Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Cipsika blog

Koliko malo je potrebno da nešto izgubimo, dan, mesec, tren, jedna reč ili možda smo ceo život, malo po malo gubili, a nismo toga ni bili svesni.. Možda zbog naših grešaka.. pa nam se na kraju sve vratilo.. Ili možda zato što smo mnogo bili srećni.. ili jednostavno nismo zaslužili…

Kao da je juče bilo, I dalje mogu da osetim te leptiriće u stomaku, još uvek mogu da vidim tvoj sjaj u očima, tvoje pegice na nosu.. tvoj osmeh.. Nisi me primećivala, ali ja tebe jesam.. Svkog dana sam te barem jednom video, svakog dana te barem pozdravio.. Bila si pored.. Uvek si bila tu, prvo kao kmečavo dete koje mi smeta u igri, I koje sam toliko puta gurao u blato da bi samo otišla kući I presvukla se, a ja dobio na vremenu malo bez tebe.. Kasnije kao klinkica, koja je pokušavala da se šminka, a nije znala kako.. Pa zar nisi videla da si još uvek mala za to..

Kasnije kao devojku.. Ne znam tačno kada sam primetio promenu na tebi, kada si iz devojčice postala devojka.. Valjda onda kada sam se vratio za raspust kući.. Kada sam te video I nisam te prepoznao.. kada si mi se javila na ulici, a ja glavu okrenuo za tobom.. I od tada sam stalno to I radio.. Ti nisi znala, nisi ni trebala.. Imala si momke, uglavnom kretene koji te nisu zasluživali, jednog sam čak I dohvatio.. Onako lepo.. Ostala mu je lepa šljiva ispod oka.. Neka, on će da dira nešto što ne zaslužuje..

Sećam se da kada te je jedan ostavio, došla si kod mene sva uplakana, I pričala mi koliki je on skot, koliko ga mrziš I ostale stvari.. tešio sam te kao stariji od tebe.. Tešio sam te, kao prijatelj, u meni si našla utehu.. Ali ja sam prema tebi sve osećao sem prijateljstvo, za mene si bila mnogo bitnija.. Polako postajao sam I ja tebi bitan koliko I ti meni.. I jednog dana na radost naših roditelja koji su već dugo to smišljali I došaptavali se.. Mi smo se verili, zaprosio sam te, ne kao u bajkama, na romantičnom mestu, ili nekom našem, već na ulici dok smo jeli pljeskavice.. bila si srećnija nego što sam ikad pretpostavljao.. Skakala si I pričala mi koliko me voliš, a ja od šoka što si rekla da ništa nisam uspeo da kažem.. Pitao sam se čime sam to zasluživao, I zahvaljivao se bogu što mi je sve to podario, I što pazi na mene odozgo, I što me čuva, što meša prste u moju sudbinu čineći je boljom nego što sam očekivao da će biti…

Venčanje je prošlo kako je prošlo, a naši roditelji, dragi susedi, više nisu imali šta da kuju, pa su počeli nove planove.. Svađali su se ko će da napravi kolevku, ko će da kupi koje ćebence I koja će imena da daju svojim voljenim unučićima.. A mi, mi smo bili na sedmom nebu, opijeni od zaljubljenosti, I od pomisli da imamo zajedničko dete, sa toliko ljubavi smo pričali, o našem detetu našem mezimcu, da uopšte nismo primetili da je prošla cela godina pokušavanja, a da mi I dalje samo pričamo o tome, da I dalje kujemo planove, ali nemamo osnovu, da one dve kolevke stoje u sobi I brišemo prašinu sa njih I menjamo posteljinu, a da niko nije ni legao u nju..

Polako sve je počelo da gubi draž, I svaka tema vezana za decu, te je povređivala, činila te tužnom, da sam I prestajao da pričam o tome.. Ali polako nismo imali ni teme o kojima bi smo pričali, ni osmehe koje bi smo razmenjivali.. Polako, ali sigurno postajali smo stranci.. I veče kada si se vratila sa rezultatima, I shvatila da nikada nećeš imati dece, da nikada nećeš držati svoje dete u rukama, nikada neću zaboraviti, neću zaboraviti tvoje oči pune razočarenja, pune očajanja I boli.. neću zaboraviti poglede drugih ljudi, pune sažaljenja.. Sažaljenja? A nekada su nas gledali sa ponosom, I proglašavali nas najboljim parom..

Dani su se nizali, a mi smo bili stranci u svojim očima., nekada par koji nije imao tajne, koji je bio savršenstvo I na koji su svi bili ljubomorni, sada je postao još jedan par u nizu koji je zapao ubračnu rutinu..

Tog dana sve se promenilo, ustao sam, I kao I uvek otišao da spremim kafu I posetim tebe u tvojoj sobi, da ti je donesem, ali ušao sam u sobu I nisam te našao, našao sam samo prazan krevet, I prazne ormane, našao sam samo šupljinu u mojim grudima, ne ni bol, jer bola nema više, moje srce postalo je imuno na bol, toliko ga je preživelo, da mu je to postalo svakodnevnica.. Stajao sam tamo I gledao, ali nisam osećao ništa, samo tupost, samo ništavilo..

Ipitao sam se šta se to desilo, da nas Bog samo tako zaboravi, samo tako ostavi, I da više ne brine o nama, da li smo mi nešto učinili, da li smo bili previše srećni, previše dobri, ili možda samo previše puni očekivanja.. Da li smo očekivaliživot iz bajke, a da nismo želeli ničim da učestvujemo u tome..

Ali sada je kasno, ti si otišla, I sada je I za mene kraj.. A ne.. Neću krenuti za tobom, jer ne znam šta bih ti rekao, kako bih te ubedio da se vratiš, ne znam više ni šta bih ti rekao da te utešim, ne bih čak ni mogao da te zagrlim, jer bi se raspala tada, ne bih mogao da uradm ništa, ne bih znao da uradim ništa, a onda bibilo još teže..

Neka.. Bolje je da ostanemo zaboravljeni, da budemo još jedan par koji je probao I nije uspeo, još jedan par koji je završio kao ostali, još jedan par koje je težio ka visinama, I njima se nadao, I mislio da ima sve na svetu.. još jedan par koji se voleo, ali tu ljubav izgubio negde uz put.. Ostavio je da je nađe neko novi, ostavio je u nadi da će taj neko bolje proći od njih samih.. Da neće postati zaboravljen…

30.08.2010.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 3  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: