Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Acahari blog
Tako se desi,slucajno,da neki Stranac prodje kroz nas zivot.
U ruci mu svetiljka kojom,na tren,obasja nase postojanje.
Zadrzi se u nasoj blizini neko vreme,ostavi trag,a onda krene dalje.
Kao da je zastao slucajno,u prolazu,i sam u potrazi za necijom svetiljkom..

Stranac neocekivano produzi svojim putem,a nas zaboli mrak.
Zmirkamo zbunjeno i preplaseno unutrasnjim culima tumaramo po emocionalnoj pomracini,trazeci put do sopstvene duse.
Uzalud mislima grebemo po maglovitom secanju u potrazi za davno zakopanim tajnama srca.
A ono pulsira sve jace kako ronimo dublje u mracne ponore duse,i osecamo kako nas bride pukotine davnih godina smestene u pamcenju srca-tog najranjivijeg dela tela..
Iako znamo da je Stranac odavno nestao u pomracini usahle nam zelje,u ocima nam jos uvek bljesti ona svetlost kojom nas je obasjao..
Panicno,poput plime,nadolazi surova misao kako ce proci mnogo,nemerljivo mnogo vremena pre nego sto neko novo svetlo uspe da osvetli one tamne vilajete u nama,zatrpane prasinom izmrvljenih strahova.
I u tom trenutku,tako prepoznatljivom,postajemo svesni kako zavodljivi sjaj mesecine polako pocinje da nam curi iz ociju..nemilosrdno se radja misao da ce se one vremenom,ponovo polako navici na dobro poznati mrak.
Hvata nas beznadje od pomisli da se novo svetlo mozda nikada vise nece ni pojaviti..

Stranci putuju,dolaze i odlaze..samo nasa dusa i mi ostajemo zauvek zajedno.
Uporno,kako nam je to valjda i genetski usadjeno,pokusavamo da dosegnemo harmoniju sopstvenog zivljenja.
U potrazi za njom,cesto se desi da nam se jedan delic srca otkine i samostalno nastavi put ka neobelezenoj,nekoj drugoj koordinati.
I taj nas otkinuti deo dugo tisti,i uglavnom prezdravimo,ne znajuci ni sami kako..

Ali,"postoje neke stvari neprevodive u rechi" koje, zapravo,nikada u potpunosti i ne prebolimo..

Nikada?
Mozda prejaka rec..
"Nikad ne reci nikad"...zasvetli,kazu,obicno kada se najmanje nadas.
Svetlost uvek postoji,mozda samo cesto i predugo zmurimo,pa smo se navikli na tamu..?
Istina je da se sve vise plasimo tog "podnosenja mraka",kada vec znamo sta svetlost znaci.


A mozda..
Uz malo srece..bice opet svetla mnogih svetiljki : fenjera,lampiona,mirisnih sveca,treperavih svetala svitaca u polju i hladnog isijavanja dalekih zvezda..mozda ce jos biti romanticnih noci sa zvezdama padalicama i mesecom koji ce zaigrati u ocima...
...Tvojim,Njegovim,Njenim,Necijim vec..
I sto je najbitnije,potrebno je setiti se necega veoma vaznog..
U celoj ovoj rasomonskoj dilemi pitanja srca i duse,cesto zaboravljamo na svetlost sopstvenog sjaja.
Necije,tudje svetlo je potrebno da prihvatimo samo kao dopunu sopstvenom sjaju.
Jer..,opasno je dati nekom toliku moc,da moze da nas obasjava..
Ali je uzaludno,znam..kao da se stvarima koje se ticu duse i srca moze upravljati..


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 2  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: