Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
unans67 blog

IN MEMORIAM - IVICA MANOJLOVIĆ

Umro je Ivica Manojlović.

Zaprepastila sam se kad sam to čula.

Imao je samo četrdeset četiri godine. Godinu dana je bio stariji od mene. Kako strašno i konačno zvuči to "bio"!

Već godinama ga nisam videla i nisam bila u kontaktu s njim, ali takve stvari čoveka šokiraju.

Umro je, valjda, od srca. Tako mama kaže.

Uvek je bio debeljuškast, ali ništa dramatično, kaže mama koja ga je videla, kaže, prošle godine kada je pokušao da prevari mog tatu i da mu plati 13000 EUR za kuću u Begeču koja je vredela bar dva puta više i za koju je tata kasnije skoro toliko i dobio. To je, valjda, jedino što kao čoveku mogu da mu zamerim. A to, u stvari, i nije za zameriti. Svako pokušava da prođe najbolje što može. Na prodavcu je da se raspita koliko mu kuća vredi, a ne da je da prvom ko ponudi pare.

U stvari, ni ne znam kakav je čovek bio. Znam ga samo kao dečaka od šesnaest koji je bio zaljubljen u mene. Njegov brat se zabavljao sa mojom sestrom godinu dana, i za to vreme smo svi stalno bili zajedno. Bili smo kao jedna porodica. I roditelji su nam se družili, i to intenzivno. Bili su to divni ljudi, vrlo savremenih nazora. Sa pokojnim čika Stankom, njegovim tatom, mogla sam da pričam o svemu i svačemu, kao sa drugaricom, što nisam mogla ni da zamislim sa svojim tatom. On i tetka Ivanka su imali divan brak, prvenstveno zahvaljujući njemu, jer je on bio divan muž i otac. Zavidela sam im na takvom braku i harmoniji, upoređujući ga sa očajnim spojem mojih roditelja, koji četrdeset pet godina žive kao pas i mačka.

Bilo je to vreme kad je još ceo svet bio moj. Bila sam lepa, mlada i uspešna. Fantastičan đak, išlo mi je od ruke sve čega bih se dohvatila. Tada sam još sve mogla. Greške koje sam u životu napravila i koje su me dovele dovde gde sam sad došle su kasnije... Budućnost je bila preda mnom.

Tog sam se leta zaljubila u svoju prvu ljubav, Bokana. Proveli smo zajedno divnih mesec dana, a onda je on odjednom, bez ikakvog povoda i objašnjenja, sve prekinuo. Kasnije su mi rekli da je za to kriva njegova mama, da mu je ona rekla da prekine tu vezu. Nikad nisam saznala pravu istinu, niti sam ikad posle toga razgovarala sa Bokanom. Znam da sam preplakala pet dana posle tog raskida. Ivica me je tešio, a kako je njemu bilo da teši devojku u koju je zaljubljen jer ona pati zbog drugog, samo je on znao. Koliko sam ja njemu ostala u sećanju, ne znam. Znam da se posle oženio nekom Mađaricom, da je ostao u braku, za razliku od mene, i da nije imao dece.

Radio je u piceriji "Ćao", tako kažu. Ne idem u picerije već godinama, ja ih ne jedem, a sinu ih napravim kod kuće. Nisam probala njegove pice. Neko od vas ih se možda najeo.

Mora da Neđa, njegov brat, koji mi je uvek bio vrlo drag, pati mnogo za njim. I tetka-Iva, naravno. Pretpostavljam, i žena.

I eto. Ode čovek. Zabolelo ga je nešto u grudima i umro je na pravdi Boga, pre nego što je doživeo mnogo toga što je mogao i što je trebalo.

Nisam mislila na njega godinama, a sad, otkad sam čula za to, često ga se setim, i pomislim: "Eto, ovo Ivica, ni kriv ni dužan, nije doživeo." Makar to bilo divljanje klinaca u Beogradu, u protest zbog gej parade...

Pokoj mu duši, i laka mu crna zemlja. Prah prahu, zemlja zemlji... i gotovo.

Nije ostalo iza njega ni dete, da se kroz njega produži. Živeće dok žive sećanja na njega.

Eto šta ti je život...



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 3  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: