Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
woolveen blog
ili, ako se nađeš uvređen, prozvan, izazvan, tebi su namenjeni ovi redovi.

Ovo pišem tebi, onome koji i ne zaslužuje veliko početno slovo, onome s kojim nikada neću popiti kafu niti čaj, onome koji i ne zaslužuje da s njim podelim i jedan trenutak sreće, pijanstva, tuge, nade, onome koji i ne zaslužuje da se o njemu piše.

Poznajem te, a kako i ne bih, viđam te svaki dan. Uvek si tu. Na TV-u, u novinama, odmah iz ugla, uvek si tu. Ti znaš samo za jedno, za mržnju. Ne, ne onu iskonsku, pravu, opravdanu mržnju, onu koja deli heroja, antičkog, opevanog, od barabe. Ne znaš ti kako je lep taj osećaj mržnje. Ti mrziš iz straha. Ne, ne straha prema objektu mržnje, o tvom strahu ću ti posle pričati. Ta mržnja, taj tako uzvišen osećaj, o njoj ne znaš ništa!

Pogledaj malo, poslušaj, pročitaj, mržnja, ona prava, ona vodi slavi. Ahil je mrzeo Hektora. Iskonski. Opravdano. Uzvišeno. Mrzeo ga je, to je bila njegova strast. Glupi su oni koji ti kažu da ga je mrzeo zato što mu je ubio nekog tamo rođaka (ljubavnika), glupi su oni koji ti kažu da ga je mrzeo zato što je druge vere, boje kože, mrzeo ga je zato što je bio jednak njemu. Da, mrziš samo ono što je jednako tebi. Ne mrziš bolje, njima zavidiš, ne mrziš gore, njih ignorišeš. Na kraju ga je i oplakao. Njega. I sebe. Uništenjem objekta mržnje uništavaš sebe. I veličaš. Upisuješ se u onu knjigu tako malog broja onih koji su shvatili - mržnja, to je samo ljubav. Ljubav prema onome što ne priznaješ da jesi.

I koga ti mrziš? Ja mrzim mnoge. Teško ih je sve nabrojati. Iskonski ih mrzim. Zato što me podsećaju na nekog kog želim da uništim. Na mene. A ti? Ti nikog ne mrziš. Ne umeš. Tvoja mržnja je strah. Plašiš se. Plašiš se svog malog Boga koga su ti drugi napravili. O tom Bogu ti i ne znaš ništa, klanjaš mu se slepo, ne negiraš ga, ne mrziš ga, plašiš ga se. Plašiš se da ti ga neko ne ukrade. Ne polomi. A kako i ne bi kad je tvoj bog od stakla. Krh. Lomljiv. Tvoj mali, džepni bog.

A ti? Kog ti mrziš? Mrziš ljude koji su druge vere, iako ni o svojoj ne znaš ništa. Mrziš ljude druge boje kože, iako si slep za boje. Mrziš ljude koji govore drugim jezikom, iako ne razumeš ono što je tvojim napisano. Mrziš i mene. Neka, mene štiti moj Bog, onog kog sam ja pravio. I moj je džepni, manji od tvog, ali je uvek uz mene. Ne mašem njih, ne pokazujem ga, ne kunem se u njegovo ime, on je moj lični Bog, moj džepni Bog.

A ti? Znam, sada ponovo ne razumeš ono što je pisano tvojim jezikom. Nećeš da razumeš. Kako bi i hteo, to nije ono što znaš, nije ono što ti kažu da znaš. Ja ti kažem nešto sasvim drugo - nauči da mrziš. Nauči. Teško je. Mrzi, za početak, mene. Iskonski. Uzvišeno. Mrzi, dok ne postanem deo tebe.

A ja? Ja ću i dalje da mrzim. I da volim. Tebe, tebe ne mrzim. Ne mogu. Moja mržnja je toliko jaka da bi se ti od same pomisli na nju raspukao u hiljade komada. Ja tebi pišem. Ne zato što mislim da si gori ili bolji od mene. Sada je to nebitno. Sada te samo teram na jedan uzvišen korak u tvom životu. Na onaj za koji znam da nemaš hrabrosti da preduzmeš. Jer, ti ne mrziš. Ne umeš. Ti se plašiš. Plašiš se da se jednog dana probudiš i shvatiš - ti nemaš vrednost. Samo si deo jedne mašine. Mali, beznačajni šrafčić.

Onda kada shvatiš da i jedan šraf može da promeni mnogo, biće kasno. Onda si već...................


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 12  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: