Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
zjovan29 blog

ŽENE SRBIJE - KO JE KO ?




Vera Janković, direktorka
proizvodnje Konfekcije "Javor" iz Ivanjice
Sve se može kad se hoće




(Vera Janković)


Istaknuti proizvodač muških košulja i dobitnik mnogobrojnih priznanja u zemlji i inostranstvu Konfekcija "Javor" iz Ivanjice, nekada jedan od najvećih domaćih izvoznika u oblasti tekstilne industrije, osnovan je davne 1948. godine. U godinama koje su usledile ulaganjem u tehničko-tehnološku opremljenost i stručni kadar, "Javor" je izrastao u jedno od najvećih preduzeća u domaćoj tekstilnoj industriji. Naročito su uspešne bile 70-te i 80-te godine prošlog veka. Konfekcija je u to vreme na platnom spisku imala 3.700 zaposlenih, u Ivanjici i u 15 pogona širom bivše SFRJ, sa godišnjom proizvodnjom od 10 miliona proizvoda, najviše košulja, i tri miliona metara svilene tkanine. Godišnji izvoz "Javora" merio se stotinama miliona dolara. Međutim, dođoše 90-te, svima nama pa i "Javoru" teške godine. Smanjio se izvoz, ponestalo posla, osuli se radnici. Gigant je onemoćao, ali je sačuvao ime i stečeni renome na tržištu. Odoleo je i pritiscima nelojalne konkurencije iz sive zone poslovanja. Nakon sprovedenog programa restrukturisanja, privatizovan je početkom 2006 godine. Većinski vlasnik preduzeća je postao beogradski "Univerzal TPM".
- U novom razdoblju poslovanja nakon privatizacije, proizvodni program "Javora" je u izvesnoj meri inoviran i proširen, počeli smo više da radimo žensku konfekciju i razne vrste radnih uniformi. U "Javoru" postoji i Tkačnica koja radi viskoznu postavu. To je danas jedina tkačnica u Srbiji koja radi postavu. Od kako je "Javor" privatizovan, mi smo u njega uložili preko dva miliona evra. Investirano je pre svega u modernizaciju i osavremenjavanje mašinskog parka. Kupili smo preko 350 raznih novih šivaćih mašina. Među prvim mašinama koje smo kupili bila je mašina za automatsko krojenje. Krajem prošle godine smo počeli da radimo i takozvanu "mokru" doradu sa enzimskim pranjima. Za protekle tri godine napravili smo praktično novu proizvodnju, kaže Vera Janković, direktorka proizvodnje "Javora".
Predstavite nam aktuelni trenutak "Javora", kako se odvija proizvodnja i kakva je uposlenost kapaciteta?
- Iako ima značajnih pomaka, još uvek nismo zadovoljni obimom proizvodnje. U fabrici je radna atmosfera, više od 90 odsto proizvedenog se izvozi. Uglavnom su to takozvani lon-poslovi, što znači da se šije za strance od njihovog materijala i pod njihovim imenom. Ove poslove trenutno najviše radimo za francuske i italijanske modne kuće, Slovence, Holanđane i Nemce. Namera nam je da povećamo udeo naših proizvoda na račun lon-poslova. "Javor" trenutno ima oko 600 zaposlenih, od čega njih 500 efektivno radi, a preostali su nerešenog radnog statusa. Radi se uglavnom o ženskoj radnoj snazi, čija starosna struktura nije baš povoljna - radi se uglavnom o ženama od 35 do 55 godina starosti. "Javor" ima dobru bazu, dobru osnovu za novi početak. Fabrika ima plac od dvanaest hektara, 80.000 kvadrata pod krovom. Svi objekti su u dobrom stanju. Sačuvan je kontinuitet proizvodnje, nije bilo većih prekida i zastoja. "Javor" je novembra 2008. godine obeležio 60 godina postojanja. Radoslav Lale Sekulić, sadašnji presednik opštine Ivanjica, poznati privrednik, učinio je "Javor" velikom i uspešnom firmom, vodeći je 20 godina stazama uspeha. Bio je veliki vizionar i veliki čovek, što bi rekli "pravi srpski domaćin". Napravio je modernu fabriku, koja se i danas može podičiti sa onim što ima.


Čujemo da vam nedostaje radne snage, odnosno da imate prostora za zapošljavanje novih radnika?
- Mi bi zaposlili 320 šivača, ali niko neće da dođe da radi. Neka su neobučeni, nema veze, mi ćemo ih vrlo brzo naučiti da rade ovaj posao. Po Srbiji se prave razni sajmovi zapošlavanja, na kojima se ljudi samo zapravo slikaju. Mi smo na jednom takvom sajmu tražili 50 šivača. Javilo nam se samo dvoje ljudi koji kasnije nisu došli na razgovor, ali nam se zato javila frizerka koja je htela da bude menadžer prodaje. Ja ne mogu da nađem korespodenta za italijanski jezik jer niko neće da dođe u Ivanjicu da radi. Mnogi koji su završili italijanski jezik sede u Beogradu i čuvaju decu, umesto da rade posao za koji su se školovali. Mi smo školske 2007/2008. u Ivanjici uspeli da upišemo jedno srednjoškolsko odeljenje za konfekciju. To nam ove školske godine nije pošlo za rukom, deca neće da se školuju za ovaj posao, odnosno neće da ga rade. Zanimljivo je reći da nije upisano nijedno odeljenje ni drvoprerađivačke struke, a znam da je Ivanjica poznata po drvnoj industriji. Ne razumem šta naša današnja deca misle, šta misle njihovi roditelji - svi bi da budu neki menadžeri, a to tako neće moći.




Poveli ste akciju za poboljšanje zdravstvene zaštite svojih radnica i inicirali osnivanje obdaništa za njihovu decu?
- Naše žene ne vode dovoljno računa o svom zdravlju, zbog čega su često bolesne i dosta odsustvju s posla. Pre dve godine smo radili sistematski pregled radnica. Rezultati su bili poražavajući. Mnoge bolesti se otkrivene u poodmakloj fazi, koje su na kraju imale fatalan ishod. Pojedine žene su mi rekle da 20 godina nisu išle na ginekološki pregled. Moram reći da ni država, odnosno naš zdravstveni sistem ne vodi dovoljno računa o zdravlju stanovništva, pre svega u domenu preventive. Ja ću opet uskoro, u dogovoru sa Domom zdravlja u Ivanjici, organizovati sistematski pregled naših radnica. Svoje radnice stalno opominjem i podsećam da više brinu o svom zdravlju, da se češće kontrolišu. Mora se jednostavno biti na oku lekara, mora se bar dva puta godišnje ići na lekarski pregled. S obzirom na to da je naša radna snaga uglavnom ženska, mi u proseku imamo 50 trudnica i majki na porodiljskom odsustvu. Svojim radnicama uvek govorim da treba da rađaju decu, da ih rađaju dok su mlade. Jedna od mojih namera i želja jeste da za decu naših radnica otvorimo obdanište. U njemu bi bilo zbrinuto 300 do 400 dece. Nažalost do sada nisam naišla na širu podršku ove svoje namere, ali ja od nje ne odustajem. To obdanište je naša realna potreba. Ja sam majka troje dece i znam šta to znači za majke i njihovu decu.

Da se vratimo poslovanju "Javora", šta kažu namere i planovi daljeg razvoja i poslovanja?
- Ako uspemo da ubedimo neku banku da nas finansijski proprati sa oko 500.000 evra za obrtna sredstva, planiramo da uvedemo još jednu smenu, da uposlimo još 320 ljudi. Fabrika bi tada radila u dve smene. Posla ima i može još da se nađe. U Evropskoj uniji gotovo više da nema tekstilne industrije. Mi trenutno radimo za mnoge evropske modne kuće. Povoljna je okolnost i to što mnoge evropske kuće vraćaju proizvodnju iz Kine, jer nije više tako jeftina tekstilna proizvodnja u Kini kao što je bila. Nema više državnih subvencija, poreska opterećenja su sve veća. Od 2007. do danas je recimo cena izrade jedne košulje u Kini povećana 185 odsto. U svemu ovome mi treba da vidimo svoju šansu. Loša vest po nas je ta što naši mladi neće da rade ovaj posao.


Šta kaže vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u poslovnom svetu i biznisu?
- Položaj žena u Srbiji je dosta težak i one su marginalizovane u mnogim oblastima. Žene se protiv ovakvog stanja jedino mogu boriti tako što će puno raditi, što će se školovati i permanentno obrazovati, što će neprestano na sebi raditi. Obrazovanje uvek pobeđuje. Kao što za važnost nekretnina kažu lokacija, lokacija i samo lokacija, tako ja za uspeh kažem - rad, rad i samo rad . . .


U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu po vašem mišljenju, koji je vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
- Neki od osnovnih principa uspešnog rada po mom mišljenu su; sistematičnost, istrajnost, uportnost. Nema nerešivih situacija, nema nerešivih problema. Sve se može kad se hoće. Meni su poslovni partneri ponudili da radimo ženske bluze, moji su radnice odmah rekle da ne umeju to da rade, da to nisu nikada radili. Ja im kažem da probamo, da ništa izgubiti nećemo, samo možemo više da zaradimo jer su bluze znatno skuplje od košulja. I krenuli smo da radimo, napravili smo sjajne bluze koje se dosta dobro prodaju. Opet ponavljam: sve se može kad se hoće.
RADNA BIOGRAFIJA
Vera Janković je kaže svoj hobi pretvorila u profesiju. Počela je da studira Građevinski fakultet i ubrzo shvatila da ne može brane da gradi u Beogradu. Odmalena je živela u svom svetu krpica i za sebe i drugarice volela da šije. Profesionalno se šivenjem počela da se bavi kada se zaposlila u "Kluzu". Tu je radila šest godina, a zatim prešla u "Beko" i u njemu ostala 13 godina. Radeći i decu odgajajući, školovala se i stekla diplomu tekstilnog inženjera. Njena uža specijalnost su kaže mašine u konfekciji i izrada gotovih odevnih predmeta. To je ono što ume i voli da radi, naglašava Vera. Od 2006. je direktorka proizvodnje "Javora".

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
izvor:eKapija


Ivana Jovanović,
glumica
Kad dan posivi, prefarbam ga




(Ivana Jovanović)

Niko do sada, među sagovornicima "Politike" u Razgovoru nedeljom, nije bio mlađi od rođene Beograđanke, nove glumačke zvezde Ivane Jovanović (27), koja često doda svom prezimenu ime trogodišnjeg sina Viktora jer sve svoje uloge – njemu i posvećuje.

Ivana Jovanović Diplomirala je kao jedan od najboljih studenata na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Gordane Marić. Još dok je studirala, zapazilaje njen talenat i nesvakidašnju lepotu Ivana Vujić i dala joj uloge: Leni Rifenštal, Ofelije, Mage Magazinović, rolu u "Fridi Kalo".
Potom je zablistala u ulozi Puslice koju je u filmu "Neki to vole vruće" igrala Merilin Monro. S pozorišne scene pozvao je Milan Karadžić da odigra Mariju u TV seriji "Pare ili život", a pravu TV popularnost, zapravo, doživela je igrajući glavnu ulogu, Nedu, u TV seriji "Greh njene majke" Zdravka Šotre.
Neda, glavni lik TV serije "Greh njene majke" reditelja Zdravka Šotre, koji tumači sve popularnija glumica Ivana Jovanović, ušao je u više od dva miliona domova. Tako bar kažu piplmetri koji uredno beleže gledanost ove nove serije na RTS-u.
- Neda je oprostila nešto što je neoprostivo, a to je smrt majke koja se desila zbog Bojana (igra ga Ivan Bosiljčić), pa je zarad sopstvene sreće to potisnula iz svog života - kaže Ivana Jovanović, objašnjavajući lajtmotiv ove melodramske priče, u kojoj je središnja tema – praštanje.
Vi ste kao lik prilično trpeljivi, suzdržani, ne galamite i ne protestujete zbog učinjene vam nepravde, prosto plivate iz jedne u drugu epizodu?
Takvi su svi likovi kod Mir-Jam. Ona se trudi da predstavi idealne, malo nestvarne devojke. Možda bih lično taj lik malo drugačije uradila, ali sam sledila instrukcije reditelja koji i te kako zna glumce i celu materiju drame.
Snimanje je bilo neuobičajeno intenzivno, danonoćno tri meseca. Svakako da pamtite i lepu stranu svega?
Naravno. Ja sam bila neka vrsta di-džeja jer sam u hotelu u selu Andrevlje, gde smo bili smešteni, svako jutro uz muziku i pesmu Madone budila sve kolege. Prvo im je to bio šok, posle su mi naručivali kojom pesmom da ih budim sledeće jutro. Volela sam i moje i Ivanove (Bosiljčićeve) ponoćne razgovore jer je i on, kao i ja, noćobdija. On je izuzetno korektan kolega, prijatan i od retkih koje zaista nagla slava nije iskvarila. A ne mogu da zaboravim ni divnu, predivnu Ružicu Sokić, koja bi svaki put pre snimanja scene odlazila u obližnji šumarak i glasno ćućorila s – pticama. Ružu posebno volim jer se dugo znamo i ona je bila ta koja je, kad me je videla u jednoj predstavi kod Božidara Mandića u "Porodici bistrih potoka", rekla: "Dete, ti treba da upišeš glumu, dođi kod mene da budeš moj student na Akademiji umetnosti".
Među glumcima postoji prijateljstvo, ali i surevnjivost. Da li ste osetili i tu stranu slave?
Nisam, iako verujem da tako nešto postoji. Jednostavno nisam imala vremena da obraćam pažnju na takve stvari kao što su ogovaranja jer sam mislila samo na tekst i ulogu. Volim da se družim s kolegama, pogotovo s Buletom Goncićem. S njim mogu da pričam posle predstave i do tri sata ujutru.
Imate zavidnu moć transformacije jer oni koji vas gledaju u hit mjuziklu Pozorišta na Terazijama "Neki to vole vruće", kao fatalnu i glamuroznu Puslicu, teško mogu da prepoznaju skromnu i suzdržanu Nedu iz TV serije.
Obožavam da igram i pevam, volim uloge zavodnica jer onda zapravo i ne moram da glumim. Najviše volim filmove Ingmara Bergmana, a omiljene glumice su mi Liv Ulman, Šeron Stoun i Nikol Kidmen. Želja mi je da zaigram bar jednu od 26 žena Panča Vilje u filmu koji Emir Kusturica sprema s Džonijem Depom.
Imali ste samo deset godina kada su se vaši roditelji razveli i ne želite da pričate o tome. Ipak, porodica vam je izuzetno važna.
Želim da sačuvam svoj privatni život jer, iako sam javna ličnost, nisam u "Velikom bratu" ili na "Farmi". Ne bih za sebe ni rekla da sam javna ličnost, već glumica koju ljudi vole ili ne vole zbog tog mog rada. Znam da oni sada vole Nedu, a mene i ne poznaju.
Ipak, obavezni ste prema publici da bar nešto znaju o Ivani Jovanović, privatno.
Pa eto, moj muž Nemanja, arhitekta, srećan je kad sam i ja srećna, trogodišnjem sinu Viktoru još ništa nije jasno, samo je, gledajući seriju, rekao: "Eno, mama ušla u televizor". Dok sam bila na snimanju najteže mi je bilo što sam bila razdvojena od Viktora. Naravno da su priskakali u pomoć moja majka i Nemanjini roditelji. Živimo u kućicina Vračaru, koju mi je ostavila baka, a pre toga smo živeli u Ulici Svetozara Markovića, u kojoj, gle slučaja, živi i Zdravko Šotra i gde je bila audicija za "Greh njene majke". Samostalno živim od svoje osamnaeste godine, s Nemanjom, s kojim sam se upoznala u jednom kafiću. Zajedno smo devet godina, od toga sedam u braku. Uvek su mi najveća podrška u poslu bili mama i baka. Kad je reč o Nemanji, povremeno smo ljubomorni jedno na drugo i mislim da je to dobro jer znači da postoji strast. Naravno da se tolerantnost takođe podrazumeva.
Kad ste odlučili da Vam profesija bude gluma, kakav ste smisao našli u tome?
Smisao mog izbora ne vidim u sigurnosti, niti njoj težim. Smisao vidim u poigravanju koje mi gluma pruža. Kroz nju mogu nešto pozitivno da uputim publici jer javne ličnosti svojim stavovima ipak imaju mogućnost da utiču na mišljenje, pa i da formiraju generacije kojima su uzor.
Gostovali ste po Evropi, u Kanadi, a i u Australiji, gde su Vam nudili da ostanete uz dobre uslove, pa ipak niste. Zašto?
Zaljubila sam se i udala ovde u Beogradu, tu su mi prijatelji, mama, Narodno pozorište u kome sam igrala, za koje sam verovala da će me podržati kao glumicu... Pare mi nikada nisu bile presudne u donošenju odluka.
Za vreme bombardovanja branili ste se lepotom, putujući autostopom u Porodicu bistrih potoka kod Mandića (ekološka komuna u podnožju planine Rudnik, u selu Brezovica, koju je 1977. osnovao književnik, likovni umetnik i dramaturg Božidar Mandić, prim. aut.), a sada, posle deset godina, kakav to život živite?
Bombardovanje... svako ima svoje mehanizme odbrane, a moj je bio da ne dozvolim da to užasno bombardovanje promeni moj život i moje dane. Išla sam autostopom jer prevoz nije radio. Dva sata sam putovala do planine Rudnik na kojoj su predavanja držali Kosta Bunuševac, Vladeta Jerotić, Jovan Ćirilov čije sam priče o pozorištu upijala.
Kažete da Vas užasava i sama pomisao na politiku, pa, ipak, neke Vaše kolege su, najčešće, iz pragmatičnih razloga ušle u stranke, kao što su i upravnici u beogradskim teatrima izvučeni iz dobro promešanih, partijskih špilova. Koliko to opterećuje onu drugu vrstu umetnika, poput Vas?
Težiti ka tome da budeš nečiji pion u nekoj političkoj stranci je zaista mazohistički. Ja, kao glumica, prepoznajem svaku uvežbanu pauzu amaterski izgovorenih monologa koje političari upućuju narodu. U takve rečenice ne mogu da verujem, a kada u nešto ne verujem, ne mogu time ni da se bavim.
Može li kulturna ponuda Beograda da zadovolji zahtevnije duhovne apetite kad je reč o pozorištu, filmu, knjizi, izložbama, koncertima?
Vrlo malo. Finansiraju se projekti koji su potvrda sveopšte depresije. Meni ne treba pogled u dno jer nisam inertna masa koja teži padu. Treba mi nov pogled koji otvara mogućnosti o nekom novom životu u Srbiji. A kada mi dan baš posivi, ja ga prefarbam, najčešće pisanjem, krečenjem zidova stana fluorescentnim bojama, garderobom koja me uveseljava, dugim šetnjama... A ako imate još i ljubav pored sebe, ne može vam biti sivo, moram da priznam.
Gledala sam vas kako ste se hrabro javili na kasting za "Kosu", smelo prolazite te rediteljske trijaže u potrazi za ulogom. Fakultetska diploma je stalno na proveri za glumca, ali ne i za druge profesije. Pa, i kad doživi penziju, umetnik je ponovo na ispitu raznih komisija ne bi li dobio nacionalnu penziju. Da li je to nepravda, što bi rekao Kalimero?
Ne mislim o nepravdi niti trošim vreme na žaljenje za izgubljenim bitkama. Naravno da ih ne mogu sve osvojiti. Žarko sam želela da dobijem ulogu Šile kod Kokana Mladenovića. Uloga nije toliko zanimljiva koliko me je interesovao rad s tim rediteljem. Ali, nisam je dobila i idem dalje i uvek kažem: "Ko zna zašto je to dobro".
Znam da ste strasni filmofil. Šta biste rekli za kinematografiju u Srbiji?
Našoj kinematografiji neophodna je potpuna reanimacija. Volela bih da gledam nove glumce, nove reditelje, ali, najviše od svega, nove – ideje. Toga još, izgleda, nema.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 10.01.2010.)
izvor:Ekapija


Dragica Jevtović,

prva žena na načelničkom mestu policijske uprave u Srbiji




(Dragica Jevtović)

Između Nove godine i Božića izvršena je kadrovska promena na čelu Policijske uprave u Užicu. Umesto dosadašnjeg načelnika Zorana Mitričevića, koji je otišao u penziju pošto je skoro dve decenije bio na važnim policijskim funkcijama u ovoj upravi, na načelničko mesto postavljena je Dragica Jevtović, prva žena načelnik jedne policijske uprave u Srbiji.
Poveravanje ovako važne funkcije pripadnici nežnijeg pola upućene u ovom kraju ipak nije mnogo iznenadilo. Sa zvanjem glavnog policijskog savetnika, Dragica Jevtović je poslednjih godina zauzimala važna i odgovorna mesta u ovdašnjoj policiji, ambiciozna, a ugledna i cenjena u svom poslu. Završila je Fakultet bezbednosti, a potom i specijalističke studije na Kriminalističko-policijskoj akademiji. Tokom 25 godina rada u užičkoj policiji prešla je put od poslova u Policijskoj stanici sve do načelnika odeljenja za logistiku Policijske uprave, s kog je sada napredovala u zvanje načelnika cele užičke uprave.
Pred prvom ženom na ovako važnom policijskom poslu nalaze se ozbiljni izazovi u borbi protiv svih oblika kriminala, trgovine ljudima, narkoticima i drugih nezakonitosti na području šest opština užičkog regiona, koji je delom granični prema Bosni i Hercegovini. Dragica, kako saznajemo, narednih dana treba da imenuje svoje saradnike na rukovodeća mesta u ovoj policijskoj upravi, prvoj sa ženom na čelu, čijim izborom je napravljen bitan početni iskorak u pravcu prerastanja u modernu evropsku policiju – odlučnu i energičnu u čuvanju zakona.

izvor:eKapija



Ruška Bergman

urednik mode italijanskih
magazina „L’Uomo Vogue“ i „Vogue Italija




U Londonu je započela karijeru stiliste, trenutno je na poziciji koja je san svakog modnog eksperta - urednik je mode italijanskih magazina „L’Uomo Vogue“ i „Vogue Italija“.
Bila je lični stilista Majkla Džeksona i zadužena za njegov kompletan nastup za seriju koncerata koje je planirao.



napomena : Ruška Bergman se nalazi na trinaestom mestu rang liste BLICA - "100 najmoćnijih Srba u svetu" za 2009.godinu
tekst je u potpunosti preuzet iz lista BLIC od 08.01.2010

izvor:eKapija




Jelena Opačić,
"EUnet"
Umetnica u digitalnoj eri


(Jelena Opačić)

Jelena Opačić je "sales & hosting department manager" u kompaniji "EUnet", što zapravo znači da unapređuje prodaju tog Internet provajdera i poboljšava takozvano "prisustvo" na globalnoj mreži. Kako je objasnila, većina Internet provajdera poslovanje deli na dva segmenta, a to su servisi za pristup Internetu (dialup, adsl, poprečne veze...) i prisustvo na Internetu, odnosno hosting servisi koji omogućavaju postavljanje web prezentacija i drugih aplikacija na server.
Za ovu mladu i energičnu damu bi se moglo reći da je umetnica u digitalnoj eri. Završila je Višu školu likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, a svu svoju kreativnost upotrebljava u organizaciji aktivnosti u sektoru hostinga vezano za prodaju, administrativne poslove, razvoj i implementaciju novih projekata.



Ona za sebe kaže da je radoholik i da je u poslu najvažnija neprekidna samoedukacija. Po završetku formalnog obrazovanja nastavila je da uči i, kako kaže, svakog dana se trudi da usvoji neko novo znanje i da bude u toku sa aktuelnim trendovima.
Rođena je u Kruševcu u porodici prosvetnih radnika. Kao mala je bila nestašna, ali i snalažljiva. Seća se predstava koje je organizovala u dvorištu kao i aukcija gde je prodavala nakit koji je pravila sa svojim drugarima. Kaže da su tada zaradili malo para, ali dovoljno za sladoled i još neke sitnice.
Mislila je da će umetnost biti njen životni poziv i zato je završila slikarstvo. Prve pohvale je dobila posle izložbi na kojima je izlagala, a prvi ozbiljniji novac posle restauracije i konzervacije unutrašnjosti crkve Sv. Ahilija u Arilju. Kaže da je to bio veoma zanimljiv i dobro plaćen posao ali da je prst sudbine ipak odveo na drugu stranu.
Oprobala se i u oblasti novinarstva u redakciji kulture na TV "Studio B". Pratila je dešavanja u prestonici i zemlji, prvenstveno iz oblasti vizuelne kulture i dizajna.


(Jelena u Maroku)

Sticajem okolnosti, Jelena se zaposlila u preduzeću za razvoj informacionih sistema, konsalting i marketing "Beocity".
- Prvi put sam se u toj firmi susrela sa IT tehnologijom. Pošto je tada "Beocity" bilo manje preduzeće svi smo bili zaduženi za sve, tako da sam bila angažovana za prodaju Internet usluga, ali i mobilnih telefona i kompjuterske robe, kao i za distribuciju časopisa "Žica" – navodi naša sagovornica i napominje da je tokom nekoliko godina provedenih u preduzeću "Beocity" dosta toga naučila i stekla adekvatno iskustvo.
Sledeća stanica Jelene Opačić bila je "EUnet". Tako se i "zarazila" IT tehnologijom, dok joj je "primenjena kreativnost" bila sve dalja, što joj ipak malo nedostaje. Danas kaže da dozu kreativnosti nadoknađuje "slikanjem" po licu svakog dana dok se šminka, a ponekad napravi i koju unikatnu čestitku.
Internet domaćica


(Jelena u Maroku)

Jelene Opačić naglašava da ni ona nije ostala imuna na društvene medije, pa tako i u slobodno vreme komunicira preko "neta". "Shopping" i plaćanje računa obavlja "on-line", a surfovanje sajtovima poput "Twitera" i "Facebooka", kao i "Messenger" čine sastavni deo njenog dana. Kaže da je to najbrži način da bude u toku i da razmeni stavove i mišljenja sa prijateljima koji nisu u Beogradu.
Ona je prepoznala značaj socijalnih medija i za promovisanje firmi i planira da se u toj oblasti dodatno usavrši.
- Zahvaljujući brzom tempu života, "Facebook", "Twitter", blogovi i slični vidovi "on-line" umrežavanja imaju sve veći broj korisnika i za sve brojniju populaciju postaju osnovni način komunikacije. Upravo iz tih razloga, korišćenje društvenih medija za ostvarenje različitih kompanijskih ciljeva sve je značajnije. Planiram da izučim alate, tehnike i mogućnosti u oblasti marketinga i PR-a putem Interneta i da se na tom polju dalje usavršavam.


(Jelena u Atini)

Životni moto naše sagovornice je "Živi kao da ti je svaki dan poslednji". Kaže da su joj putovanja veliki pokretač i akumulator pozitivne energije. Proputovala je celu Evropu, a najinteresantnija destinacija na svetskoj turneji bila je Maroko.
- U avanturu zvanu Maroko smo se uputili u sopstvenoj režiji. Preko Intereneta smo rezervisali avionske karte i smeštaj. Bilo je to čudesno putovanje. Kazablanka mi se nije dopala, valjda zbog toga što sam očekivala da ću videti aktere istoimenog romantičnog filma sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman u glavnim ulogama. Pošto smo iznajmili auto obišli smo dosta zanimljivih mesta koja su nas oduševila, posebno Oaza Goulimine, Ait Ben u kome su snimani filmovi "Lorens od Arabije", "Taroudannt", "Marakes i Rabat".
"Rock and roll"
Na pitanje šta sluša, kao iz topa odgovara:
- Rok!
Kaže da je ostala verna muzici koju je slušala u srednjoj školi. Bila je na koncertu Zizi Topa, Santane i u Budimpešti i u Beogradu.
izvor:eKapija






Olja Kamatović
vlasnica preduzeća "Polyagram" iz Kragujevca
Odgovor na aktuelnu recesiju je rad, rad i samo rad



(Olja Kamatović)


Posle završenog saobraćajnog fakulteta i stečenih početnih preduzetničkih iskustava vođenjem svoje škole aerobika u Zagrebu, Olja Kamatović sa ortakom, mentorom sa fakulteta, gospodinom Aronom, inače Austrijancem, osniva privatno preduzeće "Akom" koje se bavilo uvozom automobila. Poznanstvo sa jednim drugim gospodinom, Valterom Kuneom, jednim od direktora ugledne hemijske kompanije "Cromos", odvodi je u njoj nepoznati i novi svet hemijske industrije i poliestera. S obzirom na to da joj je otac poreklom iz Srbije i da je radila za "Cromos", dolazeći u Srbiju upoznaje proizvodnju preduzeća "Eteks" iz Baljevca kod Raške, koje je radilo staklena vlakna neophodna za proizvodnju poliestera. Od "Eteksa" dobija ponudu da bude njihov zastupnik za Evropu, no kako ju je proizvodnja oduvek više privlačila nego trgovina, pokreće proizvodnju pojedinih proizvoda od poliestera. Sa raspadom bivše Jugoslavije, Olja Kamatović dolazi u Kragujevac i osniva preduzeće "Polyagram" koje počinje da radi opremu za kupatila, u prvom redu tuš kade i kade za kupatila od akrila i poliestera.
Zašto ste za sedište svoje proizvodnje izabrali baš Kragujevac i kako je tekao razvoj?
- Kragujevac smo izabrali jer on nije veliki grad kao Beograd, a opet nije ni mali grad. Najviše me je privuklo to što u Kragujevcu ima dosta dobrih majstora koji su ispekli zanat radeći u "Zastavi". Ne možete raditi ako nemate dobre saradnike, to je valjda svima jasno. Nama su danas saradnici ljudi koji su ranije radili na visokim mestima u poslovnoj strukturi "Zastave", poput Srbe Vasovića ili, recimo, Tome Savića. Saradnja sa njima funkcioniše jako dobro, napravili smo jedan dobar spoj mladosti i iskustva. U posao sam uključila i dva svoja brata. Brat Zoran se bavi finansijama, a brat Dragan proizvodnjom. Smatram da su porodične firme dobre firme, ali se mora voditi računa o tome da novac može da zavadi mnoge, pa i braću i sestre. Ko je prvi u firmi mora da ima istančan osećaj pravednosti kako bi podela posla i profita bili pravedni. Za osnovnu proizvodnu delatnost smo izabrali program poliestera, odnosnsno poliesterske kade čija se proizvodnja u međuvremenu razvila u proizvodnju akrilnih kada. Ova nova proizvodna tehnologija je slična poliesterskoj tehnologiji, ali osetno bolja i naprednija. Ušli smo u jedan nama sasvim nov svet proizvodnje, postepeno ga savladavali i postepeno proizvodnju povećavali, proizvodeći sve kvalitetnije i kvalitetnije proizvode. - Pre dve godine smo prešli u novosagrađenu proizvodno-poslovnu zgradu od 2000 kvadrata. Moram da kažem da smo u obezbeđenju potrebnih infrastrukturnih uslova, vodosnadbevanja, kanalizacije, asfaltnog puta, imali punu podršku lokalne saouprave Kragujevca i gradonačelnika gospodina Veroljuba Stevanovića. Posebno bih istakla podršku gospodina Stevanovića, koji ima puno razumevanja za potrebe preduzetnika i za potrebe proizvodnje. On jednostavno za to ima sluha, a danas je malo takvih državnih funkcionera u Srbiji.


Koji sve proizvodi danas čine vaš proizvodni asortiman, posedujete nov i savremen proizvodno-poslovni objekat?
- "Polyagram" je danas privatna kompanija, specijalizovana za proizvodnju opreme za kupatila, osnovana 1992. godine. Jedan smo od vodećih domaćih proizvođača u svojoj delatnosti, sa najkompletijim asortimanom ponude. Naša ponuda obuhvata više od 140 finalnih proizvoda, ne računajući iste proizvode u raznim bojama, opcionale, pribor, dopunski program i rezervne delove. U okviru svoje osnovne delatnosti "Polyagram" razvija, proizvodi i prodaje: tuš kade i kade za kupatila od akrila i poliestera, kabine za tuš kade paravane i kabine za kade, hidromasažne kade, stubove i kabine, lavaboe i sudopere od polisterskih kompozita i nameštaj za kupatila.


Osnovna obeležja vaše proizvodnje i ukupnog poslovanje jesu da vodite posebnu brigu o nabavci sirovina i repromaterijala i o kvalitetu proizvoda, recite nam nešto više o ovim vašim poslovnim opredeljenjima?
- Osnovne materijale, delove i komponente za prouzvodnju najvećim delom uvozimo iz inostranstva. Naši glavni inostrani kooperanti su iz Austrije, Nemačke, Italije, Holandije i Slovenije. Uvozom sirovina i repromaterijala obezbeđujemo, pre svega, visok kvalitet naših proizvoda. Hidromasažne elemente, recimo, koristimo iste kao "đakuzi". Da biste mogli da imate kvalitetan i dobar proizvoda, vi morate prvo da imate dobru sirovinu. To je osnov svake proizvodnje i tu nema velike filozofije. Ne može domaćica od trulih paprika da napravi dobar ajvar. Naši proizvodi se, još jednom naglašavam, proizvode od proverenih uvoznih materijala uz primenu tehnologije koja je aktuelna u najrazvijenijim zemljama i odgovara najzahtevnijim propisima. Za sve osnovne materijale posedujemo međunarodne i domaće sertifikate koji garantuju usaglašenost sa domaćim propisima i standardima za sanitarnu opremu. Na primer, gradacija kvaliteta našeg sanitarnog akrila je takva da se može primenjivati i u prehrambenoj industriji. Za sve tehički složenije finalne proizvode, poput hidromasažnih sistema, posedujemo sve potrebne sertifikate, koji se tiču bezbednosti i drugih karakteristika izdate od akreditovane laboratorije.


Razvili ste i razgranatu prodajnu mrežu?
- Imamo zaista razgranatu prodajnu mrežu u zemlji, ali i mrežu distributera na drugim (izvoznim) tržištima. Domaća prodajna mreža pokriva sva veća mesta u zemlji uz stalno širenje. Naši proizvodi se prodaju direktno pojedinim velikim kupcima, a prodaju na malo imamo u našem prodajnom salonu u Kragujevcu. Rezervni delovi i servisiranje odgovarajućih proizvoda iz našeg proizvodnog asortimana, obezbeđeni su u skladu sa važećim zakonskim propisima.



Šta kažu namere i planovi daljeg rada i razvoja vašeg preduzeća, odnosno šta su poslovni prioriteti u narednom periodu?
- Pre nego nešto konkretnije kažem po ovom pitanju, moram da naglasim da svako mora da se ponaša domaćinski, bez obzira na to da li se radi o privatnom životu ili o vođenju firme. Šta znači domaćinski, pa znači da morate da imate prioritete - priritete koji firmu vode u određenom pravcu. Jedan od naših sadašnjih osnovnih poslovnih prioriteta jeste izvoz. Posebno smo zainteresovani za izvoz na rusko tržište, na kome vidimo veliku šansu. Polako se pripremamo za nastup na ovom velikom tržištu, na kome, kako znamo, Srbija ima poseban carinski tretman. Smatram da mnogo grešimo što se naša preduzeća više ne okreću ruskom tržištu. Mi planiramo da 2010. godine u Moskvi otvorimo predstavništvo.

Kakav je Vaš odgovor na aktuelnu krizu?
- Odgovor na aktuelnu recesiju je rad, rad i samo rad. Sada se moraju pomno pratiti i analizirati zbivanja na tržištu, kako bi se što bolje i efikasnije nametnuli svojim poslovnim karakteristikama i prednostima. Treba videti da li je to niža cena, veći kvalitet, ili nešto treće. Treba poći od sebe i tražiti svoj prostor na tržištu.

Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove mane a koje prednosti u odnosu na muškarce?
- Preduzetničkim i menadžerskim poslom mogu da se bavi i muškarci i žene, dobro ili loše, nezavisno od polnih podela i razlika. Ja nikada nisam poslove delila na muške i ženske. Nikada u poslu nisam imala problema niti sam bila za nešto zakinuta zato što sam žena. Smatram da svaka žena može da se izbori za svoje mesto u društvu i da ne smeju za svoje neuspehe da izgovore traže u tome da ih muškarci diskriminišu i da su degradirane zato što su žene. Ako govorimo o karakteristikama žena za posao, one od muškaraca imaju bolje organizacione sposobnosti. One su za ovo genetski predodređene, pošto od malih nogu sređuju kuću, kasnije odgajaju decu i rade brojne druge poslove, pa im osećaj za organizaciju više izoštren. Ova sposobnost im danas jako puno pomaže u poslu.No, uprkos današnjoj punoj radnoj i poslovnoj slobodi i angažovanosti, žene nikako ne smeju da zanemare porodicu i odgajanje dece. Mora se napraviti dobar balans i mora se znati šta je prioritet, a prioritet su deca. Nema ničega na ovom svetu što čoveku može da nadomesti porodicu. Smatram da je najteži biznis, ako se tako može kazati, odgoj dece. Tu nemate pravo na greške.

U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu po Vašem mišljenju?
- U životu morate prvo da znate šta hoćete, da rasčistite sami sa sobom šta želite. Kada to utvrdite, onda treba da napravite listu prioriteta i da pristupite realizaciji. Ne smemo druge optuživati za vlastite neuspehe. Ako ste postigli uspeh, treba da budete srećni i da vam to bude podstrek za nešto više, ako vas je zadesio neuspeh morate se podići brzo, sa sebe otresti prašinu neuspeha i ići dalje. Uspesi i neuspesi su sastavni deo života, nema jednog bez drugog. I gubici su dobri, jačaju čoveka, deluju otrežnjujuće, spuštaju nas "na zemlju", vraćaju nas svojoj prirodi. Mnogi ljudi požele da budu ono što nisu, što nije njihova priroda. Morate da budete ono što jeste, a da radite na onome što želite da budete. Svaki rad se na kraju isplati, odnosno donese rezultat.

RADNA BIOGRAFIJA
Životni i radni put Olje Kamatović se od rane mladosti odvijao paralelno na dva koloseka. Jednim kolosekom je išlo njeno obrazovanje i školovanje, a jednim njeno radno i preduzetničko angažovanje. Po završetku srednje škole studirala je Saobraćajni fakultet u Zagrebu, a zatim magistrirala na Pravnom fakultetu. Sa druge strane, svoju radnu i preduzetničku karijeru započela je odmah po završetku srednje škole. Boraveći putem razmene srednjoškolaca u Roterdamu a potom i radeći preko letnjeg i zimskog raspusta u Holandiji, otkriva aerobik i u njega se zaljubljuje. U Roterdamu završava školu za instruktura aerobika i u Zagrebu otvara prvu privatnu školu aerobika. U to vreme, sredinom 80-ih godina prošlog veka, aerobik je bio nešto sasvim novo na prostorima bivše Jugoslavije. Oljina škola je bila pravi hit. Po završetku fakulteta, Olja nastavlja svoju ambicioznu preduzetničku karijeru, ulazeći hrabro u nove i nove poslovne poduhvate. Olja i danas u Kragujevcu ima školu aerobika jer je to, kaže, deo nje, njene prirode. Ima dve ćerke, od 9 i 11 godina, za koje kaže da bi bila srećna kada bi krenule njenim stopama, od aerobika do razvijenog preduzetništva.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
izvor:eKapija



Milica Delević, Direktorka
Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije




Direktorka Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije mesecima je strpljivo, u saradnji sa partnerima iz Brisela, pripremala dokumenta i procedure neophodne za put Srbije ka Evropskoj uniji. Zbog obima i značaja posla koji je obavila, čestitke iz EU nisu izostale. Prema izboru nedeljnika „Vreme”, Milica Delević proglašena za ličnost godine većinom glasova članova uredništva ovog nedeljnika, a kriterijum za nagradu je pozitivan doprinos unapređenju društvenih institucija u javnom interesu.

Na pitanje šta to Srbija dobija približavanjem EU, svojevremeno je odgovorila:
- Prednosti evropske Srbije su stabilniji, predvidiviji, bogatiji i bezbedniji život. To su, mislim, i razlozi zbog kojih se građani Srbije od oktobarskih promena 2000. godine većinski opredeljuju za evropske integracije. Jednostavno, kada pogledate zemlje koje su se priključile EU u prethodnim ‘talasima’ proširenja, prilike u njima nisu idealne, puno je stvari koje bi njihovi građani i dalje želeli da unaprede, ali je nesporno da su ulaskom u EU postale članice zone mira, stabilnosti i prosperiteta i da se možda razlikuju po pitanju budućnosti ove organizacije, ali svakako računaju na svoje članstvo u njoj.

Na mestu direktorke Kancelarije za evropske integracije nalazi se od oktobra 2008. godine. U Kancelariju je prešla sa mesta pomoćnice ministra spoljnih poslova Srbije. U vreme državne zajednice Srbije i Crne Gore nepunu godinu dana bila je na funkciji direktorke Kancelarije SCG za pridruživanje EU, koju je napustila, kako je izjavila, jer nije verovala u opstanak državne zajednice.

- U mom slučaju, smatram da je moć zapravo u timu s kojim radim. Moć definišem kao sposobnost da se postigne ono što se želi. Da se ostvari cilj. Moj cilj, kao i cilj čitavog mog tima, jeste Srbija i njeno približavanje EU, a moć je snaga da na tome radimo i da to i ostvarimo - izjavila je posle saznanja da po mišljenju žirija „Blica” spada među žene sa najviše moći i uticaja u zemlji.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista BLIC od 31.12.2009
izvor:eKapija



Ljiljana Habjanović-Đurović,
pisac Sva sam sazdana od strasti i emocija




(Ljiljana Habjanović-Đurović)

Najčitaniji srpski pisac priča o životu bez oca i bez majke, bežanju od sporta, falsifikovanom opravdanju, svom rodoslovu, jahanju na Hogaru, pisanju iz duše, dokazu da postoji Bog, veri i gordosti, usamljenosti i erotici...

Ljiljana Habjanović-Đurović je ekonomista i najčitaniji srpski pisac od 1973. godine, od kad se u našim bibliotekama prati čitanost! Ukupan tiraž svih njenih knjiga stigao je do cifre od jednog miliona, a prevedene su na deset jezika.
Dobitnica je devetnaest nagrada i priznanja. Prošlu, "Vukovu nagradu", za ovu godinu, dobila je pre tri dana. Biografski centar u Kembridžu uvrstio ju je, posmatrano na regionalnom nivou, u sto najuticajnijih pisaca sveta.
Rođena je šestog dana septembra 1953. godine u Kruševcu, kao jedinica, u braku Radmile i Zvonimira.
Udata je za Milovana Đurovića, ekonomistu. Imaju sina Hadži-Aleksandra (21), studenta četvrte godine filmske i TV režije.
Šta posebno pamtite iz detinjstva?
Kad sam slavila sedmi rođendan majka je pripremila rođendanski ručak za nas troje, ali otac nije došao do večeri. A kad je stigao nije se setio mog rođendana... Nekoliko meseci kasnije moji roditelji više nisu bili zajedno. Sa majkom sam otišla kod njene majke, kod moje babe Jelene. Ali, pet godina kasnije strašna bolest odnela je majku u "drugi svet", a imala je samo trideset pet godina. Od tada mi je baba bila sva moja svetlost i sva moja vatra. Stigla je čak i da povede kolo na mojoj svadbi...
A šta je bilo sa ocem?
Posle razvoda od majke nisam ga viđala, a i ne želim.
Kako su vam tekli školski dani?
Bila sam, uglavnom, usamljena. Moja interesovanja su bila drugačija od načina ponašanja mojih vršnjaka i u osnovnoj školi i u gimnaziji. Najveći deo vremena sam čitala, pisala i maštala, a to baš nije način života u tim godinama. A kad sam bila u gimnaziji izgovarala sam patetičnu rečenicu: "Oni će živeti, a ja ću biti pisac"...
Za koga ste pisali?
Štampano je to u "Malim novinama", na dečijoj strani "Pobede"... Majka je bila vrlo ponosna na moje pisanje. Ona je ove delove novina isecala i nosila u tašni. A tih radova sad imam jako malo. I nije mi žao. Jer, sve što se majki zateklo u tašni, kad se razbolela, baba i ja smo sahranile sa njom.
Koliko ste se davali sportu?
Bežala sam sa časova fizičkog. I profesor fizičkog je, na maturi, iako sam bila najbolji učenik, hteo da me obori samo zato što nisam bila na sletu uoči Titovog rođendana. Ali, direktor škole me je spasao. Rekao je da sam u vreme sleta bila u Zaječaru, na skupu pesnika gimnazijalaca. A nisam! I tako sam, falsifikovanim opravdanjem, završila gimnaziju i upisala se na Ekonomski fakultet u Beogradu.
A šta ste voleli sem pisanja?
Životinje. Posebno konje. Ovu želju ostvarila sam kad sam se udala. Pre i posle jahanja sam timarila i hranila mog konja Hogara. Bio je preponaš, visok, jak i pametan. Umeo je, ponekad, blago da mi stane na nogu, uz bistar pogled i izraz "lica" kojim mi se "smeškao"... A sad, u kući, imam dva škotska ovčara.
Šta je za vas pisanje?
Za mene je to, od malena, unutrašnje moranje i način života. To je ono bez čega nikad ne bih bila srećna. Ne mogu ni da zamislim život bez pisanja.
Da li je pisanje vaša sudbina?
Ne baš doslovno, ali mislim da se svi rađamo sa nekim darovima. Darovima od Boga. Tako bih to nazvala. Naravno, jako je bitno da u sebi prepoznamo te darove i da se prema njima odnosima na pravi način. Pre svega da ih čuvamo, obogaćujemo i razvijamo.
Gde je izvor vašeg pisanja?
Uvek sam pisala iz srca, a tako pišem i sad. Pišem i pisaću o emocijama i o unutrašnjim previranjima. U mojim romanima nema opisa prirode. Ali, ima zalaženja u najintimnije prelive duše.



Ko su vaši "navijači"?

Pre svega žene. One u mojim romanima pronalaze sebe. Ali, usuđujem se da kažem da i muškarci vole moje knjige. U to se uveravam u pismima čitalaca i u direktnim kontaktima.
Kada ste se posvetili duhovnosti?
Tome sam posebno posvećena od kad sam bila sama sa babom. Imala je ikonu u kući, slavila je slavu, Božić, Uskrs... A u četvrtom razredu gimnazije sam primljena u Savez komunista... I nisam to doživela kao suprotnost. Jer, ravnopravnost je tada, za mene, bila zajednički imenilac za oba verovanja. A danas, kad sam duboko ušla u veru, vidim tu razliku.
Da li verujete u višu silu, u Boga?
Verujem. Događalo mi se više puta, na ličnom planu, da doživim nešto što mi potvrđuje verovanje da mi na ovom svetu nismo sami. O tome sam pisala u romanu "Iva".
Na primer?
Kad sam se jedne noći probudila "čula" sam da mi je neko rekao: "Babi ti je loše. Prekrsti se tri puta i biće joj bolje". A meni je baba bila centar sveta. Prekrstila sam se tri put i zaspala. Kad sam sutra pozvala babu ona mi je kazala: "Bilo mi je noćas loše. U jednom trenutku mi se učinilo da si tu. Ja sam te čak pozvala, a ti si mi kazala: "Evo me baba". I posale toga mi je bilo dobro..."
Koliko ste strastveni u veri...
Znam da je naša vera zasnovana na čudima. I da se verujući ljudi čudima ne čude. Oni se čudima raduju. Jer, čuda prikazuju upravo ono što sam i ja više puta osetila. Čuda dokazuju sveprisutnost Boga u našim životima. Zato se verujući uvek trude da budu bolji...
... a koliko kao osoba?
Sva sam sazdana od strasti i emocija. Svemu se, do čega mi je stalo, predajem svim srcem, dušom i telom. Ništa ne odrađujem! I ovo što pričamo doživljavam na taj način.
Vera odbacuje gordost, a vi?
Trudim se da ne budem gorda. Mogu da budem samo zahvalna. Zahvalna Bogu što je ovo što imam dao meni. A to su talenat, snaga za rad, porodica, čitaoci... I zato imam silnu želju da tu milost nikad ne izneverim; ni ponašanjem, ni mislima, ni načinom svog života.
Kako živi "Javna ptica"?
Ona je moj prvi roman. Napisala sam ga pre četvrt veka, a štampan je tri godine kasnije. To je prvi erotski roman naše književnosti napisan ženskom rukom. Ali, to je i priča o usamljenosti. A erotske scene, kod usamljenih, samo potenciraju tu usamljenost. Posebno ako usamljeni nisu i bukvalno sami. A takva usamljenost je najgorča i najporaznija! Ova knjiga se traži i kao "sagovornik" i kao vaspitač.
Ko je prvi pročitao "pticu"?
Bio je to Dragoš Kalaić, tada urednik u "Književnim novinama". Pohvalio je knjigu, a ja sam bila u šoku od sreće. Knjiga je štampana 1988. godine. Ona mi je poslužila kao pokriće za dugo studiranje, za strpljenje mog muža, a i kao potvrda da nisam budala koja se zanosi već da ću stvarno biti pisac. Tu knjigu sam nosila u tašni i stalno je dodirivala, kao majka svoje čedo. A bila sam presrećna kad je jedna moja "ptica" ukradena na Sajmu knjiga!
Gde sebe sad vidite?
Sve što mi se događa bio je moj ideal, moj smisao života. I sad sam tu. A to je za mene misao pravoslavlja: vera, ljubav i nada. Naročito ljubav. Jer, samo nas ljubav može spasiti. A pravi smisao života je da se ne postidim na strašnom Hristovom sudu, odnosno pred sobom pri sabiranju svih životnih događanja.
Od koje knjige ste pošli novim putem?
"Ženski rodoslov" mi je omogućio da da 1996. godine napustim novinarski posao u "Dugi" i da se posvetim samo književnosti. Za trinaest godina prodato je sto šezdeset hiljada primeraka "Rodoslova"! Ova knjiga je rečnik večite ženske sudbine...
Da li je tu reč o autobiografiji?
Apsolutno. Sve su to priče o mojoj porodici. Sve ovo je kazivanje moje babe Jelene. Opisujem život mog ženskog rodoslova.
Koliko imate smelih poređenja?
Koliko je trebalo. Sve je istina. Evo opisa moje čukunbabe, Crnogorke, koja je dovedena u kuću da rodi naslednika. Rodila je trinaestoro dece, ali svi muškarci su umrli još kao mala deca: "Dvadeset dve godine duša joj se kuvala u vrelom katranu sumnji, strahova i želja"...
A na drugoj strani...
Da, na drugoj strani u mom ženskom rodoslovu, kao i u životu, i u toj knjizi, ima i erotike: "Probudili su se isprepletanih udova, goli, vlažni, vreli"... A i kad se ona pita: "Da li se nevino poigravati usnama ili primiti njegov jezik u svoja usta i zagristi ga kao jedru sočnu voćku"...
Da li vas čitaoci citiraju?
Evo primera iz Tuzle: Na promociji knjige pričali smo o dva moja stava, o dve rečenice: "Nije važan teret, već snaga onoga ko teret nosi", i: "Strah je mera snage, a bol je mera vere" Ove rečenice su iz knjige "Zapis duše"... Moje junakinje su prošle kroz to. One su moj primer za ugled...

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 27.12.2009.)
izvor:eKapija



Branislava Jakovljević, generalna direktorka
Centra za puteve Vojvodine
Lepa reč je najbolje menadžero sredstvo



(Branislava Jakovljević)

Centar za puteve Vojvodine (CPV) je kompanija u privatnom vlasništvu koje posluje u oblasti putne privrede. Firma je osnovana u uslovima dinamičnog razvoja putne privrede Republike Srbije i Autonomne pokrajine Vojvodine, kao nosilac stručnog i kvalitetnog delovanja u oblasti projektovanja i nadzora. Od osnivanja CPV-a početkom 50-ih godina prošlog veka pa do danas, isprojektovano je preko 4.000 kilometara modernih saobraćajnica i veći broj mostova, izvršena su mnogobrojna ispitivanja i ekspertize u oblasti geomehanike tla, asfalta i kamena i fundiranja. Učestvovali su u izgradnji značajnih infrastrukturnih objekata, kao recimo autoputeva E-70 i E-75, te na rehabilitaciji preko 1.200 kilometara putne mreže Srbije. Poslednjih godina intenzivna aktivnost je usmerena ka izradi studija u oblasti saobraćaja, formiranju banke podataka puteva Srbije, kao i zaštiti životne sredine od štetnog uticaja saobraćaja, ekonomskim analizama i studijama opravdanosti.
- Centar za puteve Vojvodine, koji se ranije zvao Zavod za puteve, mostove i saobraćaj Vojvodine, postoji već 60 godina. Osnovalo ga je pokrajinsko Izvršno veće kao mali projektni biro koji je, u međuvremenu, nesebičnim radom i velikim zalaganjem svih zaposlenih, izrastao u vodeću kuću u Srbiji u ovoj oblasti poslovanja. Tokom 90-ih godina CPV je, kao i većina naših preduzeća, prolazio kroz nekoliko oblika svojinske transformacije da bi početkom 2006. definitivno bio privatizovan. Danas posluje kao akcionarsko društvo sa oko 250 zaposlenih, od kojih su njih 80 odsto inženjeri raznih profila. Pored centrale u Novom Sadu, imamo i filijalu u Beogradu sa oko 50 zaposlenih, kaže mr Branislava Jakovljević, generalna direktorka Centra za puteve Vojvodine.
Kako se kotirate u domaćoj putnoj privredi i kako se nosite sa konkurencijom, posebno stranom koja je sve više prisutna na našem tržištu?
- Poslovi u ovoj oblasti se uglavnom dobijaju na tenderima i nije ih lako dobiti. Zaista je velika konkurenncija. CPV je jedino domaće preduzeće koje je kao lider, odnosno kao vodeći partner konzorcijuma dobijalo poslove od Evropske agencije za rekonstrukciju koja je, znamo, veliki investitor u našoj zemlji. Takav je, recimo, posao nadzora nad rekonstrukcijom "Gazele" u Beogradu. Mi smo u ovom poslu lideri konzorcijuma u čijem sastavu se nalaze još dve austrijske kompanije. Za dobijanje ovog posla je bila zaista žestoka međunarodna konkurencija - na konkursu je učestvovalo 16 preduzeća. Mi smo izabrani po tehničkim karakteristikama i po ceni. Sama cena nije bila toliko bitna, već su bile bitne pre svega poslovne reference. Od Svetske banke smo dobili jedan takođe veliki posao. To je izrada baze podataka puteva Srbije. Radi se o svojevrsnoj analizi stanja 15 000 kilometara puteva Srbije, sa ocenom njihovog kvaliteta, prioritetima gradnje i izradom strategije razvoja. Ovo je jedan veoma obiman i ozbiljan posao u kome, recimo, samo ispitivanje puteva, koje se obavlja specijalnim mašinama, traje nekoliko meseci. Bazu podataka puteva Srbije radimo već godinu i po dana i trenutno smo u fazi njenog završetka. I ovaj posao radimo u konzorcijumu čiji smo mi lider.


Kada već pominjemo pojedine poslove, šta biste od aktuelnih poslova izdvojili i pomenuli?
- Na Koridoru 10 smo kroz razne faze projektovanja već godinama prisutni, kroz idejni, genaralni i glavni projekat. Tako smo dobili i glavne projekte za gradnju dve najnovije deonice na potezu Novi Sad - Subotica. Dobili smo i posao nadzora nad ovim radovima. Do sada smo, inače, obavili poslove nadzora na 1300 kilometara puteva širom Srbije. Radili smo na brojnim rekonstrukcijama puteva, kao i na gradnji novih puteva. Uradili smo unutrašnji magistralni poluprsten u Beogradu, kao i idejni projekat prilaznih saobraćajnica i petlji za most na špicu Ade. Idejni projekat samog mosta smo radili u konzorcijumu sa slovenačkim partnerom. U istom konzorcijumu smo dobili i posao na novom mostu preko Dunava u Novom Sadu. Projekat novog mosta na Dunavu na stubovima starog mosta Franca Jozefa predstavlja jednu kompleksnu celinu i sačinjen je od nekoliko različitih projekata, čijom se koordiniranom realizacijom dolazi do konačnog rešenja i izrade mosta. Dok su naši partneri zaduženi za izradu konstrukcije samog mosta i tunela, mi smo zaduženi za projekte prilaznih puteva mostu, raskrsnica i denivelisanih ukrštanja. Zaduženi smo i za sve istražne radove i za izradu studije uticaja na kulturno-istorijski kompleks Petrovaradinske tvrđave. Mogla bih još da pomenem da smo uradili i projekat rekonstrukcije prolaza autoputa kroz Beograd, od Surčina do Bubanj Potoka.


Prisutni ste i u zemljama u okruženju i na pojedinim daljim tržištima?
- U Crnoj Gori radimo nekoliko kapitalnih objekata. Završili smo idejni projekat dela autoputa Beograd - južni Jadran koji ide kroz Crnu Goru. Ovaj projekat smo radili u konzorcijumu sa Građevinskim fakultetom u Podgorici. Radimo obilaznice u Tivtu i u Podgorici. Radili smo nadzor nad izgradnjom autoputa u Gruziji, kao i idejni projekat autoputa u Libanu. Kada govorim o kapacitetima i potencijalima naše putne privrede, a u sklopu toga i o njenim izvoznim mogućnostima, moram da kažem da je evidentan nedostatak kadrova. Mi smo tokom 90-ih godina imali veliki odliv mladih inženjera koji bi sada nosili posao da su ostali u zemlji. Sa fakulteta izlazi nedovoljan broj novih inženjera niskogradnje, koji se jedino školuju na beogradskom Građevinskom fakultetu. Ovaj nedostatak kadrova, posebno pri realizaciji većih poslova kao što je, recimo, rekonstrukcija beogradske "Gazele", rešavamo tako što sklapamo zajedničke poslove sa pojedinim evropskim partnerima.
Svi pričaju o krizi, kako se ona odražava na vaše poslovanje?
- U celoj Evropi je recesija i vrlo je teško samostalno izaći na tržište. Ne samo da je ogromna konkurencija na širem evropskom tržištu, nego je ona velika i na našem unutrašnjem tržištu. Recimo, za bazu podataka puteva Srbije konkurisalo je 36 firmi. Bilo ih je čak iz Kanade. Kako ovo objašnjavamo, pa pre svega nedostatkom posla. Cela Evropa je uglavnom završila infrastrukturu i više nema velikih projekata. Ako govorimo o bližem okruženju, Slovenija je recimo završila sve svoje autoputeve, Hrvatska ovaj posao privodi kraju. Jedino u Srbiji ima još dosta posla u putnoj infrastrukturi, tako da je pažnja brojnih evropskih kompanija usmerena na naše tržište. Za ove poslove treba, razume se, pronaći neophodna investiciona sredstva, a u uslovima aktuelne krize to je još teže. Bilo kako bilo, ulaganje u infrastrukturu je prioritet svake zemlje, pa samim tim i Srbije. Putna infrastruktura je krvotok i glavni preduslov razvoja svake države.


Da se malo osvrnemo na principe uspešnog rada i poslovanja, šta kaže Vaše bogato radno i menadžersko iskustvo, u čemu je ključ uspeha?
- Svakome osnovni princip rada i življenja treba da bude upornost. Ne sme se olako odustajati. Važan princip treba da bude i tolerantnost. Trudim se da konflikte u poslu i u svakodnevnom životu svedem na minimum. U obavljanju svog menadžerskog posla "ne lupam rukom od sto", odnosno ništa ne radim na silu. Smatram da je lepa reč, bez vike, besa i svađe, mnogo efikasnije sredstvo. Uvek pružam šansu mladima. U firmi imamo mnogo mladih kojima dajemo vrlo konkretne i ozbiljne radne zadatke, kako bi odmah počeli da se kale i stasavaju za posao. Rekla bih da moj odnos prema radu i životu uopšte, odslikavaju dve misli. Jedna je latinska izreka koja kaže: "Nije srećan onaj koji ima ono što želi, nego je srećan onaj koji ne želi ono što nema", a Volter je rekao: "Rad nas oslobađa od tri velika zla: dosade, poroka i oskudice". Ako govorim o poslovnim ženama, moram da kažem da ja ne prihvatam niti poznajem polne podele u poslu. Smatram da je uspeh stvar umešnosti svakog od nas, bez obzira na pol. Biološke zadatosti su nepobitne, u određenim stvarima muškarci i žene mogu biti ravnopravni a u određenim ne mogu. U građevinskoj struci je malo žena, ali mi to ne smeta niti se osećam nešto inferiornom. Sa muškarcima imam izuzetno dobru saradnju i oni me kao saradnika i poslovnog partnera izuzetno cene, poštuju i uvažavaju.
- Moram da kažem da je moja druga ljubav klavir. Završila sam srednju muzičku školu i malo je falilo da upišem Muzičku akademiju. No, zbog porodične tradicije i praktičnosti posla ipak sam upisala Građevinski fakultet. Danas kad god imam slobodnog vremena sviram klavir, i on mi predstavlja spas i odmor od svakodnevnih poslovnih obaveza. Kant je rekao da je jedna od najboljih i najčistijih radosti odmor posle napornog rada. Meni je sviranje klavira ova najbolja i najčistija radost.


Kako uskladiti porodične i poslovne obaveze, poslovne žene kažu da im to predstavlja veliku teškoću, kakva su Vaša iskustva po ovom pitanju?
- Porodica se nikako ne sme zapostaviti zbog posla. Sve se može postići dobrom organizacijom. Ja sam imala veliku pomoć roditelja, tako da sam mogla više da se posvetim poslu, struci, karijeri. Imala sam i podršku supruga koji je,takođe, građevinski inženjer i dobro poznaje prirodu ovog posla.
RADNA BIOGRAFIJA
Branislava Jakovljević je, bez sumnje, školski primer radnog stasavanja i poslovnog napredovanja jednog građevinskog inženjera. U Centru za puteve Vojvodine počela je da radi kao projektant pripravnik i prošla sve faze projektovanja, od mesta odgovornog i vodećeg projektanta, preko rukovodioca projektnog biroa, do mesta genralnog direktora ovog projektantskog preduzeća koje sa velikim uspehom vodi evo već 19 godina. Branislava je Građevinski fakultet završila u Beogradu, a magistrirala na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu na kome je tokom 90-ih godina, uz redovni rad u CPV-u, 10 godina radila kao predavač.
Branislava potiče iz ugledne bačkopalanačke porodice, čija je građevinarska tradicija dugu preko sto godina. Njen deda je početkom prošlog veka gradio prvi kaldrmisani put u Vojvodini. Otac je, takođe, bio građevinski inženjer. Udala se za građevinskog inženjera niskogradnje, sa kojim ima dva sina koji su obojica, takođe, građevinski inženjeri.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
izvor:eKapija






 
Interesantno
pozitivni glasovi: 5  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

gabcsi74 (42)
#1, 20.08.2010 - 08:19