Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
FERIBOT blog

U ZATVORU MI JE BILO LEPŠE

A zatvor je bio lep. Nemojte se smejati gospođo, zatvor je mnogo lepši od mesta na koje su vašu decu poslali. Da, sada se mnogi više ne smeju, sada se uglavnom plače. Ne brinite proći će i to, sve će se zaboraviti i svi ćete se ponovo smejati i bacati cveće na tenkove. Naravno da ćete posle ponovo plakati. Tako to ide. Meni u zatvoru jeste bilo lepo ali sam neprestalno plakao. Nisam ja plakao za drugima koji nisu imali sreće da dospeju u zatvor, plakao sam zbog sebe. Pa ipak sam i ja čovek a čovek najviše pati zbog samog sebe. Prevelika sreća je taj zatvor bio za mene pa sam od sreće plakao. To je meni ostalo od mojih predaka, oni su isto tako uvek plakali kada ih zadesi neka velika sreća, znali su oni da po zakonu prirode odmah potom dolazi velika nesreća. Sve na ravne časti. Mada više nema časti ni na ravno ni na krivo, tako da, jeste ipak je nesreća uvek veća. Ali sve je to subjektivno mišljenje.

Jednom sam se i ja zaljubio, onda se ona odljubila a ja patio. Posle sam dobio čir i migrenu pa je ljubav otišla u drugi plan.

Setim se te ljubavi svaki put kada neka granata padne blizu mog rova i probudi mi čir i migrenu. A ovaj miris, miris lešina, baruta, pasulja, buđi... Hm, tako mi je poznat. Ah da pa moj deda, to jest pradeda Živojin. Jeste i on je bio vojnik i to u više različitih vojski. Prvo je pre rata bio u kraljevoj konjici. Posle u ratu malo je bio četnik a malo partizan, sve u svemu najviše dezerter. Dezerter svake vojske koja je sve nasilno mobilisala kad god bi naišla. On je bar mogao da dezertira, njihove jedinice su blizu njegovog rodnog sela bile stacionirane, nije bilo teško dokopati se kuće. Ja sam ko zna koliko udaljen od kuće, u ko zna kojoj vukojebini, u ko zna čijoj vojsci, sa ko zna kakvim ciljem. Da, znam šta je cilj, cilj je da sami sebe uvedemo u ogromnu nesreću kako bi nam sutra u krilo legla ogromna sreća. Pa da vođe znaju zakone prirode pa zato ovo i čine za naše bolje sutra. Sva sreća da imamo ovako mudre vođe. Da su nam vođe neke gluperde oni bi težili da nam svima sreću donesu u krilo, e tu bi se zajebali jer onda odmah potom gomila nesreće dolazi, znam ja pričali mi stari. Pa taj moj pradeda dezerter posle rata sećam se, kako je samo to bio mudar čovek, ode na stočni pijac i pokupuje ovce za sve pare. E onda te ovce dotera kući, a njegova žena ih sve ošiša i ode da proda vunu a on mudrica ode na stocni pijac i proda ovce za iste pare za koje ih je i kupio. A novac od vune čista zarada, kažu da je tako prehranio porodicu. Ali jednom su ga vlasti uhvatile, sigurno ga neki brat, drug ili drugarica onako bratski prijavili vlastima, pa je zbog toga i u zatvoru malo odležao. To je bio moj deda. Ali on je posle ostareo, pa na noge nije mogao. Sedne tako na stolicu, drvenu, crvenu, uhvati je čvrsto staračkim rukama i priljubljenu drži za zadnjicu dok skoro nepokretnim nogama hop, hop i predje par metara za desetak minuta. Ostala mi slika u sećanju kako se sa sve stolicom kreće, sedi a ide moj deda. A kretao se samo kada je napolju sunčan dan da bi izašao na sunce ili kada mora da vrši nuždu, pa se onda iz sobe tako vuče do iza kuće gde se nalazio stari bakrač na koji bi se prebacio sa stolice i tako sedeći na njemu vršio nuždu. Ma muke žive ali on se nije žalio, ne deda se nikada nije žalio.

A ja se žalim, šta ću nisam k’o moj deda. Zatvor je bio lep. Front užasan. Ali ova bolnica je najgora. Lepe sestre se kikoću čekajući, sve već vlažne, da nas sakate velike vođe obiđu i poklone nam ordenje za izgubljene udove a njihov ud će one nagraditi. I sad da me neko pita što meni smeta ljubav tih mladih cura ja bih odgovor prećutao.

Sada sam kući. Ovde mi je najgore. Majka mi menja pelene i smeje se na silu. Ja gubim razum. On mi neće nedostajati koliko mi onaj zatvor nedostaje pa jedva čekam da ga izgubim. Moja majka to ne razume, ona se plaši da će me izgubiti izgubim li razum. Majke su posesivne, one retko šta kod svoje dece razumeju. Zatvori su lepi, oni sve kod svoje dece razumeju. Pitam se da li je i moj deda voleo zatvor vise od bolnice, fronta i kuće.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 9  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: