Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
IIPANTERII blog

jedna lepa prica :"SHILA"

ŠILA


U meni se rodila jedna jedina zelja i potisnula sve ostale: zelja da Ga vidim. To cak više nije bilo pitanje zelje ili maštanja, ja sam morao da Ga vidim. Bilo mi je dosta prica. Rekli su mi: tim svojim ocima ne mozeš u mraku ni prst pred nosom da vidiš; ne mozeš da vidiš šta je iza ovog zida, ali do tvojih ušiju dopire jecaj i ti znaš da to dete u kolevci place. Uši su bolje od ociju, govorili su mi, uci da gledaš ušima mesto ocima! Svaka knjiga cita se ušima, jer oci vide samo papir i olovne znake, a sadrzinu upija tek ono unutrašnje uho koje guta necujni glas u nama dokcitamo. Glas procitanog je ono što odzvanja u našoj svesti i razotkriva nam svetove, a nipošto ono što nam se mice pred ocima.

Hvala vam lepo, rekoh posle mnogo godina. Dosta mi je tog tihog ratovanja ociju i ušiju. Sam Bog zna koliko sam naprezao svoje uši da bih njima progledao, ali me je nesnosna svetska buka i sveopšta zbrka reci uvek nanovo terala da pobegnem u tišinu. Svako je imao svoju pesmu za uši, svoje knjige za ono unutrašnje uho, i svako je rezao kao pas na tude pesme i tude knjige. Oci su mi jedine ostale, da se njima zagledam u daljinu i kazem sebi: ti nisi pas, ti si covek.

Tako se u meni ucvrstila ta luda, ta neostvarljiva zelja da Ga vidim, da stanem pred Njega i kazem: Ovo si Ti, ovo sam ja; sve ostalo je nebitno.

Ali mi je godinama izmicao, skrivao se po religijama i konfesijama, u prevarnim i pravovernim sektama, iza uzdrzanih ikona i jarkih slika ljubavi, u zabranama i biljnim ornamentima. Krio se iza slova i zareza svetih knjiga koje moje uši nisu mogle da vide, da pojme, koje su me zbunjivale svojim razlicitostima i iskljucivošcu.

Onda sam jednog dana iz pouzdanog izvora saznao da se zatvorio u maleni hram na obali jednog jezera, stešnjenog divljim gorjem u srcu indijske zemlje Radzastan. Umoran od maski i pretvaranja, sedeo je tamo na oltaru onakav kakav jeste, u svome prvobitnom liku, primajuci svakodnevne ponude od svog vernog sveštenika.

Pojurio sam u Indiju. Je li to ikona ili simbol, pitao sam starog brahmanu, stigavši u Dzajpur. Nije, rekao mi je. Je li onda idol, kip ili bozanstvo kakva imate po celoj Indiji, pitao sam uporno. Ne, rece mi glasom ravnim kao Dekan, to nije ni idol ni kip, niti bozanstvo. To je On licno. Ali kako onda, navaljivao sam, kako onda stotine i hiljade i milioni ljudi ne hrle u taj hram da Ga vide, da vide Boga licno? Toceš znati sam kad bude vreme, rece mi i vrati se svojoj vatri i svojim mantrama.

Ipak je imao još par slobodnih trenutaka zemaljskog vremena da mi objasni kako da stignem tamo: uhvati bus, rece mi, koji vozi iz Dzajpura za Nathdvar. Negde iza Adzmera, kada zadete u planine, pitaj gde se silazi za Vidjanagar. Tu sidi, prodi puteljkom prašumu i u selu ceš naci hram.

Ovde u Indiji covek se poraduje i kad jedna muka dode da zameni drugu. Barem zbog promene i raznolikosti. Tako se i meni nebo otvorilo kada se pretesni, uzavreli autobus, pravljen za patuljaste Indijce, zaustavio i pustio me napolje. Nadoh se na prašnjavom putu, usecenom u sivu liticu. Posvud oko mene priroda je pretila: sparušeni obronci planinskih vrhunaca uranjali su u vlaznu prašumu u kotlini, a tu i tamo iskrsavala su gorska jezerca s malim kamenim svetilištima na svojim obalama. Podoh stazicom koja se odvajala od druma i spuštala u prašumu. Na kraju te stazice, kako su mi objasnili u autobusu, leži Vidjanagar, što na njihovom jeziku znaci grad znanja.

Nisam ga, naravno, mogao iznenaditi, jer On je morao znati za moju nameru još pre no što me je stvorio, ali mi se ipak svidalo da mislim o sebi kao o neocekivanom gostu kojice uneti malo radosti u kucu koju posecuje.

Nakon jednog sata hoda stigoh u nešto što je najviše licilo na srednjovekovnu naseobinu planinskih stocara: kuce razbacane po bregovima, sve do jedne od grubo tesanog kamena i zivog drveta, nigde kabla, nigde antena. Kaldrmom natopljenom blatom kretali su se seljani, vecina pešice i tek poneki na biciklu. Moj dolazak nije prošao nezapaženo. Štaviše, po nacinu na koji su me spontano okruzili i krenuli ukorak sa mnom cim zadoh u glavnu ulicu shvatio sam da su vrlo retko imali prilike da vide belog coveka. Nisu bili ni najmanje neprijatni niti podozrivi, vec samo detinje radoznali.

Ovo je podgrevalo moje nade. Sada vec prilicno van sebe od uzbudenja, osvrtao sam se unaokolo i gotovo pribojavao trenutka kada cu ugledati hram. Mrzeo sam to stanje treme pred susret s nekom vaznom licnošcu, kada vam srce u grudima podrhtava i dah se koci, kad cudna nemoc obuzima noge i snaga nestaje iz glasa. Koliko je tek vazna licnost koju cu danas videti!

Odmah se za mene našlo pet-šest sagovornika, iako nijedan nije znao engleski, a ja nisam govorio hindi. Za ovaj razgovor, medutim, bile su dovoljne dve reci.

- Vidjanagar? - upitao sam jednog debeljka s brkovima.

- Vidjanagar - odgovorio je spremno i nastavio netremice da pilji u mene.

- Mandir? - upitah ponovo, koristeci indijsku rec za hram.

- Ah, mandir, mandir - potvrdi on i uputi me prstom uz puteljak koji je vodio na obližnje brdo obraslo gustom šikarom. Ljubazno mu zahvalih i krenuh puteljkom koji je napuštao selo i vijugao uz breg cija se suprotna padina, kako sam uskoro video, strmo spuštala u prostrano modro jezero. Dok sam se uspinjao, celog me obli hladan znoj, ne od oktobarske sparine, vec od straha.

Šta ce ti sve ovo, zapitah se i stadoh. Šta ce ti ovo? Koji to bog sedi na oltaru nekog hrama u pustolini, danas pred kraj dvadesetog veka? Ako si vec toliko naivan da veruješ pricama, ne moraš biti toliko glup da se petljaš sa kojekakvim divljackim kultovima. Otkud znaš ko stvarno sedi iza tih zidina? Moze da se desi da te više nikad ne nadu, da te šuma proguta kao mnoge pre tebe. Ili, u najboljem slucaju, da ostaneš bez par desetina dolara koje ceš ostaviti Bogu u zamenu za blagoslov. Nije li vreme da se smiriš?

Izdrzao sam napad i nastavio dalje. Um je ucutao, svestan da je prekasno. Uskoro sam stigao do predvorja jednog malo i ocito veoma starog hrama. Ovde, na severu zemlje, imao je u sebi dosta od onih budistickih tvrdava-hramova kakve sam vidao po slikama iz Leha i Ladaka: masivan zid bez prozora, sa nišama kao za puške i gredama koje su virile izmedu spojeva kamena, i sve to znalacki isklesano u bareljefne likove od kojih prepoznah jedino Šivu s polumesecom na celu.

Na ulazu u hram, neki cicica u belom dhotiju seckao je makazama listove zbunja i skupljao ih u bakarnu piksidu. Dok sam prilazio, on podize pogled ka meni i susretoh se sa ispijenim, preplanulim licem punim bora i zaraslim u kratku belu bradu; zagledao se u mene ocima izmedu kojih je polazio i celom se penjao beli znak od sasušenog blata, znamenje verske pripadnosti. Vec sledeceg trenutka njegovo lice razvuce se u osmeh. On brizljivo odlozi makaze i piksidu na klupicu pored puta i pohita šepavim hodom ka meni, šireci ruke kao da smo stari prijatelji. Eto ti tvog strašnog razbojnika!

- Namaskar, dobri gospodine - rece na engleskom, s onim neizbeznim indijskim akcentom. - Dobrodošli u naš dom! -

- Poštovanje - uzvratih ljubazno. - Vi govorite engleski? -

- Školovao sam se u Londonu kod rodaka. Posle sam još dosta putovao po svetu pre nego što sam se povukao ovamo sa suprugom, da obozavamo Šri Bhagavana. -

- Mislite Boga? -

- Da, naravno - rece smešeci se. - Ali, smem li da upitam šta vas dovodi u ovu zabit, daleko od svih puteva? Naš hram nije medu poznatim mestima hodocca. Ja sam valjda jedini covek u krugu od pedeset kilometara, ako tu ne racunamo moju suprugu, koji govori engleski. Verujem da niste ovde slucajno - dodade i pogleda me pronicljivo.

Da li on zna, upitah se s iznenadnim grcom u stomaku. Da li bi zaista mogao znati?

- Šta vi mislite? - rece, kao da mi odgovara na misao, i ja se trgoh. Ali, cekaj, to je moglo biti dvoznacno. Mozda me on samo pita šta mislim o svom dolasku ovamo.

- Voleo bih da znam kakvo je to lišce koje ste brali - rekoh da promenim temu, još uvek nespreman da prevalim preko jezika pravi cilj svog dolaska.

- To je lišce biljke tulsi. Indijski bosiljak. Veoma lekovita i sveta biljka. Neki od nje prave caj, a mi je koristimo u obredu obožavanja Šri Bhagavana. On je mnogo voli. -

- Voli je? - ponovih, sluteci da se priblizavamo temi. Kako je samo neposredno to izustio ovaj sveštenik, kao da govori o nekome ko sedi u drugoj sobi i ceka da mu se donese lišce koje ce da gricka.

- Tulsi devi je omiljena biljka Šri Bhagavana. Ustvari, ona nije biljka, ali to je duga prica. Pretpostavljam da niste potegli cak ovamo samo zbog toga. -

Došao je trenutak. Više se nije moglo vrdati.

- Ja sam… - poceh, cineci se vec sad samom sebi smešan. - Vidite, ovo ce možda glupo zvucati, ali ja…Ne znam kako to da formulišem…Ja sam cuo da ovde kod vas živi Bog. Onaj pravi, kako bih rekao, to jest…ne kip ili slika, ili bilo šta drugo, nego baš On. -

- Da, da, On je tu - rece sveštenik bez imalo muke, kao da to ponavlja svaki dan, glasom vedrim i jednostavnim.

- Tu je? - promucah. - Bog je tu? -

- Da, da, tu je, ali sad se trenutno odmara. -

- Odmara - uzvratih odjekom. Šta sam drugo mogao?

- Jeste, upravo je završio s ruckom i sad blazeno vari naš pirinac i dahl i, povrh svega, gulab-dzamone. Prosto obozava gulab-dzamone. -

- Vari? Pirinac i dahl? -

- I gulab-dzamone, povrh svega. Iz vrhunske kuhinje moje supruge Amritben Patel. zelim i vas da pozovem da se uverite u njeno kulinarsko umece. Nas dvoje cemo rucati za pola sata i dobrodošli ste da nam se pridruzite. -

- Kako da ne - uzvratih krajnje pometen. - Puno hvala. A poseta? -

- Ako mozete da sacekate do veceri, Šri Bhagavanu ce biti drago da vas primi posle vecernjeg aratija. To je uvek negde oko osam. Šri Bhagavan ce vas primiti kad odu vernici, ako vam tako odgovara. A sad me izvinite - rece i nestade u unutrašnjosti hrama, noseci makaze i lišce indijskog bosiljka u svojoj bakarnoj posudici.

Stajao sam u predvorju hrama i buljio u kapiju.

Sjajno. Bog je upravo rucao i odmara se. Vari. Bog!

Suocen s tim strašnim paradoksom, našao sam se u rascepu izmedu suprotnih osecanja. S jedne strane, ljuta skepsa terala me je da pljunem na sav taj azijski cirkus i vratim se kuci prvim avionom. S druge strane, opet, mislio sam: gde ima vece demistifikacije od ove? A tamo gde je demistifikacija najveca, gde se raspršio sladunjavi dim ezoterije - tamo je, kako sam duboko verovao, morala u goloj jednostavnosti lezati istina. Najzad, nisam valjda prešao toliki put da bi me na kraju oterala bedna slabost duha?

Narednih pola sata, koliko je ostalo do rucka, proveo sam bauljajuci po okolnom kamenjaru i šiprazju, obilazeci oko hrama kao macar oko lonca, zavirujuci kroz prozore onih nekoliko pomocnih koliba što su ležale iza hrama. U hram se, naravno, nisam usudivao da udem.

Kruzio sam oko hrama i mislio: tu je, dakle? U toj kuci? Zar baš izmedu ova cetiri zida? Takve su misli zaokupljale moj um sve dok nije poceo rucak.

Amritben Patel je bila prefinjena i pametna zena cija je kuhinja bila jednako pozeljna kao i njeno društvo u razgovoru. Lekar po profesiji, sada vec na pragu osme decenije, ona se na zadivljujuci nacin opirala starosti i njenim tegobama, krepko se krecuci kolibom s loncima u rukama i odmerenim, uvek prikladnim recima na usnama. Odevena u cvetni sari i jednobojni ljubicasti coli, izgledala mi je kao devojcica.

Sedeli smo na slamnatoj prostirci na podu i jeli iz tanjira od bananinih listova. Pirinac, dahl i, povrh svega, gulab-dzamone. Morao sam priznati da Bog ima vrhunski ukus. Sancta simplicitas. Tokom rucka nismo prozborili ni reci o razlogu moje posete, što sam smatrao dobrodošlom pristojnošcu s njihove strane, premda nikako nisam mogao zaboraviti ono njegovo zagonetno pitanje: "Šta vi mislite?". Pricali smo mnogo i veselo, o svemu i svacemu, ponajviše o dešavanjima u Evropi, iz koje ja dolazim i koja je njima ostala u ambivalentnim secanjima. Govorili su mi o svom životu u Londonu pa na Mauricijusu, gde su radili u farmaceutskoj industriji, pa o svojoj deci, unucima i praunucima koje nisu videli vec deset godina, otkako su se zavetovali na zivot u osami; o prilikama u svetu i o indijskoj istoriji, o Subhas Candra Bozeu i Hitleru, o Gandiju i Englezima, o Pakistanu i atomskoj bombi…

Vreme našeg druzenja isteklo je u prijatnom cavrljanju i par je sada morao na svoje svakodnevne duznosti. Bilo je šest popodne i sunce je vec doticalo obod okolnog planinskog venca. Ponudili su mi krevet u jednoj od soba, da pocinem posle rucka. Prihvatio sam opiruci se više iz pristojnosti nego iz nepoverenja. Dodir s krevetom, medutim, smesta je izbrisao sve misli iz moje glave. Stomak pun pirinca povukao me u dremez i tu sam ostao neodredeno dugo, krepeci se u ništavilu lišenom snova.

Probudila me je Amritben Patel.

- Vreme je - rece, blago me prodrmavši. Ustao sam gotovo uplašen, za trenutak ne mogavši da poverujem da je ovo što me docekuje java. Sobica se izmenila. Bio je polumrak i jedina svetlost dolazila je od nekoliko uljanih kandila u zidnim nišama. Ona su bacala titrave senke po slamnatom svodu i cinila su da se osecam sitno i nesigurno.

Napolju je bilo malo svetlije. Da smo bili u ravnici, sigurno je da bi sunce tek negde sada zalazilo. Ovako, stešnjeni u procepu masiva, mi smo se vec kretali kroz vece, dok su se na nebu pojavljivale prve zvezde predvodene Venerom. Pogledah dole ka selu i videh razbacano jato slabašnih, izdvojenih svetala koja su narušavala tamu udoline. Tek sada prvi put u moju svest dopre pesma dalekih ptica i miris uzavrelih esencija bilja. Misli su mi na cudan nacin bile mirne, uspavane, kao da su ostale zarobljene u vrevi okoncanog dana, i ja sam samo upijao, prateci Amritben Patel na putu ka hramu i trudeci se da suspregnem drhtaj koji mi se podizao iz dubine bica.

Spolja, hram je bio tamna mrlja, crna rupa na ljubicastom fonu neba. Jedino je iz onih niša na zidu izvirala neka škrta svetlost, nedovoljna cak i za blede senke. Na moje pitanje, Amritben Patel rece da se vecernji arati (njihovo bogosluzje) završio pre petnaestak minuta i da je poslednji vernik upravo malocas otišao.

- Uskoro ce vas Šri Bhagavan primiti - rece mi ozbiljnim glasom, pošto smo zastali na ulazu u hram. Sada sam u svetlosti predvorja mogao da vidim njeno lice sa mrezom bora zagledano u mene. - Moram samo da vam skrenem paznju na ispravno ponašanje. Kada stupite pred oltar, dobro bi bilo da odate dandavat. -

- Da odam šta? -

- Dandavat. Da se pružite po podu licem nadole i prema oltaru, i da izgovorite molitvu kojom cete ukazati poštovanje…-

- Koju molitvu da izgovorim? - upitah u panici.

- Sasvim svejedno - rece ona. - Onu koju znate. Šri Bhagavan gleda srce. -

- A hocu li…hocu li moci da pricam s Njime? -

- Ne znam. To zavisi od vas - rece i stupi u hram, a ja pohitah za njom. Nadosmo se u uskom, zagušljivom hodniku, solidno osvetljenom istim onakvim kandilima po zidnim nišama. Vazduh je bio tezak od goruceg tamjana i sandala. Ovde sam morao da izujem cipele i operem stopala u bakarnoj kofi. Na kraju hodnika, posle niza od nekoliko bocih vrata, cekao nas je ulaz u glavnu prostoriju. Ulaz beše obavijen mermernim okvirom duz kojeg su tekla cudesna slova devanagarija, a umesto vrata na tlo je padao zastor od bogato nabrane zelene coje.

Ukopao sam se u mestu i zakovao pogled za taj zeleni zastor.

- Hajde de - nasmeja se Amritben. - Necete valjda sada da se neckate? -

Ali ja sam stajao tamo kao okamenjen i buljio u zastor. Srce mi je tako damaralo kao da je htelo da probije slepoocnice, a dah se na mahove zaustavljao u dijafragmi i nije mogao dalje.

- Dobro, ja cu da cekam - rece ona. - Necete moci tu da stojite celu noc. -

Iznenada postade uzasno zagušljivo od tog silnog sandala i tamjana i pobojah se da se ne srušim pred ocima ove zene. Istovremeno sam osluškivao ne bih li uhvatio ma kakav zvuk iz te prostorije koji bi mi otkrio šta se unutra dešava, ali se nije culo ništa više od pucketanja plamena u kandilu i mog teškog disanja.

Hocu li moci? Sada mi je ova sumnja u sopstvenu snagu razdirala grudi. Tamo unutra, u tom oblaku mirisa, navodno sedi On - Jahve, Bog Otac, Alah. Sedi Višnu, Bhagavan, Elohim, nazovite ga kako god hocete. A ja sad treba da udem i nadem se pred Njim, ni pred kim drugim nego pred Njim!

Naravno da sve do ovog casa nisam ni upola verovao u ono što sam radio. Naravno da sve do ovog trenutka nisam mogao poverovati da pod bilo kojim zemaljskim krovom sedi licno Bog. Ali, ovaj trenutak je menjao sve. Nešto je stajalo preda mnom i negde sam morao da udem. Skepsa i cinizam, moji stari prijatelji, netragom su nestali i ostavili me sasvim samog.

Amritben je reagovala. Našavši se u par koraka kraj mene, blago me uhvati pod ruku i provede kroz zeleni zastor. Još pre no što sam se usudio da pogledam oko sebe, ja se bacih na pod i zagnjurih glavu u hladni mermer, istresajuci iz sebe sve molitve i iskaze pokornosti koje sam znao.

- Sad slobodno ustanite i pogledajte Šri Bhagavana - zacuh blagi sveštenikov glas. Polako se pridigoh, više mrtav nego ziv, i obazreh oko sebe. U maloj, zadimljenoj prostoriji nije bilo nikoga osim bracnog para i mene.

- Bhagavan…? - promucah, a sveštenik pokaza ocima ka oltaru.

Tamo, na raskošnom oltaru od crvenog mermera i rezbarenog drveta, videh hiljadu nepoznatih sitnih stvari, a medu njima, na uzdignutom postolju i majušnom prestolu, pocivao je veliki crni kamen. Crn kao noc, gladak i sjajan, sa jednom jedinom braonkastom prugom koja se spuštala dijagonalno niz crno telo. Kamen.

- Mozete mu uputiti molitve - rece mi sveštenik.

- Kako da ne - uzvratih drhtavo. - Samo da malo…razgledam. -

Kamen beše dopola "odeven" u ruzicastu pelerinicu opervazenu perlama i biserima. Kraj njegovog "prestola" goreo je mirišljavi štapic u cijem mirisu prepoznah ruzu, a kad se malo primakoh, videh da na površinu kamena beše nezno naneseno ono isto lišce bosiljka što ga je sveštenik brao. Obla površ kamena slabašno je svetlucala u svetlosti kandila, a kasnije sam saznao da je to od sandalove pomasti kojom je bila premazana.

- U redu je - rekoh posle nekoliko minuta. - Uputio sam molitve. -

- Kad je tako, mogli bismo da krenemo i ostavimo Šri Bhagavana da pocine - rece sveštenik. - Zapravo, vi krenite, a ja cu vam se pridruziti. -

- Još obaveza? - upitah, jedva suzdrzavajuci otrov u glasu.

- Treba da ga stavim na spavanje - rece i nestade u jednoj od sporednih sobica.

Te veceri smo sedeli sve troje u njihovoj kucici i ispijali vrelo mleko sa kurkumom i dumbirom. Ljubazno su me pozvali da prenocim kod njih, što sam rado prihvatio, srecan što više ne moram da mislim o tom problemu kojeg sam se bio setio tek kad je pocelo da se smrkava. Mleko je na mahove bivalo ljuto i otkrio sam da mi to prija u naporu da sredim misli, ili barem da ih zanemarim.

Glava mi je bila prepuna misli, pravi haos. Reci su se rojile i nestajale: šta je ovo, animizam, totemizam? Kako se ono zvaše: panteizam, hilozoizam? Od ove navale izama spasavala me je ljutina dumbira u mleku i fina sladunjavost kurkume.

- Kurkuma je zdrava za srce - prozbori Amritben, a onda, posle duže pauze, nastavi: - Danas ste dobili veliki blagoslov. Najveci. Šri Bhagavan je bio jako lepo raspoložen i delio je blagoslove kao nikada dosad. -

- Raspolozen? - opet odjeknuh, svestan koliko glupo to zvuci.

- Zar niste videli? - zbuni se ona. - Sijao je! -

Da - pomislih - sijao bih i ja da me premazu sandalom!

- A da li biste…- poceh pa se zbunih. - Da li biste mogli da mi objasnite kako Šri Bhagavan…mislim, ovako…? -

- Otkud Šri Bhagavan u ovom obliku? - dovrši sveštenik i zivnu. - Odmah cete saznati. Ovaj Njegov oblik se zove Šila. Ali, prvo da objasnim oko Tulsi devi. -

- Bosiljka? -

- Ne, Tulsi devi nije bosiljak. Ona je uzvišena boginja, vecna pratilja Šri Bhagavana, koja se jednom prilikom sticajem okolnosti udala za jednog strašnog demona. -

- Demona? - odjeknuh i reših iznerviran da to više necinim.

- Jeste, demona po imenu Šankacuda. Jezivog demona cije se ime i danas sa zazorom pominje iako je s njim svršeno. Elem, taj Šankacuda je posedovao takve stravicne moci da je bez prestanka zlostavljao deve…-

- Izvinite, a ko su deve? -

- Deve? Uzvišena bica, boziji pratioci. Nešto kao andeli. Oni upravljaju elementima i za to direktno odgovaraju Šri Bhagavanu. Ali, ponekad se satanska bica uzdignu iz svog mulja do neslucene snage i tad pocnu da prave svašta. Tako i ovaj Šankacuda. Nikog nije ostavljao na miru. Cak mislim da se i Tulsi devi udala za njega po prinudi, ali nisam siguran. Onda su se deve okupile u tajnosti i zatražile savet od jedne osobe koju ovde ne smem da pomenem. "Kako da uništimo tog Šankacudu?", pitali su, a ova im osoba rece: "Samo na jedan nacin. Njegova zena mora biti obešccena. To ce ga toliko zaboleti da ce trenutno ispoljiti veliku slabost, mušku slabost srca koju ni demon ne moze izbeci, i tada jecas da ga uništite. Ništa drugo nece ga izbaciti iz ravnoteze." Sad su se deve našle u neprilici: ko ce obešcastiti Tulsi devi, tu uzvišenu gospu, boginju nad boginjama? Brahma je odmah odbio. Šiva uz malo oklevanje. Najzad su prišli Šri Bhagavanu i ponizno mu izlozili svoju molbu. On je, jasna stvar, odmah pristao da bude taj koji ce "uprljati" ruke. Kako i ne bi, kad je upravo On i uredio da se stvari tako dese ne bi li došao do Tulsi devi na zaobilazan i samim tim lepši nacin!

Šta je potom uradio? Znajuci da nikakvim sredstvima nece naterati gospu da se odrekne cestitosti, makar bila udata za najcrnjeg demona, preuzeo je na sebe oblik Šankacude kad ovaj nije bio tu i u tom obliku obljubio Tulsi devi. Ona je, medutim, odmah shvatila da to nije njen muz - jer niko ne ljubi kao Bhagavan - i u strašnom gnevu što je oskrnavio njenu cednost rekla mu: "Ti si tako bezosecajan! Ja sam bila cestita supruga, verna svome muzu, a šta sam sad? Ti nikada ne misliš na druge! Imaš kameno srce i zato te proklinjem da postaneš kamen!" A Bhagavan, baš pre no što ce se izmetnuti u Šilu, rece joj: "A ja tebe proklinjem da postaneš biljka!" i vrati joj milo za drago. Tako se uistinu i desilo. -

- A onaj demon? - upitah.

- Njega su se rešili. Poludeo od muke i ljubomore pa postao neoprezan. Danas, naravno, ima drugih demona, pun ih je svet, ali su sitniji, prikriveni. Nema više te velicanstvenosti…-

- Znaci, Bog i Tulsi su se ustvari mrzeli? Kako i zašto onda…-

 

Interesantno
pozitivni glasovi: 8  |  negativni glasovi: 1

Napiši komentar:

........
#1, 24.11.2010 - 00:36
neobican komentar,ali valjda to znaci da je tekst procitan i da je utisak:"bez komentara"

pa i to je lepo :)
24.11.2010 - 00:48