Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
zjovan29 blog

ŽENE SRBIJE - KO JE KO (1)?



Vesna Perić,
direktorka SIEPE

Put oko sveta sa jedne adrese




(Vesna Perić)

Rođena je u Beogradu. Odrastala i školovala se u Splitu i Moskvi, ekonomiju studirala u Hajdlbergu i Londonu. Prvi posao dobila je u Zagrebu, a karijeru nastavila u Beogradu. U poslednjih godinu dana radila je u više od 15 zemalja sveta, a kancelarija joj je na samo jednoj adresi - na Trgu Nikole Pašića u Beogradu. Od 2007. godine na čelu je tima koji broji 40 mladih ljudi zaduženih da privredu naše zemlje zastupaju u inostranstvu i inostranstvo dovedu u Srbiju. Svojim zaposlenima i sebi daje ocenu devet, uz ono staro pedagoško obrazloženje da uvek može bolje.
- Kada sam pre deset godina prvi put došla u Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) bilo nas je sedmoro, a dobra volja jedino oruđe za rad. Nažalost, to nije bilo dovoljno. Otišla sam zbog nepodnošljivo loše finansijske situacije i nemogućnosti da realizujem svoje ideje, a vratila se pošto sam uštedela nešto novca kako bih mogla da radim ono što volim - počinje priču za "eKapiju" Vesna Perić, direktorka SIEPE.
Kada ju je 2004. godine pozvala tadašnja direktorka Jasna Matić, prihvatila je poziciju načelnika sektora za marketing i platu od 18.000 dinara. Tri godina kasnije SIEPA je ponovo tražila osobu za odnose sa javnošću, i to da bi Vesna, sa te pozicije prešla na direktorsku.
- Koncept rada i ideja SIEPE su me odmah oduševili. Iako sam se uvek držala dalje od politike, ponosna sam što radim za Srbiju, za njenu ekonomiju, ali i svakog građanina naše zemlje. Ovaj posao pruža mi idelanu dozu dinamičnosti koja mi je neophodna bilo čime da se bavim. Mnogima će zvučati surovo, ali ja sam jednog petka, u aprilu 2008, radila do 19 časova, a već za utorak zakazala carski rez. Uspela sam da kod kuće provedem čitavih mesec dana. Onda smo se sin Luka i ja vratili na posao, već sa šest meseci išao je na put u Pariz - priseća se Vesna.
Jedna je od onih koji se snađu gde god da ih "bacite". Ne prihvata odgovor "ne može", izazovi je motivišu, od zaposlenih traži predan rad i nikada ne toleriše zabušavanja. "Slaba" je izgleda jedino na ljubav. Ona ju je iz Nemačke vratila u Zagreb, a kasnije zadržala u Srbiji. Zbog tog osećanja uvek sebe nesebično daje porodici, prijateljima, poslu - životu.



Split i Moskva - da bi se odraslo

Vesnina majka poreklom je iz Beograda, a otac sa Hvara. Upoznali su se 60-ih godina prošlog veka na letovanju, a sve do Vesnine osme godine živeli u Splitu.
- Mama je u Beograd došla samo da se porodi, a onda smo se vratili u Hrvatsku. Tamo sam odrasla i pošla u prvi razred, posle čega smo, zbog tatinog posla u kompaniji "Brodomerkur" otputovali za Moskvu. Preseljenje mi nije predstavljalo problem, ali za moju četiri godine stariju sestru ta promena je bila nepodnošljiva. Ona je bila posebno vezana za Beograd gde su nam živeli baka i deka koje je redovno obilazila. U Moskvi tada nije bilo mesta za mlade ljude - ni diskoteka, ni kafića, ali ja sam se ipak dobro provodila - priseća se Vesna.
Paralelno je pohađala rusku, i takozvanu "jugo" školu u koju je išla jednom nedeljno, ali priznaje da je ova druga više bila za druženje, nego ozbiljan sistem obrazovanja.
- Za susret sa našim "zemljacima" najvažnije je bilo da se doterate. Devojčice su se šminkale, nosile štikle i mrežaste čarape, koje su bile glavni modni detalj 80-ih godina - kaže Vesna kroz smeh.
U ruskoj prestonici, naravno, nije bilo moguće zaobići časove baleta i klavir. Ali, kako nije bila talentovana za ples, odlučila se za muziku, što joj, priznaje, nikada nije postala prava ljubav.
Moskvu 80-ih pamti po ksenofobiji i siromaštvu, ali i mogućnosti da se za malo novca obiđe svet. Tada je, priseća se, sa roditeljima vrtela globus i birala destinacije za odmor - videla je Japan, Kinu, Australiju, Ameriku, Evropu.
- Odnos rublje i dolara je bio veoma povoljan, tako ste za svega 300 USD, mogli da "odletite" na drugi kontinent i uživate tri nedelje.
Nasuprot tome, njeni vršnjaci iz Rusije živeli su u neuporedivo gorim uslovima.
- Kad smo se pakovali za povratak u Jugoslaviju, zvala sam ceo svoj razred da dođe kod mene da im podelim stvari. Oduševljavali su se kaiševima, posebno onim sa nitnama, muzičkim kasetama, čak i onim jugoslovenskih autora o kojima nisu znali ništa. U mom ormanu prvi put su videli farmerke. Bili su odsečeni od ostatka sveta i prilično rezervisani prema ljudima iz drugih zemalja. Na neki način su nas se bojali za šta je kriva atmosfera u kojoj su odrastali i ograničene građanske slobode - priseća se naša sagovornica odrastanja u glavnom gradu Rusije.
Kaže da joj je Split posle Moskve delovao manji nego kada ga je napustila, a najveću promenu osetila je u obrazovanju, prvenstveno jer je bolje pričala ruski od srpskog. Došlo je vreme da se opredeli za srednju školu i tada joj je, kaže, jedino bilo važno da ima dobro društvo.
- Nisam imala jasnu predstavu šta želim da upišem, ali sam znala da mi nije mesto u nekoj matematičkoj gimnaziji koju pohađaju uglavnom dečaci, niti sam sebe videla u odeljenju samo sa devojčicama. Pošto sam volela jezike opredelila sam se za turističku školu, a prošla sam kroz sistem tadašnjeg usmerenog obrazovanja. Sestra je, zahvaljujući ubrzanom školovanju u Moskvi, već sa 15 godina upisala studije medicine, a ona se iz Rusije vratila za Beograd, koji od tada nije napustila. Ja za Split nikada nisam bila posebno vezana, što je bila olakšavajuća okolnost u vremenima koja su usledila i razloga zbog kojih sam ga napustila.



Hajdelberg i London - da bi se znalo

Vesnin otac je 1989. godine otišao u Berlin, dok su ona i mama odlučile da ostanu u Splitu do kraja srednje škole.
- U Hrvatskoj je tih godina počelo da se zahuktava, a nama je bilo teže jer je mama Srpkinja. Ništa nam se loše nije desilo, ali želele smo da izbegnemo one komentare kada nekom pokažete ličnu kartu, u kojoj piše da ste rođeni u Beogradu, a on vam kaže "nezgodno vam ovo mesto rođenja". Zbog toga je mama otišla kod tate u Berlin, a ja na studije u Hajdelberg.
Nije mnogo razmišljala o fakultetu koji će da upiše i kaže da je odluka da to bude univerzitet u Nemačkoj bila više nego spontana.
- Ujak je došao kod nas u Split, doneo engleski časopis "The Economist", pokazao mi stranicu na kojoj je bila reklama za Hajdelberg. Rekao je: "Evo, tamo bi mogla da ideš". I tamo sam i otišla. Posle tri godine diplomirala sam kao ekonomista u oblasti marketinga i međunarodnog biznisa.
Kaže da joj je odlazak u Hajdelberg bio najveća prekretnica u životu, jer da je ostala u Splitu upisala bi pravo ili ekomoiju, a onda bi najverovatnije "završila" u nekoj banci.
- San mog oca bio je da postanem bankar jer je to zanimanje smatrao najsigurnijim.
U Hajdelberg se zaljubila na prvi pogled. Opisuje ga kao divan studentski gradić, koji okuplja mlade sa svih meridijana.
- Upoznala sam njihovu kulturu, običaje, spoznala različitosti, što je najveće životno iskustvo i neuporedivo veća prednost od diplome koju sam dobila.
Kaže da do zvanja na tom prestižnom fakultetu nije bilo teško doći, zbog studentima naklonjenog i pojednostavljenog sistema obrazovanja. Ipak, prvi dani u novoj sredini i susret sa drugačijim konceptom školovanja, zadavali su joj ponekad i probleme.
- Najviše muke imala sam sa kompjuterom koji do tada nikada nisam kosritila. Vrhunac tehnologije za mene je u to vreme bila pisaća mašina - doduše nešto modernija varijanta. Kada sam čula da sve radove treba da predamo otkucane na kompjuteru prilično sam se unervozila. Provodila sam sate u laboratoriji sa tim "naprednim mašinama". Nisam znala da kursor može da se pomera, već sam zbog jedne greške u tekstu brisla sve prethodno napisano.
Vesna je paralelno nalazila i honorarne poslove jer je želela da se osamostali, a i školovanje je bilo skupo.
U Hajdelbergu je provela godinu i po dana, a onda isto toliko u Londonu jer je fakultet iz Nemačke imao svoj kampus i u Engleskoj. Uzimala je letnje semestre i tako dobila diplomu za tri umesto četiri godine - u maju 1996.



Zagreb i Beograd - da bi srce "bilo na mestu"

Posle završetka fakulteta ljubav ju je odvela u Zagreb, rodni grad njenog tadašnjeg dečka kog je upoznala na studijama.
- U Zagrebu sam učestvovala u nekim vaučerskim privatizacijama i radila u investicionim fondovima. Strana diploma mi je pomogla pri zaposlenju, najviše zbog jezika, a imala sam i dobre kontakte sa fakulteta. Kako god, u početku je bilo teško - priseća se Vesna početka karijere.
Povratak u Hrvatsku iz Evrope sredinom 90-ih godina prošlog veka bio je velika promena, prvenstveno zbog tehničkog napretka koji je na Zapadu bio znatno izraženiji nego u zemljama bivše Jugoslavije.
Vesna se spletom okolnosti obrela u Beogradu i u njemu ostala.
- Jedan tragičan događaj lične prirode me je doveo u Beograd. U trenutku kada mi je bilo teško poželela sam da godišnji odmor provedem uz sestru. Ona se trudila da mi ulepša te dane pa me je vodila u Skadarliju, restorane i kafiće. A Beograd zaista ima nešto što nemaju drugi gradovi. Zagreb i London su u odnosu na srpsku prestonicu za mene uvek bili hladni.
Kaže da je poslom koji je tada imala u Zagrebu bila zadovoljna, ali se ipak nije u potpunsoti pronašla. U Beograd je došla u vreme veoma loših finansijskih i političkih prilika.
- Odmah sam počela da tražim posao što nije bilo nimalo lako. Nisam se libila ni honorarnog rada, niti volontiranja. Čak sam pisala za časopis "Odbojka". Ja, koja nemam veze sa sportom, a ni novinarstvom, pravila sam vesti i izveštaje sa utakmica, išla na konferencije. Ipak, sve je bolje od sedenja kući.
Posle demokratskih promena saznala je za konkurs u SIEPI idošla na razgovor.
- Tadašnji direktor mi je posle razgovora i priložene biografije rekao: "Super, možeš da radiš, ali nemaš platu, nemaš zdravstveno, niti socijalno". Tada je sve bilo u začetku, a UN je donirao novac za plate od oko 150 USD. Posle šest meseci više nisam imala para da bih nastavila da radim u SIEPI.
Karijeru je nastavila u austrijskoj kompaniji za PR i međunarodne komunikacije, na poziciji izvršnog direktora.
Vesna je tada bila zadužena za najveće klijente poput kompanije "Beneton" a specijalizovala se i u oblasti državnih i odnosa s lokalnom zajednicom. Od 2000. do 2002. sagovornica "eKapije" je bila angažovana kao konsultant na mnogim civilnim projektima od kojih najznačajniji programi uključuju razvijanje koncepta "Prevencija zloupotrebe narkotika u Jugoslaviji".



"Zajedno smo sve, pojedinačno smo ništa"

- Radujem se uspehu svakog našeg privrednika kojem uspemo da pomognemo u širenju poslovanja u inostranstvu. Uživam u radu sa svojim zaposlenima koji su maksimalno predani poslu i svakom novom projektu koji pokrenemo, a trudim se da novih inicijativa bude što više - zadovoljno opisuje rad u SIEPI prva dama te agencije.
Kaže da ljudi često imaju nerealne predstave o tome šta sve rad u SIEPI podrazumeva i koliko napora zahteva organizovanje sajmova u svetu, koji su najmanje "besplatan obilazak metropola" kako zluradi jezici tvrde.
- Svaki naš zaposleni mora da bude sat vermena na štandu pre ostalih izlagača. Mora da dobro zavrne rukave, u bukvalnom smislu te reči, i niko se ne libi da čisti, služi goste, kuva kafe, sređuje izlagački prostor, priprema brošure i eksponate. Sajmovi minimum traju do šest sati uveče, posle čega se ponekad organizuje i koktel koji daje mogućnost domaćim kompanijama da u neformalnoj atmosferi nastave poslovne razgovore sa potencijalnim partnerima. Za tu priliku morate biti sređeni, raspoloženi i pre svega ljubazni prema predstavnicima stranih firmi. Na kraju morate sve ponovo da počistite i zaključate - objašnjava Vesna, naglašavajući da je budžet često nedovoljan za zadovoljavanje svih potreba organizacije.
- Bilo je sajmova, priseća se ona, poput jednog u Njujorku, na kojem je
PR Agencije preko noći postao kuvar, a u pauzama spremanja hrane, tiganj zamenjivao tastaturom i pisanjem saopštenja.
- Morate da uspete da se snađete u svakoj situaciji i na svakom kontinentu. Bilo da treba da odjurite sa Menhetna do Nju Džersija po jeftinije šerpe i escajg, ili da ubedite velike igrače da dođu u Srbiju. Morate biti spremni i da spavate na kauču ako budžet ne dozvoljava hotelski smeštaj.
U njihovoj kući zna se red. Ko u toku meseca zakasni više od tri puta po pet minuta, dobija 10% manju platu.
- S obzirom na to da nam plate nisu visoke, ova mera se pokazala kao veoma efikasna. Stroga sam, ali svako ima slobodu da predstavi svoje ideje, da da nove predloge, suprotstavi se mom mišljenju. Uvek sam otvorena za kritiku - naglašava Vesna.
Njena životna filozofija je da se ponaša onako kako bi volela da se drugi ophode prema njoj.
- Vrlo jednostavna poruka koju nažalost dosta ljudi ne poštuje. Ne smete biti egoistični jer ćete ostati sami. A to je nešto najstrašnije. Kako reče skoro jedan od mojih mlađih kolega – "Zajedno smo sve, pojedinačno smo ništa".
T.S.
izvor:eKapija




Marina Kutin, direktorka Instituta
"Goša" iz Beograda
Ključ uspeha je u korektnim poslovnim odnosima




(Marina Kutin)

Institut "Goša" je registrovan kao društvo sa ograničenom odgovornošću i akreditovana je naučno-istraživačka organizacija u oblasti tehničko-tehnoloških nauka sa osnovnom delatnošću pružanja usluga istraživanja i razvoja u primenjenim naukama, projektovanja u mašinstvu, ispitivanja metala i metalnih konstrukcija i obučavanja kadrova u oblasti zavarivanja. Od svog ustanovljenja 1978. godine pa do 2003. godine, radio je u okviru sistema "Goša" iz Smederevske Palanke, posle čega prelazi na samostalno tržišno poslovanje.

- Institut "Goša" jednim delom smešten je u Beogradu, gde mu je sedište, a drugim delom u Smederevskoj Palanci. Od samog početka svoga rada bavio se pitanjima razvoja privrede i kadrova u privredi. Trenutno imamo 75 zaposlenih, od čega 20 istraživača, među kojima su njih 12 doktori nauka. Institut nikada ranije nije imao ovoliki broj stalno zaposlenih istraživača kao danas, kaže mr Marina Kutin, generalni direktor Instituta "Goša" iz Beograda.
Predstavite nam ukratko vaš Institut, njegov dosadašnji razvoj, šta danas čini okosnicu njegove naučno-istraživačke i poslovne aktivnosti?


(Mehaničko-metalografska laboratorija)

- Od 2003. godine postepeno ali sigurno izrastamo u značajnu naučno-istraživačku ustanovu. Zahvaljujući istraživačkom potencijalu, sertifikovanom sistemu menadžmenta kvalitetom prema standardu ISO 9001: 2000 i akreditovanim laboratorijama za ispitivanje i etaloniranje prema standardu SRPS ISO/IEC 17025:2006, uspešno sarađujemo s privredom. Od 2006. godine posedujemo status ATB, odnosno ovlašćena smo institucija za obrazovanje kadrova u oblasti zavarivanja. Bavimo se multidisciplinarnim istraživanjima u oblasti optimizacije procesa i proizvoda. Najveći potencijal imamo u oblasti mašinskih konstrukcija i velikih tehničkih sistema, znači materijala i specifičnih tehnologija vezanih za materijale i za dijagnostikovanje bilo procesa, bilo proizvoda. Razvoj ovih istraživanja leži u razvoju novih materijala i tehnologija. No, i multidisciplinarnost nam je veoma važna, jer kada radimo optimizaciju procesa svakom segmentu možemo visokoprofesionalno da pristupimo. U Institutu imamo hemičare, fizičare, fiziko-hemičare, elektroinženjere, mašince, metalurge.

U vašem radu posebnu pažnju poklanjate standardima i savremenom načinu poslovanja, koliko su oni važni za uspešno i profitabilno poslovanje, posebno jedne naučno-istraživačke ustanove?

(Metroloska laboratorija)

- Ako hoćete da se bavite privredom, morate njome da se bavite na zaista relevantan način, ako hoćete da se bavite istraživanjem, morate za to da imate odgovarajuće materijalne i ljudske resurse. Mi već 10 godina imamo standard ISO 9001, sve labaratorije su nam akreditovane kod nacionalnog akreditacionog tela. Bavimo se obrazovanjem kadrova u zavarivanju, i za to smo akreditovano trening telo ispred nacionalnog akreditacionog tela od strane Evropske zavarivačke federacije. Kada pružamo usluge privredi, pružamo ih, dakle, na najkompetentniji način. Labaratorije su pokrivene sertifikatima, obrazovanje je pokriveno sertifikatima, a istraživanje i razvoj visokoprofesionalnim i stručnim kadrovima. Od 2007. godine smo kod Ministarstva za nauku akreditovani kao naučno-razvojni institut. Nadamo se da ćemo za godinu-dve imati održiv kapacitet za dostizanje statusa naučne ustanove. Sada nam je najveći problem podmladak. U njega ulažemo, ali za relevantan podmladak trebate da imate adekvatne materijalne resurse. Pri tome ne mislim samo na obezbeđenje sredstava za plate, nego i na obezbeđenje sredstva za potrebnu istraživačku opremu. Naše strateško opredeljenje jeste da sebi obezbedimo potreban broj mladih kadrova, koji će se ovde školovati, koji će u ovoj kući imati punu podršku i u njoj ostajati da rade. Smatram da ovakvo opredeljenje ne sme da važi samo za jedan institut, za jednu kompaniju, već mora da važi za celu našu državu, jer samo razvoj donosi ekonomsku stabilnost i prosperitet.
Zanimljiv je segmenat vaše aktivnosti na polju obrazovanja kadrova u oblasti zavarivanja, na tržištu je evidentan nedostatak dobrih i stručnih zavarivača, recite nam koju reč više o ovoj vašoj aktivnosti?
- Nedostatak zavarivača je evidentan, ne samo kod nas, nego i u celoj Evropi. Pored medicinskih sestara, zavarivači su najtraženije zanimanje u Evropi. Mi u ovoj oblasti obrazujemo i tehnologe i inženjere, a od ove godine počinjemo da radimo i kurs za inspektore. U ovoj oblasti smo, mogu slobodno reći, najrespektabilnija kuća kod nas. Sve se radi po evropskim standardima i normama. U delu tehnologa i inženjera, polaznici dobijaju međunarodno sertifikovane diplome. Trenutno, jedino zavarivači ne dobijaju međunarodno sertifikovane diplome, jer firme koje svoje zaposlene šalju na ovu obuku nisu spremne da plate međunarodnu sertifikaciju. Nadamo se da ćemo u narednom periodu uspeti za sve da obezbedimo međunarodno sertifikovane diplome. Radi se, naglašavam, o veoma kvalitetnim kursevima. U slučaju, recimo, tehnologa i inženjera, fond časova koji ovde dobijaju mnogo je veći nego na 90% doktorskih studija kod nas.
Kojim strateškim pravcima će ići dalji razvoj Instituta "Goša", odnosno šta kažu namere i planovi daljeg poslovanja?


(Hemijska laboratorija)

- Htela bih da naglasim da sami sebe izdržavamo od poslova koje realizujemo na tržištu i da je država, kao naš vlasnik, zbog toga veoma zadovoljna. Od Ministarstva za nauku dobijamo nešto manje od 10% sredstava, dok preostalih 90% ostvarujemo na tržištu. Naše osnovno strateško opredeljenje jeste da oko 50% prihoda obezbeđujemo od projekata prema privredi, a preostalih 50% iz domaćih i međunarodnih fondova i međunarodne privredne saradnje. Privreda nas prepoznaje kao veoma korektnog i respektabilnog partnera. Moram reći da smo sve više respektabilni i u domenu nauke. Imamo zaista velike planove i naše vreme tek dolazi. Ove godine ćemo otvoriti nekoliko novih istraživačkih i poslovnih centara, odnosno našu delatnost ćemo nastaviti da širimo, veću pažnju posvećujući novim tehnologijama i novim oblastima poslovanja. Planiramo i da se više uključimo u oblast zaštite životne sredine. Nastojaćemo i da više participiramo u međunarodnim projektima.
Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže Vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama?
- Moje radno i poslovno iskustvo kao žene nije tako čest slučaj. Ja sam mašinac, u mašinstvu je jako malo žena, a u oblasti zavarivanja još manje. Žena je, takođe, malo i na rukovodećim položajima u naučno-istraživačkim ustanovama. U mom poslovnom miljeu, preko 90% su muškarci. Ovo me je pratilo od početka radne karijere. Na ovo sam se postepeno navikavala i kao realnu činjenicu prihvatala. Nikada se zbog ovoga nisam inferiorno osećala. Kada se radi o poslu, uvek sam se trudila da svaki posao bude maksimalno korektno i kvalitetno odrađen. Sebe sam uvek doživljavala kao poslovnu ženu, no muškarci na to gledaju svojim očima. Oni vas uvek prvo vide kao ženu. Zbog ovoga sam se na početku radne karijere osećala povređenom, ali sam se presabrala i prihvatila to kao realnu činjenicu, jer svaki čovek prvo reaguje čulima. Smatram da mi je ovakav način razmišljanja dosta pomogao.



- Sa poslovnim partnerima sam uvek otvorena, korektna, moja poslovna partnerstva traju godinama. Iste takve odnose negujem i u Institutu - maksimalno korektne i profesionalne. Ovi odnosi su, naravno, interaktivni, odnosno zavise od svih nas u Institutu. Svesni smo činjenice da smo svi mi od krvi i mesa, sa svojim manama i vrlinama. Nastojim da svačije vrline podržim, a da mane ne podstičem. To radim i sebi i podstičem druge da to isto čine.

U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
- Uvek i sve raditi najbolje moguće! Kada znate šta hoćete, bar orijentaciono, onda stvarate svoju strategiju i plan delovanja. Plan nije nešto, moramo znati, što je 100 odsto ostvarivo. Definisala sam i utvrdila plan svojih životnih ciljeva i bila sam svesna toga da njihova realizacija traži neprestano učenje i iscrpni rad. Moj radni dan , kao i radni dan mojih istraživača i ostalih zaposlenih, ne traje osam sati, traje mnogo duže. Za uspešno bavljenje menadžerskim poslom mora se poznavati i pravo, finansije, menadžment. Mora se neprestano učiti, jer je 21. vek vek dinamičnog razvoja civilizacije, koji se mora pratiti. No, moramo biti svesni toga da ne možemo svi dovoljno brzo da trčimo, te zato moramo optimizovati, unaprediti svoje potencijale i uskladiti ih s potencijalom tima. Svako od nas mora da se trudi da napravi balans između svog racionalnog bića i svog duhovnog bića. Ovaj balans je jako važan za ostajanje u dobroj formi, kako u poslu tako i u životu uopšte.
Radna biografija
Marina Kutin je svoju radnu karijeru, po završetku Mašinskog fakulteta u Beogradu, započela u Poslovnom sistemu "Goša" iz Smederevske Palanke. Uvek je radila na osetljivim i odgovornim mestima, na poslovima tehnologije i tehničke pripreme. U "Goši" je prošla kroz četiri poslovne celine: tri proizvodne fabrike i institut. U oblasti projektovanja tehnologija, uvek je radila i finalnu montažu proizvoda, što je za svakog inženjera, a naročito za početnika, ogroman izazov. Uz rad je neprestano učila, tako da je u oblasti svoje uže specijalizacije, tehnologije zavarivanja, prošla niz domaćih i međunarodnih kurseva i specijalizacija. Magistrirala je i trenutno radi doktorsku tezu. Autor i koautor je šest monografija i oko 60 naučnih i stručnih radova objavljenih kod nas i u inostranstvu, rukovodila brojnim projektima sa privredom. Posle nepunih devet godina rada u proizvodnji prelazi u Institut "Goša", čiji je direktor od marta 2003. godine.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
izvor:eKapija


Ivana Baltić,
TV voditeljka
dosadno mi je da budem obična




Ivana Baltić je pristalica teorije da treba prihvatati čak i stvari koje izazivaju najveće strahove. Kako to izgleda u praksi, objasnila je MILORADU PLAZINIĆU na primerima iz sopstvenog života, naglašavajući da deo zahvalnosti za uspeh na javnoj sceni duguje tome što nikad nije izbegavala izazove
Strogo se pridržavajući devize da se svaki čovek više kaje zbog stvari koje u životu nije uradio, Ivana Baltić neumorno ide u susret novim izazovima kako na profesionalnom, tako i na privatnom planu. Od ranog detinjstva bila je opsednuta televizijom ali je, sticajem okolnosti, umesto novinarstva na Fakultetu političkih nauka - upisala studije turizma. Uporedo s polaganjem ispita radila je u marketing službi jedne firme, a veština kojom je držala prezentacije pred nekoliko stotina ljudi uticala je da sve intezivnije počne da razmišlja o uplovljavanju u novinarske vode. Otišla je na audiciju tadašnje TV BK, posle čega u njenom životu više ništa nije bilo kao pre.
- Završila sam gimnaziju „Filip Kljajić Fića“ na Banovom brdu i nisam baš odmah znala šta ću biti kad porastem. Jedino čega sam bila svesna bilo je da okej pevam, super đuskam i da me televizija posebno zanima. Uvek sam znala ko šta peva, ko gde glumi i kako se zovu glumci i pevači. Zato mi je dobra drugarica, koja uopšte nije marila za TV, jednom prilikom rekla da bih morala da se bavim poslom koji ima veze s javnom scenom. Na kraju sam se obrela pred televizijskim kamerama u ulozi voditeljke, pošto sam prethodno pokušala da ispoštujem želju majke i krenem njenim, „turističkim“ stopama – priča Ivana Baltić o počecima svoje karijere.
Sećaš li se presudnog trenutka koji je uticao da se opredeliš za televizijsko novinarstvo?
- Bila su teška vremena, zato sam, uporedo s fakultetom, radila u marketing službi jedne firme. Prodavali smo užasno skupu posteljinu od vune, koja je koštala i do današnjih četiri hiljade evra. Uprkos svemu, super je išlo. Roba je stvarno bila fenomenalna, što dokazuje činjenica da i dan-danas imam jastuk koji ne bih menjala ni za šta na svetu. Kako sam držala prezentacije za 100-200 ljudi istovremeno, shvatila sam da mi takve stvari idu od ruke. Imam neku dozu stidljivosti u sebi, međutim, oduvek sam umela da svojim strahovima gledam u oči. Možda to nije pametno, pošto postoje mišljenja da svaki čovek treba da živi u skladu sa samim sobom, onakav kakav je. Ali šta ću kad je meni dosadno da budem obična. Volim da imam ushićenja u životu, da me adrenalin drži i da budem u akciji.
Dakle, način na koji si animirala potencijalne kupce učinio je svoje?
- Pa da. Posle tih prezentacija, gledajući TV program, počela sam da zamišljam sebe ispred kamera. Razmišljala sam ovako: „em radim taj marketinški posao i nastupam pred ljudima, em učim sve te tehnike prodaje, što je prilično teška nauka“. Onda sam shvatila da se na televiziji radi samo ovaj prvi deo i da ne moram nikom ništa da prodajem. Poenta je da treba da prodaješ samog sebe, što takođe nije jednostavno. Pojavila sam se potom na audiciji na BK televiziji i odmah bila primljena, čime je krenula ta moja TV karijera. Tačnije, krenula je s prvom zabavnom emisijom na BK TV, koja se zvala „Brojač“. Za razliku od audicije, tokom koje apsolutno nisam imala tremu jer mi je bilo svejedno hoće li me primiti, na prvim zvaničnim snimanjima nije mi bilo svejedno. Kad bih videla ono crveno svetlo na kameri, koje mi je davalo do znanja da sam u etru, bilo je frke. Trebalo je da prođe malo vremena da bih se opustila.
Kako si se obrela na Pinku? Da nisi namirisala da će TV BK biti ukinuta?
- Ne baš, jer sam prešla pre gašenja, što je bila srećna okolnost. Sećam se da su mi kolege sa BK govorile da nisam normalna što idem. Jednostavno, kontaktirao me Boško Jakovljević i pitao da li bih promenila tabor. Razmislila sam nekoliko dana i prelomila da prihvatim ponudu. Potom me je upoznao sa Željkom i Milicom Mitrović, a ubrzo sam počela da radim „Siti“. Ispostavilo se da sam napravila super potez. Volim izazove, ne volim da kažem „ne“.Ima čak jedan film na tu temu, u fazonu da ti se dešavaju razne stvari kad pristaješ, čak i u slučaju da se bojiš i imaš strah. Nikad ne reci „ne“, jer ćeš se više kajati ako nisi probao nego ako jesi. Samo, bilo je i perioda kad sam sebi davala oduška tako što nisam htela ništa da radim. Takva sam osoba, volim da tokom dana jedno vreme provedem sama sa sobom.



Pomenula si Boška Jakovljevi
ća... Šta misliš o njemu?
- Super je Boško. Veoma je vredan i poseduje više talenata, što pokazuje kao maneken i modni kreator. Čak ume i da peva, mislim da je snimio nešto. On je pravi primer kako se ambicioznost uvek isplati.
Zbog čega veliki broj devojaka i mladića na sve moguće načine pokušava da se dohvati mikrofona?
- Televizija je u Srbiji veoma važna, o čemu najbolje govori jedno istraživanje koje kaže da smo narod koji najviše gleda TV u Evropi. Samim tim, mladi ljudi imaju želju da se pojave pred kamerama. Imam utisak da 50 odsto Beograda pravi neku „maglu“ radeći u medijima ili marketingu. Ne mogu da kažem ništa protiv, jer sam i ja u tome, samo, zaista je mnogo novinara, PR menadžera... Ne bih nikoga da obeshrabrujem, ali je činjenica da je televizija šarena laža koja samo izgleda glamurozno. To je prilično mukotrpan posao. Dobro je što su rejtinzi konačno počeli da funkcionišu. Znala sam da će jednog dana rejting biti jedini pokazatelj i kriterijum možeš li da radiš na televiziji ili ne.
Dakle, mala bara puno krokodila?
- Videćemo kako će se ko snaći. U svakom poslu ima mnogo krokodila. Ja nekako bolje funkcionišem s muškarcima, mada volim da provodim vreme i da se isćaskam sa ženama. Nikad mi se u životu nije dopao muškarac novinar u smislu muško-ženskih odnosa… Onako, kao frajer. Događalo se da na nekoj konferenciji za medije ostanem bez stolice i da mi niko od kolega ne ponudi svoje mesto. Smatram da muškarci novinari ne mogu da budu džentlmeni pošto su opsednuti poslom.
Kao poznato TV lice verovatno teško možeš da ostaneš neprimećena na nekom javnom mestu.
- Trudim se i uspevam da se sakrijem. Mada, uvek ima glupih prilaza, tipa: „Jesi li ti ona voditeljka?“ Posle toga obično ide izjava kako uopšte ne gledaju Pink televiziju. Stvarno nemam pojma zbog čega to rade.
Na koji način koristiš slobodno vreme?
- Moj dečko Aleksandar je taj koji unosi neverovatnu akciju u naš društveni život. Poznaje milion ljudi i obožava da se druži. Skoro svaki dan smo na koncertima na „Kolarcu“, onda su tu rođendani, žurke, svadbe. Imamo običaj da odemo u kafić „KGB“ kod Ateljea, a upražnjavamo druženje s prijateljima i u kućnom ambijentu.
Kada je muzika u pitanju, šta sve voliš da slušaš?
- Najčešće slušam strane grupe kao što su „Pepersi“ i „Koldplej“,dopada mi se taj gitarski zvuk. Od naših, volim Aleksandru Kovač, ovaj novi album „Med i mleko“ je veoma dobar. Sviđa mi se grupa „SARS“, pa „Van Gog“, prema kojoj imam veliko poštovanje zbog njenog dugog postojanja i kontinuiteta u radu. Obožavam da đuskam i zato ponekad ostanem celu noć na nastupu nekog dobrog di džeja. Što se tiče narodnjaka, njih ne nikad ne slušam. Jedino neke starogradske pesme.
Kako se snalaziš u kuhinji?
- Mnogo volim da kuvam, mogu da se pohvalim da sam, ajd’ sad da ne kažem fenomenalna, ali dobra kuvarica. Imam neke svoje specijalitete, a pojedine recepte sam lično osmislila. U principu, najviše preferiram mediteransku kuhinju, s tim što praktikujem da stalno pravim nešto novo. Jedino ne koristim testo. Dovoljno je to što ponekad jedem u pekari, a na taj način ugrožavam figuru.
Jesi li se bavila sportom u mladosti?
- Nekoliko godina igrala sam folklor, ako se to može podvesti pod sport, posle čega sam počela da treniram plivanje. Malo sam se interesovala i za gimnastiku, ali je strah od razboja učinio svoje. Trenutno idem na časove joge.
Da li si simpatizer Crvene zvezde ili Partizana?
- U mojoj porodici nisu bile aktuelne navijačke priče, tako da nisam klupski opredeljena. Nikada nisam gledala fudbal, a to ne praktikuju ni moji prijatelji, ni dečko. Jedino što pratim su mečevi reprezentativnih selekcija. To mi je strava. Burno preživljavam svaku utakmicu, bilo da je fudbalska ili košarkaška.
Imaš li običaj da prošetaš do stadiona ili hale?
- Jao, bila sam u Atlanti, na NBA Ol-star vikendu. Bilo je potpuno ludilo. Intervjuisala sam Šekila O’Nila, koji je planina od čoveka, a pri tom je potpuno kul. Priča smireno i polako. Bio mi je užasno simpatičan.
DOSTA SMO SE MUČILI S VIZAMA
Beograd, grad u kojem je rođena, Ivana Baltić doživljava kao svojevrsnu bazu.
- Volim Beograd u kojem se, za razliku od Amerike, gde se svi voze automobilima, ljudi šetaju. Beograd volim zbog porodice, ljudi koje znam, zbog krojačice na ćošku... Samo, ne mogu da kažem kako ga se nisam malo zasitila. Srećom, ukinuli su nam vize, pa ćemo ubuduće mnogo lakše putovati po svetu. Dosta smo bili mučenici kad je trebalo da izađemo iz svoje zemlje.
ZAKON O SAOBRAĆAJU - PUN POGODAK
Novi zakon o saobraćaju Ivanu je veoma obradovao.
- Automobil retko vozim jer živim u centru, a ako nešto ne mogu da obavim peške, uzmem taksi. Radujem se novom zakonu o saobraćaju pošto ima mnogo ludaka na ulicama. Nadam se da će situacija ubuduće biti bolja.
TV MANIJAK BILA I OSTALA
Posete bratu, koji već 15 godina živi u SAD-u, Ivana, između ostalog, koristi za neumereno gledanje televizijskog programa.
- Pravi sam TV manijak. Najviše uživam kad odem u Ameriku kod brata, on ima nekih 150 kanala. Skidam serije i pojedine emisije s interneta, po tom pitanju ne znam gde ću pre. Gledam rijaliti programe, naročito one u kojima se učesnici takmiče u nečemu. Volim i ove „trevel“ kanale, a praktikujem da odgledam i neku dobru političku emisiju, poput „Insajdera“. Od naših serija, u poslednje vreme ne propuštam „Na terapiji“, sa sjajnim Mikijem Manojlovićem. Rado bih otišla kod njega na jednu terapiju.

izvor :eKapija



Ljiljana Kovač, direktorka Rudnika kamena
"Alas Rakovac" iz Novog Sada -
Ključna stvar za uspeh je upornost



(Ljiljana Kovač)

Radeći više godina kao direktorka Radne zajednice Rudnika kamena Rakovac, Ljiljana Kovač je u celosti savladala i upoznala posao eksploatacije i vađenja kamena, od bušenja i miniranja kamena, preko drobljenja i prerade, do transporta i prodaje kamena. Kada je 2001. godine raspisan konkurs za izbor novog generalnog direktora preduzeća, Ljiljana je puna samopouzdanja, znanja i iskustva konkurisala. Bez velike dvojbe je izabrana na mesto generalnog direktora Rudnika Rakovac, koji i danas sa uspehom vodi, prošavši u međuvremenu sa preduzećem period restrukturiranja i privatizacije.


Pre nego nam nešto više kažete o eksploatavciji i proizvodnji kamena u Rakovcu, recite nam nešto o privatizaciji preduzeća koja se može svrstati u primere uspešnih privatizacija kod nas?
- Rudnici nemetala Rakovac, kako su se ranije zvali dok su bili u sastavu velikog preduzeća "Vojvodina put", bili su prvo privatizovani po onom starom zakonu o privatizaciji, po kome su zaposleni, bivši zaposleni i penzioneri, postali vlasnici preduzeća. Početkom 2004. godine javio nam se strateški partner zainteresovan za ulaganje i dokapitalizaciju preduzeća. Bila je to austrijska kompanija "Alas international", sa dugom tradicijom i bogatim iskustvom rada u oblasti eksploatacije i proizvodnje kamena, šljunka. Prihvatili smo njihovu ponudu, emitovali akcije koje su oni zatim kupili i postali većinski vlasnici preduzeća.
Predstavite nam ukratko kompaniju "Alas holding" i njeno poslovno prisustvo u Srbiji, ona je pored Rudnika Rakovac, vlasnik još nekoliko preduzeća kod nas?
- Mi se danas zovemo AD "Alas Rakovac" i deo smo "Asamer& Hufnagel", austrijske kompanije koja od 1959. godine uspešno posluje na tržištima širom Evrope; od Austrije, Poljske, Mađarske i Slovačke, preko Rusije, Ukrajine, Bugarske, Češke i Rumunije, do Bosne i Hercegovine i Hrvatske. "Asamer & Hufnagel" danas ima preko 5.000 zaposlenih širom sveta i godišnji obrt od pola milijarde evra. Kompanija je prvi put došla u Srbiju 2001. godine i sa francuskim partnerom kupila "Beočinsku fabriku cementa". "Asamer holding" je do sada u Srbiju investirao preko 65 mil EUR, od čega u rakovačke rudnike blizu sedam miliona evra. U Srbiji zapošljavaju 700 ljudi u svojim kompanijama, plus 560 sa partnerom u Beočinskoj cementari. U sastavu "Alas holdinga" iz Srbije su, pored nas, i preduzeća "Zorka keramika" i "Zorka opeka"i "Zorka Alas Kamen".


Ako bismo Vas pitali da nam predstavite Rudnike Rakovac, šta biste rekli, eksploatacija kamena u ovim rudnicima se obavlja već 70 godine i kopovi su pred zatvaranjem?
- Eksploatacija trahita u Kamenolomu Rakovac započela je 1937. godine. Rastuće potrebe za kamenom i uviđajući ekonomski značaj kamenoloma na Fruškoj gori, Dunavska Banovina je početkom 30-ih godina prošlog veka pristupila otvaranju državnog kamenoloma kod Rakovca. Pripremni radovi za otvaranje površinskog kopa na lokalitetu "Kišnjeva glava" započeli su 1934. godine izgradnjom prilaznih puteva, magacina i pratećih objekata. Izgradnja drobiličnog postrojenja započela je 1936. godine. Septembra 1937. godine pogoni su pušteni u probni rad, da bi redovna proizvodnja krenula četiri meseca kasnije. Već 1939. godine proizvodnja je dostigla 200.000 kubika. Najveću aktivnost fruškogorsko rudarstvo je doživelo 70-ih godina prošlog veka, kada se krenulo sa eksploatacijom kamena u Ledincima. Rekonstruisana je i automatizovana žičara, izgrađena nova drobilična postrojenja na oba kopa. Sve ove aktivnosti dovele su 1979. godine do rekordne proizvodnje od 960.000 kubika. Rudnici Rakovac eksploatišu su preko 70 godina. Životni vek ovih kopova bliži se kraju. Naša je namera da, po pribavljanju potrebnih odobrenja, kroz projekte čiji su autori profesori Rudarsko-geološkog i Šumarskog fakulteta u Beogradu, zatvorimo kopove "Kišnjeva glava" i "Srebro".


Sa kakvim kapacitetima i potencijalima raspolažete i ko su vaši glavni kupci?
- Danas kamen proizvodimo za putnu privredu, za vodoprivredu i za železnicu. Radi se o veoma kvalitetnom eruptivnom kamenu, koji se može koristiti ne samo za tamponske slojeve, već i za asfalte za autoputeve. Po evropskim standardima, u asfalte za autoputeve može da ide samo eruptivni kamen, dok u asfalte za magistralne i regionalne puteve mogu da idu i druge vrste krečnjaka. Naši kamenolomi su jako dobro geografski smešteni i pozicionirani, imamo dobar pristup drumskom saobraćaju, vodnom saobraćaju i železničkom saobraćaju za koji imamo vlastiti industrijski kolosek. Pošto smo ušli u završnu fazu ekspoatacije, mi sada zapravo radimo u režimu tehničke rekultivacije. Za kop "Kišnjeva glava" već smo dobili sve neophodne dozvole za rekultivaciju. Za kop "Srebro" smo dobili saglasnost Ministarstva za zaštitu životne sredine i u proceduri smo obezbeđenja ostalih saglasnosti i izrade potrebnih projekata, tako da bi uskoro i na ovom kopu trebalo da uđemo u proces rekultivacije.




Šta kažu namere i planovi daljeg rada i razvoja vašeg preduzeća?
- Naše poslovanje u narednom periodu se praktično svodi na posao rekultivacije, jer je Zakonom o nacionalnim parkovima i Prostornim planom rečeno da se na Fruškoj gori više ne može eksploatisati kamen i da se postojeći kopovi moraju privesti nameni. Planiramo da godišnje kroz rekultivaciju na "Kišnjevoj glavi" vadimo oko 500.000 tona kamena. Za "Srebro" još uvek nismo u potpunosti definisali ovu cifru, ali će to biti približno isti obim otkopane sirovine kroz rekultivaciju kao na "Kišnjevoj glavi". Smatramo da ćemo proizvode iz ovako otkopanih sirovina moći da plasiramo. Uzdamo se, pre svega, u izgradnju Koridora 10. Imamo eruptivac koji se koristi za asfalt za autoputeve i najbliži smo autoputu, posebno deonici Novi Sad - Horgoš, koja upravo počinje da se gradi. Aktuelna kriza se negativno odražava i na naše poslovanje, kao i na poslovanje svih putara. Posla je manje, ali se nadamo da će sa intenziviranjem radova na putevima, koje država najavljuje, biti više posla i za nas. Putna privreda za sobom vuče veliki broj privrednih grana, tako da ona može biti značajan zamajac našeg ukupnog ekonomskog rasta i razvoja.


Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže Vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama?
- Jeste da u mojoj delatnosti, u delatnosti proizvodnje i prerade kamena ima malo žena, ali je evidentno da je danas u Srbiji sve više žena na odgovornim radnim i menadžerskim pozicijama. U svojoj dugogodišnjoj radnoj karijeri sretala sam se sa veoma sposobnim poslovnim ženama koje ni po čemu ne zaostaju za svojim kolegama muškarcima. Uprkos tome što su u mom radnom miljeu uglavnom muškarci, ja nikada nisam naišla na njihovo nipodaštavanje i omaložavanje. Uvek su me poštovali i cenili kao sebi ravnu koleginicu i poslovnog partnera. Uvek je to bio jedan korektan odnos.
Kako uskladiti porodične i poslovne obaveze, šta kaže Vaše iskustvo?
- Kada sam postala direktor, dobila sam pounu podršku supruga i sina. Shvatili su da ću sada morati više da odsustvujem od kuće i da će morati više da mi pomažu u obavljanju svakodnevnih kućnih poslova. Jeste teško uskladiti kućne i poslovne obaveze, ali se sve može stići uz dobru organizaciju i podršku porodice. Ako kao porodična žena ulazite u neki veći poslovni angažman, ako hoćete menadžerskim poslom da se bavite, onda za to morate da imate podršku i razumevanje porodice. Ako je dobar odnos vaše porodice prema onome što radite, onda možete u potpunosti da se posvetite tom poslu i da postižete maksimalne rezultate. Ja ne bih prihvatila menadžersku poziciju da me moji ukućani, suprug, sin i moja majka, u tome nisu podržali.


U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu po Vašem mišljenju?

- Ključ uspeha je po mom mišljenju u upornosti. U svakom poslu ima puno prepreka, a posebno na početku. Ako vi odmah čim naiđete na neku iole veću prepreku odustanete, onda od posla i uspeha nema ništa. Ja sam po prirodi veoma uporna osoba i smatram da mi je ova osobina dosta pomogla u dosadašnjem radu. Iza svake velike upornosti stoji, naravno, veliki rad i odricanje.
Radna biografija
Ljiljana Kovač je rođena u Bečeju. Osnovnu, srednju školu i Pravni fakultet je završila u Novom Sadu. Svoju radnu karijeru po završetku fakulteta je započela u trgovinskom preduzeću "Podunavlje" iz Beočina, gde je radila kao šef pravne i kadrovske službe. U ovom preduzeću je ostala pet godina, nakon čega, opet kao šef kadrovske i pravne službe, počinje da radi u preduzeću "Vojvodina put - Rudnici nemetala Rakovac". Posle nekoliko godina provedenih na ovom položaju, Ljiljana postaje direktor Radne zajednice. Po prirodi ove funkcije i posla koji je obavljala, bila je prvi i neposredni saradnik generalnog direktora preduzeća i sa njim zajedno vodila poslovanje firme. Za generalnog direktora Rudnika kamena Rakovac izabrana je 2001. godine, koji i danas, nakon sprovedenog restruktuiranja i privatizacije, sa uspehom vodi. Ljiljana je udata i ima sina koji je takođe pravnik pred kojim je, kaže majka, uspešna pravnička karijera.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
izvor:eKapija




Ružica Sokić, glumica -
Meni je potrebna ljubav





(Ružica Sokić)

Volim život, ljude, sva živa bića. Žalim drvo kad seku, razgovaram sa cvetom, ubeđena sam da me taj cvet razume, kaže dramska umetnica Ružica Sokić.
Iza Ružice Sokić je više od pet decenija glumačkog staža. Vredan jubilej želi da obeleži do kraja ove sezone radno, u matičnom "Ateljeu 212" – svečanošću i ulogom u nekoj od novih predstava svog teatra jer je, voli da kaže, retko preživeli veteran ove kuće. Upravo tako je protekla i njena karijera ispunjena trudom i borbom za svaku novu ulogu. A bilo ih je u izobilju: oko 200 pozorišnih likova, isto toliko filmskih i televizijskih. Svakoj svojoj heroini se davala nesebično, dokraja i svaku je volela na svoj način. Za svoj umetnički rad dobila je sva najveća priznanja esnafa.
Ružica Sokić i danas može da igra sa istim žarom, jer gluma je njen život. Vitalna je, ima energiju da igra zahtevne uloge. Dok nam se ovih hladnih zimskih večeri toplo smeši sa "malih ekrana" u liku stare kume Anice u gledanoj seriji "Greh njene majke" režisera Zdravka Šotre, poverava nam se kako je jako usamljena. U svom domu piše knjigu, autobiografsku ispovest sa anegdotama, sećanjima na događaje koji su obeležili dugu tradiciju "Ateljea 212".
Rođena neku godinu pre Drugog svetskom rata u Beogradu, kao kćerka Petra Sokića, suvlasnika lista "Pravda" rano je osetila svu gorčinu života.
Ceni vredne ljude
– Sudbina me je tako zaljuljala da budem ratno dete. Žao mi je što nisam rođena u nekom manjem mestu, jer bih imala zavičaj. U Beogradu je to teško, jer je tu asfalt, kaldrma, ulica. Tu je počelo moje detinjstvo obeleženo gubitkom oca, patnjama, oduzimanjem imovine. Moj otac je bio večiti buntovnik i ostavio mi je u amanet da se klonim politike, da ne čitam ni prve stranice dnevnih novina – kaže Ružica Sokić i kao da priča za sebe:

– Neki refleks ipak imam. Interesuje me život, a u to spada i politika. Samo sam se emocijom vezivala, verovala u preporod, novu budućnost... Bila sam na svim barikadama, stajala uz Zorana Đinđića, Vuka Draškovića i borce za bolju budućnost. Nikada nisam zloupotrebila poznanstva sa ljudima od uticaja. Uvek sam razmišljala: jao da ne pomisle da hoću nešto da iskoristim. I shvatila da bez udruge i udruživanja nema ništa. Ova moderna vremena donela su nova pravila, da kao individualac ne možete kao da prođete bez masovne podrške.



Ružicu Sokić fasciniraju vredni, kvalitetni ljudi, sa puno mašte, emocija, ideja, pameti, mudrosti, morala. Zbunjena kao devojčica, tvrdi, stoji pred veličinom nekog lika.
– Ima, naravno, i zlih ljudi. Na to se ne osvrćem, trudim se da ih ne vidim, iako sam se mnogo puta saplela. Bila sam jako usamljena, tužna, melanholična, ali nikada nisam klonula. I danas sam vrlo ugrožena. Moram biti realna, tu su godine, nove prilike, okolnosti. Već pola veka sam na sceni, mnogo toga je iza mene. Sećam se kako sam počinjala, ulazila u svet glume u Beogradskom dramskom pozorištu sa Radetom i Oliverom Marković – kaže umetnica.
Sećanja naviru. Iza Ružice je mnogo godina iskustva, rada, uspona, padova... Pamćenje je dobro služi. Seća se svake uloge, nastupa, anegdote. Kako je stasavala njena generacija, koja je u to vreme delovala kao svež vazduh.
Teže je igrati u komediji
Iza Ružice Sokić je čitav spektar komičnih junakinja. Nikada nije igrala Šekspira, ali je srećna što je tumačila Ledi Magbet iz našeg sokaka.

– Glumica sam domaćeg autora. Mnogo sam rizikovala. Igrala sam naše ljude, a znate kakvi smo mi, potcenjujemo sve što je naše. To je u mentalitetu još nezrelih ljudi, a mi smo baš takvi. Igrala sam kod divnih autora – Aca Popović, Siniša Kovačević, Gordan Mihić, Zdravko Šotra, Nebojša Romčević.... Žao mi je što Brana Crnčević nije više pisao, jer je darovit. Pojela ga je politika i to je njegova lična nesreća. Igrati komediju je mnogo teže nego dramu, jer je u pitanju dijalog sa publikom. Ako ne dobijete odgovor, repliku, gotovo je. Propadamo! Imamo izuzetne glumce, i mlađe i srednje generacije – smatra naša sagovornica.
– U Americi smo – dodaje – videli da su glumci predsednici država. Imali smo i mi naše pretendente koji su bili ministri. Nemam ništa protiv. Bitno je da svako radi ono za šta se spremao. Da imam kćerku, nikada joj ne bih dozvolila da bude glumica. Najgora stvar koja može da pogodi čoveka jeste nesloboda, zavisnost. Čovek je najsrećniji kada je slobodan, a glumac zavisi. Ne može da se razvija, da radi sam. E, onda dođe negativna selekcija. Oni koji postavljaju visoke standarde nisu poželjni u ovom vremenu mediokriteta.
– Govorim iskreno i to me boli – kaže Ružica Sokić koja je verujuća osoba. Na nepravde, nečasne radnje ne gleda tragično.
– Oni me obore, ja uzmem vazduh, ustanem i krenem dalje. To je moj život. Na to sam ponosna. Cena je ogromna. Veličina bilo kakvog uspeha zavisi od veličine žrtve. I to sam iskusila. Ostala sam, na neki način, sakata. Ispustila sam materinstvo. Za noć sam učila glavnu ulogu, da zamenim koleginicu koja odlazi da snima film, da je zamenim. Kada se vrati sa snimanja, mene zaborave. Gluma je ogromna posvećenost, ljubav. Ceo život sam ugurala u svoju profesiju. Danas, kada se okrenem, mislim da sam preterala, da nije trebalo tako. Volim život, ljude, sva živa bića. Žalim drvo kad seku, razgovaram sa cvetom, ubeđena sam da me taj cvet razume. Meni je potrebna ljubav. Nikoga ne mrzim, nikome ne želim zlo. Na znam zašto ljudi žure, zašto su nezasiti? Uživam poverenje muškaraca. Veliki sam drugar sa njima. Oni mi se poveravaju. Družim se naravno i sa ženama, ali one se ne žale, a muškarci se žale – kaže na kraju razgovora Ružica Sokić.



Upravnik i njegova žena

Muškarcima je lakše, žene su ugrožene. Zato bih u zakon o pozorištu ubacila klauzulu da upravnik pozorišta ne treba da bude oženjen glumicom, jer će ona iza svog muža, iz senke vladati. To sam osetila na svojoj koži u ranim gorinama.
O dragim kolegama
–Slobodana Aligrudića stavljam na prvo mesto. Imala sam čast da budem njegov stalni partner. Zoran Radmilović je obeležio decenije Ateljea 212. Šteta što nije više igrao. Bio je zarobljen stilom koji je uneo u pozorište, koji je originalan, neponovljiv, ali je, po mom mišljenju bio darovitiji i interesantniji od onoga što je odigrao. Međutim, ni Radmilović nije imao blistav početak. Dobio je i on nokaut na početku. Otišao iz sveta glume, pa se vratio. Kada je Ljuba Tadić odbio da igra Ibija, Zoran Radmilović je uskočio umesto njega i igrao ga godinama – priseća se poznata glumica.
Poklon koji se ne zaboravlja
Imala je sreću, priča Ružica Sokić, da kao početnica gleda na sceni legendarnu glumicu Desu Dugalić koja je živela u Panami, i koja se kada joj je muž umro vratila u Beograd. Prihvatila je Mira Trailović, našla joj stan, i omogućila joj da igra. Kada je Desa Dugalić umrla, Ružicu je pozvao njen advokat i saopštio joj da joj je Desa ostavila testamentom mesinganu aždaju koju i danas čuva.
– Nosila sam je na kostimima svojih dragih uloga, recimo u "Grobljanskoj". Takav poklon više vredi nego da mi je ostavila bogatstvo, jer je dat od srca, s puno ljubavi. Sada se nalazi na kostimu koji nosim igrajući Žanku Stokić – otkriva naša sagovornica.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 17.1.2010.)
izvor:eKapija




Gordana Planinčević, direktorka kompanije
"Kairos birooprema"
Hod po žici između poslovnog i privatnog





(Gordana Planinčević)


Činjenice da je visoko obrazovana, majka dva sina, da ima stabilan brak i porodicu u današnja "suluda vremena" dovoljne su da ovu mladu ženu izdvoje od drugih. Još ako tome dodate podatak da je i uspešna poslovna žena, da se nalazi na čelu kompanije "Kairos birooprema", dobićete razlog koji Gordanu Planinčević stavlja ispred ostalih.
Rođena je u Čačku, gde je završila osnovnu i srednju školu. U rodni grad se, kaže, sa porodicom vraća bar jednom mesečno. Posle srednje škole došla je u Beograd, gde upisuje Mašinski fakultet. Na pitanje kako se odlučila da upiše mašinstvo, koje ne važi baš za "uobičajeno ženstveno" za "eKapiju" kaže:
- Više se i ne sećam zašto sam se odlučila baš za taj poziv. Znam samo da je tada to bilo traženo i dobro plaćeno zanimanje, i da sam želela ili to ili ništa drugo.
U Beogradu je živela sa dve godine mlađom sestrom, a za vreme studiranja uporedo je i radila.
- Smatram da je velika prednost nas koji dolazimo iz unutrašnjosti to što smo prinuđeni da se sami borimo i snalazimo za sve što nam treba u životu.
Diplomirala je 1999, a već naredne pokrenula je privatan biznis, u kome se i danas zadržala. Kompanija "Kairos birooprema" sa sedištem u Zemunu osnovana je 2000. godine, kao mala porodična firma.



U početku su uvozili mašine za koričenje, plastifikaciju, table, uništivače papira, i repromaterijal od nemačke firme BLS, čije su predstavnike sasvim slučajno upoznali. Prateći promene zahteva i potreba na tržištu, i njihovo poslovanje se menja, tako da danas osim pomenutih artikala kupcima nude kompletan kancelarijski materijal, tačnije sve ono što je jednoj kancelariji potrebno da funkciniše. Tako su oni jedna od retkih firmi koje svojim klijentima osim biroopreme isporučuje i higijenska sredstva ali i kafu, čaj , piće...
- S obzirom na to da se na tržištu nalaze proizvodi sa izrazito velikim razlikama u kvalitetu, mi se trudimo da ponudimo pre svega kvalitet, tako da i oni kupci sa strogim zahtevima budu zadovoljni. Ozbiljnost našeg poslovanja potvrđuju i velike, renomirane kuće sa kojima dugo i uspešno sarađujemo – kaže Gordana Planinčević.
Kompletnu ponudu "Kairosa" moguće je poručiti "onlajn". Zbog toga svoje kapacitete usmeravaju na unapređenje Internet prezentacije .
To što se bavi poslom koji nema veze sa njenim fakultetskim obrazovanjem, ne vidi kao neku veliku štetu.
- Zadovoljna sam što mi ovaj posao omogućava da provodim dosta vremena sa porodicom i što mogu da se posvetim i deci, ali i da organizujem vreme tako da stignem da pozavršavam neke sitne svakodnevne obaveze u toku dana.
Samo ponekad joj je žao te diplome koja stoji, i činjenice da bi joj možda posao u nekoj multinacionalnoj kompaniji pružio veću šansu za profesionalnim usavršavanjem i učenjem stranih jezika.
Govori engleski, a volela bi da usavrši nemački jezik.



Gordani su u životu bitne male stvari, i kada uspe da ih ostavari, postaje srećna. Uvek se vodi idejom da su samopouzdanje i vera u sebe najvažniji i da se u životu sve može postići ako se jasno postave ciljevi.
Ona svoje ciljeve još nije ispunila, kaže, postavila ih je veoma visoko. Ono što je na poslovnom planu prvo zacrtano je povećanje prodaje, uz zapošljavanje novih radnika.
Ako je ne nađete u kancelariji u Zemunu, verovatno je na sastanku u splavu "Rio" , koji se nalazi nedaleko od hotela "Jugoslvija", a koji je u vlasništvu njenog supruga. Klijenti "Kairosa" imaju povlastice za korišćenje usluga splava. Odobrava im se popust za organizaciju sastanaka, promocija, rođendana zaposlenih i ostalih slavlja.
Trudim se da slobodnono vreme ne provodim ovde, samo radno.
A kada ne ugovara poslove, kada ne radi na povećanju prodaje, gde je Gordana Planinčević?
Verovatno ćete je sresti negde gde ima zelenila, u prirodi gde se igra sa sinovima (7 i 9 godina) ili provodi slobodno vreme čitajući. Čita sve žanrove. Poslednja knjiga koju je pročitala je "Dragulj Medine" a, kako kaže, delo koje je na nju ostavilo najjači utisak i koje bi svima preporučila je "Kaluđer koji je prodao svoj ferari".
Radi se o advokatu koji doživljava infarkt u sudnici i tada odlučuje da promeni svoj život, prodaje zamak i ferari i kreće u potragu za ličnom srećom.


(Caffe "Rio")


Gordana Planinčević, tridesetsedmogodišnja poslovna žena, sa još pomalo čačanskim naglaskom, na putu do svoje sreće, radi "na sebi".
- Uvek i u svemu bitno je napredovati. Stoga se ja trudim da odlazim na seminare iz oblasti trgovine, marketinga i menadžmenta i da tako iznova i iznova učim.
Da su srećni trenutci mogući samo uz balans poslovnog i ličnog, napominje i sagovornica "eKapije". Zato između poslovnog dana koji bi mogao da traje i više od 10 sati i verovatno donese veći profit "Kairosu" i dana koji je dobro organizovan sa manje radnih sati, vremenom posvećenim deci i tenisu koji igra sa sestrom, ona bira ovo drugo.

izvor:eKapija





 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

zorica7 (53)
interesantno..hvala ti što promovišeš žene..njihov rad i uspeh...možda da si malo skratio pa još neku zaslužnu ženu doda
#1, 18.08.2010 - 08:23
Poštovana Zorice mišljenja sam da vama netreba objašnjavati koja je vrednos žena u Srbiji i da izbor ma kakav bio je samo subjektivna selekcija koja mislim da će potrajati.Ovo je samo početak tema o vredosti značajnih žena kojima verujem i vi pripadate.Mišljenja sam da tema niti blizu nije završena i ovakva postavka nije niti objektivna jer je ovo moje subjektivo viđenje i odabir i verujem da bi vi mnoge dodali pa vas molim da mi pomognete i da što manje znaćajnih žena bude izostavljeno.
Opišimo vrednost žena Srbije.
18.08.2010 - 08:43