najmoderniju opremu nemačke firme "Schaaf", koja funkcioniše na principu turbo ekstruzije, koja predstavlja vrh naučnih saznanja u načinu tretiranja sirovina, tako da dobijeni gotov proizvod sačuva početni sadržaj vitamina i minerala, a istovremeno u mikrobiološkom smislu, zadovolji najstrože zahteve zdravstvene bezbednosti. Za odabir asortimana angažovali smo institut za hranu "Comida med" iz Rosbacha u Nemačkoj, koji nam je stavio na raspolaganje svoj "know-how" za odabir receptura, specifikaciju sirovina i obuku menadžmenta kvaliteta".
Kapacitet fabrike je 2.000 tona godišnje gotovih proizvoda, prepoznatljivog Brenda "Baby king" u 12 različitih ukusa, za uzraste od četvtog, šestog i osmog meseca života, a svi obogaćeni vitaminskim i mineralnim miksom.
"Naša misija je da ponudimo zdrav i siguran (zdravstveno bezbedan) proizvod, proverenog kvaliteta, koji majke mogu svojim bebama i maloj deci, brzo i lako da pripreme, a da pri tom budu sigurne da je obrok izbalansiranog sdržaja svih hranljivih materija, vitamina i minerala, prilagođen uzrastu bebe, neophodan za pravilan razvoj deteta."
Danas "Flory" svoje proizvode izvozi u Makedoniju, Sloveniju, BiH, Crnu Goru, Iran, Irak, Alžir, Libiju, Ukrajinu i Rusiju. "Flory" poseduje implementirane sledeće standarde: ISO 9001, ISO 14001 i HACCP. Da bi smo pridobili za svoje potrošače i one malo starije uzraste, pa i mame, tate, bake i deke, razvili smo program čokoladnog dražea sa ekstrudiranom mešavinom žitarica kao korpusom, pod robnom markom "Choco play". Da smo razvili atraktivan, dopadljiv i kvalitetan proizvod, svedoče i dve velike zlatne medalje za kvalitet na ocenjivanju na 76. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu."

Od 2005.ste vlasnici Prehrambene industrije "Aleva" iz Novog Kneževca. Kako je došlo do Vašeg učešća u privatizaciji ovog preduzeća i kako se danas odvija poslovanje "Aleve"?
- Imala sam viziju kroz sve te godine rada da mogu i da treba da idem napred, ali da je prirodnije i lakše ako kao porodica ujedinimo svoje potencijale. Kada se radi o "Alevi", zanimljivo je reći da su ljudi iz ovog preduzeća 2005.godine, kada je ono trebalo da se privatizuje, došli kod nas i ponudili nam da učestvujemo u njihovoj privatizaciji. Ovo je bio svakako nesvakidašnji slučaj i kuriozitet u privatizaciji naših preduzeća. No, nije slučajno došlo do ovoga, ovo je bio plod naše veoma dobre, korektne i uspešne poslovne saradnje sa njima tokom prethodnih petnaestak godina. Smatram da je "Aleva" jedinstven primer privatizacije preduzeća kod nas, ne samo po onome što sam već rekla, već i po tome što sa njenom privatizacijom ni jedan radnik nije ostao bez posla, naprotiv, u međuvremenu smo primili značajan broj novih radnika."
"Aleva" AD sa tradicijom dugom više od 60 godina danas je savremena fabrika prehrambenih proizvoda, prepoznatljiva po svom jedinstvenom brendu "Aleva paprika", ali i po velikom asortimanu instant supa, univerzalnog začina "Kulinat" i "Kulinat finesse" bez dodatih aditiva, dodataka jelima (za ćufte, za sarmu, za gulaš i dr.), sosova, pudinga, šlagova i mešavina za sladolede.
"U modernizaciju opreme i unapređenje proizvodnje u "Alevi" uložili smo mnogo novca, kadrovski smo ojačali prodaju a kao rezultat imamo konstantan porast prodaje u Srbiji, a istovremeno razvijamo i izvozne aktivnosti. Osnovali smo ćerku firmu u Moskvi i uspešno plasiramo svoje proizvode na rusko tržište."
Svoje partnerstvo sa velikim proizvođačima sirovina, ostvareno kroz poslovanje firme "Arimpex", omogućilo joj je da bude na izvoru inovacija u proizvodnji i primeni sirovina iz oblasti prehrambene industrije, pa je razvojni program firme "Aleva" usmerila na proizvodnju svetskih noviteta, instant supa sa povrćem u pakovanju za jednu porciju, idući tako u susret prezaposlenom urbanom svetu. U ovoj kategoriji proizvoda "Aleva" je prvi i za sada jedini proizvođač u Srbiji.
Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže Vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama?
- Da bi žena u poslovnom svetu bila uspešna, mora, po meni, ne samo da zna, već i da bude hrabra i spremna na neprekidno usavršavanje, odgovorna i sistematična. Ali, do uspeha se ne dolazi ni brzo ni lako. Umeti odabrati tim kreativnih saradnika i preuzeti odgovornost da ti ljudi imaju pravo znanje i veštine, kako bi svoj posao radili na najbolji mogući način, je odlika dobrog menadžera."

U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
- "Možda bi moj životni moto mogao da bude: odluke donosi uvek pošto ih dobro proanaliziraš, ali uvek spremi i varijantu "b". Ako mi posao pričinjava i zadovoljstvo, to je razlog da budem srećna. Žena ne sme da izgubi svoju ženstvenost ni kada radi ni kada zna šta je život. Ako u poslu otkrijem pravo rešenje, osetim pobedonosnu radost koja mi ulije novu sigurnost u sebe i aktivira kreativne misli. Za svoj uspeh dugujem zahvalnost pre svega svojim roditeljima i svojoj porodici".
RADNA BIOGRAFIJA

Za ženu koja je uspešna u svom poslu, podrazumeva se ambicioznost, znanje, istrajnost, požrtvovanost, ali i filigranska suptilnost neodoljivog šarma, ljupkost, elegancija i širina duha. Sve ove osobine čine Slavicu Vučković nesvakidađnjom ličnošću, kojoj se dive svi koji je poznaju. Dama u punom značenju te reči.
Kao diplomirani ekonomista nije se zadovoljila da joj samo ekonomske kategorije: kalkulacija, cena, profit i druge.budu vodilje u karijeri, proširivala je svoja znanja i iz psihologije, umetnosti, tehnologije prehrambenih proizvoda. Tako ambiciozna dobija posao u predstavništvu švajcarske kompanije "Chemoflor SA", koja se bavila plasmanom aromatskih materija za prehrambenu industriju u bivšoj Jugoslaviji. Uz razumevanje i podršku porodice, sa žarom, neumorno putuje po tadašnjoj Jugoslaviji predstavljajući proizvodni program firme koju zastupa i iz godine u godinu povećava broj kupaca i ostvareni promet.
Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
izvor:eKapija



Dragana del Monako,
prvakinja Opere beogradskog Narodnog pozorišta -
Karmen opet putuje u Egipat




(Dragana del Monako)

Malo je umetnika koje za godinu dana više puta pozovu da gostuje u nekoj prestižnoj operskoj kući, kao što je kairska Opera. Tu privilegiju imala je prvakinja beogradskog Narodnog pozorišta, mecosopran Dragana del Monako. Već je spakovala kofere i, koliko danas, odleteće u Egipat da nastupi po četvrti put.
– Kairskoj publici predstavila sam se u tri navrata sa tri predstave, ulogom Amneris u operi "Aida", kultnom remek-delu Verdija, koje je i napisano za otvaranje Sueckog kanala. Raduje me to što me je njihova publika primila otvorenog srca, mada sam tamo bila potpuno nepoznata. Obostrano oduševljenje posle dva nastupa krunisano je solističkim koncertom, kojem se na sceni pridružio moj sin Pavle, a ovih dana, takođe sa inostranim kolegama, počinjem probe za premijeru "Karmen", zakazanu za 16. mart – najavljuje Dragana ne skrivajući koliko joj prija tretman prave dive i velike zvezde za koje tamo slovi.
Mogla je da bira
Nastupajući u mnogim značajnim svetskim teatrima – u Veneciji, Veroni, Palermu, Varšavi, Bonu, Madridu, Ženevi, Pragu, Seulu – ostvarila je sve vodeće uloge mecosopranskog faha: "Trubadur", "Don Karlos", "Aida", "Moć sudbine", "Seviljski berberin", "Verter", "Karmen", "Orfej", "Pikova dama", "Rigoleto"... Za neke od njih dobila je i nagrade za najbolja umetnička ostvarenja, a čini se da je, ipak, poistovećuju sa fatalnom Karmen.
Tačno je da me u svetu najviše angažuju za tu ulogu, jer kažu da se retko u jednoj osobi spoje temperament, boja glasa, opseg i fizički izgled. Možda će zvučati otužno ako kažem da lično, svaki lik koji tumačim podjednako volim, ali to je istina zato što sam odavno u situaciji da mogu da biram šta pevam i pevam samo ono što volim. Ispostavilo se da sam u svojoj karijeri već otpevala sve što sam želela i sada mi preostaje da se nadograđujem i da trajem – konstatuje umetnica.
Sebe nije zamišljala kao opersku pevačicu. Kao mala, stalno je govorila da će biti lekar da bi mogla da pomaže drugim ljudima. Sudbina je htela da se bavi muzikom i bez nje, kaže, ne bi mogla da živi, a ipak ne živi samo za muziku.
– Uživam u operi, za mene je operska pozornica mesto gde se i sama dobro provodim. Ali, ostala sam potpuno na zemlji i shvatila da nijedna profesija, ma koliko bila blagoslovena, veličanstvena i bogomdana, ne može i ne sme biti jedini cilj života. Sve bi bilo besmisleno da mi dani nisu ispunjeni i onim običnim prijatnim trenucima koji mi takođe pričinjavaju zadovoljstvo. Da dođem kući, uređujem dom, spremim večeru, telefoniram prijateljima, učim sa Pavlom...
Želi da bude najbolji tenor
Za ulogu majke se vrlo ozbiljno i odgovorno spremala.
– Odgajiti dete da bude zdravo, pravo, u mom slučaju je bilo vrlo komplikovano, budući da nas dvoje živimo sami od 1996. godine. Mnogo putujem i odvajanje je oboma uvek teško padalo, jer smo veoma vezani jedno za drugo. Kad je ostajao, uvek je „uskakala” moja mama, na čemu sam joj beskrajno zahvalna. Ali, kad god je bilo prilike, vodila sam ga sa sobom. Mnogo smo se mučili on i ja da bismo bili zajedno. Avioni, garderoba, probe...
Kad ga je uspavljivala, nije mu pevala operske arije već "leptiriću šareniću" i "jedan mali zeka", što sad peva i svojim malim sestrićima. Ali, geni su – geni.
– Pavle je odmalena govorio da će biti operski pevač. Pošto je tada bilo vrlo rano da uči pevanje, prvo je završio nižu školu klavira, da bi sada, sa šesnaest, konačno upisao i solo pevanje u Muzičkoj školi „Vojislav Vučković”. Ne računajući neke školske priredbe, nedavno je imao i svoj prvi profesionalni debi pred brojnom publikom, kada se, kao specijalni gost, pojavio na mom celovečernjem resitalu u kairskoj Operi. On strasno želi da bude na sceni i želja mu je da postane najbolji tenor na svetu! – dodaje sagovornica "Politika Magazina".
– Žao mi je kad pomislim koji put treba da pređe i čega će sve morati da se odrekne, a opet, ako već ima talenta, a ima ga, nemam prava da ga u tome sputavam. Mogu samo da ga podržim. Često ga podsećam da moja slava i dedina slava nije i njegova, i da on, ako nešto hoće da postigne, mora apsolutno to sam da ostvari. Ostaje da vreme pokaže da li će tako biti, mada je prilično jasno kuda sve vodi – kaže ponosna majka.
Ne samo muzika
Dragana je potekla iz profesorske porodice i obrazovanje je uvek bilo veoma značajna stvar, a ne samo muzika, i muzika. Njena mama, inače profesor književnosti, smatrala je da deca treba svestrano da se obrazuju, pa to važi i za Pavla.
– Pavle je stipendista privatne gimnazije "Milutin Milanković" i ide u drugi razred, odličan je đak, voli strane jezike i interesuje ga književnost. Sve stiže. Mislim da sam uspela ispravno da ga vaspitam i to smatram svojim najvećim uspehom – veruje Dragana del Monako.
Jedino za čim žali i što u neko dogledno vreme planira sebi da nadoknadi jesu putovanja.
– Operski pevač je zarobljenik svoje profesije. Iako sam, takoreći, obišla ceo svet, mislim da sam videla manje od prosečnog turiste, jer pevajući velike, noseće uloge sa ogromnom odgovornošću, klonila sam se svega što bi moglo da šteti glasu. Dane, pa i mesece na gostovanjima najčešće provodim između pozorišta i hotelske sobe, čuvam se kiše, sunca, vetra, promaje, dima, klime, prašine... Ali, to je moj izbor. U suštini, nema gorčine. Uz pomoć Boga i verujući samo u dobro, konce držim u svojim rukama i mogu reći da živim vrlo lep, čak i uzbudljiv život. Apsolutno sam zadovoljna, srećna i voljena žena – zagonetna je Dragana del Monako.
Sinu – dedino ime
– Mene i sestru majka je sama odgajala. Tata je poginuo kada sam imala samo pet meseci, tako da ga nisam upamtila, pa je centralna muška figura u mom životu bio moj deda Pavle. Njemu sam obećala da ću imati sina, da će se zvati Pavle i da će biti kršten u Sabornoj crkvi. Moj bivši suprug je pristao na to, tako da je pravo ime našem sinu Pavle Mario del Monako – kaže.

Rano na spavanje
Dragana vrlo rano leže i rano ustaje. Doduše, sedam sati nije cik zore, ali za mnoge umetnike je misaona imenica. Na taj način može sve da postigne. Osam sati sna joj je neophodno da odmori glas. Prirodu obožava, i to u letnjem periodu, hladnoću, sneg i led ne podnosi.
Kada je kod kuće, ne šminka se i nije opterećena time kako izgleda. Ne mora da pazi na kilograme, jer nije sklona gojenju. Na predstavi izgubi i po dva-tri kilograma za veče, pa izgubljenu energiju mora da nadoknadi kvalitetnim obrokom, recimo jednim dobrim biftekom. U svemu, ističe naša sagovornica, sluša signale svog tela i po njima živi.
Anegdota: Iz bazena na scenu
Prilikom jedne od poseta Kairu, Dragana je otpevala seriju predstava i posle toga, priznaje, čitav dan provela u bazenu i šopingu. Pošto je sutradan trebalo rano da otputuje u Beograd, to veče, dok je predstava tekla, svratila je da se pozdravi sa ekipom i sa dirigentom.
– Pokucala sam na vrata i rekla: "Maestro, puno uspeha, nadam se da se vidimo brzo". Okrenula se i – otišla. Kad, maestro u graškama znoja trči za mnom i kaže: "Vidimo se brže nego što ste mislili". Njihova Amneris je pala u nesvest u garderobi, pre nego što je izašla da otpeva onaj najstrašniji četvrti čin. Ubeđivao me je da izađem na scenu i završim predstavu koju je, inače, prenosila televizija. Nije mi bilo svejedno, čitav dan sam bila na suncu, ništa nisam jela i plašila sam se da ne pokvarim fenomenalan utisak koji sam ostavila svojim ranijim nastupom. Ipak, popila sam čaj sa dosta šećera da povratim energiju, pošto nije bilo vremena da se presvučem u kostim, prebacili su mi crnu gurabiju preko farmerki i izašla sam na scenu. Naravno, doživela sam ovacije i tako spasla predstavu. Sutradan je osvanuo naslov u kairskoj štampi – "Iz bazena na scenu". Tada sam apsolutno pobrala sve njihove simpatije.

(Napomena:tekst je u potpunsoti preuzet iz "Politika Magazina")
izvor:eKapija



Ivana Španović,
atletičarka - porodična strast





Još otkako je kročila na tartan stazu, Ivana Španović je pokazala da će livnice širom sveta imati mnogo posla kako bi izlile sve medalje koje će osvojiti. Kolekciju odličja je danas, pre Ivaninog 20. rođendana, skoro nemoguće nabrojati, a Milan Vuković je prilikom posete skakačici u dalj u rodnom Zrenjaninu dobio potvrdu da je slučajnost retka pojava – njena majka Vesna, nekada odlična sprinterka, poseduje ništa manje impresivnu „zbirku priznanja“ koja je i „naterala“ Ivanu da počne da se bavi atletikom i postavi nove granice u porodici. Samo, ona se tu nije zaustavila
Sigurno je poznajete. Čak i ako ne pratite atletiku. Ona vas ove zime „posmatra“ s bilborda širom Srbije i zajedno s Nađom Higl i Vladom Divcem podseća da je mleko izvor energije, vitalnosti i zdravog života.
Za razliku od mnogih čije vam se face smeškaju s TV ekrana, novinskih naslovnica, a imaju običaj i da „iskoče iz frižidera“, a koji se nijednim svojim delom ne izdvajaju od „običnih ljudi“, onda ima debeo razlog da bude tu gde jeste – iako još nije proslavila 20. rođendan drži nacionalni rekord u skoku u dalj, a kolekcija medalja joj je toliko velika da čak ni ovih 10 stranica koje MOZZART Sport odvaja za rubriku „Stvari lagane“ ne bi bile dovoljne za nabrajanje…
Ivanu Španović, svetsku juniorsku šampionku i evropsku vicešampionku, naša ekipa posetila je u rodnom Zrenjaninu i za vreme jednog pre podneva se uverila da sportski rezultati nisu jedina vrlina ove 20-godišnjakinje. Ivana pleni lepotom, vaspitanjem, skromnošću i – ekstravagantnom frizurom.



- A-ha-ha… Da, verovatno je frizura ono što ljudima prvo upada u oči. Odlazim dugo kod istog frizera. Ume savršeno da iskreira svaku moju zamisao. Modu pratim toliko da znam šta je u trendu, a opet da bude sve u granicama ličnog ukusa i zadovoljstva. Ne bavim se manekenstvom, ali bih volela. Bila sam na jednoj reviji kao model i mogu da kaćem da je to veoma interesantno iskustvo. Radujem se ponovnom poziranju – kaže Ivana na početku razgovora za MOZZART Sport.
Ono što svakako dominira u domu porodice Španović, u kojem nas je Ivana dočekala zajedno s majkom Vesnom, jesu njene medalje. Ali, već na prvom koraku može da se primeti i dobar muzički ukus, s obzirom na to da smo razgovor vodili uz prijatne tonove jedne od Bočelijevih arija. Otišli smo i do dvorane gde Ivana ponekad trenira i obišli Karađorđev park. Ivana kaže da je za sva ta mesta vezuju lepe uspomene, ali i da retko ima priliku da ih posećuje, pošto je sve češće u Novom Sadu, gde je dobila stan na korišćenje.
- Čini mi se ponekad kao da sam vreme kod kuće provodila samo u pripremama i isčekivanju brojnih putovanja i takmičenja koja sam imala kroz celo detinjstvo. Nemam osećaj da polako napuštam Zrenjanin, jer kada čovek zna da ga negde uvek očekuju dragi ljudi i osećaj dobrodošlice, onda je nevažno da li odlazim na kraće ili duže vreme. Nemam problem s nostalgijom, jedino što ponekad osećam jeste da polako nestaje onaj osećaj bezbrižnosti i naivnog pogleda na svet.
U Ivaninom domu sreli smo i dve mačke. Prilično pitomu crno-belu i opasnu persijsku, s tamno crvenim očima. Na vreme smo upozoreni da joj se ne približavamo, jer nije baš naklonjena nepoznatim osobama. Savet smo poslušali.



- Obožavam životinje i kroz čitavo detinjstvo bila sam okružena mačkama, psima, hrčcima, belim miševima, akvarijumskim ribicama… U jednom periodu imala sam odraslog belog zeca sa tri mačke. Sada se moje mace šepure same po stanu i bore za svu pažnju ukućana. Persijska mačka nosi ime Zlo, koje je najbolje opisuje. Izraziti je individualac, ima različita interesovanja i potrebu da ispituje gde su granice našeg strpljenja. Nina, crno-bela maca, je kao dama u godinama. Očarava neodoljivim, pomalo razrokim pogledom i karakterom ostarelog namćora. Malena je treća maca koja je trenutno odsutna. Ostavlja utisak princeze. Bešumno se kao crna senka pojavljuje i nestaje. Sa te tri mace nikad nije dosadno.
Da krv nije voda vidi se i na Ivaninom primeru. Naime, njema majka Vesna se nekad bavila atletikom. Bila je sprinterka. Ivana ne krije da je od malena bila impresionirana maminim medaljama koje su visile na zidu.
- Uvek su mi golicale maštu. Stalno sam se pitala zašto ja nemam nešto slično. Mislim da su upravo ta mamina odličja bila presudna u odluci da počnem da treniram atletiku. Pokušala sam prvo s karateom, na trening sam otišla s rođenim bratom Nemanjom, međutim, shvatila sam da mi taj sport ne drži pažnju. Oduvek sam bila hiperaktivna, a karate nije mogao da me umori. Probala sam potom nešto drugo, zavolela atletiku i sebe pronašla u tom sportu. Roditelji su uvek bili moja podrška, ali mi nikad ništa nisu nametali. Uvek su podsticali atmosferu u kojoj sam rano mogla da afirmišem sopstvene stavove. U odlukama mi je pomogao osećaj čvrstog oslonca u kući.
Ivana je nedavno upisala fakultet FABUS u Novom Sadu. Odlučila se za poslovnu ekonomiju. Kako kaže, ne zna šta je čeka u budućnosti i želi da stekne diplomu.
- U sportu ništa nije sigurno. I toga svako od nas mora da bude svestan. Ne možemo da predvidimo kako će nam se odvijati karijera i koliko će biti uspešna. Imam ambiciju da završim fakultet i sigurno ću to i učiniti.
Iako još nema 20 godina, Ivana je obišla mnogo gradova i država. Učestvovala je na raznim takmičenjima na skoro svim kontinetima. Ipak, vremena za neku vrstu turističkog obilaska i sticanja jačeg utiska o mestima na kojima je boravila nije bilo.
- Upoznavala sam se s drugim gradovima i zemljama uz pomoć časopisa ili interneta. Volela bih da ponovo obiđem neka mesta, ali bez bilo kakvih obaveza. Onda bih mogla da kažem šta mi se i zbog čega zaista najviše dopada. Zasad, najlepši grad u kojem sam bila jeste Sevilja. Što se tiče nekog trajnog odlaska u inostranstvo, mislim da se ne bih pokajala da odem u bilo koju zemlju. Samo da ima bar jedan atletski stadion gde bih mogla da treniram…
Mnogi misle da je atletika Ivanina jedina preokupacija. Opravdano, s obzirom na to joj status popularne i uspešne sportiskinje, kao i mnogo važnih i velikih rezultata nisu pali s neba. Treninzi joj jesu prioritet, ali daleko od toga da nema druga interesovanja...
- Atletika je individualan sport i moram da budem maksimalno posvećena. Na stazi i van nje. Ne mogu da kažem da je to moja opsesija, ali moram stalno da ulažem u sebe. Jer taj trud se gotovo uvek isplati. Pored sporta, pronađem vremana za obrazovanje, prijatelje, knjige i, naravno, muziku. Obično se odlučim za beletristiku ili nešto od psihološke literature. Učim da kontrolišem i vladam umom. Retko odlazim na koncerte. Kad mi se sluša nešto određeno, pustim to kod kuće i uživam. Često odlazim i u bioskop. I moram da kažem da nisam ovisnik o fejsbuku. Koristim ga ponekad i to samo kad sam u inostranstvu. Što se popularnosti tiče, svakako da godi, a meni najviše prijaju komentari mališana. Kad puni nekog strahopoštovanja priđu i zamole za autogram ili fotografiju. Takve stvari mogu da mi izmame osmeh na lice kao retko šta drugo.



Nije mnogo vremena prošlo od kad je Ivana napunila osamnaest godina. Ulazak u punoletstvo najčešće obeleži neka dobra žurka, a tako je bila i kod nje. Dobro pamti i kako je protekla proslava…
- Pa recimo da je 18. rođendan prošao bolje nego što sam mogla i da poželim. Bila sam na takmičenju na kojem sam ispunila olimpijsku normu. Doping kontrola je, međutim, dugo trajala, pa sam kao zvezda večeri zakasnila na sopstvenu žurku. Ali, ništa nije moglo da pokvari dvostruki razlog za slavlje - em punoletstvo, em odlazak na Olimpijske igre.
Drugi razlog zbog kojeg skoro svi željno iščekuju 18. rođendan je mogućnost dobijanja vozačke dozvole. Ni tu se Ivana ne razlikuje od većine. Vožnju obožava i zato veliki deo vremena provodi u svom sitroenu „C1“.
- Od malena sam tati sedela u krilu i mučila ga da me vozi po naselju. Gledala bih kako menja brzine i jedva čekala da porastem kako bih sama vozila. Obožavam vožnju, volim brzinu, mada se i kontrolišem, jer je novi zakon o saobraćaju zaista rigorozan. Stvarno se super snalazim u svom „autiću“.
Ivana nikad nije krila da je veliki navijač Crvene zvezde. Ali, na njenu žalost, nema mogućnost da često ide na stadion.
- Jao, jesam fan i to baš veliki. Žalim što ne mogu da navijam na stadionu, sve ređe sam kod kuće, ali zato crveno-bele pratim preko TV-a. I koristim svaku priliku da odem na utakmicu.
Srbija je zemlja koja nema mnogo razumevanja za individualne sportove, pa su uslovi u kojima treniraju, između ostalih, i atletičari – katastrofalni. Zato se često događa da veliki talenti odlaze u inostranstvo, uzimaju državljanstvo zemalja u kojima su ih primili i kasnije osvajaju medalje pod njihovom zastavom. Ivana se nada da neće biti u takvoj nedoumici.
- Volim Srbiju. Čini me tužnom to što nekako podsvesno znam da se gotovo ništa neće promeniti. Ali zaista se iskreno nadam boljoj situaciji. I dokle god budem mogla, braniću naše bolje. Sve do trenutka kada budem osetila da idem unazad zbog nedostatka uslova. Mnogo su uzeli druga državljanstva jer nisu imali izbora. Ako se nešto ne promeni, mislim da ćemo biti u problemu da mlade motivišemo da se bave sportom – zaključila je Ivana Španović.

izvor :eKapija



Gordana Vrbaški,
suvlasnica i direktorka
preduzeća "Grand Stil" u Novom Sadu -
Treba postaviti prave ljude na prava mesta




(Gordana Vrbaški)

Sa raspadom bivše Jugoslavije u Srbiji su prestala da rade mnoga slovenačka preduzeća, pa tako i "Lesnina" u Novom Sadu u kojoj sam ja bila zaposlena. Nastupile su teške i mučne godine kako znamo. Mnogi iz mog kolektiva nisu prihvatili promene, pa sam ja posle nekoliko godina odlučila da započnem privatni biznis u istoj branši. U suvlasništvu sam otvorila firmu "Grand Stil", gde sam direktor evo već 11 godina, kaže Gordana Vrbaški, suvlasnica i direktorka preduzeća "Grand Stil" iz Novog Sada, pričajući o svojim preduzetničkim počecima.


Predstavite nam ukratko Vaše preduzeće, njegov istorijat i dosadašnji razvoj, od čega se pošlo i do čega se danas došlo?
- Firma "Grand Stil" se bavi proizvodnjom, uvozom i trgovinom nameštaja. Bavi se projektovanjem i uređenjem enterijera. Počeli smo 1998. godine u prostoru od 90 metara kvadratnih sa tri zaposlena radnika. Danas imamo 20 zaposlenih radnika i izložbeni prostor od oko 800 kvadrata u kojem izlažemo nameštaj iz uvoza i naše proizvodnje. U firmi su zaposleni stručni ljudi, arhitekte i dizajneri.
Recite nam nešto više o Vašoj proizvodnji nameštaja i proizvodnom programu?
- Proizvodimo nameštaj po meri od pločastih materijala, po principu maksimalnog iskorištenja prostora. Radimo: kuhinje, plakare, komode, pisaće stolove i drugi komadni nameštaj. Pratimo svetske trendove, posećujemo sajmove kao što su sajam u Milanu, zatim Kelnu, Parizu, Atini, Veroni. Za naše proizvode dobili smo veliki broj nagrada i priznanja, ali moje najdraže priznanje je - zadovoljan kupac.


Dobar deo Vaše prodajne ponude čini i uvozni nameštaj, iz kojih zemalja ga uvozite i kakav je uvozni asortiman?
- Nameštaj uvozimo iz Italije i Slovenije. Vodimo računa da to bude nameštaj visokog kvaliteta i savremenog dizajna. Radimo sa renomiranim proizvođačima kao što su iz Italije: "Calligaris", "Kartell", "Saba Italia", "BK Italia", "Effezeta". Iz Slovenije radimo sa: "Alplesom", "Tomom", "Muralesom", "Garantom", "Meblom", "Novolesom", "Rogaškom" i drugima. Svojom poslovnom politikom stekli smo veliko poverenje i ugled kod ino-partnera.
Šta kažu namere i planovi daljeg poslovanja i razvoja Vašeg preduzeća, šta očekujete od ove poslovne godine, svi pričaju o krizi, kako se ona odražava na Vaše poslovanje?
- Za ovih 11 godina od kako postojimo imali smo laganu, ali stabilnu i uspešnu liniju uspona, kako u proizvodnji tako i u trgovini. Međutim, ove godine zbog ekonomske krize bićemo zadovoljni da održimo nivo poslovanja i broj zaposlenih. Maksimalno se trudimo da unapredimo proizvodnju, da krennemo i sa izvozom, jer smatram da bez proizvodnje nema opstanka i napretka.


Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže Vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu - koje su njihove prednosti, a koje mane u odnosu na muškarce?
- Ja ne vidim neke velike razlike između muškaraca i žena u poslovnom svetu. Mnoge žene imaju tu naviku da se skrivaju iza muškaraca i da tako traže razloge zašto su neuspešne. One trebaju i morale bi da budu samouverene, treba da hrabro postave cilj ispred sebe i da uporno i vredno idu ka njemu. Ženama jeste teže u tom smislu što su one i majke i što imaju mnogo više obaveza u kući, ali dobrom organizacijom sigurno će savladiti sve obaveze, kako na poslu tako i u kući. U svim poslovima, vrlo je važno imati veliku podršku porodice. Ja sam imala tu sreću da me je porodica uvek podržavala.
Šta biste poručili ženama koje tek nameravaju da zasnuju neki samostalni posao, na šta treba posebno da obrate pažnju i koje vrednosti treba da neguju i razvijaju?
- Poručila bi im da se bave poslom koji vole, da sebi postave cilj i da ne odustaju na prvim preprekama, kojih će svakako dosta biti. Posebno treba obratiti pažnju na korektan odnos u poslu, tačnost i kvalitet posla. Dobri međuljudski odnosi u kolektivu su značajan doprinos uspehu. Treba postaviti prave ljude na prava mesta.


U čemu je ključ uspeha po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
- Po mom mišljenju ključ uspeha je u postojanju cilja, želje, znanja, dobre organizacije i mnogo, mnogo rada! Moj moto je: Važne korake u životu ne treba prepustiti slučaju.
RADNA BIOGRAFIJA
Svoje prvo zaposlenje Gordana Vrbaški je našla u projektnom birou, gde radila tri godine na projektovanju stambenih zgrada. Ubrzo je dobila ponudu preduzeća "Albe" da radi idejna rešenja i projekte za svetleće reklamea, koju je prihvatila jer su je kaže uvek privlačili kreativni poslovi. U "Albi" je ostala da radi 10 godina. U tom periodu je osnovala porodicu, udala se i postala majka dvoje predivne dece.
Govoreći o svojim radnim i poslovnim sklonostima i željama Gordana kaže: "Potajno sam uvek želela da moje poslovno opredeljenje bude vezano za enterijer, jer sam smatrala da tu mogu najbolje da se iskažem. Priliku koja se ukazala u preduzeću "Lesnina" u Novom Sadu oberučke sam prihvatila i zaposlila se na radno mesto savetodavaca za uređenje enterijera. Taj posao sam mnogo volela i radovala se svakom lepo uređenom stanu i poslovnom prostoru."
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
izvor:eKapija






 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: