Vesna Marinković Mičić,
vlasnica medicinskog centra "Vitalis" iz Beograda - jedinstvena doktorska karijera




(Vesna Marinković Mičić)

Vesna Marinković Mičič je diplomirala medicinu sa 22 godine, postavši najmlađi lekar u staroj Jugoslaviji. Prethodno, kao najbolji maturant grada Beograda u svojoj generaciji, uz plaketu je dobila i stipendiju za studije. Po završetku studija, upisala je specijalizaciju, radeći na VMA i asistirajući čuvenom profesoru dr Isidoru Papi, kao drugi asistent na operacijama na srcu. Opredelila se za specijalizaciju anestezije i reanimacije, jer je od svog mentora, profesora Papa, dobila savet: "Vešta si i spretna za hirurga, međutim, ti si ipak žena....". Anesteziologija, kao kraljica medicine, postala je njen prvi specijalistički izbor.

Doktorka Vesna, u Vašoj biografiji ima nekoliko ekskluzivnih podataka. Kako ste započeli Vašu karijeru u domenu medicinske prakse?
- Počela sam tako što sam otvorila prvu privatnu doktorsku praksu kod nas. I to nije bila kratkoročno prva privatna praksa. Moja privatna ordinacija, koja se tada zvala Centar za tradicionalnu i modernu medicinu "Vitalis", bila je prva i jedina privatna ordinacija pune tri godine. Pa, u to vreme čovek je za to morao da bude u potpunosti opredeljen! Dakle, ili državna služba ili privatna praksa. Smatram da sam i tada bila dovoljno hrabra, jer sam i u startu u potpunosti verovala u uspeh.

Oduvek ste prepoznavani po akupunkturi - kada se kaže akupunktura, za nju se oduvek vezuje Vaše ime.
- Akupunkturu sam započela na VMA, mentor mi je bio profesor Antonije Škokljev, veliko ime akupunkture uopšte. Kod njega sam se obučavala, na kliničkoj praksi. Najpre sam mnogo učila, polagala ispite, a zatim radila akupunkturu na VMA, u kabinetskoj službi. Potom sam otišla na usavršavanje u SAD u najveće centre za akupunkturu koji se nalaze u Los Anđelesu i Njujorku. Posle toga sam 1991. godine otišla u Peking, kao već formirani akupunkturolog, tako da sam tamo mogla da uđem u u srž akupunkture, jer sam već imala mnogo prethodnog znanja.
- Danas sam prvi predsednik Srpske asocijacije za akupunkturu. Održala sam brojne kongrese, kurseve i različite edukativne programe na temu akupunkture za edukaciju mlađih kolega. Na VMA sam bila edukator za poslediplomske studije iz ove oblasti. I danas je edukacija moja misija - angažovana sam i sada kao predavač na poslediplomskim studijama Evropskog centra za mir i razvoj. Napisala sam dve knjige 1990. i 1998. koji su udžbenici za učenje akupunkture. Predsednik sam - takođe prvi - "Antiejdžing medicine" kod nas. Pre dve godine sam dobila licencu za rad u Švajcarskoj. S vremena na vreme putujem tamo. Publikovala sam i brojne stručne radove...
Šta je po Vama, dakle, sama suština, odnosno srž akupunkture?
- Suština akupunkture je zapravo njena efikasnost. Engleska poslovica kaže da ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh, a pun smisao akupunkture je u njenoj uspešnosti. Kao takva, ona je zauzela mesto koje danas ima - uz velike otpore zapadne medicine. Dakle, to je veoma moćan način lečenja i za decu i za starije, bez ikakvog štetnog dejstva i kontraindikacija, i svakome pomaže. Postoje pacijenti koje ćemo mi izlečiti - primera radi, da nikada više nemaju migrenu, da nikada više nemaju noćno mokrenje i slično. A ostalima ćemo svakako pomoći u većoj ili manjoj meri. Dakle, blagorodno deluje na sve - u zavisnosti od prethodne dijagnoze i težine bolesti. Sa druge strane, u antiejdžing medicini, postoje "tajne formule", kako da se ostane vitalniji, kako da se zadrži dobar izgled, odnosno kako da sačuvana lepota postane ogledalo zdravlja. Zato sam ja i postala predsednik ove medicine jer je to tačka dodira drevne i moderne medicine. Akupunktura podržava vitalnost i lep izgled na jedan potpuno neškodljiv način. Tako mi možemo u potpunosti ovom metodom da pružimo odgovore na zahteve današnjice u održanju vitalnosti i estetskih zahteva.

Na Internet sajtu ordinacije "Vitalis" su i podaci da akupunktura može da se koristi zaista u najrazličitijim i najneočekivanijim oblastima medicine i ostalih disciplina, kao na primer u anesteziji, ali recimo i u kontracepciji?

- Da, ta priča je mene i zainteresovala, naročito u mojoj primarnoj specijalnosti - u domenu anesteziologije i terapije bola. Ja sam se zapravo uvek trudila da razmotrim klasičnu zapadnu medicinu malo više i malo šire, jer me ona nije u potpunosti zadovoljavala. Tragajući za nečim boljim, zainteresovala sam se za akupunkturu. Ipak, kao anesteziologa, najviše me impresionirala njena moć u ovoj oblasti upravo zato što sam znala koliko je lekova potrebno sipati pacijentima u vene da bi se izvršila neka medicinska intervencija. Ovde je dovoljno zabosti iglu čak i za veoma teške operacije na srcu, a za neke jednostavnije, to je zaista rutinska stvar. Tačno je da sam gledala operaciju srca na pacijentu koji je budan tokom operacije, a jedini anestetik mu je - samo jedna igla.
- Postoje posebne formule, jer je suština akupunkture holistički pristup, kompletan i pojedinačan za svakog čoveka ponaosob, tako da se za svakog izrađuje njegova jedinstvena formula. Ali, istovremeno, postoje i neke konstante i zajednička znanja i veštine, koja se primenjuju za sve koji imaju određenu vrstu bolesti. Suština akupunkture je individualnost. Akupunkturomse leče mnoge bolesti, koje se na drugi način ne mogu izlečiti i istovremeno pozitivno deluje na ceo organizam, dovodeći ga u ravnotežu - bez unošenja bilo kakvih supstanci, pa prema tome i bez štetnih posledica.

U okviru "Vitalisa", kao jedinstvene medicinske ustanove, vi imate i odgovarajuće medicinske preparate. O kakvim sredstvima je reč?
- Iza svakog uspešnog pojedinca, naravno, stoji vredan tim ljudi. Tako mi u "Vitalisu", polazeći od našeg slogana: "Od prirode do vitalnosti" nastojimo da dođemo i do onih pacijenata koji ne mogu da dođu do nas, i nastojimo da to učinimo na najbolji mogući način. Ovi prirodni proizvodi, odnosno dijetetski preparati su budućnost medicine. U okviru "Vitalis" mi smo oformili posebnu celinu koja se bavi proizvodnjom tih preparata. Ukoliko uzmemo biljke u celini ili lekovite preparate, one takođe moraju da se razmatraju integralno i holistički. Jer svaka biljka istovremeno sadrži u sebi i "aktivan princip", koji leči, i "antidot princip", koji sprečava negativna delovanja. Razvojna medicina je zapravo i ranije krenula ovim putem, ali zaustavljena je tehnološkim inovacijama. Od davnih vremena znalo se da je bela vrba korisna, da sprečava agregaciju trombocita i snižava telesnu temperaturu, čak i u drevnoj medicini. Danas svi znamo za skoro nezaobilazni lek - aspirin, zaboravljajući da je to zapravo acetilsalicilna kiselina dobijena iz kore bele vrbe. Tako i svi drugi sintetski lekovi uzimaju samo aktivne principe lekovitih biljaka, ne uzimajući i antidot.
- Svi naši proizvodi, međutim, zasnovani su na lečenju prirodnim principom, uklapaju se u holistički pristup, a takođe iza naših preparata stoji sada već moja 30-godišnja praksa i iskustvo. Osim prirodnog principa, mi pratimo najsavremenije standarde u tehnologiji, modernoj farmaceutskoj praksi, kao i najnovija medicinska istraživanja. Naši proizvodi su budućnost, jer su potpuno prirodni i neškodljivi.

U ordinaciji "Vitalis" bavite se i drugim disciplinama kao što je, recimo, aromapunktura. Da li biste nam objasnili o kakvoj metodi se ovde radi?
- Aromaterapija u najširem smislu je jedan od moćnih i prijatnih postupaka. Radi se zapravo sa najmirisnijim, ali i najlekovitijim esencijama biljaka. To je mene impresioniralo i kao korisnika i kao lekara. Kada izdvojite najmirisnije delove bilja, to su uglavnom kratki lanci, koji brzo prodiru kroz kožu i veoma brzo daju efekte. Postojbina aromaterapije je Francuska, ali aromaterapija je u stvari korišćena i u balsamovanju faraona, u lečenju Inka, u Indiji itd. Ipak, današnja moderna aromaterapija je obnovljena na način da su prikupljena stara znanja, zahvaljujući naročito engleskim školama i njihovoj literaturi. Čak i akupunktura, koja potiče iz Kine, još od pre prvog pisanog dokumenta, dakle od pre pet hiljada godina, najviše se uči preko engleske škole, kojoj sam ja umnogome zahvalna za svoja sabrana znanja.

Elizabet Blekvel, prva žena lekar u SAD-u, jednom je prilikom rekla da "ono što jedna grupa žena nauči ili uradi, postaje vlasništvo svih žena na svetu, zbog njihove opšte ženske prirode". Da li mislite da je 21. vek vek žena?
- Tačno je da je naša priroda takva da bolje komuniciramo. Mi smo žilavije, upornije, dugovečnije, nismo izjednačene niti smo ravnopravne sa muškarcima ni u biološkom niti u socijalnom smislu, pa tako smatram i da ne treba da tražimo ravnopravnost. Lepota je upravo u našoj različitosti i dobro je što je tako. Dalje, otkako sam majka dva muškarca, drugačije gledam na muški pol. Ipak, ja živim na Balkanu, međutim, i nisam još osetila da je došlo vreme žena. Ne žalim se na svoju poziciju i na do sada učinjeno u životu, ali smatram da sam kao žena morala uvek da radim više i bolje od mojih muških kolega.

U Vašem centru rade uglavnom žene, koje ste Vi obučili?
- Da, ja sam edukovala puno ljudi, sve doktorke koje rade sa mnom, edukovala sam u saradnji sa profesorima sa pekinške akademije organizujući ovde seminare, kongrese i kurseve, preko trista časova - što je bio zakonski uslov da se dobije licenca za akupunkturu. Naše Udruženje akupunkturologa, čiji sam predsednik, broji preko trista članova.

Koje svoje osobine smatrate presudnim, ili bitnim za uspeh?
- Optimizam, koji me je i održao i koji je bio motor mog životnog progresa. Uvek vidim u stvarima ono što je dobro. Uporna sam, vredna, radim puno i to smatram svojim najvećim vrlinama. Kod drugih cenim poštenje, iskrenost i prijateljstvo. Takođe, zadovoljna sam zato što volim svoj posao, volim ljude, želim da pomognem, a uspeh dolazi sam posle traganja za najboljim. Najveća sreća za lekara ipak je bio i ostaće - uspeh u lečenju!
RADNA BIOGRAFIJA
Vesna Marinković Mičić Medicinki fakultet Univerziteta u Beogradu završila je u 22. godini života i postala najmlađi doktor u svojoj generaciji. Zatim je završila specijalizaciju iz anesteziologije, i u hirurškim salama provela skoro 15 godina. Znajući da Kinezi već vekovima uspešno otklanjaju svaki bol akupunkturom, ubrzo je to postao njen profesionalni izazov. Htela je da sama otkrije tajne akupunkture i "čudesne" moći igala. Obavila je specijalizaciju u Pekingu i Los Anđelesu, u najpoznatijim centrima za ovu drevnu medicinu. Kada se vratila u zemlju, 1990. godine, osnovala je medicinski centar "Vitalis". Bila je to prva doktorska privatna praksa i prvi Centar za tradicionalnu i modernu medicinu i estetiku - mesto gde su akupunktura, kineske igle i moderni laseri - efikasniji od lekova za svaki bol i mnoge bolesti.
U svom Centru "Vitalis", dr Marinković Mićić već duži niz godina organizuje teoretsku i praktičnu obuku doktora medicine na visoko- profesionalnom nivou. Obuka se vrši u neposrednom kontaktu sa pacijentima, uz adekvatnu teorijsku i praktičnu proveru. Izabrana je 1993. godine za predsednika profesionalnog Udruženja akupunkturologa Srbije.


(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
izvor:eKapija



Milena Reljin, ritmička gimnastičarka -
U korpi bicikla vozila sam vanzemaljca



(Milena Reljin)

Na otvaranju Olimpijskih igara u Los Anđelesu u svečanom defileu na stadionu sportisti iz Jugoslavije su se našli ispred američkih olimpijaca. Videla sam sprintera Karla Luisa i hitro mu prišla. "Želim da te upoznam i da se fotografišem sa tobom", hrabro sam ga pitala, na šta mi je on uz širok osmeh odgovorio: "Sve za tako lepu devojku". Slikali smo se i smejali pet minuta. Na momenat smo zaustavili defile sportista na svečanom otvaranju Olimpijade, započinje ispovest Milena Reljin, najpoznatija ritmička gimnastičarka svih Jugoslavija i svih vremena u nas.
U Holivudu
Na samom takmičenju sam kao treće rangirana lako ušla u finale, ali me je u poslednjoj vežbi Nemica pretekla i osvojila bronzanu medalju. Ostala sam na petom mestu i tek sam kasnije shvatila da sam propustila priliku da osvojim medalju. S ostalim sportistima Jugoslavije slavili smo zlatna odličja rukometašica i vaterpolista u hodniku kampa u kojem smo bili smešteni. Bili smo preglasni, pa nas je obezbeđenje nekoliko puta upozoravalo da se smirimo. Kasnije su nas organizatori Olimpijade vodili u "Univerzal film studio" u Holivudu gde smo učestvovali u simulaciji scene iz čuvenog Spilbergovog filma ET. Nikada neću zaboraviti kako sam vozila ET-ja u korpi bicikla po nebu. U Los Anđelesu nas je jedino iznenadio kvalitet hrane. Šljive su bile veličine teniske loptice, ali su i imale i ukus kao teniske loptice.
Deda Solunac
Moj deda Matija Milanović se kao vojnik borio za slobodu Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu. Bio je slavni Solunac. Po povratku iz izbeglištva na Krfu, dok je čekao dalji transport, u Dubrovniku je upoznao moju baku Jelisavetu, zanosnu primorku i odveo je u selo Sirča kod Kraljeva. Kasnije je završio Učiteljsku školu u Čačku i bio upravitelj škole "Josif Pančić" na Banovom brdu u Beogradu, za vreme Drugog svetskog rata. Poštovanje, razumevanje i odanost između dede i bake utemeljilo je odnose u našoj porodici sve do danas. Imali su petoro dece i sva su stekla obrazovanje. Među njima je bila i moja mama Vukosava Milanović, koja je kasnije igrala košarku u "Partizanu".
Žeravica
Moj tata Mita Reljin je rodom iz Kikinde. Najbolji drugar u školi mu je bio Ranko Žeravica. Zajedno su došli na studije u Beograd i odmah počeli da igraju košarku u "Radničkom" sa Crvenog krsta. Mita i Vukosava su se sreli na košarkaškom igralištu jer je mojoj mami trener u Partizanu bio Ranko Žeravica. Posle nekoliko meseci zabavljanja moji roditelji su se venčali i 1960. godine dobili mog starijeg brata Zorana, a sedam godina kasnije i mene. Kasnije je moj otac postao generalni sekretar Košarkaškog saveza SFRJ.
"Dogovorno dete"
U porodici su me zvali "dogovorno dete". Uvek sam poštovala savete starijih šta treba, a šta ne treba da radim. Nisam bila nemirna. Jedino sam na imanju baka Jelisavete u selu Sirča jurcala bezglavo za pilićima. U brzacima Zapadne Morave naučila sam da plivam. Sa sedam godina sam sa drugaricom otišla u sportski centar "Šumice" koji se nalazio nedaleko od našeg stana i upisala se na folklor. Bila sam mnogo znatiželjna, pa sam se posle toga upisala na kurs vajanja i kurs engleskog jezika. Pohađala sam Osnovnu školu "Janko Veselinović" i išla na takmičenja iz većine predmeta koje smo učili. Volela sam matematiku i fiziku, ali nikada nisam stigla do republičkog takmičenja jer se ono uvek poklapalo s prvenstvima u ritmičkoj gimnastici. Moji roditelji su smatrali da je najnormalnije da se dete bavi sportom i bude odličan đak. Bila sam vukovac u osnovnoj školi.
Gimnastika
Tek što sam napunila 10 godina, imala sam običaj da sve ukućane evakuišem iz dnevne sobe i uz muziku sa Drugog programa Radio Beograda "vežbam balet" satima. Ujna me je zvala "moja Ana Pavlova". Posle sam s ostalom decom iz familije organizovala priredbe za "matorce" koji su uredno plaćali karte da bi videli "specijalni program". Profesorka Ankica Žarković me je videla kako znatiželjno gledam trening ritmičkih gimnastičarki u mojoj školi, pa me je pozvala da im se pridružim. Došla sam kući i kazala roditeljima da ću trenirati ritmičku gimnastiku, na šta su oni odmahnuli glavom jer su mislili da je to još jedan od hirova kojima sam tada umirivala svoju dečiju znatiželju.
"Olimpijski" rezultat
Posle dva treninga sam otišla na školsko takmičenje u ritmičkoj gimnastici na nivou grada i u konkurenciji osamdeset devojčica zauzela deseto mesto. Ohrabrena takvim rezultatom, otišla sam u Čačak na republičko prvenstvo gde sam na kraju bila deveta. Taj sportski rezultat je u mojoj familiji proslavljen kao da sam postala olimpijska pobednica. Niko na svetu tada nije bio srećniji od mene jer sam konačno u ritmičkoj gimnastici objedinila većinu svojih interesovanja: ples, folklor, balet i sport.
S turnira na čas
U XI beogradsku gimnaziju sam stigla s idejom da se u životu bavim genetskim inženjeringom. Pohađala sam smer za mikrobiologiju i obožavala hemiju, fiziku, biologiju. I matematika mi je dobro išla, pa su se moji roditelji potajno nadali da ću upisati medicinu. Vrlo brzo su shvatili da od toga nema ništa jer se izbezumim kada vidim iglu ili krv. U trećem razredu sam se našla na internacionalnom takmičenju u Sofiji, čiji se ugled merio svetskim okvirima. Plasirala sam se u finale i bila mnogo zadovoljna kako sam nastupila. Na završnoj proslavi se po ranijem dogovoru pojavio moj tata koji je iz Beograda specijalno kolima stigao u Sofiju da bi me što pre vratio kući. On je celu noć vozio dok sam ja spavala i u osam ujutro stigla na prvi čas kada nam je bio zakazan kontrolni iz hemije. Uradila sam sve zadatke i dobila četiri.
Ana Karenjina
S turnira u Francuskoj sam se vraćala takođe noću, ali ovog puta nisam spavala nego sam čitala "Anu Karenjinu". Nisam želela da razočaram profesorku književnosti koja je otvorila čas rečenicom: "Znam ko je sigurno pročitao knjigu za danas". Pokazala je prstom na mene ne znajući da je jedva vidim koliko sam bila pospana. Celi čas smo razgovarale o nesrećnoj sudbini Ane Karenjine.
Kućne žurke
U trećem i četvrtom razredu gimnazije sam imala prenatrpan raspored i slabo sam uveče izlazila, ali je celo moje društvo znalo da se doček Nove godine proslavlja kod moje kuće. Osamdeset ljudi je uvek bilo pozvano na te zabave, ali se dešavalo da ih bude i za trećinu više. U Beogradu se početkom osamdesetih godina prošlog veka formirala nova umetnička scena. Moje društvo je najviše uživalo u muzici novih rok bendova poput Električnog orgazma i Šarla Akrobate. Ludo smo se zabavljali. Plesali do jutra. Na kraju bi "ekipa za specijalne situacije" sastavljena od mojih najbližih drugara , zajedno sa mnom, pospremila čitav stan i tek onda otišla na "kuntanje". Bili smo slobodni da putujemo i nimalo se nismo razlikovali od svojih vršnjaka iz evropskih prestonica.


(Nenad, Milena, Đorđe, Dunja i Nina)


Japanski prijatelji
U Japanu sam do danas bila devet puta u životu. Čistoća i poštovanje prema ljudima tamo su me uvek fascinirali. Prvi put sam se u Japan uputila potpuno sama 1986. godine. Nije bilo para u Gimnastičkom savezu da trener krene sa mnom na ugledni međunarodni turnir. Tamo sam imala privilegiju da vežbam sa Bugarkama koje su u to vreme bile neprikosnovene u ritmičkoj gimnastici. Sprijateljila sam se s velikom zvezdom svetske ritmičke gimnastike Bjankom Panovom. Pogodilo se da sam 25. maja 1986. godine baš u Japanu dočekala 19. rođendan. Bilo je čarobno jer su mi organizatori turnira priredili divno iznenađenje. Svetla u dvorani u kojoj smo vežbali su se ugasila, i svi ljudi u njoj su horski pevali "Happy birthday to you". Onda me je pronašao snop svetlosti reflektora na sredini dvorane i najbolja japanska ritmička gimnastičarka mi je uručila tortu i sat kao poklone za rođendan. Nisam mogla da dođem sebi od iznenađenja.

Borac
Kako se moja karijera razvijala, tako sam bila sve dalje od ideje da upišem studije mikrobiologije. Odlučila sam se za DIF gde sam kroz studiranje otkrila sklonosti ka sportovima koji su bili potpuno nespojivi s ritmičkom gimnastikom. Na vežbama sam obožavala da savladavam tehnike borbe i postajala odlučan karate i džudo borac. Bacala sam kolege po strunjači kao od šale. Umela sam da odem u sedam ujutro u salu da vežbam s kolegama džudo i karate. Bila sam obavezna da polažem sve kolokvijume uprkos reprezentativnoj karijeri.
Nezgode
Ritmička gimnastika je sport koji zahteva mnogo koncentracije i nije uvek lako kontrolisati svoje telo i rekvizite za vreme nastupa. U Firenci na Evropskom prvenstvu 1986. godine ispao mi je čun u odlučujućem momentu i jedino što mi je preostalo je da ga s osmehom gledam kako leži na tepihu. Sav napor u toj vežbi je propao u deliću sekunde. U Nemačkoj sam na jednom važnom turniru pred kraj četvrte vežbe u finalu bacila traku u vazduh. Končić na prstu koji veže traku za moju ruku pukao je i ona je odletela u drugi kraj dvorane. Opet sam se nasmejala i povukla sa tepiha.
Jugo, Jugo!
Na Olimpijskim igrama u Seulu neposredno posle ceremonije otvaranja smo se kolektivno uputili ka dvorani u kojoj su naši košarkaši otvarali turnir mečom protiv reprezentacije SSSR-a. Nas pedeset je s običnim akreditacijama probalo da uđe u halu, ali nam je obezbeđenje objasnilo da su nam potrebne i karte da bismo gledali utakmicu. Celo prvo poluvreme smo mi navijali ispred hale iako pojma nismo imali o rezultatu. Na početku drugog poluvremena su nas Korejci ipak pustili u halu i mi smo za pet minuta "zarazili" publiku i svi su skandirali: "Jugo, Jugo". Ratko Rudić me je zvao na utakmice vaterpolo reprezentacije jer sam gledala prvu koju su glatko dobili. Zlato vaterpolista smo slavili do jutra. U olimpijsko finale turnira u ritmičkoj gimnastici sam ušla kao šesta, ali sam u završnoj vežbi ispustila traku i završila na devetom mestu.
"Đurđevdan"
Poslednje svetsko prvenstvo na kojem sam se takmičila odigralo se u Sarajevu 1989. godine. Tada sam stvarno uživala jer sam se prepustila igri sa rekvizitima bez razmišljanja o plasmanu. Svi gledaoci u Skenderiji su pevali "Đurđevdan" dok sam vežbala na tepihu. Nastupala sam s ogromnim hematomom na kuku jer sam se za Svetsko prvenstvo pripremala na parketu i nezgodno pala. Nikada nismo imali osnovne uslove za trening i pripreme. Ujak mi je šio kombinezon od sunđera za treninge. Često sam vežbala u hladnim salama pa su mi se čunjevi odbijali o prste pri hvatanju. Srce mi je bilo puno kada me je publika pesmom nosila po tepihu u Skenderiji. Bila sam šesta na kraju, što je bio moj najbolji plasman u karijeri na svetskim prvenstvima.
Porođaj i sirene
Radila sam kao trener u Klubu za ritmičku gimnastiku "Partizan" kada sam na Kopaoniku 1993. srela svog sadašnjeg supruga koji je bio instruktor skijanja. Dovela sam tamo takmičarke na pripreme i pošto je bio avgust Nenad je leteo paraglajderom. Posle dve godine smo se venčali. Dobili smo Ninu, Đorđa i Dunju. Nina se rodila 1995. godine, Đorđe godinu dana kasnije, a Dunja 1999. Za vreme bombardovanja sam bila trudna, i suprug i ja smo se trudili da sirene deci objašnjavamo kao upozorenje da se kradu kamioni i automobili.
Trener
Danas radim kao trener u Klubu za ritmičku gimnastiku "Ritam". Preporučujem svima da žensku decu motivišu da treniraju ritmičku gimnastiku jer utiče na zdravlje, držanje i pravilan razvoj klinceza koje postaju i veselije. Moja ćerka Mina je trenirala ritmičku gimnastiku, a sada trenira plivanje, dok Đorđe sanja o tome da postane fudbaler.
Lična karta
Milena Reljin je rođena u Beogradu 1967. godine. Pohađala je XI beogradsku gimnaziju i diplomirala DIF. Trenirala je ritmičku gimnastiku u kojoj je bila neprikosnovena u SFRJ. Bila je četrdeset i dva puta prvakinja države u višeboju i po rekvizitima i učestvovala je na pet svetskih prvenstava i dve olimpijade. Sada radi kao trener u klubu "Ritam" na Novom Beogradu. Udata je za Nenada i imaju Ninu, Dunju i Đorđa.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 29.11.2009.)
izvor:eKapija


Danijela Vranješ, glumica
ritam mog života diktiraju emocije




Zbog glavne uloge u filmu „Ona voli Zvezdu“ zaista je zavolela crveno-bele boje, na poziv „Plejboja“ predstavila se javnosti „kao od majke rođena“, ne sakrivajući nijedan deo svog tela, a iako su joj mnogi nagoveštavali da joj iskrenost u „Velikom Bratu“ neće doneti ništa dobro, ona nije mogla da se odupre nagonu da bude ono što jeste. Iako od glume živi, Danijela Vranješ tu veštinu koristi isključivo na poslu. Kada se spuste zavese ili ugase kamere, jedna od najseksepilnijih srpskih glumica nastavlja da prati svoj instinkt i koja se, kako je ispričala Miloradu Plaziniću, ne libi da, na primer, zaigra i zapeva u omiljenim kafanama
Hipoteka koju je preuzela dobijanjem prve glavne uloge, Danijeli Vranješ i danas visi nad glavom i, kako stvari stoje, pitanje je hoće li je ikada otplatiti. U trenutku kada je zvanično prihvatila angažman u kultnom tinejdžerskom filmu „Ona voli Zvezdu”, pretpostavljala je da će, zbog raspolućenosti u zemlji Srbiji po pitanju navijačke pripadnosti nekom od naša dva najveća kluba, postati meta otrovnih strelica s crno-bele strane Topčiderskog brda. Međutim, ni u snu joj nije padalo na pamet da će tako dugo, ma gde se pojavila i ma šta uradila, fudbalski gigant iz Ljutice Bogdana biti povezivan s njenim imenom.
- Iz nekih razloga koje ne mogu da razumem, Crvena zvezda kod pojedinih navijača Partizana izaziva čudne emocije. Iako je prošlo toliko godina, po raznim forumima i dalje ima neviđene pljuvačine. Ali ima tu i lepih stvari, kao na primer kad su mi prilazili mladi navijači Partizana i govorili mi da im se film veoma dopao. Kako god bilo, ako bih sutra, ne daj bože, dobila Oskara, sigurno bi u štampi opet osvanuo naslov „Ona voli Zvezdu” - u vedrom tonu započinje Danijela Vranješ razgovor za MOZZART Sport.
Dobro, a šta u poslednje vreme ima novo kod tebe?
- Kod mene ima novo na poslovnom planu. Pretpostavljam da te to interesuje, pa sad sam...
Čekaj, čekaj, samo pod uslovom da se nisi udala u međuvremenu...
- Zar misliš da bi to prošlo tako neprimećeno?! Sigurno bi se saznalo, a-ha-ha... Skoro su me nešto udavali, međutim, bio je to bezuspešan pokušaj.
Garantovano si jedna od onih devojaka koje isključivo čekaju na „lepog protinog sina“?
- Kako da ne, pošto sam ja lepa protina kći, naravno da čekam lepog protinog sina. Šalim se, naravno. Svo to čekanje za mene je jedna budalaština, glupost i prevaziđena stvar. Ljubav se dogodi ako treba da se dogodi. Ako si vernik, ne možeš da budeš ljut na boga što ti nije poslao muža. To što ga nije poslao može samo da znači da je bolje da ga nemaš. Isto važi i za decu.
A šta ako ti je poslao „gospodina pravog“, a ti ga nisi videla?
- To ću ja s njim da raspravim jednog dana kad se budemo sreli! Radi se o tome da sve što nam se dešava treba da doživljavamo kao nešto što je dobro za nas. I zato ne patim što nisam s nekim, mada sam mislila da hoću. Da se nešto nadam, ne nadam se. Živim normalno... I šta znači „gospodin pravi“?! Može da bude pravi i za dva meseca, što opet može da bude lepo i sasvim dovoljno.
U medijima se pojavljivala vest kako u Italiji snimaš telenovelu za RAI 1. O čemu se zapravo radi?
- Da su me novinari pitali, tačno bi znali šta se dešava. Dakle, snimanja nisam imala u Italiji, već ovde kod nas. Dobila sam jednu manju, ali prijatnu ulogu časne sestre. Poslednji dan snimanja je 4. decembra, tako da sam postala bogatija i za iskustvo rada sa stranim producentima.
Hoće li i naši gledaoci imati priliku da te gledaju u ovoj seriji koja se, to ne rekosmo, zove „Strah od ljubavi“?
- Stvarno ne znam da li će to naše TV kuće da preuzimaju. U principu, dogodi se da gledamo te italijanske serije, samo znatno kasnije. Videćemo kako će se stvari odvijati ovog puta.
Planiraš li možda da se ovom ulogom nametneš italijanskim filmadžijama za neke buduće projekte?
- Ne, ne, uopšte mi to nije namera. Posmatrala sam ih i primetila da su potpuno drugačiji, da drugačije razmišljaju. Volela bih da mi raspolažemo s više finansijskih sredstava, koja bi omogućila brojnija snimanja, jer mi smo daleko talentovaniji od njih na tom polju. Kad si poslednji put gledao odličan italijanski film? Zato nemam ambicija da budem tamo neka fam fatal. Biću zadovoljna da ovde radim i imam posla.
Kad smo već kod „ovde“, čime si trenutno zaokupljena na domaćoj sceni?
- Prvo da kažem kako sam samostalni dramski umetnik koji iza sebe ima niz dragih predstava. Jednu od njih upravo obnavljamo, zove se „Fejk porno“ i proteklih godina punila je salu Bitefa. Napravili smo pauzu, međutim, pošto smo dobili signal od publike, a i mi smo se uželeli, odlučili smo da je ponovo uvrstimo u repertoar. Startujemo početkom sledeće godine. Reč je o stendap komediji u kojoj igramo Marinko Madžgalj, Jelena Ilić, Žarko Lazić i ja.
Sećaš li se trenutka kada si rekla sebi: „Hoću da budem glumica“?
- Tog trenutka se baš ne sećam, ali znam da mi je majka rekla kako sam ispoljavala glumačke simptome kada sam imala četiri godine. Kao klinka sam bila opsednuta serijom „Neven“. Kad bismo negde išli u goste, obavezno sam stavljala šešir i po dolasku postavljala pitanje: „Je l’ možno?“ A svesno sam odlučila da postanem glumica negde u srednjoj školi.



Da li si lagano prošla na prijemnom?

- Ne, ne, meni ništa u životu nije bilo lagano. Primili su me iz trećeg puta. Baš kao i jednu Miru Karanović. Jednostavno, čovek ne može uvek da bude spreman. Jedno je biti talentovan, a drugo svakog trenutka biti u stanju to da dokažeš.
Kako ocenjuješ svoj doprinos u, kako ga mnogi nazivaju, veličanstvenom filmu „Čarlston za Ognjenku“?
- I jeste veličanstven film, lično sam zadovoljna kako je to sve ispalo. Ipak, to ostvarenje nije moglo baš svima da se dopadne, a razlog je krajnje jednostavan - nije pravljen po sveopštem ukusu naroda. Film poseduje poetiku karakterističnu za Uroša Stojanovića i pisca Aleksandra Radivojevića. Ona nije pitka i čitka za one koji su slabo šta pročitali u životu. Takođe, prijemčiva je za sofisticirane gledaoce koji imaju nešto drugačije viđenje humora u odnosu na onaj koji se ovde najčešće nudi.
U kojoj meri si imala problem da se s klasičnog beogradskog „prešaltaš“ na čuveni čačanski akcenat?
- Na početku sam „išla“ na užički akcenat, da bi mi reditelj rekao da pokušam s čačanskim izgovorom. Mislim da Užičani i Čačani imaju najčistiji govor u Srba, s tim što su Čačani malo oštriji. Pobrkana sam Sremica i Beograđanka, pa čudno govorim, te sam „Čarlston za Ognjenku“ iskoristila da pokažem ljudima kako ja ne moram stalno tako mazno da pričam, kao klasična beogradska cura, nego da mogu da dobijem i tu čvrstinu u glasu.
Pratiš li, kao bivša učesnica VIP „Velikog Brata“, nastavke tog rijaliti šoua?
- Sigurna sam da je sada svima jasno šta je „to“ i kako funkcioniše. Valjda svi oni koji su eventualno bili zbunjeni sad razumeju šta me je navelo da se onako ponašam. Moja drugarica psiholog rekla je da je moja reakcija na „Velikog Brata“ predstavljala školski primer očekivanog postupka u nenormalnim okolnostima. Nikada se ni zbog čega u životu ne kajem, to je bila jedna velika škola za mene koja me je očeličila i naučila pameti. U biti sam jedna teška naiva, ali je to osobina koju ne bih volela da menjam. Ne sviđaju mi se ljudi koji su sad nešto kao namazani, lukavi. U tom slučaju bi izgubila ono dragoceno dete u sebi, a kako bih se onda bavila glumom?
Šta misliš o „Farmi“, koja predstavlja bitno drugačiji projekat?
- „Farma“ je kud i kamo humanija vrsta šou-programa, jer oni tamo nešto rade i niko ih ne ponižava. Dobro, jedino što oni sami sebe ponižavaju. Posle svega, nisam od onih koji će reći „ua rijaliti šou“. Nisam u tom fazonu. Meni je to užasno glupo, baš kao i sve druge mržnje. Nije tamo sve tako strašno. Ko voli ljude, može da uoči dosta lepih osobina. E sad, ima onih koji misle da je ponižavajuće pokazati sebe kakav si, da su zvezde samo oni od voska i plastike, bez mimike koji ne pokazuje dušu. Ja baš volim kad vidim malo duše kod čoveka.
Ovo malo duše...
- Ej, to mi je jedan od omiljenih filmova!
Svojevremeno si nagim, veoma zgodnim telom, ukrasila naslovnicu „Plejboja”. Učinila si to zbog novca, popularnosti ili nečeg trećeg?
- U životu malo stvari radim samo zbog novca, pošto uvek razmišljam šta bih još mogla da dobijem. Malo sam se iznenadila kad su me pozvali urednici „Plejboja“, ali sam rado prihvatila ponudu. Moj seksepil je nešto s čim ne baratam otvoreno i ne koristim ga u nastupima. I, eto, bila mi je super ideja da pokažem i tu svoju stranu. Naravno, na svoj način. Reakcije su bile sjajne i niko me u medijima nije nazvao zečicom, što znači da me nisu poistovetili s „Plejbojem“.
Da li si, kao mala devojčica s početka našeg razgovora, imala običaj da roditelje pitaš: „Je l’ možno da se bavim nekim sportom?“
- A-ha-ha... Jesam, jesam. Ja sam taj ženstveni sportski tip, mislim da nije prošla godina u mom životu a da se nisam bavila nekim sportom. Krenula sam s gimnastikom u sremskomitrovačkom Partizanu...
Verovatno si trenirala s Marijom Savić - Srećković, nedavnom gošćom „Tiketa uz kaficu“?
- Marija i ja smo ista generacija, s tim što je ona već bila takmičar kad sam ja počinjala. Ona je tada bila gimnastička zvezda. Dosta dobro je i meni išlo, sve dok mi razboj nije postao koban. Strah od letenja je učinio svoje. Kasnije sam prešla na folklore i balet.
Zašto lopte nema nigde na vidiku?
- Lopte sam se bojala kao đavo krsta! Kad je na času fizičkog neko baci u mom pravcu, bežala sam što dalje od nje. Igrom slučaja, na Akademiji sam ustanovila da imam talenat za fudbal. Naime, za vreme pauze smo u amfiteatru igrali na „maliće“ i bila sam super. Valjda zato što sam fudbal doživljavala kao đuskanje. Samo se treba opustiti, uhvatiti ritam i poslati loptu tamo gde treba.
Gledaš li neki od sportova na televiziji?
- Samo ako je na programu nešto veoma atraktivno, pre svega na polju košarke. Novaka Đokovića i njegove performanse pre, za vreme i posle meča, obožavam. Nole je pravi šuoumen. Fudbal ne gledam jer me mnogo nervira što im ne vidim lica dole na terenu.
Da li voliš Zvezdu samo na filmu ili...
- Ih, to ti je isto kao kad si s nekim bio dugo u vezi, pa te neko pita: „Je l’ ga voliš?“ Kako da ga ne volim?! Ista stvar je i s Crvenom zvezdom. Ona je obeležila početak moje karijere i tako nešto se ne zaboravlja. Dok sam spremala ulogu, čitala sam enicklopediju i naučila svašta nešto o Zvezdi, o navijačima i njihovim vođama. Posebno mi se dopala ta kultura odlaska na utakmice koje danas sve manje ima, zbog čega mi je veoma žao.
Jesi li lokal patriota kao brojni Zemunci ili u provod ideš i s druge strane mosta?
- Nisam klasičan lokal patriota, jer kao javna ličnost imam običaj da obilazim te VIP koktelčiće. A kad stvarno hoću da izađem, odlazim u zemunsku „Tercu“, jednu malu kafanicu u kojoj ima muzikica na uvce. Tu je i „Milagro“, kao mirnija varijanta, gde praktikujem da odem s drugaricama.
Kažeš, mirnija varijanta. Kako izgleda ona nemirna?
- Meni je žešći provod u kafani kad mogu da pevam i da đuskam. Ne volim mesta na kojima postoji distanca prema muzici, jer kad ti neko svira gitaru i harmoniku na uvo, ti si s njim u kontaktu, zajedno to radite.
Postoji li repertoar pesama koje naručuješ kao iz rukava?
- Trenutno je moj hit „Ja baraba, a ti vila“ od Blek pantersa. Zatim, mnogo volim Džeja, naročito one njegove stare pesme, poput „Uspori malo, sudbino sestro“.
Verovatno si čula da Džeki, kad atmosfera dostigne vrhunac, peva i plače?
- Pa, čoveče, nikad ne bih mogla da slušam pevača koji ne ispoljava emociju. Ja tako reagujem na muziku, a ako ne regujem emotivno, ne znam kakva da je umetnost u pitanju, meni ništa ne znači.
Za tvoju divnu figuru „krivo“ je isključivo bavljenje sportom ili strogo paziš šta jedeš?
- Ne eksperimentišem mnogo s hranom. Najčešće jedem pršut, sireve, masline i pijuckam vino. Obožavam i domaće specijalitete kao što su ajvar, papričice i tako te stvari. Kada hoću da jedem nešto fensi, lagano, tada se na stolu nađu rukola, mocarela i čeri paradajz. Sve u svemu, ne prenemažem se po pitanju jela, nisam izbirljiva - otkriva Danijela Vranješ.


(foto : Branko Starčević)


GLUMICA NA BICIKLU
Omiljeni hobi atraktivne plavokose glumice je vožnja biciklom.
- Počela sam intezivno da vozim pre sedam godina i vremenom sam postala ludo zaljubljena u bicikl. Na početku sam bila smešna. Nikad neću zaboraviti jednu vožnju Zemunskim kejom, kad su deca za mnom vikala: „Gledajte, glumica na biciklu“. U to vreme malo ko je vozio, dok je sad to potpuno normalna stvar. Nadam se da ćemo dobiti mnogo više biciklističkih staza u doglednoj budućnosti. Beograd je mnogo lepši, naročito noću, kad ga obilaziš na dvotočkašu – kaže Danijela.
UVEK DOSTUPNA ZA PRIJATELJE
Mobilni telefon je stvarčica bez koje Danijela Vranješ ne može da zamisli svakodnevni život.
- Poput većine Srba, ni ja se ne odvajam od mobilnog telefona. Znam da je glupo, ali šta da radim. Čak ga ne isključujem ni kad idem na spavanje. Razlog su moji nenormalni prijatelji koji imaju neobičan bioritam, pa ako nekom, ne daj bože, zatrebam ujutru, moram da budem dostupna.
GLUMCI PENZIONERI SASTAVLJAJU KRAJ S KRAJEM
Sve veća socijalna ugroženost glumaca koji su okončali svoj radni vek, našu sagovornicu čini tužnom.
- Penzioneri imaju veoma male penzije i teško žive. Oni što su dobili „nacionalne“ penzije su kud i kamo u boljoj situaciji, mada je meni i to malo za nekoga ko je ceo život bio zvezda. Znam da ima dosta bolesnih kolega koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Istina je da su nekada mnogo radili, ali nisu zarađivali baš toliko da bi mogli nešto i da uštede. Jedino što su živeli normalno. Ko od naših poznatih glumaca ima vilu? Nema niko! Dobro, ima onih koji se snađu, posebno muškarci, samo je mnogo više jezivih priča. Drugo, mi govorimo o poznatim glumcima, a šta je s onima koji su ceo vek proveli u nekom pozorištu. I oni su glumci, samo što preživljavaju s penzijom od devet-deset hiljada dinara.
izvor :eKapija




Ljiljana Karanović, vlasnica i direktorka
preduzeća "Karan Co." iz Beograda
Primarni cilj - trajati




(Ljiljana Karanović)

Preduzeće "Karan Co." iz Beograda osnovano je 1992. godine , registrovano za promet robe na malo i veliko i obavljanje spoljnotrgovinskog prometa, pre svega za uvoz modnih tkanina. Preduzeće se brzo pozicioniralo na tržištu i postalo poznato po uvozu kvalitetnih italijanskih modnih tkanina. Pored veleprodaje i maloprodaje, preduzeće "Karan Co." je ostvarilo saradnju i sa renomiranim pozorištima i filmskim kućama, obezbeđujući im tkaninu za raznovrsne pozorišne i filmske projekte, a takođe je postalo stalan i nezaobilazan partner za sva modna događanja, pa i sajamska događanja u čitavom regionu.

- Uvek smo se trudili da naša ponuda bude različita, drugačija, kvalitetnija i bogatija od one koja je dugo karakterisala ovaj prostor i ovo tržište. Sa takvom poslovnom filozofijom i sa takvim poslovnim opredeljenjem, uz veliki rad i napor čitavog tima, vrlo brzo smo se pozicionirali na tržištu i stekli ime koje sada branimo još većom i još boljom ponudom - kaže Ljiljana Karanović, vlasnica i direktorka preduzeća "Karan Co." iz Beograda.

Predstavite nam ukratko vaše preduzeće danas, šta čini okosnicu njegove poslovne aktivnosti danas?

- Preduzeće "Karan Co." se danas bavi modnim tkaninama i razvija hotelsko-restoranski program u oblasti tekstila. Hotelima i restoranima nudimo kompletan tekstilni program i servis prema savremenim svetskim trendovima, što podrazumeva prodaju, iznajmljivanje i pranje. Danas modna tkanina nije ekskluzivno vezana samo za modne piste. Naprotiv, ona preko njih ulazi u sve životne prostore, pa je danas nezamislivo da hoteli, restorani, kafići budu uniformisani. Hoću da kažem da savremeni čovek danas traži različitost i lepotu. A mi mu to omogućavamo. To uviđaju i naši partneri koji sve češće svoje prostore, uz svoje dizajnere, uređuju baš našim tkaninama, koristeći se našim uslugama. Naš profesionalni Centar za pranje vrhunski je opremljen u svim potrebnim segmentima za pružanje kvalitetne usluge.

- Tkaninom snabdevamo proizvođače tekstila iz Srbije, Crne Gore i BiH. Primera radi, od naših materijala su izrađeni kostimi za film "Čarlston za Ognjenku", "Turneja" i sijaset drugih filmova i predstava. Dakle, ako možemo tkaninama da rekonstruišemo istorijsku epohu, možemo i da je pravimo. Pri tome mislim na prostore futurističkog stila. Tako je spektar naših kupaca izuzetno širok, i mislim da bi vam bilo potrebno poprilično prostora ako bih ih nabrajala.


Odakle uvozite materijale i ko su vaši glavni snabdevači?

- Osnovno opredeljenje u našem poslovanju je kvalitet. Zato smo se opredelili za uvoz tkanina iz Italije. Naši glavni snabdevači su tri velike fabrike iz Italije sa kojima sarađujemo od 1992. godine. Ove fabrike rade za poznate brendove kao što su "Versace", "Max Mara", "Armani" . . . Zahvaljujući dugoročnoj saradnji uspevamo da dobijemo i korektne cene, pa je to pored kvaliteta drugi afirmativni atribut u našem poslovanju. - Odnedavno smo uvozni asortiman proširili i sa materijalima iz Indije. Indija je poznata po proizvodnji svile visokog kvaliteta, ona se još uvek dorađuje ručno, autentično oslikava, veze i perla. To je stvarno fascinantno. Iz Kine uvozimo materijale u sirovoj fazi. Oni se potom u Italiji dorađuju po italijanskom dizajnu, zatim boje i štampaju. Ovakav poslovni pristup nam se isplatio, jer je kvalitet uvek na ceni. Najveći problem je održati ga, a mi to uspevamo.


Kada govorimo o modnim tkaninama, da li vi nudite tkanine po vašem izboru ili samo reagujete na tražnju?

- Odlazim na sajmove u Pariz i Milano jer uvek moram da budem na izvoru informacija. Tu se predstavljaju tkanine za svaku narednu sezonu. Tako "Karan Co." kreira ponudu. Našim modnim kućama predlažem tkaninu i boje za koje smatram ili sam se uverila da će biti aktuelne naredne sezone. Mi u izvesnoj meri utičemo na ono što na tržište izlazi kao gotov proizvod.

- Svaki naš kupac se razlikuje u svojoj proizvodnoj orijentaciji i o tome se uvek misli unapred. Takođe morate znati, imati sluh, tako da kažem, šta i kojoj kući prezentovati. Nikada se ne naručuje velika količina istovetne tkanine jer je naše tržište malo, pa bi moglo doći do prezasićenosti dezenom ili materijalom, što niko ne voli. Zato se trudim da ponudim što veći izbor različitih dezena, najaktuelnijih boja i tkanina. To daje dodatnu težinu. To je odgovornost, ali i izazov. Naš izbor tkanina uvek dobija visoke ocene i nesumnjivu potvrdu.


Vaše poslovanje su zapazili i nagrađivali Fakultet primenjenih umetnosti i Skupština grada Beograda?

- Od Skupštine grada Beograda smo 2007. godine dobili nagradu za najlepše uređen izlog u zaista velikoj konkurenciji. Ono na šta sam posebno ponosna jeste činjenica da su nas za nagradu preložili umetnici Beograda. Njihovu kandidaturu smo zaslužili jer smo bili originalni u predstavljanju svoje firme, ne kopirajući zapadne brendove. Među domaćim brendovima smo bili prvi, a u konkurenciji sa svetskim brendovima smo zauzeli treće mesto. To nam je veliki kompliment. Od Fakulteta primenjenih umetnosti dve godine za redom smo dobili plaketu za doprinos u razvoju tekstila. Mislim da sve ovo govori o nama i našim stremljenjima.

U kom smeru će ići dalji razvoj vašeg preduzeća?

- Trgovinom se danas svako ili gotovo svako može baviti, ali naš primarni cilj je TRAJATI. Ne planiramo predimenzioniranje firme. Dobro osmišljenom poslovnom politikom za naredni period smo pripremili plan proširenja asortimana na tkanine za uniforme za različite delatnosti. Do sada smo izgradili dosta dobru poslovnu bazu, te sada radimo samo nadogradnju postojećeg asortimana i usluge. Trudićemo se da i dalje uspešno poslujemo i da ostanemo prepoznatljivi na tržištu - što znači visokokvalitetna ponuda i profesionalni odnos prema svakom klijentu.


Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže Vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu - koje su njihove prednosti a koje mane u odnosu na muškarce?

- Bez obzira na sve, ja uopšte ne pravim polne razlike i deobe u biznisu. Uvek sam se ravnopravno osećala sa muškarcima. Nikada nisam bila sprečena u postizanju nekog cilja zato što sam žena. Čujem da je ženama u biznisu teže, možda i jeste, ali žene su u ovo moderno vreme spremne da naprave korak više od muškaraca da bi uspele. Ovaj veći trud se uvek manifestuje dobrim rezultatima. Ja sam malo privilegovana jer se bavim tekstilom, koji je bliskiji ženama, te nisam osetila težinu kao žena menadžer u odnosu na, recimo, ženu menadžera u građevinarstvu ili u nekim drugim, nazovimo muškim branšama.


U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?

- U životu je najvažnije da znate šta hoćete. Morate postaviti jasne ciljeve. Moja baka je govorila: vredan i pošten uvek negde stiže. Ja sam stvarno vredno radila. Moj moto je da celi život treba da radite na sebi, raditi oko sebe (porodica, prijatelji, saradnici, klijenti) i raditi za "sebe" (moja firma, moj tim). Vizija, jasan cilj i rad, po meni znače USPEH.
RADNA BIOGRAFIJA
Ljiljana Karanović je svoju prvu firmu osnovala 1988. godine, a 1992. godine pokreće trgovinu uvoznih modnih tkanina. Ljiljana kaže da je ovim poslovnim potezom spojila lepo (tkanine) i korisno (biznis). "Vredno sam radila i tkanine birala s ljubavlju i, naravno, rezultati takvog spoja su se brzo pokazali. Naši klijenti su postali gotovo svi vodeći brendovi, što nam je i bio cilj", kaže Ljiljana.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
izvor:eKapija