Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Cipsika blog

Život, uzburkana voda, ponekad led, ponekad ona koja ključa, ali uglavnom ona sa talasima. Ko bi rekao? Ko bi rekao da može u samo jednom danu da od leda, da od mirnoće i jednolične svakodnevnice nastanu talasi, koji sa svakim svojim dolaskom donose nešto novo, nešto uzbudljivo i nešto što nismo ni očekivali.

Vrtim je u krug, prolazim preko nje svojim prstima, bacam je gore dole i dalje se ptajući šta da uradim sa njom. Sa njom, onom koja me podseća na vatru, na žar, na strast, koja me podseća na te braon oči u kojima sam mogla da se ogledam i nađem utehu, makar te jedne noći, onu koja me podseća na to koliko to ne valja.

Okrećem se i gledam ih, moja dva mala anđela, zagrljeno spavaju, nisu ni svesni da sedim ovde pored njih, nisu ni svesni da ih posmatram sa suzama u očima, i pitam se da li je vredno svega toga doma, dece? Da li je vredno sve to uništiti.

Nikada nisam bila sebična i retko kada sam stavljala sebe ispred drugih, ali da li je došao dan kada više nisam ja, i kada počinjem da sagledavam sebe, ne kroz njih, ne koroz njega, ne kroz ostale ljude, nego samo svojim očima. Da li je to ovaj dan?

Šuškanje u uglu, okrećem se gledam ga, mirno spava, ništa ne sluti, spava kao detence, mirnom snom, neukaljanim bilo čime. Ni ne sluti da, više nisam njegova, da odavno nisam njegova, da odavno ne pripadam njemu. Ne sluti, da je sva magija nestala, da je nema, da se izgubila i da nije ostavila ništa sa sobom ni prah, ni vilu, ni dvorac, ništa što bi je ponovo povratilo na njen put. Ni ne sluti, da su njegove zelene oči za kratko vreme postale braon i da njegove ruke nisu više njegove, i da njegv glas vise nije njegov. Ni ne sluti da kada vidim njega više to nije on nego neki drugi čovek.

I dalje je vrtim, prebacujem iz šake u šaku, gledajući je sa svih strana, trudeći se da ne zapamtim ni jedan detalj ni jedno slovo ili broj. Trudim seda ne mislim o onome što se zbilo, o onome što me je učinilo nečasnom ženom, o onome što bi povredilo mnoge, o onome što nikako nije smelo da se desi. Trudim se da ne mislim koliko me je to isto vratilo u život , koliko me je to isto navelo da razmislim, koliko me je to isto navelo da opet osetim ljubav, strast i želju kakvu nisam osetila nikada do sada, koliko me je to isto navelo da se ponovo osetim mladom.

Suza se polako kotrlja niz moj obraz, pada i kvasi slova, koja se ne razmazuju. Suza, za koju nisam ni sigurna kakva je, suza koja svedoči o svemu onome što se zbilo te noći, suza koja je dokaz da nešto nije u redu. Brišem je i krijem je, nije ni vreme, a ni mesto.

Šuškanje opet. Okrećem se i gledam. Moj anđeo je ustao sanjivo me posmatra očima svoga oca, meni tako stranim i nedostupnim, gleda me i pita: ''Mama zašto si budna, kakav je to papir?''.

Gledam u moje ruke i odgovaram: ''Nikakav dušo, ali stvarno nikakav, ništa vredno niti bitno, evo dolazim u krevet.''. I sa tim rečima bacam je u kantu, tu vizit kartu. Tu poslednju nadu da ću ponovo osetiti strast, poslednju nadu za muški dodir, ali ne poslednju za ljubav, jer me moj anđeo i dalje gleda i dalje sedi na krevetu i čeka me očima punim ljubavi i ne shvata koliko je moje srce sada prepoljovljeno i koliko vapi da ode do kante i ponovo je uzme.

MG 31.07.2010.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 2  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: