Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Cipsika blog

Sasvim neočekivano- by me

Postoje događaji koji ti se za ceo život urežu u sećanje, da kasnije kada ih se sećaš imaš osećaj kao da taj doživljaj proživljavaš iznova I iznova, kao da se sad nalaziš tamo I da opet sve osećaš da opet sve vidiš I mirišeš.. A postoje I oni koje želiš da zaboraviš, koliko god to sećanje bilo upečatljivo kao I ovo drugo..

I sada osećam, miris hodnika, onaj ustajao kada uđeš u neki zgradu, osećam vetar koji sam ostavila za sobom kada sam ušla, osećam hladnoću na nogama koju je napravio sneg posle duge šetnje,još I sada osećam toplotu na ruci koju je on stvorio. Penjali smo se, trčali,smejali se I ako je bilo kasno, trkali se ko će pre da dođe do stana ko će preda uđe I pobedi drugog. Naravno kao I uvek on je pobedio, kako je voleo da kaže, najbolji uvek pobeđuje.. I opet kao da gledam njegov pobedosni osmeh kojije napravio kada mi je otvorio vrata, I vidim one pahuljice koje su ostale na onoj kapi koju sam mu ja kupila za Novu godinu. Gleda me I smeje se, a ja ne mogu oči da skinem sa njega, ja ne vidim ništa drugo, sem te njegove oči, I razmišljam koliko mi je ovo najlepši Božić od kada sam mala bila.. Ulazimo ustan onako zagrljeni, I ja zastanem u mestu, I ne mogu da se pomerim, I opet sada stojeći na tom istom mestu mogu da vidim to što sam tada videla, mogu da pomirišem taj miris zapaljenih sveća pomešan sa mirisom cveća postavljenog po celoj sobi, mogu da osetim ukus poljubaca koji sam mu tada dala, I kao da još uvek mogu da čujem njegov glas kako mi kaže srećan Božić.

Sedeći ovde I dalje mogu da se do detalja, do reči, do osmeha, do pogleda, I do poljupca da se setim kako je ta noć protekla, kako nam je lepo bilo I kako smo srećni bili.. Mogu da se setimkasnijeg otvaranja poklona, I mog ushićenja kada sam videla da mi je kupio onujaknu za koju sam već duže vreme štedela pare, ali sam ih naravno potrošila da njemu kupim prelep set za slikanje koji mu je toliko trebao.. Mogu da se setim njegovog pogleda punog ljubavi, oduševljenja, I ponosa kada je video kako mi stoji jakna, kako izgledam u njoj.

Isto tako mogu I da se setim poziva koji je prekinuo sve to, poziva koji je stavio tačku na sve to. Poziva koji jesve promenio. Zazvonio je telefon, melodijom koju I danas pamtim, melodiju za kojom kad je god čujem na ulici moram da se okrenem, melodiju koja mi nanosi bol.. I vidim njega kako se javlja I kako mu lice postaje belo, kako ne zna šta da kaže, vidim mu bol u očima, I počinjem da se tresem, jer videći njega kako pati I ja patim, videći njega kako ga boli, imene boli, I ne znam šta se dešava, ne znam šta da mu kažem..

Sećam se te noći kada se promenilo sve, kada je otišao I ostavio me bez reči, noći kada je otišao I nije se više vratio, noći kada sam ga poslednji put čula I videla.. I evo sada posle godinu dana stojim ovde, I dođe mi da zaplačem onako kako sad tada plakala, dođe mi da polomim sve ono što sam tada polomila, dođe mi.. Ali nemam snage, jer znam koliko će mi posle vremena trebati da sve to povratim, da ponovo stanem na noge I da ponovo budem svoja.. Zato se okrećem prema ormanu I počinjem da tražim stvari za večeras.. Gledam koju ću haljinu, biram koje ću cipele, I nerviram se zato što mi kaput još nije stigao sa hemijskog, pitam se koliko im treba da ga dovezu dovde..

Dok se umivam I perem zube, čuje se zvono na vratima.. Dok trčim vičem da sam tu, da znaju da ne odu.. Otvaram vrata pružajući pare da platim, kada se sledim.. I ne mogu da se pomerim sa sve četkicom u ustima I razbušenom kosom gledam u njega, I ne mogu da verujem.. I prvo što pomislim, nije šta će on ovde ili zbog čega se posle godinu dana nejavljanja pojavio, ni što nosi cveće u rukama I nosi smoking, nego prvo što pomislim je. Da li je moguće da ja njemu pružam pare, I ko zna šta će sada da pomisli o meni kada me bude video u ovakvom izdanju sa raščupanom kosom I četkicom u zubima. Taman kada sam htela da progovorim nešto, zagrcnula sam se.. I pobegla u kupatilo ostavljajući njega na pragu dastoji sav zbunjen sa cvećem u ruci.

Posle jedno 10 min sam se vratila hodnik I nisam očekivala da ga vidim tamo, kako još uvek čeka, kako još uvek drži te ruže koje za divno čudo nisu uvenule. Gledam ga I jedino što uspevam da izgovorim je Uđi.. Ulazi za mnom.. I ostalo veče mi je prošlo kao u snu, jedino što sam radila je bilo da gledam njega, da ga ponovo gledam I da se smejem, da pričam sa njim o nekim bezveznim temam plašeći se da načnem one bitne.. Na kraju je moralo doći do toga, I onda se uozbiljjio I rekao mi je kako mu je žao što je onako otišao,ali da je morao nešto da završi, morao je da ode u inostranstvo da pomogne ocu kome nije bilo dobro, ali pošto nije znao koliko ćese dugo zadržati nije hteo da me muči, nego je otišao samo bez traga I bez pozdrava misleći da je tako najbolje.. I sada pošto više nije mogao da izdrži,a da me ne vidi morao je da se vrati, makar ove večeri I da me vidi, da je provede sa mnom, a sutra se opet vraća tamo, jer mora, a ne zato što hoće..

Gledala sam ga I nisam mogla da verujem, toliko mojih briga I neprospavanih noći pitajući se gde sam to pogrešila ili šta sam to uradila , da bih na kraju saznala da ništa uopšte nije moja krivica. Koje olakšanje, kakvo sam samo olakšanje osetila.. Slušajući svu tu bujicu reči pokušavam da odvojim šta je bitno a šta ne, I svemu tome čujem reči koje me izbacuju iz takta, reči kojima me pita da li hoću da odem sa njim kod njegovog oca sa njim da tamo živim..

I u tom trenutku, ništa ne mogu da odgovorim,ne mogu ni reč da zucnem I koliko god se trudila reči ne izlaze, gleda me I čeka, iščekuje, očekuje da bilo šta uradim, a ja samo klimam glavom I smejem se..

22.08.2010.



45509_1478312030639_1018916401_1360663_766197_n.jpg


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: