Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
zjovan29 blog

SVE ĆE DOĆI NA SVOJE ...

„Sestro, sestro Saro dodjite u sobu broj 1!“ -

culo se iz bolnickog interfona, decijeg odeljenja negde u Austriji.

Pozurila sam i tamo zatekla sefa odeljenja kako pokusava da se sporazume sa pacijentom.

Sicusan decak sa nebo plavim ocima virio je uplaseno ispod bolnickog pokrivaca. Pokraj njega stajala je zabrinuta mama i placuci pokusavala da objasni lekaru pojedinsoti oko malenog.

„Dobar dan, ja sam sestra Sara i mi se razumemo, zar ne? “

Osmeh na majcinom licu postao je tako sirok i pocela je da prica bez da napravi pauzu.

„Ja cu vam sve prevesti i ubuduce dok ste u bolnici brinucu se o vama, nastavila sam tiho da joj objasnjavam. Ako vam bilo sta zatreba, samo me potrazite.“

Gorele su planine. Nekad nase planine. Ratovalo se u to vreme u Bosni i mnogim drugim delovima nase bivse drzave. Dolazila su bespomocna deca sa majkama, izmucena od puta, gladna, bolesna, promrzla.

U bolnici se govorilo jednim jezikom -“jugoslovenskim“. Ovde smo svi bili isti. Majke, bez obzira na veroispovest i razlicitost u izgovoru, su mi verovale i ja njima.

Ostajala sam duze posle zavrsene smene da bi pricala sa njima, plakala i delila tugu podjednako kao i radost kad bi koje dete ozdravilo i napustilo bolnicu. Mnoge sam odvezla do izbeglickih domova, nakon napustanja bolnice, jer nisu imali za taxi. Znali su gde mogu da me nadju, a ja sam se trudila da im pomognem i onda kad sam imala slobodan dan.

Plavooki deckic je iz dan u dan bio sve bolje. Provodila sam dosta vremena u njihovoj sobi i za vreme nocnog dezurstva. Obecala sam da cu ih pronaci u izbeglickoj kuci i posetiti. Bili su daleko od grada. Izolovani u planini. Maleni je imao i nesto stariju sestru. Sa njima je bio i otac. Jedan od malobrojnih koji su uspeli da izadju zivi.

Proslo je nekoliko nedelja i ja sam resila da isprobam svoje vozacke sposobnosti i krenem da trazim ljude za koje sam znala da tamo negde na planini zive u nekom domu.

Voznja je trajala dugo. Put krivudav i toliko uzak da sam mislila da nikad necu stici do vrha, a kamoli nazad u grad. Sve je na kraju dobro zavrsilo.

Pronasla sam ih. Izasla sam iz auta i prema meni je krenula masa ljudi i dece da me pozdravi. Imala sam neke bombone i podelila klincima a onda pitala za familiju koju trazim i odveli su me do njih.

Izmedju alpa. Na samom vrhu gde se cinilo da nebo dodiruje njihove vrhove a sunce zatvara nebeska vrata, pronasla sam poznati osmeh malenog decaka i njegove mame. Stajali su u cudu i nisu verovali da sam to ja. Da sam dosla da ih potrazim i vidim gde zive.

Tu je zapocelo nase prijateljstvo koje traje skoro dvadeset godina. Davala sam i pomagala kad god sam mogla i koliko sam mogla.

I sve bi bilo lepo da ljudi ne zaborave sve ovo, cim im krene malo bolje u zivotu. A ja sam verovala da ovakve stvari vezuju ljude kao i krvno srodstvo. Da geni, ti ludi geni nisu ni vazni jer koliko puta su nas i oni izneverili, a neki obicni nepoznati ljudi obradovali.

Trudila sam se svaki put iznova kad bi smo posrnuli na tom nasem putu prijateljstva. Oprastala!

I dalje pomagala siroj i blizoj njihovoj rodbini i govorila sama sebi, ti to radis samo zbog sebe. Zbog svoje duse i svog srca. Pruzi im ruku ma kako oni to tebi vratili.

I doslo je da mi vrate. Da, razlog nepoznat!

Ne zelim vise ni da znam, zasto?

Rekla mi je prijateljica: sve ce doci na svoje! A sta mi drugo preostaje, nego da joj verujem.

izvor:sarahstory




 
Interesantno
pozitivni glasovi: 8  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

Sve dodje na svoje,nazalost nekada kasno,,,ljude sreca inovac cesto ponesu do zaborava kada nije bilo tako
#2, 04.11.2010 - 19:01
Rekli smo ništa nije slučajno.Život je pun ispita.
04.11.2010 - 19:19
RRAAKK (53)
Da uvijek sve dođe na svoje
#1, 02.11.2010 - 00:24
ako postoji volje
02.11.2010 - 01:51