Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Cipsika blog

-Pogledaj me. Samo me pogledaj I izgovori to. Ne budi kukavica kaži mi u lice ono što samo možeš da napišeš u poruci. Kaži mi da ti ništa ne značim, I da si me odavno izbrisao kaži mi da je sve ovo nije vredno. Da ga je tako lako ostaviti, kaži mi da ti ništa ne vredim, da sam još samo jedna u nizu, da sam još samo jedna koju nećeš da upamtiš, samo još jedna koja ništa nije vredela. Kaži mi da su svi oni trenuci koje smo zajedno proveli samo gluma. Samo događaji koji nisu vredni pamćenja. Kaži mi da u njima nema uopšte istine, da tvoj pogled stvarno nije bio tvoj. Da tvoj osmeh nije bio pravi. Da tvoje reči nisu dolazile iz srca. Kaži mi da si onu pesmu koju si mi napisao samo našao na internetu, da onaj poljubac što si mi uzvratio na kiši bao samo zato što nisi hteo da me odgurneš na sred grada. Kaži mi da je ona večera koji si spremio za naših šest meseci bila samo zato što ti se to veče kuvalo. Kaži mi da je tvoja majka samo slučajno banula ono veče kada sam je upoznala. Kaži mi sve to I gledaj me u oči I poverovaću ti. Kaži mi da me ne voliš gledajući me. I neću te više dirati neću ti više tražiti nikakva objašnjenja.

Gledao ju je kako se bori da ne zaplače kako se bori da ne pisti suzu, gledao je kako je boli I kako pati gledao ju je I nije više ništa osećao. Nije ništa ni smeo da oseća. Pogledao je I rekao joj ono što je tražila.

-Ne volim te, ne želim te više pored sebe. Ne želim da te vidim, da te dodirnem I da ti bilo šta kažem. Samo se pokupi I idi.

Okrenuo se I otišao. Ona je ostala samo da gleda. I da nema posmatra kako nestaje iz sobe, kako nestaje iz njenog života, kako polako odlazi ne želeći ni da je udostoji poslednjeg pogleda. Stajala je I nije mogla da se pomeri, nije mogla ni vazduh da udahne, jer se plašila da je samo taj jedan udah dovoljan da se više nikada ne sastavi, da se više nikada ne pokupi, da se više nikada ne zaceli. Želela je da samo sada nestane, da istopi u ovom trenutku I da prestane da postoji, želela je da prestane da se seća I da je opet mala beba, koja nema ni jednu jedinu uspomenu koju će da zapamti. Želela je da nema ništa I da počne od nule.

Ali koliko god ona to želela nije to mogla da dobije. Sada je samo mogla da pokupi ono malo što je ostalo od nje I da ode. Da ode odatle I da se ne okrene. Da ode I da ostavi ovo mesto puno uspomena, ovo mesto puno boli.

Čekao je iza zatvorenih vrata, I nije disao nije mogao ništa ni da uradi. Nije mogao da se pomeri. Samo je čekao. Čekao je da čuje vrata da čuje njene korake, da čuje njen hod kako napušta kuću. I kada se to desilo, I kada su njeni koraci polako nestajali čekao je da oseti olakšanje, čako je da oseti ono poznato opuštanje, onaj poznat osećaj kao da je konačno pušten sa lanca. Ali sada je samo osećao kako ga taj lanac još više veže, kako ga taj lanac još više guši, osećao kako se sa svakim njenim korakom koji se gubio taj lanac zateže još jače kako ga još više steže, kako ga guši, I ne dozvoljava mu da diše. Uhvatio se za vrat I skliznuo niz vrata, I pokušavao da se oslobodi ali nije uspeo.

Dani su prolazili, ali bol nije popuštala nije nestajala I koliko god se trudila, šta god da uradila, ili koja god da joj se sitnica desila sve ju je podsećalo na njega, sve je njemu želela da kaže, da mu prepriča I da se sa njim smeje ili da sa njim plače zbog toga. Ali njega nije bilo. Sam je tako želeo I ona je pokušavala da nastavi. Telefon je isključila broj promenila. Sa starim prijateljim raskrstila. Nije želela nikog pored sebe ko bi je mogao podsetiti na njega. Počela je iz početka kao što je želela. Ali taj početak je nikako nije sustizao. Imala je osećaj da samo stoji ispred starta, I da ne zna gde treba da krene, kojim putem da ide. I sve što može da vidi je polje iza nje. Polje puno poznatih, ali tako bolnih puteva, od kojih samo želi da pobegne.

Nije želeo, nije želeo da oseća, nije želeo da se seća, nije želeo da ga boli. Nije želeo da brine. Ali ipak nije mogao da pobegne od toga. Sve je delovalo pusto sve je delovalo sivo. Pokušavao je da promeni boju zidova, da promeni posteljinu I razmeštaj u sobi, ali ni to nije pomoglo. I dalje je mogao da je vidi kako šeta ovim stanom, I dalje je mogao da je čuje kako peva, kako se smeje. I dalje se okretao da je zagrli kada ujutru ustane. Na trenutak mu se čak I učinilo da ide, učinilo mu se da čuje njene korake, da čuje nju kako diše. Ali to su bili samo trenuci, I onda bi se setio da nije tu. Da ne šeta da ne peva, I da ne korača. Da sve to radi ali daleko do njega, Daleko od njegovog pogleda. Daleko od njega samog. Ljuti se na sebe što ga je svrbela ruka da okrene njen broj. Ljuti se na samog sebe što ga zna napamet. Šta ne može čak ni da zaboravi obrise njenog lica. Ljuti se na sebe što ona nije tu. Ljuti se zbog toga što je on kriv za to. Što nije ona otišla nego ju je on oterao. Ali najviše od svega ljuti se na sebe jer mu nedostaje, jer želi da je tu. da je tu pored njega, I da ne mora da se seća kako je bilo pre. Nego da može da oseća I da može napokon da se otrese ovog lanca koji ga steže oko vrata I da ponovo bude slobodan.

Uzeo je telefon I pokušao da zove, ali nije uspeo. Pokušao je da je nađe, ali mu nije išlo. Pokušao je da izgladi stvari, ali nije imao sa kim. Pokušao je da kaže koliko mu je žao, ali nije imao kome. Rekao je volim te, ali niko ga nije čuo.

11.12.2010. MG



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 16  |  negativni glasovi: 1

Napiši komentar:

ZVONKO970 (46)
ova je prica vrlo romanticna ali istovremeno i vrlo tuzna na srecu meni se nije desilo nesto ovako a da jeste verujem da danas nebi imalo ko da odgovori na ovaj blog dali se slucajno ovo desilo tebi, ili je to samo romanticno tuzna prica iz necije maste bilo kako bilo vrlo poucno za muski svet kako se placaju nepromisljene greske.
#1, 24.01.2011 - 23:40
ne.. ovo se meni nije desilo.. samo je proizvod moje maste.. hvala mnogo.. :)))
25.01.2011 - 18:24