Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Cipsika blog

Ljubavna pisama (Nastavak teksta Samo deo)

Nekoliko trenutaka nema sam da bilo šta kažem, da bilo šta izgovorim ili da bilo šta uradim. A već u sledećem uzimam ono što mi dato sa tolikom jačinom i tolikom energijom, da mi je čudno kako je uopšte nešto ostalo od njega posle toga.

Zahvaljujem se i bežim odatle, osvrćući se da pogledam da li ima neko prazno mesto na klupama, mesto gde bih mogla da sednem i pogledam ono što držim u ruci, ono što mi već prži dlanove želeći da se što pre ispolji napolje i ubije znatiželju.

Trčim, i ne primećujem kako me ljudi gledaju, kako žena pored mene mora da se skloni da bi me propustila, ne primećujem da sam nečiji kofer oborila, i da je tom gospodinu pao na nogu i da mi dobacuje nešto, ne primećujem lizalicu koju sam oborila nekom dečaku koji sad plače i gleda majku tražeći još onoga što mu je ispalo, ne primećujem žvaku na podu na koju sam stala i koja je sada zalepljena za moju patiku, ne primećujem mrvice prašine što su mi upale u oči ili minđušu koja mi je ispala u tom trku, od svega toga samo želim da primetim neko prazno mesto, u ovom parku prepunom ljudi, prepunom različitih godišta, polova i stilova, različitih života.

Konačno ugledam neko mesto pored jedne starice koja sedi zagledana u neki papir i hrani golubove kojisu oko nje. Koja sedi tu i toliko je zadubljena u hranjenje, da jednostavno i ne vidi nikog oko sebe. Možda me ne bi ni primetila da joj nisam svojim dolaskom oterale sve tako brižno prikupljene golubove oko nje. Ne pitam je ni da li mogu da sednem samo se skljokam, i počnem sa mukom da otvaram ono što mi je do sada tako žarilo ruku, da sam se pitala kako ga nisam u trku otvorila.

Otvorim ga i pogledam, u njemu se nalazi, nešto što nisam očekivala da vidim, nešto što me je potpuno začudilo, u njemu su pisma. Pisma, koje sam ja pisala, pisma koja nikada nisu stigla na adresu, koja nije pročitao onaj kome su bila namenjena, pisma puna ljubavi. Gledam ih i shvatam koliko sam uzaludno svih ovih godina čekala odgovor na njih, a ona nikada nisu ni dospela tamo gde su bila poslana, nikada nisu ni pročitana. Sve one brižne reči koje sam smišljala svih ovih godina su tamo i ostala, znana samo za mene, ali ne i za onog kome su namenjena. Gledam pismo po pismo i shvatam da je poslednje od mene dobio još pre pet godina, i da pet godina nije ni čuo ni video ništa od mene i ništa o meni. I počinjem da plačem, počinjem da se tresem, jer sam svih ovih godina sa željom čekala na ovoj stanici, toliko dugo da sam mogla da popamtim tačno smenu svakom raniku, da sam znala šta ko jede za doručak i ko se kome vraća kući. Plačem i suza mi klizi niz obraz, ali ne brišem je, ne brišem ih čak i kada počinju da kaplju po pismima, kada počinju da razmazuju mastilo, ni kada počnu da kvare ono što sam sa puno ljubavi pisala. Pa neka brišu i ovako onaj koji treba da priočita neće ni moći, neće ih ni videti, čemu onda sve to.

Ustajem, trčim bežim odatle, i bacam kutiju sa pismima pored najbliže kante, trčim kući i ne osvrćem se, ne vidim staricu koja je ustala, koja je odustala od goluba i koja ide ka kutiji, savija se i gleda prvo pismo, okreće ga i otvara ga. Stoji i čita smeje se, i plače. Okreće se da bi me našla, ali ja sam već otišla. Pokušava da me nađe pogledom ali je kasno. Sleže ramenima savija se i uzima kutiju i odlazi samo svojim znanim putem, dok je golubovi prate u stopu iščekujući nove mrvice.

14.11..2010. MG



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 1  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: