Čitavog života tražio sam kutak svemira
gde bi zakopao krčag svog nemira
- i nisam ga našao

prošao sam celu zemlju
uzduž i popreko
u mnoge gradove svratih
i bijah izgubljen među ljude
obiđoh i zabačena sela
i ona posve zaboravljena

vidio sam mnoga blaga
upoznao pohlepu, slavu i moć
osetio zadah smrada
i bežao od silueta
lica praznih kao bezdan

sreo sam i istinske junake
koji pobediše sve, pa i nemoguće bitke
i ludake koji su otkrili mnoge tajne
dosegli duboku mudrost
i stekli velika znanja

ali ne nađoh odgovor
nigde ne bijaše ičeg
pred čime bi se oko skamenilo

naučio sam da se sve što vredi
oduvek skrivalo u nama
od praiskona da je bilo tu
na dohvatu nam ruke
ali i to, što se čovek uspinje više
to jasnije vidi kako provalije postaju
sve dublje i sve tamnije

ni onomad, kada još verovah u bajke
i kada imah srce posve nevino
nisam uspeo zaustaviti dah
i mirne duše usnuti

uvijek me nešto teralo dalje

ni onda, kada bijah na Izvoru
- a bio sam sasvim blizu, toliko blizu
da bijah jedno s devojkom koju voljeh -
ne osjetih se ispunjenim

ne znam gdje je kraj puta
i ima li uopste smisla
tražiti spokoj
ljudskim dušama

ili je sve
tek morbidna igra
fatalna zabuna

...

tamo gdje se topi
i posljednji grumen razuma
ostalo je samo Tvoje lice
čisto, detinje

jedino pred njim
zaboravim na trenutak
od kud sam došao
i kamo idem

i sve više sam siguran
da su i večeri i jutra
tek bledi odsjaj

rumenila s Tvojih obraza...:))))))