Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
zorica7 blog

Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
„Nedelja – dan bez budućnosti“, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.
Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške „Zdenka“ sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.
Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.
„Nedelja – dan bez budućnosti.“ Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.
Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta...)
Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.
Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči „ne delati“, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: „Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.“
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.



P.S. Dragi moji blogeri..karikaši...negde ću vam pisati kako ja čuvam nedelju i danas kako se upinjem da pored ovog brzog života i svojoj deci prenesm radosti nedelje....

Pišite da li uspevate Vi da sačuvate NEDELJU..?



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 6  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

zjovan29 (55)
Zorice opet moram reći rečeno: postoji nedelja i dalje za sve one koji cene taj dan,dan odmora. Nebih rekao da je svima i pre bio praznik. Zorice pošto si u blog prenela osobno iskustvo iz Novog Sada zato te i jesam pitao dali osetiš istu važnost nedelje u novoj sredini gde isto tako ima puno vernika samo sa drugom trediciom.
#7, 07.10.2010 - 14:03
zorica7 (54)
Na žalost Živane..ja ne osećam tu lepotu ovde..jer sam kao istrgnut cvet iz svoje zemlje presađena ovde i posle 25 godina nisam se klimatizovala skroz..Ja doduše napravim sebi praznik uvek..i sada deca idu u crkvu i ja sa njima kad stignem..dok su bili mlađi stalno sam ih vodila..spremam nedelnji ručak..radim stvari koje se samo nedeljom mogu oi tako to..bila sam dežurna pa idem da odmorim..ovaj vikend sam slobodna ne dežuram pa ću imati tu nedelju kao nekad..pozz
#6, 01.10.2010 - 10:27
zjovan29 (55)
Zorice verujem da bi mogla pisati danima o lepotama običaja Novoga Sada ali dali je suda ko u Novom Sadu.
Pošto živiš u Podgorici i pošto si verujem prošla dosta sveta volio bih da napišeš kaoko je tamo,dali je i tamo tako ko u tvome Novom Sadu ?
#5, 01.10.2010 - 10:21
zjovan29 (55)
Postoji nedelja i dalje za sve one koji cene taj dan,dan odmora. Nebih rekao da je svima i pre bio praznik,zavisi s čime se neko bavio u životu a pogotovo goje je godišnje doba.Za paora neme ni svetka a ni petkas tako kaže stara poslovica.
Bez obzirana o nedelja je bila dan okupljanja familija,poseta rođenim i bila je mnogo opuštenija.Glad za imati nešta više uništio je nedelju i naputu je da proguta nas gladne a da nismo niti svesni toga.
Ovde je postavljena nedelja kao teza ali mi nemamo više ni sna odgovarajućeg a kako li odmora jednog dana u nedelji.
Postadosmo roblje sdvojih gladnih očiju a sve je sito samo oči nisu.
To ti je što ti je !!!
#4, 25.09.2010 - 23:02
Nemoj Živane tako..nedelja u Vojvodini to je nešto osebno..pa kad zazvone 7 crkvenih zvona ceo Novi sad kupa se u njihovoj muzici.....a ulice pune nedelno-svečanog sveta..prodavnice ne rade..sve nekako imam svoj poseban miris....o ovom bih ti mogla pisati danima..
25.09.2010 - 23:14
zorica7 (54)
Трудим се да је имам...неделјом кад устанем..упалим кандило у кући..некад сам одлазила у цркву са децом...па се онда спреми празнични ручак..па се испланира неделја поподне....да ја умем да прикочим и умем да уживам у малим стварима..
#3, 16.09.2010 - 20:58
dare-49 (56)
Na zalost ovaj tempo zivota mi ne dozvoljava, a tako bih voleo da je vratim. Ne znam kako da prikocim. Mozda vi imate neki lek?
#2, 16.09.2010 - 20:48
super tije ovo
#1, 10.09.2010 - 21:48
hvala...pogledaj i druge
10.09.2010 - 22:09